Strana 212

(Po istinitom događaju iz izmišljenog života Orasija Oliveire)

Doguraš tako do pola, proživiš, prosanjaš, proželiš, proplačeš, prosmeješ, možda preguraš pola, možda snu u snu samom buđenje nazireš, već slutiš rasplet, čudnovat i nepredvidljiv, ali ipak rasplet, već slutiš kraj, koji je tek rastegljiva gumena fleka zalepljena za jedan živac beskraja, ali je ipak kraj, SLUŠAJ, OVO JE SAMO ZA TEBE, NIKOME NEMOJ DA ISPRIČAŠ, MAGA, TAJ ŠUPLJI KALUP TO SAM BIO JA, TI SI DRHTALA, ČISTA I NESPUTANA KAO PLAMEN, KAO REKA ŽIVE, KAO PRVI POJ PTICE U OSVIT, možda ga čak i priželjkuješ, jer otkad znaš za sebe strmoglavo koncu juriš, koliko god u beskonačjima ušuškan, onda osetiš, najpre osetiš, kako se strana upinje da se od prethodne odlepi, da odleti, da te vrati unatrag, da ponovo živiš naizgled proživljeno, da ponovo sanjaš naizgled dosanjano, A SLATKO MI JE DA TI TO KAŽEM ONIM REČIMA KOJE SU TE OPČINJAVALE, JER SI MISLILA DA IH VAN PESAMA NEMA I DA NEMAMO PRAVO DA IH UPOTREBLJAVAMO, pa gledaš kako se onaj malopređašnji osećaj, ono naglabanje i nagađanje, kako se ono nesvesno predviđanje i babovračanje pretvara u jedan posve vidljiv, posve opipljiv i stvaran isečak stvarnosti, kako se strana uistinu odlepljuje od prethodne, od svih prethodnih, kako se tvrdoglavo otkida od celokupne istorije, da bi te vratila na početak za koji si verovao da je daleko iza tebe, GDE SI, GDE ĆEMO BITI OD DANAS – DVE TAČKE U NEOBJAŠNJIVOJ VASELJENI, BLIZU ILI DALEKO, recimo u nekoj beloj sobi, ispražnjenoj do nepostojanja, u sobi u kojoj si stvaran jedino ti, i hladni prsti pod jorganom, i namćorasta knjiga na zgrčenim kolenima, knjiga čija se strana, naizgled pročitana, upravo vraća svom repu zaglavljenom u vratima broja 211, u Ulici Školica, u Ulici Nikad Dosegnutog Neba, možda na trećem podeoku, možda na šestom, ali od Neba jednako daleko, makar za taj korak, koračić koji je nemoguće načiniti, dok desna noga doživotno u vazduhu lebdi, a leva čeka da joj pljosnati kamičak utaba put do kakvog kibuca, do Brda u Montevideu, do kraja nad krajevima, DVE TAČKE KOJE ČINE JEDNU LINIJU, DVE TAČKE KOJE SE PROIZVOLJNO UDALJUJU ILI PRIMIČU, i koliko snage u tom nemerljivom deliću grama od celuloze i štamparskog olova, koliko želje u njegovoj nedočitanoj tišini, koliko napora da te vrati na stranu koja je do poslednje praznine iščitana za tobom ostala, a na kojoj je tako fatalno jednom za svagda zapisano da je svaka naredna nemoguća, uzaludan pokušaj kotrljanja unapred, ono smo što smo bili, koliko god verovali da ćemo to tek biti, ALI NEĆU TI TUMAČITI ONO ŠTO NAZIVAJU BRAUNOVIM KRETANJEM, JASNO DA TI GA NEĆU OBJAŠNJAVATI, sadašnjost nikada neće smeti da pocepa odoru prošlosti, koliko god masna, uprljana i izgrižena bila, ništa belje, ništa čistije na sebi nije imala otkako je iz mogućnosti iskoračila, kao što narodi ne umeju da žive van svojih mitova, kao što ni ti sam ne umeš da progutaš toliko puta prežvakane dane, opore, kisele, žilave, gorke, prezačinjene, no tek katkad opojno sladunjave, natopljene muzikom utkanom u neke recimo narandžaste zidove, u neku recimo narandžastu kosu, u neki recimo narandžasti glas, u neke recimo narandžaste vekove, i znaš da je sutra na korak od tebe, i znaš da to sutra nije tvoje, jer tvoje je samo ono što si ti, a ti si od danas, uvek od danas, od ovog danas koje tako hladnokrvno ne postoji, samo ono što si bio, A OPET, MAGA, NAS DVOJE UPRAVO GRADIMO JEDNU FIGURU, TI – JEDNA TAČKA NA NEKOM MESTU, JA DRUGA TAČKA NA DRUGOM MESTU, PA SE KREĆEMO, TI SADA MOŽDA ULICOM IŠET, JA OTKRIVAJUĆI SADA OVAJ ROMAN U TVOJOJ PRAZNOJ SOBI, SUTRA TI NA GAR DE LION, A JA U ULICI ŠMEN VER, GDE SAM PROVALIO JEDNO ODLIČNO VINCE, A POSTEPENO, i ujedno se čudiš tom blesavom komadu papira, i ujedno se pitaš nisi li više no on, iako negde duboko znaš da nisi i da uporno i nasilno koračaš napred samo da bi iza tebe ostalo više prostora u koji možeš da se vratiš, a prsti svejedno ne reaguju, jer prstima je hladno, i gledaš kako se tvoje nepostojeće danas nezadrživo kotrlja u naizgled proživljeno i dorečeno juče, koje naprotiv još ništa nije reklo osim da je svako sutra nemoguće, kao što je i zapisano na svim prethodnim stranama, u svim prethodnim knjigama nalik ovoj koja ti na kolenima podrhtava, čija se strana, od pera laganija, snagom svih titana i giganata od prethodne otrže, vraćajući te na početak, ili barem prema početku, tamo gde se od svega još i moglo nešto napraviti, nešto dostojno stvarnosti, nešto dostojno Neba, koje i dalje drhti i zove iza poslednjeg podeoka što svetli obasjano opuškom Orasija Oliveire, MAGA, GRADIMO JEDNU APSURDNU FIGURU, NAŠIM POKRETIMA ISCRTAVAMO FIGURU ISTOVETNU ONOJ KOJU PRAVE MUVE KADA LETE PO SOBI OVAMO-ONAMO, ODJEDNOM NAPRAVE POLUKRUG, OVAMO-ONAMO, SHVATAŠ?, opuškom posve nalik na taj koji ti među usnama dogoreva, usnama koje su još juče, ali samo juče, juče i nikad više, jer juče i jeste nikad-više, koje su umele da pevaju sutra, jer je to sutra juče imalo oblik, a danas je tek nemaštovito danas, razobličeno, razodenuto, poput dima, poput prljavštine uvučeno u oštre pore belih zidova u tvojoj hladnoj sobi, ispražnjenoj do nepostojanja, u sobi u kojoj si stvaran jedino ti, i knjiga koja se stalno vraća unazad, i opušak koji ti peče usne, i narandžasti tragovi u vazduhu, tragovi nekoga koga si sve do ovog dana, sve do ove stranice mogao još i zamajavati da putevi pred nama nisu tek stranputice, JEDAN PRAV UGAO, JEDNA LINIJA KOJA SE PENJE, OVAMO-ONAMO, IZ POZADINE NAPRED, GORE, DOLE, SPAZMIČNO, DA BI NAGLO ZAKOČILE I U ISTI MAH KRENULE U DRUGOM PRAVCU, i uzalud nazireš kraj, jer kraja nema, ne zato što kraj ne postoji, već zato što početak isuviše postoji, toliko snažno, toliko stvarno, toliko namagnetisano, da te uvek iznova sebi vraća, baš kao što te i ova do nepodnošljivosti razmažena i obesna strana vraća svom naličju, na kom je odavno zapisano da od njega odmaći nećeš, makar ga zaleđeni prsti za korice zakucali, A TO SVE PLETE JEDAN CRTEŽ, JEDNU FIGURU, NEŠTO ŠTO NE POSTOJI KAO NI TI NI JA, KAO NI DVE TAČKE IZGUBLJENE U PARIZU, KOJE IDU TAMO-AMO, AMO-TAMO, I PRAVE SVOJ CRTEŽ, I PLEŠU NI ZA KOGA, ČAK NI ZA SEBE, JEDNU BESKRAJNU FIGURU BEZ SMISLA, onda jednostavno ćutiš, tek povremeno vrišteći u snu, i iznova istu stranu iščitavaš, i isti san uvek iznova sanjaš, i tražiš zarez koji je tu zalutao, i tražiš tačku koja ti se greškom, mora biti greškom, u puls zakucala, i nalaziš samo narandžaste tragove nečega što si bio, a što nisi mogao biti, dok grizeš već ugašen filter cigarete, naslućujući iza navučenih roletni neko narandžasto Sunce, iza narandžastog Brda, u narandžastom Montevideu, ili bilo kom drugom narandžastom, muvolikom, životolikom životu.

 

(zabeleženo po diktatu Hulia Kortasara)

Advertisements
This entry was posted in Puna linija. Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s