Balada

Mali, ova pesma je alibi za ljubav, rekao mi je, naizgled zamišljen nad jednim naslovom u rukopisu, tada budući recenzent moje buduće knjige, u klubu mog budućeg izdavača, koji je tek odsutno klimao glavom i odobravao svaku moju reč, predlažući usput moguće načine kompenzacije za štampu, kao da je objavljivanje knjige nešto posve svakidašnje i očekivano, mislio sam, kao da se tek tako dešava da ovakva knjiga, pa još sa ovakvom pesmom, ugleda svetlost, ili barem sumrak, nekog monotonog dana što prazninom odzvanja, natekao od masturbacije masturbatora, nemaštovitosti plagijatora, izveštačenosti imitatora.

A godinu dana ranije, ućutkan mrtvom posleponoćnom tišinom, zarobljen među limenim zidovima i čeličnim rešetkama trafike, na bulevaru čije se ime ironično poigravalo slobodom, ruku umazanih olovnom novinskom hartijom, prstiju požutelih od duvana, sa raskrvavljenim plućima i ispucalim usnama, ogrnut kaputom što je očajnički pokušavao da nadomesti pokvarenu grejalicu, lažno osvetljen sa šezdeset mršavih vati, ubeđivao sam sebe da je sve to, i noć, i lim, i čelik, i trafika, i ropstvo, i sloboda, i prljave ruke, i nečisti prsti, i bolesna pluća, i odvratne usne, i ofucan kaput, i pregoreli grejač, i svetlo koje mi je toliko nedostajalo, tek bedni pokušaj nekog bednog stvora, ili njemu slične nedokučive a ipak nemoćne sile, da me narečenim bednim manifestacijama narečene svakodnevne bede odvrati od onoga zbog čega sam rođen, zbog čega je vredelo da budem rođen, zbog čega bi vredelo da još milion puta budem rođen, pa makar svaki put bio prinuđen da komad života, a tek zrno večne večnosti, otaljam vraćajući kusur pijanim balavcima, nadrndanim ćelavcima, izdrndanim kurvama, napaljenim pornofilima, tužnim harmonikašima, umornim taksistima i usamljenim penzionerima koje već godinama muči nesanica i neki vrag tera da u gluvo doba napuštaju svoje četvrtaste kutije od betona, tražeći nekog s kim bi živu reč prozborili, uporno nalećući na mene, kome je ionako dosadno, koji ionako mora do jutra sam da probleji, a koga zapravo iskrenije od zubobolje boli kurac za sve te proćerdane godine što u njemu vide izlaz, lek i utehu.

Elem, juče je bio divan dan. Ona je mirisala na kasnu jesen, ili je možda jesen mirisala na nju, nečujni koraci odjekivali su u mojoj glavi poput milion svečanih bubnjeva, reči su se kotrljale niz vlažan vazduh, oznojeni dlanovi nedvosmisleno su mi svedočili da sam poludeo više no obično, mada kad poludim onda ni obično nije sasvim obično, mlatarao sam rukama na sve strane dok sam govorio kako ću jednom napisati pesmu, kako je jedina sloboda, ma bila ona nepopravljivo apstraktna, beskrajna morska pučina, sve je bilo muzika, sve je bilo poezija, ona se smejala, ona mi se divila, ona je ubrzano disala, ona je ubrzano hodala. Ona je, najzad, imala nekoga o kome nije želela da govori, ali to ni najmanje nije važno, mislio sam, ne u ovom trenutku, ne u ovom životu, kada se vreme raspada na bezbroj nevažećih nevažnosti, ostavljajući samo sadašnjost kao jedinu istinu, kao jedinu potrebu, kao jedinu neoborivu činjenicu u varljivoj istoriji zanesenjačkog stradanja, kako sam napisao milion godina kasnije u jednoj od milion himni njoj posvećenih, njom nahranjenih, njom ugušenih.

I izgleda da je konačno došlo vreme da napišem pesmu, šaputao sam sebi na uvo, zarobljen među limenim zidovima i čeličnim rešetkama trafike, na bulevaru čije se ime ironično poigravalo slobodom, jedino pesma ume da otelotvori ovu nigdinu u koju sam sateran, jedino pesma ume da rastera demone što su mi se oko sna nakotili. To je moj san, ja sam ga prvi sanjao. “Zato što sam sam, i zato što sam uplašen, zato što lažem kao pas kad kažem da sam srećan…”, manijački sam prepisivao celog sebe na izgužvani papir izgužvanog rokovnika, koji je postajao sve tešnji i skučeniji, i trafika je postala tesna, i ulica je postala tesna, i nebo je postalo tesno, za mene koji sam rastao kao u bajci, za moju pesmu koja je čupala telefonske stubove, izbacivala lokomotive iz koloseka, potapala brodove, aždajama odsecala glave.

Sutradan sam u trafici proveo tek toliko koliko mi je trebalo da prodam dva toalet papira, od čega sam uzeo svoju dnevnicu, da bih potom zaključao rasklimana vrata, ostavio ključ u obližnjoj kafani i zakoračio napokon u slobodu, koja je za mene postojala, ma kako tada bila jalovo apstraktna, jedino onda kada je podsećala na beskrajnu morsku pučinu. Ona je ponovo mirisala na jesen, ili je možda jesen mirisala na nju, iz unutrašnjeg džepa ofucanog kaputa izvadio sam izgužvani papir istrgnut iz izgužvanog rokovnika, vetar mi je ispresecano disao na ramenima, senke su bile na mojoj strani, noć je ćutala tiše od smrti, a u mojoj glavi je opet odzvanjalo milion svečanih bubnjeva, dok sam pokušavao naglas da izgovorim ono zbog čega se čitava istorija desila, “zato što volim, zato što umem, zato što mogu da razumem sve tvoje igre, sve tvoje priče, i svaku reč neizgovorenu znam da naslutim, zato što i ti možeš da razumeš sve ono što stidljivo prećutim, zato što si pesma, zato što si tajna, zato što si drugačija, zato što si baš takva…”, krvario sam krvavije od svih krvavih ratova, ona je ćutala, ona je slušala, ona je plakala, onako kako nikada niko plakao nije, kao da sve to boli, kao da silno boli, kako sam zapisao milion godina kasnije u jednoj od milion himni njoj posvećenih, njom nahranjenih, njom ugušenih. Ja sam najveći pesnik koga je nebo ikada rodilo, urlao sam satima, svet je postojao zbog mene, vasiona je postojala zbog mene, ONA je postojala zbog mene, uz mene, za mene.

Kako god, petsto mršavih primeraka i moji troškovi štampe, bila je poslednja ponuda izdavača. Divno je, mislio sam, videti rođenu pesmu kako se umnožava i raste, kako plače sa onima koji plaču, kako se smeje sa onima koji se smeju. I ja sam plakao, i ja sam se smejao. I moja pesma postajala je sve manje moja. I boleo me je svaki pogled koji bi je mogao povrediti, i svaki nepravilan akcenat, i svaki podsmeh, i svako bahato ophođenje prema njoj kao prema nekoj tamo običnoj pesmi, nažvrljanoj ko zna kako, možda među limenim zidovima i čeličnim rešetkama nekakve trafike, na izgužvanom papiru nekakvog izgužvanog rokovnika. I bolelo me je što je mesecima blesavo čamila u nekakvom memljivom magacinu, i što je uludo poklanjana onima koji ne umeju da plaču, i što je za šankovima menjana za dva točena piva, i što je uporno a uzaludno želela da makar jednom pogleda svet kroz stakleni izlog knjižare. Žao mi je, ali police su prepune, uostalom poeziju niko više ni ne čita… Besplatno? Ne, to ne bismo smeli, zbog inspekcije, znate. Možda da probate po trafikama, oni prodaju sve i svašta. A kiša je lila kao pomahnitala, vetar me je zaobilazio, senke su bile protiv mene, noć je ćutala tiše od smrti, i u meni je sve ćutalo, onako kako nikada niko ćutao nije. Bio sam mokar, bilo mi je hladno, bio sam mrtav. Umotan u papirnu kesu, moj život je kisnuo sa mnom, moj san je kisnuo sa mnom, moja pesma je kisnula sa mnom. I ponovo smo hodali zajedno, i plakali zajedno, i zajedno se kao svinje napili, i zajedno glavom o dovratak udarali.

Opet noć. Samo bučnija. Usred znojave gužve telesa i zvukova, oslonjena o krivi zid preuređene straćare, ona se smejala sa nekim o kome nikada nismo govorili. Nekoliko reči s mukom je skliznulo niz sasušeni vazduh. Ipak, mirisala je na leto, ili je možda leto mirisalo na nju. A ko je to?, pitao sam pokazujući nespretno na njen stomak. Jedan mali dečak, odgovorila je. Prostor je postao toliko ogroman da ga ne bih ispunio sve i kada bih postojao u milijardu kopija.

Mogu li uzeti sve svoje knjige? Naravno, magacin nam je ionako već odavno pretrpan. U ogromnoj kartonskoj kutiji, sa trideset kilograma beskorisne hartije, izgubljeno sam hodao beskonačnom ulicom. Popevši se na četvrti sprat stare zgrade, položio sam svoju mrtvu pesmu u ormar sa garderobom. Malo sam plakao. Onda sam pokušao da se ponašam kao da je nikada nisam ni napisao. Kao da to nije moj san. Kao da ga nisam baš ja prvi sanjao.

Empty Room by Tom Green

Advertisements
This entry was posted in Puna linija. Bookmark the permalink.

12 Responses to Balada

  1. Lik says:

    Zasto moras toliko da bolis? …I da toliko uzdrmavas dane i budis emocije od koji pokusavam pobeci? Hvala ti, svakako, na ovoj maloj prici o velikoj pesmi.

  2. Branislav says:

    Nema dobrog pisanja bez bola … a ti dobro pišeš, jako dobro, gotovo da bih voleo da te boli samo da bih citao ovako dobre price … odvratno sam sebičan, znam jbg …

  3. kosta says:

    Srdacan pozdrav, drago mi je da sam Te upoznao

  4. oblogovan says:

    Uf, jako dobro. Jako jako dobro.

  5. Doktor Calgary says:

    Dule ja sam i dalje tvoj najveći fan!
    Ja sam sve svoje primerke tvoje knjige izgubio u procesu promocije iste 🙂
    Tako da sad zalepljen za tvoj FB profil čekam svaku novu pesmu. Ili staru…
    A i ovde je tužno gotivno 🙂
    Igor

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s