Čačkalica

Već dobrih desetak dana mrzi me da se pomerim iz stolice i pospremim sobu. Ima takvih dana, ponavljaju se, s vremena na vreme, ciklično. Ne pokušavam da im iznađem razlog. Jednostavno me mrzi. Uostalom, ovde sam ionako privremeno, iako “privremeno” već ulazi u šesti mesec. Ili sedmi. Kako god, i to me mrzi. Da računam, da brojim. Tek šakom razgrnem papire, duvan, čepove, mrtve muve sa stola. Da imam gde spustiti knjigu, tastaturu, laktove. Ponekad se pravim da mi smeta smeće oko nogu. A znam da mi ne smeta. Valjda pokušavam da smirim savest i da nekom nepostojećem posmatraču kažem da ipak nisam svinja. Elem, velim, ne smeta mi. Naprotiv. Često, kad mi se prsti od kuckanja umore, uživam da odmaram oči na svetloplavom tepihu, prošaranom svim onim što sam sa stola pobrisao. U poslednje vreme pažnju mi privlači jedna čačkalica, za nekih četrdesetak stepeni ulevo od desnog nogara stolice, desetak centimetara od centra ploče stola. Na plavom tepihu, onako izgubljena i usamljena, deluje mi kao kakav zbunjen jedrenjak usred nekog mora. Jedrenjak zalutao među žutim duvanskim grebenima. Kad za prozorom dune jači vetar, ja se uplašim da će mi se čačkalica na stenje nasukati. Onda pustim brkove, podviknem raspojasanim mornarima, dohvatim kormilo, pa u jedra upregnem sve tajne starog vuka morskog, ne bih li nas iz kamenih hridina duvana na pučinu bezbedno izvukao. Još se nismo razlupali. A bojim se da se to mora desiti. Ne bi mi priča, tek tako, uludo, počinjala. Kakav je to jedrenjak, kojim priča počne, a da se na kraju ne polomi o koščate bokove Scile i Haribde?! Pa se bojim za njega, rekoh. Ko ono kad Čehov negde kaže da, ako u prvom činu sačmara na zidu visi, u trećem mora opaliti, pa da je jebeš. Koliko god pisac želeo da glumi slobodu i da sam svet stvara. Na sreću, u mojoj sobi ne duvaju vetrovi. Duvaju napolju. Već danima. I gromovi grme, i pljuskovi divljaju. Stari kažu da ovakvu godinu ne pamte. Ne pamtim je ni ja. Zima svoje odsvirala za nekoliko januarskih dana, proleće u februaru poludelo, jesenje kiše u martu nalegle, maj poplavio krompir do kolena, Morava mutna i veća no Dunav, a leto, da nije struje, ni izguglati čovek ne bi mogao. Luda godina, kažem, luđe se ne sećam. Ne seća se ni nana Gina, veli mi onomad, iako već sedamdeset i koju broji. I verujem joj, iako znam da joj je pamćenje krhkije od leta ovog. Katkad me prepozna, priča mi neke priče kad sam još učio da hodam i bicikl da vozim. Katkad me, opet, pita čiji sam, odakle sam, kako se zovem. Pita me još jesam li video negde njenog Isidora, pre kiše otišo, a nikako da se vrati. “Nisam, nana Gino”, kažem, “nisam ni gledao, iskreno, nego bežim od kiše da se sklonim, valjda se i on negde sklonio.” A lažem. Nikad od kiše bežao nisam, nego ne znam šta bih joj pametnije odgovorio. Ona pomirljivo odmahne rukom i kaže “beži, dok opet pljusnulo nije”. Ja kažem “dobro, čuvajte se, izgleda da će neka oluja”, pa nagazim pedale starog bicikla. A ne ide mi se nigde, ne beži mi se od kiše. Nego, sačekam da nana Gina uđe u kuću, okrenem se, pa se uparkiram pod onu njenu dženeriku što smo je ko deca ljuštili kad smo se s bazena vraćali. Zamotam cigaru, pa mislim. O nečemu, uglavnom. Ponekad i o njenom Isidoru.

jedrenjak

Zajaše svoj “Apen 4”, na glavi mu neka francuska beretka, pa svira da se sklonimo s puta i loptu zauzdamo dok prolazi. Kad smo dobri, on nam mahne levom rukom, sa ona tri preostala stolarska prsta. Mahnemo i mi njemu, pa nastavimo da pikamo loptu. Onomad mi je ćale iz Nemačke doneo. Tango. Tako se zove. Iskusniji kažu da je ne smemo po zemljanom putu drljati, da joj ne ogulimo one osmougaone oči kristalne, što se u njima ogledati možeš. Znamo i mi da ne smemo, al’ šta vredi, kad onaj debeli Sibin nije livadu pokosio. Nije što će nas juriti, lako ćemo mi njemu pobeći, nego što ne možeš Tango kroz travu do kolena kotrljati. Stojim tako, kažem, ispod one dženerike nana Ginine, čekam da kiša prođe. A ne znam što čekam, vazda sam voleo da me pokvasi, grlio je, prizivao je. I već ne znam pada li, je li već padala, ili će tek padati. I ne znam otkud ja pod dženerikom, ne znam je li to krošnja prokišnjavala juče, ili su ove kapi što mi za vrat liju tek neke sutrašnje. Dženerika već uveliko prokišnjava, a meni se nigde ne mrda. Pa sve i dalje mislim. O nečemu, uglavnom. Danas, recimo, o tome kako sam sve ovo nekoć živeo. Ili ću živeti sutra, što mu na isto iziđe. Setim se i toga da bi već stvarno trebalo sobu pospremiti. Pa se i čačkalice one moje setim. I zamišljam kako je nekad možda uistinu bila taj jedrenjak, onda se nasukala, pa je neko iz krme u čačkalicu isklesao. I kako sad plovi po ovom mom tepihu plavom, laže duvanske gomile da su hridine kamene, a sama jedrenjak glumi. Vazda sam voleo nekakve svetove da izmišljam. Sećam se, kako mi je ćale onu loptu iz Nemačke doneo. A ja izmislio da se zove Tango, ko ona s reklame. I sve mi se čini da je to bilo, ili će biti, nekog leta dalekog, kad je deda Isidor, s tri prsta svoje leve ruke, desnom pridržavajući neku francusku beretku, poslednji put parkirao svoj “Apen 4” u nekakvu šupu, kraj improvizovane stolarske radionice. Te noći, komšilukom se proneo glas da je Isidor umro. “Kuka Gina”, kažu. A ne znam što kuka, valjda se čovek samo od kiše sklonio. Uostalom, da je umro, ne bi me valjda pitala malopre jesam li ga sreo. I svašta tako mislim, pod onom dženerikom što prokišnjava. I još mislim, kako sad ćaletu da kažem da sam loptu upropastio. Sačekam da kiša stane, pa se, onako mokar, ispod dženerike išunjam. Nagazim na pedale i provučem se u sobu, da me niko ne vidi. Kad nabodem nogu na onu čačkalicu, ja se setim Čehova. I onoga kako puška, ako u prvom činu visi na zidu, u trećem mora opaliti. Pa, iznerviran, bacim čačkalicu kroz prozor, i zamišljam kako će, niz neki kanal, do Morave, što nikad mutnija nije bila, pa njom, opet, možda, do mora stići. Da se kakvom jedrenjaku u krmu zabode. I sve tako nešto mislim. I, kao, sećam se, kako za mnogo godina, na kakvoj hridini od duvana, sedimo deda Isidor i ja. On mi priča kako silno-dečački voli neku Ginu, i kako sanja da kupi “Apen 4”. I još kaže, jer kiša još od januara pada, da ovako ludu godinu ni njegov deda ne pamti. I svašta, tako, mislim. A napolju kiši, ko da nikad prestati neće. Il’ ko da nikad počelo nije. Svejedno.

Advertisements
This entry was posted in Prazan papir. Bookmark the permalink.

2 Responses to Čačkalica

  1. Ludi konj says:

    Samo da znas da te i dalje pratimo, mi iz sluzbe 😀
    Nego slazes li ti to u kakve fascikle, pa kad kultura dodje na red, jednog dana u ovoj, il nekoj drugoj zemlji, da se javi neki danguban izdavac, entuzijasta, da ti objavi ovo?
    Steta da truli na nekom blogu, a da je nema negde medj koricama, pa da ugleda nekad i neki sajam …
    Mada ko se u Srbiji sad piscem zve i tretira, mozda i moze da saceka, i neka sabrana dela za neku deceniju .
    Pa ko J,Stulic, da u par godina istreses sve sta imas, i da onda odes u mirovinu 😉
    Usput , da napomenem , prica je odlilcna , palac gore-kapa dole !

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s