Četiri stotine dana

Na uglu Štrosmajerove i Ulice Vladimira Nazora, u podgrađu Petrovaradinske tvrđave, pred golemim zakatančenim dverima Crkve svetog Jurja, vazda na trećem betonskom stepeniku, tokom tih godinu dana koliko sam proveo u Gradiću, kako su lokalci krstili ovaj stari deo Petrovaradina, bezmalo svakodnevno sam viđao jednog starkelju, koji mi se, naizgled tek tako, ničim izazvan, verovatno zauvek pod obrvama ugnezdio, toliko silno da mi se, otad pa na ovamo, sa nekom čudnom setom kroz sve svetove i živote provlači. Nekad ga jasno osetim i jasno vidim, nekad mi dođe tek kao kakav duh koji me u stopu prati. U svakom slučaju, često ga se setim, mnogo češće no gomile ljudi koji su mi, u ovih nekoliko krugova dosadanjih, uistinu kućom i nebom protrčali i ostavili kudikamo opipljivije tragove. Ili ožiljke. Ako uopšte ima tragova koji ožiljci nisu.

Bio je neki oktobar, paučinast, plesniv, kišovit, ili mi se bar sada takvim čini, jer oktobar, valjda, jedino takav i može biti, dakle, bio je neki oktobar, kada sam prvi put otključao vrata sobe na prvom spratu rodne kuće bana Jelačića, kuće spolja našminkane, utegnute i raspričane, a iznutra sive, hladne, bolesne, zarasle u tišinu, prašinu, memlu, građevinski otpad i lastavičja gnezda. Njega, tog svog starkelju, upoznao sam već sutrašnjeg jutra, tačnije, kasnog prepodneva, po izlasku iz kuće, na tridesetak metara od moje kapije, na istom onom trećem stepeniku, jedinom mestu na kom ga i danas zamisliti umem. Dok sam sporim i još sanjivim hodom prolazio kraj crkve, čuo sam nerazgovetno mumlanje i, okrenuvši se ka glasu, tek tada ugledao zgurenu kreaturu, kačket na staračkoj, brkatoj glavi i podignutu desnu ruku koja ka meni maše, pokušavajući nešto da mi kaže. Bilo je to jedno od onih jutara kada sam previše mrakova, previše nezadovoljstava u sebi nosio da bih imao živaca i strpljenja za bilo koga i bilo šta što nije iskonski moje, što se ne da u moje ćutanje, u moje disanje uklopiti. Ipak sam mu prišao, da li iz poštovanja prema njegovim godinama, da li iz sažaljenja, da li iz sebičnog straha od nekakve rđave karme, ne znam. On je i dalje mumlao i gestikulirao, dovoljno jasno da shvatim da je cigareta sve što mu treba. Tada sam video da na istoj ruci ima taman toliko prstiju da cigaretu može držati. Ostali su bili već odavno zarasli čvorovi, patrljci od ogrubele kože. Kasnije, tokom svih tih meseci u kojima sam ga viđao, zapamtio sam mu i jedan mladež pod levim uhom i sitan ožiljak na zbrčkanom no glatko izbrijanom podbratku, a za letnjih dana, kada bi na svom mestu sedeo u sandalama, zavrnutih nogavica, u oči su mi upadala njegova pomodrela i natečena pušačka stopala. To je sve, čini mi se, sve što sam od njega zapamtio.

– Nemam, zaista, zamotao sam samo jednu za usput, a jako žurim – rekoh prilično hladno i već se okrenuh i nastavih svojim putem. Onda se, nakon nekoliko koraka, u meni nešto prelomilo. Ne znam šta, ni danas to ne umem da opišem. Nije to ono jednostavno, glupo, sebično, pučko, prostačko osećanje kakvo me je i samog često obuzimalo kada bih, zagledan samo u sebe, u žurbi protrčavao kraj ljudi kojima sam, makar i rečju, makar bilo čime, mogao da pomognem, a da pritom ne žrtvujem ništa svoje. Ne znam, velim, šta, ali nešto se u meni dogodilo, zavarničilo, prostrujalo mojim nogama, progunđalo mojim stomakom, na nekakvom jeziku jednako nemuštom kakav je bio i jezik ovog zgrčenog i zgužvanog starca. Vratio sam se do stepenica, seo kraj njega, izvadio kesu s duvanom, smotao cigaretu i dao mu je bez reči. On ju je, isto tako bez reči, prihvatio i zapalio. I ja sam zapalio svoju, i u tišini otišao. Sutra se ponovilo. I prekosutra. Nakon nekoliko dana, kako bih poštedeo sebe sedenja na stepenicama koje su često bile mokre od kiše, počeo sam, pred izlazak iz kuće, da motam po dve. Jednu za njega, jednu za sebe. On je uvek bio na istom mestu, ja sam uvek istim koracima kraj njega prolazio. Vremenom je njegovo ćutanje preraslo u “kako si?”, “hladan ovaj vetar”, “mutna vremena došla”, ili nešto slično, a ja sam kratko i više iz kurtoazije otpozdravljao, već naučivši da razumevam njegovo nejasno mumlanje, iako je odavno prestao da mi rukama gestikulira. Ponekad, kada bih na posao krenuo kasnije, odnosno kada bih i na svoje redovno kašnjenje zakasnio, zaticao sam ga ne na stepenicama, kao obično, već pred samom kapijom.

– Gde si dosad?! – rekao bi mi gotovo ljutito, a ja bih mu, svejedno, doturio spremljen paketić i prošao kraj njega. Isprva me je ovakvo njegovo ponašanje zbunjivalo, čak pomalo i vređalo, ali sam se vremenom navikao, počeo njegove reakcije da doživljavam kao sasvim logično, prirodno i opravdano negodovanje izazvano mojim remećenjem ustaljenog reda i ustaljene satnice. Katkad se, opet, dešavalo da ga ne zateknem, ni pred kapijom, ni na stepenicama. U takvim trenucima, opravdavao bih njegove izostanke gomilom razloga, prehladama, bolestima, lošim vremenom, obavezama, a onda sve to odbacivao i gurao iz glave, govoreći sebi da je to što radim više nego budalasto, da je on tek jedan običan, dokon starac, koji svoje poslednje dane provodi izležavajući se na betonskim stepenicama i ne radeći ništa. Ipak, negde duboko sam osećao da stvari ne mogu biti tako jednostavne, prozaične, slučajne. Svaki njegov izostanak postao mi je briga i strah, svaki susret sa njim, koliko god to ne želeo da priznam, rađao je u meni jedan nov, skriven i radostan smeh. Kao da sam, na neki neobjašnjiv način, time što bih njega video, za još jedan dan produžavao i sopstveni život. Nikada nisam imao potrebu da ga bolje upoznam, čak ni da saznam kako se zove, da ga ispitujem o godinama koje su prošle, koje su ga spakovale na to mesto, u tu ulicu, pred tu crkvu. Daleko veće zadovoljstvo bilo mi je u tome da ga izmišljam, da ga pravim. Zapravo sam imao neodoljiv poriv da to radim, iz dana u dan. Postalo mi je neka vrsta opsesije da izmišljam njegove živote, kuću u kojoj se rodio, primitivne igračke kojima se igrao, žene koje je voleo, koje su ga ostavljale i koje je ostavljao, decu koja su ga napustila ili koju možda nikada nije imao, tuge koje su ga glodale, sreće koje su iz njega pevale, svečana ogledala u kojima su ostale zarobljene njegove leptir-mašne, fajronte u staničnim bifeima uz nedopijenu rakiju, vozove u koje se na istim tim stanicama pomalo teturavo ukrcavao i koji su ga vodili s jednog na drugi kraj sveta, ušivajući mu štektavom iglom metalnih točkova svoja obećanja u pospanu glavu, sve dok ga, najzad, nisu doveli ovde, na ugao Štrosmajerove i Ulice Vladimira Nazora, pred zamandaljena vrata nekog boga u koga nikada nije verovao, a kome danas, sa trećeg stepenika, u ključaonicu šapuće sve ono što ja nikada nisam želeo da ga pitam, sve ono što ja o njemu nikada nisam želeo da znam. Ili, možda, ono što sam o njemu oduvek znao.

Danas je ravno četiri stotine dana otkako sam poslednji put zaključao vrata one sobe, na prvom spratu negdanje kuće bana Jelačića. Bio je, opet, neki oktobar. I opet neka kiša, ili mi se bar sada tako čini. I bio je vetar, hladan vetar. Ne sećam se jesam li pri izlasku imao u ruci dve smotane cigarete, niti jesam li jednu od njih ikome bez reči dao. Svejedno, posle toga, više nikada nisam zakoračio u to podgrađe, u tu ulicu, u taj život. Ni njega nisam video, mada ponekad poželim. I često ga se setim, iako zapravo ni ne znam koga tačno se u takvim momentima sećam. Ono što znam jeste da se bojim tog makadama, tih oronulih zgrada. Možda se bojim da ću, na nekoj od tih namučenih i ispucalih fasada, zateći već izbledelu crno-belu fotografiju kakve brkate, staračke, kačketom pokrivene glave. Da će, recimo, padati kiša, u krupnim, ledenim kapima, poput milion komada nekakvog nebeskog ogledala razbijenog u parčad. I da će vetar, koji će, znam to, opet duvati, neko od tih ogledala, upravo pred mojim očima, nalepiti na jedan kačket, utisnut u crno-beli papir. Eto, toga se, valjda, bojim.

***

Jutros sam, hronično nenaspavan i nervozan, greškom obrijao čitav desni zuluf. Isto sam, zbog simetrije, uradio i s levim, kad me je ispod uha ugrizao brijač, jedva osetno, a iz crne tačke je kanulo nekoliko kapi krvi. Godinama ne brijem zulufe. I potpuno sam na taj mladež zaboravio.

 

(“Vetar u Šubert parku – roman u nestajanju”, radni naslov, odlomak)

Advertisements
This entry was posted in Prazan papir. Bookmark the permalink.

6 Responses to Četiri stotine dana

  1. rankaranka says:

    Puno pozdrava za velemajstora reci.

  2. rankaranka says:

    Oko komentara na onom drugom clanku, izvinjavam ti se. Samo nisam mogao da to ne pomenem. Sto rekao B.Dz.Stulic u jednoj pesmi – krivi su oni drugi. Samo sam mislio na to da ne mozes da se bavis sobom, a da se ne bavis njima. Jer, oni jedu nas hleb, bubrege, nerve, vreme, buducnost i nadu u ocima moje dece.
    Nije to, po meni, politika nikakva, vec sam zivot, koji te od ranog jutra toliko jako udara maljem koji drze futavci, u ispovedaonici koja podseca na porno-sobu.
    Strazu im cuvaju one sto pokazuju javno svoje cmarove na roze televizijama, a svecu lazni popovi koji me nebeskim tarifiranjem loseg pojanja teraju u ateiste.
    Kad su me uhapsili, jednom, pod laznim optuzbama (nikada nisu imali jaja da podnesu ikakvu prijavu) bio sam major policije. Rekao sam im, jasno i glasno-neko mora u sobu sa resetkama. Ili ja, ako sam nesto kriv, ili vi-jer je lazna optuzba kleveta za koju se placa i robija. Jedan od njih, podrugljivo me gledajuci, dok su mi pretresali stan, sutirao je medvedica od plisa kojeg sam za rodjendan kupio najmladjoj kcerki.
    Izdrzao sam to, majcin sine, pa ti zato kazem da ne smes-nemas pravo-da prestanes da ih pominjes.
    Jer su sutirali igracke moje dece.
    Izvinjavali su se posle-profesore ovo, profesore ono…
    Cuvam tog plisanog medveda, cuvacu ga dok sam ziv.
    I zapisnik o pretresanju stana u kojem zivim, na kojem pise da nisu pronadjeni nikakvi sumnjivi predmeti.
    Pokojni Ivan V. Lalic, pesnik, napisao je jednom da ne smes da cutis, jer su zidovi cutali i srusili se.
    Ne daj da ti ostrica otupi, nemoj da ih zaobilazis i pises o ljubavi, samilosti, zivotu bez zivota. Stvoritelj te stvorio da ih opletes, svom snagom. Nemamo mi pravo da volimo, pijemo, jedemo, spavamo, povracamo-dok oni, nekome tamo, jutros i danas sutiraju igracke njegove dece.
    Izvini ako nisam u pravu, cesto mi kazu da gresim.
    Voli te kao brata Djansla.

    • Druže, dakako da razumem šta si želeo da mi kažeš, nema potrebe za bilo kakvim izvinjavanjem. Svakako da sam svestan trenutka u kom živim i svakako da nemam nameru da pišem o travama, ljubičicama i oblacima koji ne bi imali veze upravo s takvim čovekom o kom ti govoriš. Kad kažem da želim da se “posvetim sebi”, to samo znači da trenutno više pišem nešto što bi trebalo da bude bliže književnosti, koja mi je primarni “poziv” (iako prilično anonimno za sada), nego angažovanim blogovima, iako ni od ovih drugih nikako ne odustajem. Hvala ti za ovo divno podsećanje na Lalića. Kad smo već kod onih koji od nas stvari umeju bolje reći, setih se, a u vezi s tvojom opaskom, jednog intervjua koji je davnih dana Madlenu Šapsalu dao Sartr, u kom veli, otprilike, da je svaka književnost (generalno umetnost) uvek angažovana, ili nije ništa. I sam sam negde toga svestan, i nikada nisam bežao od angažmana, čak i onda kada pišem nešto što naizgled nema nikakve veze sa svetom u kom živim. Trudim se da taj trenutak uvek, makar između redova, provučem kroz svaku priču. Fakat da je obaveza svakog od nas da ne ćuti, ali nam je isto tako obaveza i da budemo ono što jesmo. A ja, ako ne napišem taj život koji godinama u glavi kuvam, ne da neću biti to što jesam, nego neću biti ništa. Stoga povremeno pravim otklon od dnevnih stvari i puštam da iz mene govori i ono “drugo” što mora progovoriti. To, dakako, ne znači da o “njima” ćutim, o onima koji su nam isti taj život pojeli. Još jednom ti hvala na poverenju, otvorenosti i podršci, drago mi je da se čitamo i nadam se da ćemo se čitati još dugo, jednom, možda, i u nekom veselijem aranžmanu. Veliki pozdrav, druže Đansla! D. D.

      P. S. Ova priča o plišanoj igrački me rasturila, trebalo bi jednom da je zapišeš, ne sumnjam da bi umeo.

  3. rankaranka says:

    Hvala ti. Napisao sam to vec, u obliku neke poezije, ali ne lici na taj dogadjaj. Nema veze. Jeste, provalio si, u pravu si, ono sto sam napisao je vrh ledenog brega. Jednom sam deo price, dok je bio ziv, ispricao pokojnom Stevanu Raickovicu u njegovom stanu u ulici Svetog Save na Slaviji. Dogovarali se da mi objavi neke pesme u Nolitu, pa je covek umro. Tad sam bio mnogo mladji, pa sam ga mrzeo sto nije umro kasnije, makar posle prvog izdanja, koje se nikad nije pojavilo. Opet nema veze. Onda je Lalicu poginuo sin, vozeci gliser na hrvatskom moru, pa nisam imao obraza da ga zovem u vezi neke moje sujete sa rukopisom, koji je bio vec redigovan. I tako je, pre pocetka, umrla moja spisateljska ambicija.
    Kao sto rece zemljak, glad jeste beskrajna, a ruke vecno prazne.
    Podrzavam te iz svih zila zato sto u Tebi prepoznajem jedan autentican, samosvojan, jak glas, u vreme kada vecina ljudi cvili kao sutnut pas.
    Pozdravi od Djansla

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s