Roletna

„Šta se to desilo s ovim mirnim i dobrim ljudima? Jesu li pobjesnili od tuge?“

 M. Selimović, Ostrvo

 

Na sučeljenim stranama prostranog trpezarijskog stola, dve prosede glave nevoljno miču vilicama. Ona tiho i nekako dostojanstveno, on nešto brže, otvorenih usta, kao da je zbog nečega ljut. Po grčevima koji im se sa svakim zalogajem razlegu licima, vidi se da se još nisu navikli na zube. Lakše im je bilo bezubima, takvi su uostalom i rođeni, a nijedno od njih već se odavno ne seća kada je poslednji put pregrizlo šta tvrđe od kore hleba, umočene u pasulj, il’ raskuvanog komada mesa, koji bi čovek i samo usnama sažvakati mogao. Kao da nisu mogli još ovo malo života što im je ostalo da prožive ko ljudi, bez ovih đavoljih žica, plastika i čudesa u glavama. No, eto, sin veli da je takav red, da ljudi moraju na ljude ličiti, a i oni veruju da je red sina ispoštovati i ne osramotiti ga pred svetom. Venčanje je prošlo, sad bi ih mogli i skinuti, ali se nekako ne usuđuju. Nekako ih je sramota od sebe samih. To im već sad nekako izlazi kao da bi se jedno pred drugim potpuno razgolitili. A na to se ne sme ni pomisliti. Prošle su godine, možda decenije, otkako su poslednji put nagi legli u krevet. Ali se ni toga već odavno ne sećaju. Ili se prave da se ne sećaju. Ako se prave, onda se prave toliko dobro da bi im i svako drugi poverovao. Da bi čak pomislio da se nikada nisu ni dodirnuli. I uistinu, kad bi ih čovek sad pogledao, rekao bi da je prosto nezamislivo, nemoguće, da su ova dva pogrbljena tela ikad mogla biti bliže no što su sad, skvrčena na sučeljenim stranama prostranog trpezarijskog stola. U sobi se gotovo ništa ne čuje. Osim starog zidnog sata što će uskoro odbiti tri popodne. Ali ni njega već odavno ne primećuju. Ništa im nije bučniji od sopstvenog disanja. Čak i graja što sa ulice u stan ulazi, kao da dopire tek do ivica stola, i tu udara o kakav debeo, neprobojan, a nevidljiv zid. Ona tek povremeno, nemoćno, kroz nos uzdahne, kad njegovo mljackanje nadjača kucanje sata. Uvek ju je to nerviralo. Još dok su mladi bili. „Šta da radim, kad mi je tako lepo?“, branio se tada, poput deteta. Sad ni njemu nije lepo, ali mu se jednostavno može. Tako kaže. Na venčanju je, juče, vodio računa i ponašao se taman onako kako bi ona volela. Prokleti tanjir je zakačio sasvim slučajno, oborivši ga uz lom na pod, i bilo im je oboma malo krivo kad mu je sin rekao da ne mora toliko piti. A nije pio, znaju i on i ona. Tek tri čašice, koliko red nalaže. Bilo im je krivo i kad im je rekao da je već dockan i da bi valjalo da kući stignu pre mraka. Onda ih stavio u taksi, plativši vožnju, unapred. Kao da oni ne bi imali. U kolima su opet ćutali, kao da su bili nekako osramoćeni, ali to nijedno od njih nije smelo naglas da izgovori. Te večeri, on je iz vitrine izvadio flašu nekog starog konjaka i nekoliko puta dobro potegao. A nije se napio otkako im se sin rodio. „Kad ga oženimo, krš ćemo napraviti“, govorio je najlepšoj ženi na svetu, pod prozorom porodilišta. Sad mu je bilo nekako neobično. Nije znao šta mu je, ko da mu neka rupa u stomaku zjapi. A trebalo bi da je srećan. Valjda to i jeste tako od prevelike sreće, mislio je. I ona se nekako čudno ponašala. Do kasno u noć je ćutala i prala suđe u kuhinji. Neko bi se mogao čuditi ovolikom njenom poslu, budući da već godinama nisu isprljali više od dva tanjira, katkad ni toliko. Noć su proveli na dva kauča, prevrćući se i tiho uzdišući. Nisu spavali, ali im se ni razgovarati nije dalo. Nisu pričali ni danas, otkako su ustali. Šta se, uostalom, ima i pričati? Već su se oboje ponašali kao da su čitav jučerašnji dan zaboravili. Na njega su ih podsećale tek veštačke vilice, koje su tako žuljale, kao da im je ko eksere u glavu zakucao. A nisu ih skinuli, kao da bi im neko zameriti mogao. Sede, ćute, žvaću. Preživaju. Svako svoj komad tišine. On povremeno, velikim mesarskim nožem, odseče tanko parče hleba, da bi ga lakše zagristi mogao. Ona odbija, kaže ne može, mučnina je neka u stomaku stegla. Onda opet ćute i ne gledaju se. Posle nekoliko minuta ona mu kaže kako bi valjalo roletnu popraviti, da malo sunca u sobu puste. On se okrene ka prozoru, osmotri ga, kao da je sve to daleko ispod njegovih umešnosti, pa kaže „popraviću posle“. Kad sa zida izbije tri sata, uključi radio, pa se opet vrati za sto, žvaćući sada nešto tiše, kako bi i sam vesti mogao čuti. A vesti sve jedna od druge blesavija. U Indiji se srušio avion, španski teroristi pobili turiste, neki profesor iz njihovog komšiluka uhapšen zbog silovanja dečaka. „Poludeo svet“, kaže ona. „I ne poludeo“, kaže on. Pa dalje slušaju radio, priželjkujući bar malo sunca u vremenskoj prognozi. Kad se vesti završe, on pritisne plastično dugme na aparatu, pa opet ćute. Na televizoru popodne obično nema šta da se gleda, pa ga i ne uključuju. A i on je odavno dotrajao, ne može mu čovek ugoditi da običan film do kraja dotera. Dobili su ga na poklon, za desetogodišnjicu braka, istog dana kad im je direktor fabrike i ključeve od stana uručio. Skromno, ali njihovo. Dosta im je potucanja bilo. S malim detetom, po malim sobama. Da je bar fabrika još koju godinu poživela, moglo im je i dobro biti. Ni ovako se mnogo ne žale, doduše i nemaju kome, ali da im može biti bolje – može. Mada, kaže on, nije baš ni toliko crno pa da ona mora ko tamo neka poslednja stare stvari po pijaci prodavati. Ona kaže neka, valja nam pomalo sa strane. On kaže radije bi od gladi umro nego da ko neki prosjak rite po betonu razvlači i nudi ih kojekakvima budzašto. Zna da je teško mesec izgurati, al’ sve misli da nije baš do nokata dogorelo. A nije uvek bilo tako, seća se dobro. I nije ni slutilo da će baš na ovo izići. Bili su i na moru, čak triput. Ponekad su se sećali kako su jednom otišli na večeru u nekakav restoran, pa nisu znali kako se sva ta vodena čuda jedu. Brdo para potrošili, a gladni ostali. Dugo su se tome smejali. Sve dok jednog dana nisu prestali da se smeju. Ne znaju tačno kad i zašto se to desilo, a i ne razmišljaju mnogo o tome. Valjda je to i normalno, kažu ponekad sebi u bradu, ne može se čovek doveka cerekati. Otad žive uglavnom u tišini. Bar su, kažu, sina skućili. Razvuku se koliko mogu, i dobro je. Nije doduše baš dobro, ali je ipak dobro. Kad pogledaju neke druge, njima je još sjajno, misle. Mimoilaze se kroz kuću u tišini, pa sednu katkad da ručaju zajedno. Pa i tad ćute. Dosta su pričali. Sad je valjda takvo vreme da se ćuti. Pa ćute. Ko i sad. On žvaće poslednji zalogaj, ona već pomalo nervozno lupka viljuškom o sto. Kad on završi, ona ustane, pa prilegne na kauč, da se malo odmori. Suđe će, kaže, skloniti kasnije. Nekad joj se to nije dešavalo, ali sad im, kaže, niko i ne dolazi, a njima samima valjda neće smetati. Pa legne na leđa i nekoliko minuta žmuri. On ostane još malo za stolom i igra se mrvama hleba. Ponekad misli o nečemu, da ga pita čovek o čemu – ne bi znao. I to mu je sasvim normalno. Šta se uopšte ima i misliti? Nisam ja za to plaćen, kaže sebi. Normalno mu je i što se namešta na stolici, da se prednja leva noga ne bi odvalila. Mrzi ga danima da je čvršće prišrafi. A i to mu je normalno. Ko i sve drugo što mu je normalno. Čak i ono što nekad svakako nije bilo. Ali sad je jednostavno tako, misli u sebi. Normalno mu je i što oseća taj potmuli pritisak u slepoočnicama, tako je to valjda. Normalno mu je i što mu se šaka zgrčila oko drške velikog mesarskog noža, pa mu ne da da ga pusti. I to što ona leži na leđima i žmuri, i to mu je skroz normalno, tako žmuri već godinama, čini mu se. Normalno mu je bilo i kad joj, golemom oštricom noža, prođe tačno između grudi, tu gde je nekad imala mladež. Nije znao ima li ga još, a bi mu nekako mučno da joj krvavu bluzu skida kako bi znatiželji udovoljio. Ona malo jače udahnu i tek na sekund otvori oči, pogledavši ga kao da je i njoj sve to isto tako normalno i kao da ga pita šta je dosad čekao. Onda pokuša da se zakašlje, ali negde na pola udisaja stade. On izvuče nož iz njenih grudi, pa ga mirno odloži na sto. Obrisa joj rukavom košulje mrlju od krvi što joj izbi na usnama, pa joj polako sklopi oči. Hteo je čak i da je poljubi, ali mu to dođe nekako neprirodno. Proveri da li je isključen šporet, pa iziđe iz stana, ne zaključavši vrata, iz podruma uze bicikl i nekud krenu. Nakon petnaest minuta stigao je do mosta, sišao s bicikla, zaključao ga katancem za ogradu i nagurao ključ u čarapu. Još jednom proveri da li je katanac zaključan, s naporom pređe preko ograde i otisnu se ka nabujaloj reci. Voda ga je progutala istog trenutka kad se setio da nije popravio roletnu. A obećao je. I zbog toga mu beše malo žao.

Advertisements
This entry was posted in Puna linija. Bookmark the permalink.

13 Responses to Roletna

  1. oblogovan says:

    Auu… Prvo odlična priča. Drugo, tačno osećam tu teskobu kao da sam tamo. Čujem tu tišinu oko njih, među njima.
    Treće… Prosto nemam reči. Teško je, ali tako surovo stvarno.

  2. Uživala sam u svakoj gorko opisanoj slici. Hvala.

  3. Odavno smo mrtvi, samo nismo znali.

  4. mikser says:

    оно, онај моменат са ножем…веруј ми да сам могао да осетим бол…
    и знаш шта…после ове маестралне приче, прво што ћу да урадим, има да поправим ролетну
    поздрав

  5. divno je i tesko.
    setlo me na ovaj film http://www.imdb.com/title/tt1602620/
    dopadace ti se, verujem, ako ga vec nisi pogledao. 🙂

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s