Adađo u G-molu

Dan je vazdušast i mekan, pomalo prašnjav, gdegod u paučinu zapleten, poput sveže ofarbane pesme obešene o drveni čiviluk u ćošku nekakve olinjale čatmare, Sunce se ugnezdilo uvrh zenita, odbrojava sate nedelji, a nedelja kao već vekovima da traje, nepomična, bela, sanjiva, razvukla se preko neba ko lenji mačor, pa prede svoju nečujnu muziku onima koji uši za nju imaju, on nedelju nikada nije voleo, uvek mu je mirisala na izgubljeno vreme, na svešteničke mantije, na zatvorene kafane, na memljive uspomene usedeličkih sobičaka, ni ovu današnju ne voli, iako ga je već s prvim podnevom nekako čudno prigrlila, drukčije no obično, prisnije, iskrenije, istinskije, evo već oseća njenu ruku kao ruku nekog prastarog prijatelja, dok vrhom jezika kuša slanu krv što mu se iz leve nozdrve preko usana sliva, beton pod njim je topao, letnji, nad glavom mu se raskošno razgranao platan, čak mu je udobno ovako, više i ne boli, razmišlja dok kroz grane i dalje gleda u isti onaj prozor na trećem spratu koji ga je i dozvao, koji ga je bezmalo prisilio da uz pivo iz trafike, jedno, drugo, peto, sedne na razvaljenu drvenu klupu, pusti klupko da se razmotava, okružen dečjom galamom, a ipak sabijen u svoju ogrubelu tišinu, katkad ga nažulja kakva detinja razdraganost, malo se iznervira, malo se promeškolji, pa se opet udobno zavali u svoju bešumno raspevanu osamu, i opet zaviruje iza spuštenih roletni zelenog prozorskog okna, u ovo doba dana zidovi su osunčani i svileni, ako ih dodirneš prstima, ostavljaju na njima narandžast trag, ona je danas kod svojih, kao i svake nedelje, on prebira po tastaturi uz ko zna koje pivo, tražeći reč koja mu nedostaje, kad je nađe, sve će biti savršeno, no reč se uvek izmigolji, a tražena savršenost svaki put za nov korak odmakne, on je u korak prati, uvek za jednu reč iza, ponekad misli da je neuhvatljiva, onda odgurne tastaturu, iščeprka neku muziku, recimo neki adagio u g-molu, dok otpija iz flaše gleda u luster od staklenih perli, u neravninu ponad vrata dnevne sobe, u ožiljak u tepihu što ga je njegova cigareta nekad ostavila, kroz uplakane pukotine u adagiu vreme curi u svoju neponovljivost, ona će uskoro doći, ona će se uskoro smejati, on će ćutati i prebirati prstima po njenoj lanenoj kosi, opet tražeći nešto, nešto što nije reč, nešto što nije savršenost, nešto što nije nešto, nešto čemu ni danas imena ne zna, dok priziva utvare, dok naslućuje muziku iza roletni na zelenim prozorskim oknima, no muzika kratko traje, kao i uvek, pobogu, kao da druga klupa ne postoji, kao da na svem ovom betonu nema drugog mesta na kom bi razmažena šmizla kmečala zbog odranog kolena, boli, kaže ona kroz suze, on se pravi zabrinut, iako mu je pomalo drago što je boli, srušila je njegovu tišinu, utišala muziku njegovih ruševina, neka boli, ipak vadi iz torbe papirne maramice, pruža jednu devojčici, ona nespretno čisti ranicu, stisnutih zuba, sada se već poznaju, sad ju je već sramota da je boli, on prepoznaje taj zdravi prkos na njenim napućenim usnicama i to mu je odjednom nekako simpatično, nekako herojski, nekako čovečije, ona lagano zaboravlja na bol i već postavlja milion glupih pitanja, pitanja na koja on ni sebi samom godinama ne odgovara, onda ona kaže ja živim tamo i pokaže na spuštenu roletnu na trećem spratu, mama i tata su na reci, meni je tamo dosadno, sad on njoj postavlja pitanja, i devojčica uredno odgovara, da, zidovi su i dalje narandžasti, ne, nikakva slika tu ne visi, ne, ne poznajem tetu koja je tu živela pre nas, Sunce je i dalje u zenitu zaustavljeno, kao da će tu čitavu večnost ostati, a čovek i devojčica i dalje jedno drugom postavljaju pitanja, sada već i on odgovara, ona se malo umorila, leži na drvenoj klupi, a on joj prstima prebira po lanenoj kosi, tražeći nešto što nije reč, tražeći nešto što nije savršenost, tražeći nešto što nije nešto, nešto što nikada neće prestati da traži, nešto što nikada neće naći, sada to sigurno zna, onda čuje prestravljen ženski glas koji mu devojčicu otima iz naručja, svuda te tražimo, kako si smela, kako si mogla, ženski onda smenjuje muški, đubre pijano, stoko pedofilska, nekoliko udaraca u glavu, nekoliko u telo, koje se već sklupčalo na toplom letnjem betonu, više čak ni ne boli, pod razgranatim platanom, kroz čiju se krošnju naslućuje muzika iza spuštenih roletni na trećem spratu, recimo nekakav adagio u g-molu, sa ukusom narandžaste farbe za zidove i mlake, slane krvi, što se iz nečije leve nozdrve preko usana sliva…

platan

Advertisements
This entry was posted in Puna linija. Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s