Druga polica, odozdo

No connections are available. Eto, i takvo mesto na zemlji postoji. Na sreću. U suprotnom se, verovatno, ne bih skidao sa interneta. Neko bi rekao da to možeš kad god odlučiš, onda bih mu ja odgovorio da čovek mora sve ono što može, pa bismo krenuli do sutra da se natežemo o izborima, slobodama i inim metafizikama. A ja ne volim da se natežem. Jednostavnije je, u ovom slučaju, biti mimo dometa tih bestelesnih svetlosnih patuljaka, što brže od Starih Rimljana prenose abrove s jednog na drugi kraj planete. Uostalom, bilo bi krajnje tupavo guglati o Madagaskaru, dok ti Morava kraj nožnih prstiju u neki beskraj odlazi, da se nikad više ne vrati. Kako je sve poludelo, velim sebi, i Morava će ti jednom ispariti, pa će ti biti žao. Ko u onoj Selindžerovoj priči o mlađem bratu i biciklu, sećate se? “Lovac u raži”, jedna od himni detinjstva. Zaboravio sam ga, ko i mnogo toga što zaboravljam, ali se te priče sećam. One kad ga mlađi brat moli da s njim i ekipom vozi bicikl po kraju, on mu napokon popusti, dogovore se da krenu sutra u podne, a on, ipak, pet minuta pre ugovorenog vremena sa pajtosima odmagli, ostavljajući zbunjenog i razočaranog brata. Sutradan brat pada u postelju od neke teške groznice i umire za nedelju dana, a njega doveka progoni to strašno, to užasno saznanje da nikad više sa bratom bicikl voziti neće. Da ne dužim, velim, tako je nekako i s Moravom. Pa mi je prosto drago da su me svi ti signali bar ovde zaobišli. Doduše, tupavo je i po tastaturi na šljunku kuckati, priznajem, ali mi po njoj prsti nekako daleko brže i poslušnije no na papiru rade. Zato sam je i poveo danas sa sobom, tastaturu, iako ne znam šta bih pričao. Da mi je neko onomad rekao da ću jednom računar na Moravu voditi, svi bi mi operativni sistemi od smeha i zbunjenostii poumirali.

Prvi računar u selu, sećam se, imala je moja komšinica Mira, iz jedne od onih kuća što su za nesrećnih dana umele po dva sprata godišnje da narastu. Pričalo se kako taj “kompjuter sve zna” i kako ga je Mira jednom pitala “gde mi je papuča?”, a “kompjuter joj rekao da ju je kuče odnelo iza kuće, kod sena”. Ona pogleda, a papuča stvarno tamo. Mi bismo takve priče oduševljeno pričali u pauzi fuce na maliće, onda sve to zaboravljali, pa žurili da otprašimo i drugo poluvreme, pre no počne crtać, ili “Bolji život”, ako je bila nedelja. Jutrom bismo, za vrelih julskih dana, kao što je ovaj, osedlavali bicikle, pa, pod izgovorom da idemo da se vozimo, pičili na Moravu, istu ovu, što još nikud otekla nije. Nakon kakve kiše, kad se voda zamuti, ili onda kad nas neko na reci vidi, pa prijavi roditeljima, a ovi nam priprete da će nam odvaliti guzice od batina ako se opet po Moravi sami budemo smucali, mi nakrpimo džeparca za ulaznice, pa otpedalamo do bazena, tu, malo ponad kuće moje dečačke. Bazen ko bazen. Neko betonsko korito i u njemu voda. Pored, dva teniska terena, dva-tri za rukomet i odbojku i jedan veliki za fudbal, onaj pravi, na travi, gde sam jednom i gol zamalo dao, na “zvaničnoj utakmici”, dok sam za “Borac” loptu pikao. Elem, velim, bazen ko bazen. Svi su pričali da je “stoput lepši od onog gradskog”, pa se tu skupljala čeljad iz kruga od petnaest kilometara. “Šibica nema gde da padne”, govorili bismo, oponašajući matore, kad nas pitaju je l’ gužva. Mi, kraj Morave rođeni, već od pete ili šeste smo plivati znali, pa smo, malo zbog gužve, a više zbog dokazivanja dečačkog, u “čet’ri metra” dane provodili. To je onaj deo što je kanapom od ostatka bazena ograđen. Spasioci nas teraju, a mi se slomimo plivajući, da im dokažemo da o nama ne treba da brinu. Pred kraj dana, negde oko pola šest, puste nas da skačemo, da igramo prozivke i leđa da razbijamo o stkleni beton vode. Ponekad nas puste i na skakaonicu, onu veliku. Ko skoči na noge – pizda. Onda se vraćamo kući, pa se usput dženerika napucamo. Jedna tu odmah kod “Transporta”, punog imena “Autotransport”, autoprevoznička firma “državna”, kojoj je i bazen pripadao. Tu je vazda po trista kola bilo parkirano, voleli smo da bemiksovima među njima slalom vozimo, a “fiće” smo umeli i otključavati, ono kad bravu digneš na gore, a kolenom vrata po sredini stisneš. Velim, jedna dženerika odmah tu, druga malo niže, kod onih Čamugića, a treća, najlepša, ona žuta, pred nana Gininim dvorištem. Ne mili ti se, od tolikih dženerika, ni sendvič da pojedeš kad kući stigneš.

Meni je, ipak, najlepše sećanje s tog bazena rođeno jedne julske noći daleke. Vrelo sa svih strana, Mesec od tikve najveće veći, a ja sa nekom sestrinom ekipom, najmlađi. Preskočili prvu ogradu, došli do žice što bazen ograđuje, pa zapalili po cigaru, ko pravi pušači, i nešto šapućemo. I svi pričaju kako bi divno bilo u bazen uskočiti. A niko ne sme. Ne smem ni ja, al’ najmlađi sam, jedino na mene ko na dete gledaju, pa me malo sramota. Raspletem žicu pletenu, kroz rupu se ušunjam, uhvatim zalet od nekoliko koraka, pa, usred noći gluve, o tvrdu i vrelu vodu brečim. Tišina, mračna, mutava, vrela, letnja, a ja zagrmim ko svi topovi što su igda grmeli. I protegnem se u “čet’ri metra”, samlji i luđi od ikog na svetu. Posle su nas sve stražari priveli, pa još i policiju zvali, i mog ćaleta, koji na crvenom biciklu, pospan, po sestru i mene dolazi. Nismo dobili batine. Ćale prvo bio strog, onda počeo da se smeje ko blentav, kad je video majku kako plače i drami što joj decu “milicija kući dovodi”. A ja, usred te drame, razmišljam ponosno, nekako muški, kako sam kroz onu rupu u pletenoj žici, iz detinjstva u nešto ozbiljnije i odraslije, pa još pred svima, zakoračio, skočio, zaplivao. Evo i sad o tome razmišljam, iako sam kraj Morave, a ne na bazenu. Volim nekako svoja detinjstva prizivati. Sad mi je još nekako i veselo, još ima sunca, pa mi sve nasmejano dođe. Al’ kad komarci i mrak počnu da grizu, onda mi se i detinjstvo nekako uozbilji. Tad uglavnom, recimo, vraćajući se s Morave, svratim do “Tempa”, tu, malo ponad moje kuće dečačke, te pazarim kiselu i tetrapak belog. Četvrti raf s desne strane, druga polica odozdo. Ako sam dobro izračunao, tačno na onom mestu na kom sam onomad pletenu žicu raspleo i u “čet’ri metra” usred noći pljusnuo. Ono kad sam hteo da odrastem. Ko zna, možda ću jednom opet rupu u kakvoj žici pletenoj tamo zateći, pa se unazad vratiti. Ako ništa, bar ću napraviti špricer, pa se ko kakav dečak uspavati. Uzmem, velim, tetrapak belog i kiselu, po vodi do kase hodam, na parkingu već počnem da pedalam preko ona dva teniska i dva-tri rukometna, pa pored onog velikog, zaraslog u deponiju, na kome više nikad niko gol zviznuti neće. Dženerike mi posekli, nekim fabrikama zaasfaltirali, sve osim one nana Ginine, žute. Ja usput, s bicikla, otkinem jednu, iako znam da će mi špricer nervirati, al’ je sažvaćem, progutam, a košticu pljunem, ne bi li opet, jednog dana, kraj puta izrasla. Stignem kući, smućkam špricer, pa se konektujem, tek da vidim može li mi taj kompjuter tako od zajebacije naći sve što sam nekoć izgubio. Ili bar papuču, ovu što mi je danas Moravom otplivala.

Advertisements
This entry was posted in Taraba. Bookmark the permalink.

7 Responses to Druga polica, odozdo

  1. mandrak72 says:

    E ako oni stručnjaci ponovo ne požele kakve kanale da kopaju ostaće Morava, al kakva vremena uz kanale i pacove dobiješ. Djetinjstvo najljepša priča napisana.
    pozdrav

  2. tanurdzics says:

    I opet najlepsa slika taj bazen… Mada nije poenta. Ali avaj. DIvno Domanovicu, ka i vazda!

  3. Ludi konj says:

    A bas sam se pitao gde si nestao , a ti ladis tabana u Moravu 😉 Uzivaj drug !

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s