Nelagodnost u Vavilonu

Isprva je nisam primetio, isprva uglavnom ne primećujem, zapravo se može reći da uopšte jako retko išta i ikog primećujem, juče sam, recimo, usred grada upao u reku za koju bih se i danas zakleo da nikada tuda nije proticala, onda mi je ipak nekako izgledala poznato, zapravo sve za šta verujem da prvi put vidim uglavnom mi izgleda poznato, moj psihijatar kaže da sam sve to sigurno ranije uskladištio u podsvesti, ja njemu kažem ne seri, jebo te i svest, i podsvest, i Edipov kompleks, i Buridanov magarac, i alter-ego, i nelagodnost u kulturi, je l’ ja tebe plaćam da me slušaš, il’ da mi pametuješ, doduše, i ne plaćam ga, kako god, rekoh već, isprva je ne primetih, uđoh kako obično i ulazim, maltene na vrhovima prstiju, skidoh kapu, koju inače nosim samo kad je zima, nisam, bogu hvala, ni pesnik, ni slikar, ni bubnjar, il’ kakav sličan kaponosac, pa da kuvam glavu zbog imidža, mada bih, priznajem, voleo da nosim šešir, al’ nekako neću, nije da neću što neću, nego mi se ne da, bojim se da me oni kaponosci ne prigrle i svojim proglase, a ja kad sam nečiji prosto se u ništa pretvorim, pa ne umem sam ni da plačem, ni da se napijem, elem, kažem, skinem kapu, vidim neki se svet za pultom nagurao, te odlučim da malo prošetam, da, pre no što vratim prošlonedeljnu pozajmicu, obezbedim sebi tri primerka razgovora za narednih sedam dana, ko kuća visoke, drvene police mirišu na groblje, to mi se uvek sviđalo, na memlu, na jutarnji zadah kakve ruske lepotice s pokvarenim zubom, na ringišpile dotrajalih luna-parkova, na svežu ribu, na prvi poljubac, na trojku u poslednjoj sekundi, na vatru kraj reke, na tugu trans-sibirskih železnica, na mladeže, na prdeže, na žuto iz ušiju, na jeftine parfeme, na ljubavna pisma, na sve petice u trećem osnovne, na zaturene bioskopske karte, na sindikalne kredite, na rane mladosti, na kasne mladosti, na redove, na između redova, na serenade pod prozorom, na starce pod hrastovima, na osmeh, na grč, na vekove, nigde tišina nije tako bučna kao u biblioteci, godine i svetovi se zagrlili i u glas pevaju, plaču, nariču, smrde, umaraju, damaraju, darmaraju, loču iz bureta i jedu zlatnim viljuškama, lažu, kradu, kolju se i ljube, šetnju započeh od ruske proze, gde namirisah nekog Harmsa, sabranog i svežeupakovanog u hiljadu zbunjenih strana, krenuh prema Americi, ali mi put prepreči nekakav nadrealista ovdašnji, ništa od Harmsa mršaviji, a kad posegnuh za jednom pomatorom antologijom svetske priče, bejah već sasvim blizu sada potpuno razgužvanog pulta, iza kojeg je sedela upravo ona, koju isprva ne primetih, jer isprva uglavnom ne primećujem, zapravo se može reći da uopšte jako retko primećujem, imala je prste, to je sve što sam video dok sam vraćao stari dug i prinosio joj na žrtvu novi paket svoje raščitane a zaboravne dokonosti, videh kako istim onim prstima, belim, trapavim, ne sećam se kakvim, trčkara po požuteloj tastaturi, čuh kako diše drukčije no što bibliotekarke obično dišu, a svako ko je jednom u biblioteci bio, ume bibliotekara, pogotovo bibliotekarku, namirisati u punom gradskom autobusu sred avgusta, imaju toge od devojačkih nezadovoljstava, uzdahe od vonja katakombi i drhtaje od nikom pokazanih rukopisa, već odavno spaljenih, sahranjenih, bledunjavih, sneguljavih, nisam želeo da je pogledam, ne zato što sam se plašio, već zato što mi ništa osim tih prstiju, tankih, pomodrelih, ne sećam se kakvih, nije trebalo da je celu napravim, da je napravim onakvom kakvom je niko od deset hiljada pijanih pesnika što su mi za vratom dahtali napraviti ne bi umeo, smejao sam njen nepokretni smeh, ćutao njeno bezoblično ćutanje, trčao za dečacima iz njenog razreda, sanjao svim njenim stomacima rasprostrtim po raščupanim ćilimima mojih usnulih detinjstava, urlao njenim strahovima upletenim u Jesenjinove kovrdže u bezdanima moje šarene glave, sekao njene prošlosti na nedeljive komade vremena što mi se iz mokrih cipela šeretski smejalo, i već sledećeg sekunda osetio sam da je tu, da se nepovratno nastanila pod mojim smrznutim noktima, u mojim zajesenilim očima, na mojim pokislim krovovima, pred mojim prozirnim ogledalima, i celog dana je ćutala, i celog dana je lebdela, i celog dana je sanjala, ušuškana u paučinu među hladnim zidovima moje bele sobe, probudila se tek u ponoć, isplivala iz tetrapaka vina, smejala se Harmsovim budalaštinama, nadrealisti počupala obrve, ponudila smeštaj Beketu, koga su upravo izbacili iz stana, podmetnula nogu Vitoldu Gombroviču, bez dlake na jeziku nacrnila nekakvog nesrećnog Italijana, isterala Kortasara iz pozorišta, Nabokova s leđa deportovala natrag u Rusiju, samo mene nije primećivala, samo ja nisam postojao u toj zbrci koju je napravila, znao sam da je moram potražiti ponovo, ovaj put tako da me primeti, da splete prste, žute i krive, ne sećam se kakve, oko mog imena što spava u plastičnoj članskoj karti, da voli moje pesnike, da sanja moje bolesti, da pliva nebom moje blatnjave praistorije, da lovi mrave po čestarima mojih smetenosti, postojalo je, svakako, samo jedno mesto na kom bih je ponovo mogao pronaći, onakvu kakvom sam je isprva pronašao, kakvu je isprva nisam primetio, no knjige behu tek načete, nepročitane knjige me progone strašnije no nedosanjani snovi, zapuših uši da joj ne dam da galami, vezah ruke da je po ćoškovima ne hvatam, zastaklih oči da mi zenicama ne vrišti, progutah nesažvakanog Harmsa, sve njegove rođendane, sve nedovršene pasuse, sve Ane Mihailovne, Kuzme Kuzmiče i drvodelje izgubljene u lavirintima trava, na smrt pretukoh nadrealistu, upih suvim nadlakticama trista grama proze dvadesetog veka, i s prvim suncem zakoračih u tek probuđenu prostoriju bez eha, na vrhovima prstiju, skinuh kapu, odložih svoju trospratnicu na pult sa čije druge strane su igrali prsti, kvrgavi i opečeni, ne sećam se kakvi, zaputih se kroz tunel, opasan Francuzima, Špancima i Latinoamerikancima, no ubrzo shvatih da nije vreme za lutanja i gubljenja po vijugavim hodnicima kosmičke rečitosti, valja nešto za dan progutati, glad mimo volje utoliti, kašičicom, a sutra se vratiti po nov zalogaj prstiju, toplih i mekanih, ne sećam se kakvih, prođoh kroz stihove, prođoh kroz ljubavi, prođoh kroz istorije i ratove, zaustavih se pred turističkim brošurama, rečnicima i kuvarima, oprosti, sveti Vavilone, te maltene otrčah do pulta, sa čije druge strane su lastih preskakali prsti, dugački i čisti, ne sećam se kakvi, disao sam njene zagušljive samoće, komadao zveri njenih oglodanih čednosti, plakao njene vazdušaste ostavljenosti, očaje, nesanice, do ponoći sam naučio kako se sarma od soje uvija u repin list, kako se oženiti u Havani, koja karipska ostrva su nebezbedna za albanske turiste, preko kog graničnog prelaza se najpouzdanije stiže iz Nikaragve u Honduras, te šta reći nemačkom policajcu ukoliko te na ulici ugrize besna mačka, noć sam probdeo uz dvolitarski tetrapak, koji je svoje poslednje kapi iskrvario neposredno pred početak novog radnog dana u kom me je opet čekalo isto kao i juče, kao i sutra, kao i prekosutra, i opet ona, naravno, sakrivena u svoje prste, ružičaste i patuljaste, ne sećam se kakve, sve dok nakon mesec dana nisam odlučio da igra napokon prestane, da je vreme da je pogledam, da je vreme da joj dam sve ono što sam godinama skupljao među prašnjavim policama što mirišu na dečja obdaništa i masovne grobnice, na junačke epopeje i haiku impotencije, na veštačke vilice i prve spomenare, na okopnele snegove i promukle uspavanke, uđoh kao što obično ulazim, maltene na vrhovima prstiju, skidoh kapu i zaputih se s četrdeset sedam strana lekovitog bilja prema pultu iza koga su njeni prsti, zeleni i tihi, ne sećam se kakvi, prebirali po masnim stranama nekakvog nemasnog časopisa, i mene zanima zdravlje, reče mi nečiji glas, mene zanimaju nebesa, odvratih poraženo, ne podigavši pogled, ne osetivši glad, ne prepoznavši simfoniju u fijuku promaje između ulaznih vrata i balkona, ne primetivši za pultom nikog, kao što obično nikog i ništa ne primećujem, ukoliko ne postoji, ukoliko od postojanja ne vrišti, zamenih majčinu dušicu, beli slez i lavandu za naručje straha, samoće i ludila sa dna davno zapeklih mastionica, ispod smrdljivih nabora na suknjama pariskih burdelja, sa otvrdlih jagodica donkihotskih Remingtona, iziđoh na ulicu koja nije postojala, upadoh do pasa u reku koja tuda nikada nije proticala, onda su bili neki ljudi, i neki snegovi, i neka muzika, i okićeno drveće, a ja sam mislio o nekakvim prstima, plavim i koščatim, ne sećam se kakvim, imao sam utisak da sam baš takve nedavno video, da sam baš takve nedavno tražio i našao, onda sam opet sve zaboravio, ili samo negde zaturio, kako to reče moj psihijatar, na šta mu odgovorih da ne sere i da me ne umara svojim kompleksima, edipima i nelagodnostima u kulturi, otkazah mu sve tretmane, ne plativši nijedan, kupih za poslednje pare pun ranac utetrapačenog vina, ušuškah se u toplu paučinu svoje hladne sobe, nasuh čašu i nazdravih svetim nepostojanjima, utkanim u lepotu i harmoniju mojih savršenih svetova, što mirišu na talase Sene, na zakopana blaga, na filipinske device, na bibliotekarke prekrivene vetrovima jabučastog dima iz nargila…

Advertisements
This entry was posted in Puna linija. Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s