Smuta

“U moje vreme, to tako niti je moglo, niti je smelo. Gledam onomad, na svadbi, onu iz gornjeg kraja, aj’ što je sela do momka, a ni muž joj nije, nego mu digla guzicu u krilo, samo što mu se, d’ izvineš, na kurac nabila nije”, priča mi malopre moja nana, u jednom od bezbrojnih naših razgovora, u kojima ja vazda ćutim, a ona vazda priča. Valjda je takav i red, kad neko toliko ispričati ima, a tolike vekove u sebi ćuti. Ne znam da li znate i razumete, ali nana – to vam je isto ko i baba, skoro pa isto, samo s malo više duše. Nešto kao baka, otprilike. S tim što baka ne ume kravu pomusti, ni pevca zaklati i ispeći za po’ sata, kad joj iznenada u kuću baneš. Nana ume. I moja nana, dakako. Al’ Smutu ne bi klala, nit’ bi ga dala, za sve pod nebom svetove. Smuta je, kaže, njen. “Što Smuta?, pitam ja. “Kakvo mu je to ime?” “Kako kakvo?”, veli nana, skoro pa uvređeno. “Pa vidiš valjda da je isti neki Smuta!” I tu mi bude jasno, sve i da mi nije jasno.

A Smuta, iako pevac, zapravo nije pevac. Nana ga ko pevca zavolela, sve mu po muški tepala, pa posle nekoliko meseci otkrila da Smuta jaja nosi. I ni živa da se pomiri s činjenicom da se u proceni prevarila  i da joj je Smuta neka kokoška tupava. Pevac, i tačka. “Ja se s njim sita ispričam! Kad snese jaje, dođe pa me zove, da mi pokaže gde je sneo. Ja idem za njim, pa ga nađemo. On za mnom do kuće, i stalno nešto priča, nekad mi i dosadi kol’ko je brbljiv. Al’ volim ga, moj je”, priča mi nana. Od pre godinu i nešto, i jednog Gaćana ima, belog. Pravi pevac, muški, al’ slep na jedno oko. Smuta i on najbolji drugari. Zajedno kokoške čačkaju, s tim što ih samo Gaćan zaskače, a Smuta se pravi da je muško, da ga Gaćan iz ekipe ne otera. Spavaju u istom kavezu, Smuta legne, a Gaćan na njega, da im toplo bude, ko kakvi partizani. I obojica, veli nana, naučili na nju ko na neku majku svoju. Smuta katkad odluta dvorištem, nana ga zove, njega nema, kad odnekud iskoči ljubomorni Gaćan i s terase u vrata viče: “Ku-ku-ru-zaaaaaaa!” “Kurac kukuruza, malopre si jeo, vidiš da si se ko svinče nagojio”, najuri ga nana, onako debelog. On se pravi uvređen, pa odskakuće dvorištem, što kraja nema. A nije vazda tako bilo, priča moja nana. Nije to dvorište od pamtiveka bilo toliko. Tu uzdahne, zastane na sekund, zastakli joj se malo u očima, pogleda me ko da sam joj jedini na svetu, pa sve čeka da vidi ne bih li je još slušao. A ja slušam, i bude mi uvek žao što je duže slušati ne mogu…

Njen je tata, “tale”, veli nana, domaćin čovek bio. Al’ se u nju Lejo zagledo. Moj deda. Ljudina kakva se nigda i nigde rodila nije. Najstarije od petoro dece, u kući gladnoj. Roditelji ga “dali na službu” nekom Mitru, “kučke ga u zemlji pojele”. On u nanu, nana u dedu, i jebat ga, bi kako je biti moralo. Te noći, kad je “za dedu pobegla”, a to je, priča mi, kasnije saznala, tale joj od neke livade što je prodao, cipele kupio, prve u životu. Posle je, veli nana, dugo plakao što mu se ćerka u gumenjacima udala, a nije stigao cipele da joj da. I živelo se, kaže nana, kod Mitra pakosnog, kako-tako, ali se živelo. U nekoj čatmari, što na Mitrovu rakiju zaudara i na suze, neisplakane, žene njegove dobre. Posle ih je, priča dalje nana, život preselio u kuću deda Živka i nane Drage. “Kad god na groblje odeš, ako nemaš svima za sveće, ti prvo zapali deda Živku i nani Dragi, pa za mene i dedu ako ostane”, pričala mi je otkako sam prohodao.  Tu mi se, u toj nabijači deda Živkovoj, najstarijoj u selu, jednom selu divnom na Moravi, i majka rodila, pa tri godine kasnije i ujak. I oboje ih je nana, kaže ona, a kažu i svi koje poznajem, ko malo vode na dlanu pazila. “Kopam po ceo dan, po tuđim njivama i napolicama, samo da praška kući donesem, da mi deca prljava ne budu. Što je prljavo ja operem, što je pocepano ja zakrpim. Lepši su bili nego deca najvećih gazda u selu.” Malo-pomalo, gurala nana moja, sa dedom dobrim mojim. Ar, dva, petnaest, pa hektar, tri, sedam. Valja i sina ženiti, valja mu i kuću napraviti. U međuvremenu su već nana i deda prud kraj Morave imali. Prud, to vam je plac kraj reke s kog se pesak kopa. “Po ceo dan ja na Moravi, sijem pesak, ponekad sednem da odmorim, pa u vodu gledam. Al’ ne smem dugo, eto kamiona, po turu stiže. Lopatu po lopatu, napravismo kuću, i štalu, sve našim rukama, snagom našom. Deda je umeo malo da se izvlači, al’ kad treba da se zapne, eto ga. Dobar je bio Lejo, sećaš se ti dede. Volela sam ga, baš sam ga volela. Ja sam pored njega u snegu spavati mogla. Koliko je taj čovek grijao!” Tako mi nana priča. I još priča da je noge bole i da godinama do groblja stići ne može, dedu da vidi. Ni do Morave, vazduha da se nadiše. Do kuće, one što ju je od temelja pravila, kaže, stići može, jer joj je tu, pod nosem. Al’ ne sme, veli, nije više njena. Pa dane i godine svoje razvlači, evo već osamdeset šestu gura, u onoj nabijači, najstarijoj  u selu. I još mi kaže, onomad, kad je ono Morava poludela, Smuta joj se udavio. “Tri sam dana”, veli, “za njim plakala. Valjda Gaćan na njemu već spavao, onako težak i debeo. Gaćan se probudio, al’ od Smute ništa.” Ja joj kažem, a znam da uludo kažem: “Dobro, de, imaš Gaćana.” “Znam”, kaže nana, “ali Smuta je ipak moje prvenče. Fali mi, da me probudi. Lepo ja i s Gaćanom popričam, al’ fali mi Smuta, moj.”

Tu uzdahne, pa kaže: “Idi kući, da te mrak ne u’vati.” I ja odem, a svaki put se bojim da odem. I ne smem ni pomisliti, a kamoli izgovoriti, čega se, i zašto, bojim.