Smuta

“U moje vreme, to tako niti je moglo, niti je smelo. Gledam onomad, na svadbi, onu iz gornjeg kraja, aj’ što je sela do momka, a ni muž joj nije, nego mu digla guzicu u krilo, samo što mu se, d’ izvineš, na kurac nabila nije”, priča mi malopre moja nana, u jednom od bezbrojnih naših razgovora, u kojima ja vazda ćutim, a ona vazda priča. Valjda je takav i red, kad neko toliko ispričati ima, a tolike vekove u sebi ćuti. Nana. Moja nana. Ne znam da li znate i razumete, ali to vam je isto ko i baba, skoro pa isto, samo s malo više duše. Nešto kao baka, otprilike. S tim što baka ne ume kravu pomusti, ni pevca zaklati i ispeći za po’ sata, kad joj iznenada u kuću baneš. Nana ume. I moja nana, dakako. Al’ Smutu ne bi klala, nit’ bi ga dala, za sve pod nebom svetove. Smuta je, kaže, njen. “Što Smuta?, pitam ja. “Kakvo mu je to ime?” “Kako kakvo?”, veli nana, skoro pa uvređeno. “Pa vidiš valjda da je isti neki Smuta!” I tu mi bude jasno, sve i da mi nije jasno. Nije se s nanom zajebavati. Ako ste nekad nanu imali, onda, valjda, razumete.

A Smuta, iako pevac, zapravo nije pevac. Nana ga ko pevca zavolela, sve mu po muški tepala, pa posle nekoliko meseci otkrila da Smuta jaja nosi. I ni živa da se pomiri s činjenicom da se u proceni zajebala i da joj je Smuta neka kokoška tupava. Pevac, i tačka. “Ja se s njim sita ispričam! Kad snese jaje, dođe pa me zove, da mi pokaže gde je sneo. Ja idem za njim, pa ga nađemo. On za mnom do kuće, i stalno nešto priča, nekad mi i dosadi kol’ko je brbljiv. Al’ volim ga, moj je”, priča mi nana. Od pre godinu i nešto, i jednog Gaćana ima, belog. Pravi pevac, muški, al’ slep na jedno oko. Smuta i on najbolji drugari. Zajedno kokoške zajebavaju, s tim što ih samo Gaćan jebava, a Smuta se pravi da je muško, da ga Gaćan iz ekipe ne protera. Spavaju u istom kavezu, Smuta legne, a Gaćan na njega, da im toplo bude, ko kakvi partizani. I obojica, veli nana, naučili na nju ko na neku majku svoju. Smuta katkad odluta dvorištem, nana ga zove, njega nema, kad odnekud iskoči ljubomorni Gaćan i s terase u vrata viče: “Ku-ku-ru-zaaaaaaa!” “Kurac kukuruza, malopre si jeo, vidiš da si se ko svinče nagojio”, napujda ga nana, onako debelog. On se pravi uvređen, pa odskakuće dvorištem, što kraja nema. A nije vazda tako bilo, priča dalje nana. Nije to dvorište od pamtiveka bilo toliko. Tu uzdahne, zastane na sekund, zastakli joj se malo u očima, pogleda me ko “najsvojijeg” na svetu, pa sve čeka da vidi ne bih li je još slušao. A ja slušam, i bude mi uvek žao što je duže slušati ne mogu…

Njen je tata, “tale”, veli nana, domaćin čovek bio. Al’ se u nju Lejo zagledo. Moj deda. Ljudina kakva se nigda i nigde rodila nije. Najstarije od petoro dece, u kući gladnoj. Roditelji ga “dali na službu” nekom Mitru, “kučke ga u zemlji pojele”. On u nanu, nana u dedu, i jebat ga, bi kako je biti moralo. Te noći, kad je “za dedu pobegla”, a to je, priča mi, kasnije saznala, tale joj od neke livade što je prodao, cipele kupio, prve u životu. Posle je, veli nana, dugo plakao što mu se ćerka u gumenjacima udala, a nije stigao cipele da joj da. I živelo se, kaže nana, kod Mitra pakosnog, kako-tako, ali se živelo. U nekoj čatmari, što na Mitrovu rakiju zaudara i na suze, neisplakane, žene njegove, dobre. Posle ih je, priča dalje nana, život preselio u kuću deda Živka i nana Drage. “Kad god na groblje odeš, ako nemaš svima za sveće, ti prvo zapali deda Živku i nani Dragi, pa za mene i dedu ako ostane”, pričala mi je otkako sam prohodao. Tu mi se, u toj nabijači deda Živkovoj, najstarijoj u selu, jednom selu divnom na Moravi, i majka rodila, pa tri godine kasnije i ujak. I oboje ih je nana, kaže ona, a kažu i svi koje poznajem, ko malo vode na dlanu čuvala. “Kopam po ceo dan, po tuđim njivama i napolicama, samo da praška kući donesem, da mi deca prljava ne budu. Što je prljavo ja operem, što je pocepano ja zakrpim. Lepši su bili nego deca najvećih gazda u selu.” Malo po malo, gurala nana moja, sa dedom dobrim mojim. Ar, dva, petnaest, pa hektar, tri, sedam. Valja i sina ženiti, valja mu i kuću napraviti. U međuvremenu su već nana i deda prud kraj Morave imali. Prud, to vam je plac kraj reke s kog se pesak kopa. “Po ceo dan ja na Moravi, sijem pesak, ponekad sednem da odmorim, pa u vodu gledam. Al’ ne smem dugo, eto ga Nojo kamionom po turu stiže. Malo po malo, napravismo kuću, i štalu, sve našim rukama snagom našom. Deda je umeo malo da se izvlači, al’ kad treba da se zapne, eto ga. Dobar je bio Lejo, sećaš se ti dede. Volela sam ga, baš sam ga volela. Ja sam pored njega u snegu spavati mogla. Koliko je taj čovek grejao!” Tako mi nana priča. I još priča da je noge bole i da godinama do groblja stići ne može, dedu da vidi. Ni do Morave, vazduha da se nadiše. Do kuće, one što ju je od temelja pravila, kaže, stići može, jer joj je tu, pod nosem. Al’ ne sme, veli, nije više njena. Pa dane i godine svoje razvlači, evo već osamdeset treću gura, u onoj nabijači, najstarijoj u selu. I još mi kaže, onomad, kad je ono Morava poludela, Smuta joj se udavio. “Tri sam dana”, veli, “za njim plakala. Valjda Gaćan na njemu već spavao, onako težak i debeo. Gaćan se probudio, al’ od Smute ništa.” Ja joj kažem, a znam da uludo kažem: “Dobro, de, imaš Gaćana.” “Znam”, kaže nana, “ali Smuta je ipak moje prvenče. Fali mi, da me probudi. Lepo ja i s Gaćanom popričam, al’ fali mi Smuta, moj.”

Tu uzdahne, pa kaže: “Idi kući, da te mrak ne u’vati.” Moja nana.

 

Advertisements
This entry was posted in Taraba, Uncategorized. Bookmark the permalink.

23 Responses to Smuta

  1. Branislav says:

    Imam nanu, baš nanu … zajebana do zla Boga … ako je neko njen voli ga do neba pa makar bio najrdjaviji … a kad nekog ne voli …. tj mrzi … cesto i bez razloga, ne postoji stvar koju taj moze da uradi da je odobrovolji … teška kao tuč … pozz

  2. Negoslava says:

    Čija da je, duša ti je toplija i od dedine i od Crnjanskog zajedno.

  3. mikser says:

    од мене вееелики аплауз, пријатељу, вееелики

  4. Ludi konj says:

    Pomislih da se i ja prikljucim hvalospevima, no se bojim da se ne pokvaris, pa zato necu 😉
    I da dodam – prave nane su keve , tacno tako. 🙂
    Ziv zdrav i pozdrav za nanu ti !!!

  5. mandrak72 says:

    I od mene aplauz za nanu.
    pozdrav

  6. mile says:

    lepo i dirljivo ……pozdrav za nanu.

  7. kornjaca says:

    Aplauz za nanu. I za moju babu, koja nije htela da bude nana, ali je bila. I zbog rozen torte za koju je kore pekla na prevrnutoj serpi nocu da bi je mi, unuci, jeli sutradan samo zato sto je neko pozeleo nesto slatko, al’ da nisu palacinke.
    I bas lepa prica, pade tu i neka suza, ako cemo pravo.

  8. carapice says:

    Aplauz za nanu i za ovu divnu priču!

  9. prduljak :) says:

    Jedna je Nana… moju su zvali Maajka 🙂
    Elem, jedva čekam o dedi, ganula me Nana: “Ja sam pored njega u snegu spavati mogla. Koliko je taj čovek grejao.”
    Kaži joj da je volim 🙂

  10. skitara0404 says:

    O Bože, lepote! Gde sam bila dosad?

  11. Milena says:

    Predivno ❤

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s