Puna linija

Švalerski sokak je tog nabujalog proleća gotovo neprimetno izrastao do Švalerske livade, a već s prvim letom sve je bilo ogroman Jebarnik, kako smo tada krstili taj zapušteni trougao ničije zemlje, oivičen močvarom punom žaba, Ibarskom magistralom i makadamskim seoskim putem. Danas je negdašnji Jebarnik u centru džinovske industrijske zone, ograđen trometarskom metalnom ogradom, zarastao u polovne automobile, rashodovane vojne kamione i tek pokoji stručak korova koji je uspeo da se probije kroz slojeve godinama sabijanog šljunka. Susedna močvara je, takođe, odavno isušena i debelim naslagama istog onog šljunka uzdignuta do nekad neslućenih naučno-tehnoloških visina, s čijih se betonskih vrhova povazdan viju osvajačke zastave od dima i prašine što se poput zloslutnog odrona kotrljaju na zbunjeno selo u podnožju, zatrpavajući u njemu sve ono što je još juče moglo živeti, a što, naravno, vojska nezasitih fabrikanata, kamenorezaca, kamiondžija i proizvođača veštačkog cveća neće razumeti sve i da svakog od njenih zatupavljenih i večito gladnih vojnika doveka logosom samim u blentave glave udaraš. Za kraj, i makadamski put, onaj isti iznad kog su po tri minuta ostajali vulkanski oblaci kad bi ispratili opel mantu mog strica, presvučen je sa petnaest centimetara vrelog asfalta i proširen s tri na sedam metara, sa sve punom belom linijom koja se oko Jebarnika mog detinjstva razvukla poput ciničnog tankousnog osmeha, što bi se bez previše šminkanja garant mogao uklopiti u svako od onih gladnih i preduzimljivih lica osvajača. Nisam neki nostalgičar, možda i jesam, mada nisam baš tolika plačipička da doveka naričem za svim što je prošlo, ali kad god u lokalnim vestima, novinama, ili oglasima čujem ili pročitam „plac u industrijskoj zoni“, „u našem proizvodnom pogonu u industrijskoj zoni“, „industrijska zona veliki potencijal“, ili nešto slično a jednako debilasto, uvek me nešto zubato i podmuklo ugrize negde za dno stomaka, otprilike taman za ono mesto za koje mi se i to proleće, davno, nabujalo, poput kaladonta u kovrdžama glave iz prve klupe štreberske, umrsilo i ulepilo.

Bili smo deca. Možda je to i suvišno reći, ali da, bili smo deca (ova današnja se ne računaju, to nikad žabu mučilo nije!). Jebarnik (to jest najpre Švalerski sokak, koji je tada bio samo sokak), tačnije ono mesto na kom će Jebarnik te godine iznići iz dečjih glava prozvanih da stvarima daju imena, otkrili smo Gojko i ja, jedne usputno-nevine večeri noseći na guvernalama svojih improvizovanih bemiksova po kantu svežeukradenog benzina koji je onda valjalo izmešati s motornim uljem kako bismo napojili poni-ekspresa iz uvek otključane garaže kilavog kasapina Krsmana. Baš negde kod sokaka, nakon uspešno obavljenog vađenja krvi iz krvotoka nekog belosvetskog šlepera uspavanog kraj magistrale, složismo se da je pravi trenutak da ispušimo i ona dva izgužvana Vikenda što sam ih tog jutra klepio iz ćaletove kutije. No, trebalo ih je nečim i pripaliti, pa nam ko dar samog neba dođe auto koji primetismo u dnu mračnog sokaka, a koji se pomerao dovoljno vidno da shvatimo da u njemu nekoga ima. Valjda puši, jebo ga konj, danas svi puše. Priznajem, ja sam zajebao, obećao sam da ću i šibicu poneti, al’ mi se nekako sa spiska izmigoljila. Nema frke, sredićemo. Priđem lepo do auta, taman da pokucam na staklo, kad se za zadnji prozor zalepi dlakava muška guzica, upravo osvetljena farovima nekog svežepristižućeg krša koji se iza mene uparkiravao. Sunce ti jebem, moram bežati, ako me vidi odvaliće me od batina! Uhvatih neviđen sprint do Gojka, koji odmah shvati da nam valja pedalati, pa se, jedva stigavši kante da pokupimo, dadosmo u mahnito bekstvo. Srećom, nakon sto metara shvatismo da nas niko i ne juri. Sve u svemu, kamen temeljac za budući Jebarnik bio je i zvanično postavljen.

Sledeće večeri, zahvaljujući ponajpre našim svečanim zakletvama da će priča ostati „među nama“, taj naš jedinstveni bioskop na otvorenom postao je nadaleko čuvena atrakcija, a u vrhu sokaka, u trsci i šiblju, već do pola deset bilo je zamaskirano bar sedam-osam biciklista iz kraja i verovatno još toliko onih koji su, nemajući bicikl, odjednom poprimili naviku večernje šetnje. I, naravno, „moj i Gojkov“ poni-ekspres, do vrha natankan. Kad spazih Krsmanov zeleni tristać, bio sam najpre uplašen, verujući da je tek u prolazu i da će nas primetiti i raskrinkati, uništivši nam tek započetu zgradu neke buduće uspomene. Tad tristać uspori ugasivši farove na nepunih deset metara od nas, a iz susednog žbuna trapavo išepa dotad neprimećena ćopava Desa, ne baš u najboljim godinama, ali očigledno dovoljno gipka i spretna da uskoči u zamračenog tristaća u pokretu. Hop! Bez previše mudrovanja, svi shvatismo da je dovoljno gipka i za sve što se u tristaću dešavalo u sledećih sat vremena. A ni Krsman, složismo se mahom jednoglasno, nije bio kilav ko što se verovalo, jer je tristać, od svih tih malih, brižno parkiranih hotelskih sobica, najnestašnije i najživahnije poskakivao.

–         Ma, ja mislim da on uopšte ne može da jebe!

–         Kurac ne može, vidi kako ljulja!

–         A šta misliš, je l’ nosi kurton?

–         E, jesi glup, brate! Koji će mu kurac kurton, kad Desa ne može da zatrudni?!

–         A otkud ti znaš da ne može?

–         Nemam pojma, tako svi kažu.

–         Pa otkud joj onda deca?

–         Nemam pojma, možda je pre mogla, a sad ne može.

–         Pa šta, ne nosi se kurton samo zbog toga!

–         Nego zbog čega, majke ti?

–         Da ne dobiješ triper.

–         Otkud ti znaš kako se dobija triper?!

–         Znam, tako, kad jebeš bez kurtona.

–         Ko ti to reko?

–         Pričo Boske pre neki dan kod škole. On je u vojsci jebo jednu bez kurtona, pa posle morali da mu vade triper pincetom, i to kroz glavić, brate!

–         U, jebote!

–         Bez zezanja! On kaže da je znao to za triper, al’ nije hteo s kurtonom. Kaže, kad jebeš s kurtonom, to ti se i ne računa.

Utom kraj nas proskakuta ćopava Desa, više na jednoj, no na dve noge, a nakon pet minuta iz sokaka ispuza i smrknut tristać Krsmanov, išunja se do puta, te napokon upali farove i odmagli veselo, ostavljajući za sobom golem oblak slabo osvetljene prašine. Gojko i ja sačekasmo još malo šćućoreni sa ostalima, oslobodismo ponija iz trske, startovasmo ga na gurku, pa ga tiho i lagano dokotrljasmo do već uspavanog Krsmanovog dvorišta i napuštene, nikad zaključavane, garaže.

Sutradan ponovismo ritual, koji je iz dana u dan postajao sve uvežbaniji. S prvim mrakom ušunjali bismo se u Krsmanovo dvorište, izvukli motor iz garaže, napojili ga pripremljenom mešavinom skrivenom u kanalu pred njegovom kućom, pa se ušuškali u trsci u vrh sokaka, koja je već postala tesna za sve znatiželjnike što su počeli i iz gornjeg kraja sela da pristižu. Uvek u isto vreme nailazio bi i tristać u koji bi ćopava Desa svake večeri jednako akrobatski uskakala i pred kojim je jednako jednonogo nakon sat vremena srećna kući skakutala, a za kojim smo, opet, Gojko i ja na gurku startovanog poni-ekspresa bešumno u Krsmanovo prividno vlasništvo vraćali.

No, ko i svaka zabava dečačka, i ova je ubrzo dotrajala, nekako izlapela, izvetrlila, isparila, pržena svim tim suncima kakva već umeju da se nadviju nad onim detinjstvima što su imala sreću da se sunčaju i koliko-toliko potraju, te kao takva ostanu da svetle u nekim matorim i očajnim glavama.

–         Nigde ničeg, a meni lepo… – uzdisao je i Krsman s nekom čudnom i njemu nesvojstvenom melanholijom, jednog od tih dana, dok smo mu Gojko i ja za po jednog unesrećenog Jovu Zmaja tristaća ribali.

–         Nego, je l’ prcate vi nešto, iskreno? Znate da od toga raste kita? U vašim godinama ja sam ihahaj…

–         Jok, a ti?

–         He-he – uzvrati Krsman šeretski-misteriozno, brišući prljavim peškirom okrvavljene ruke, dok se u vreloj vodi kraj njega praćakalo nedoklano prase.

Dok smo gazili bemiksove prema radnji, svako s po petsto milijardi u džepu, shvatih u magnovenju, nekako drugačije no što sam ikad ranije išta shvatao, da mi cela ta priča s Krsmanovim ljubavnim životom odjednom više nije tako smešna. I nismo se smejali. Samo smo naglas računali da po jutrošnjim cenama možemo kupiti dva Vikenda i jedan L&M, tek da imamo šta pred onim mamlazima iz škole s ponosom pripaliti. Dok se dokotrljasmo do radnje, imali smo taman za jedan Vikend, šibicu i po žvaku za kusur.

Ponija smo nekako ubrzo izgustirali, taman sa poslednjim zalihama pokradene nafte, a u Jebarnik, kome taman besmo nadenuli ime, odlazili smo više po navici, više da pušimo, pričamo viceve i raspredamo o kalašnjikovima koje nam vojnici pred radnjom svakodnevno davahu na razgledanje, nego da naslućujemo šta se u parkiranom mraku oko nas dešava. Uskoro i to potpuno prestade. Možda je kod mene dodatno kumovalo i to što sam opet naleteo na golu guzicu za prozor zalepljenu, ovaj put žensku, i Desinu. Kako god.

Koncem leta, počela je škola, dani kraćali, kiše ubrzo na Jebarnik nalegle, postepeno ga prazneći i potiskujući iz mode. Sledeće godine krenuo sam u srednju, sa Gojkom se više nisam družio, Zmaj Jovi je amputirano desetak nula, ćaletu je plata preko noći porasla s jedne na pedeset maraka, Krsman je odložio crknutog tristaća u napuštenu garažu, tik uz zapeklog poni-ekspresa, a po trouglu između magistrale, močvare i makadamskog puta počeli uveliko da vršljaju džinovski buldožeri, da ga riju, prekopavaju, nasipaju, ravnaju…

–         Umro Krsman – kaže mi ćale pre neki dan.

–         E, jebiga – procedih bunovno.

Utom zazvoni telefon s čije je druge strane Krsmanova sestra molila da dođem sutra, da oko sahrane pomognem, mogu i Gojka pozvati, ako imam broj. Ja sam kroz pokislu gomilu nosio flašu rakije i dolivao u plastične čaše, Gojko je delio sveće, omatorela Desa je krišom plakala oslonjena o štaku i ćopavija no ikad, pop je nešto srao, Krsman je ležao u otvorenom sanduku. Na molbu njegove sestre, sutradan prikačismo zarđalog tristaća za Gojkovog forda i bešumno ga odvukosmo na obližnji auto-otpad, ograđen trometarskom ogradom, zarastao u polovne automobile, rashodovane vojne kamione i tek pokoji stručak korova koji je uspeo da se probije kroz slojeve godinama sabijanog šljunka.

puna linija

Advertisements
This entry was posted in Puna linija. Bookmark the permalink.

One Response to Puna linija

  1. mandrak72 says:

    Svemu dođe kraj. 😦

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s