Bajka o Jesenjinu

Pet dana nakon što ga je, onako ludog, divljeg i do dna sveta razgrlaćenog, Crni čovek pokosio s neke neukroćene, u decembru životom bremenite livade rjazanske, u Kamernom teatru Tairova održano je veče uspomena i prisećanja na mog zlatokosog druga Sergeja Jesenjina. Kažu da je tom prilikom pesnik Sergej Gorodecki ispričao kako je, u trenutku kada su Jesenjinov kovčeg spuštali u zemlju, kroz muklu tišinu Vaganjikovskog groblja u Moskvi kao plotun odjeknuo šapat neke anonimne žene i njene reči: “Zbogom, moja bajko.” Kažu i da je, u nekom od svojih ranijih pisama, memoara, intervjua ili tek prepričavanih razgovora, Isidora Dankan jedared izgovorila da “žena koju nije voleo pesnik zapravo nikada nije ni bila voljena”.

jesenjin1Pitajući se otkud mi ovo od ranog jutra u glavi, upravo se setih da sam noćas sanjao kako istražujem Jesenjinovu smrt. “Smrt?”, pitam u snu, i sebi samom, nekako detektivski zamišljeno, odgovaram: “Ne bih se sa tim složio.” Onda gledam kako mi dve bele rukavice, čijeg sopstvenika ne vidim, na veliki trpezarijski sto usred moje dečje sobe, koja je zapravo soba lenjingraskog hotela Angleter, kao “dokazni materijal”, bacaju nekakve papire, šolje za kafu, nekoliko narandži i jedno ptičje pero. Ja se, tek da “ne uvredim rukavice”, pravim da sve to pomno pregledam i ispitujem, iako znam da ništa od toga nikakve veze sa Jesenjinom nema, sa njegovim životom, sa njegovom smrću. “Decembar”, kažem sebi u snu, “decembar ga je ubio.” Onda, i dalje sanjajući, razmišljam o tome kako ta prosta činjenica nikome dosad na pamet nije pala. Kako se niko nije dosetio da u decembru krivca potraži? Zar je moguće da su svi naseli na njegove praznične i porodične priče, kerefeke, maske? I kako to, pitam opet u snu, da nikome nije bilo sumnjivo što je isti taj decembar, samo tri dana nakon ovog zločina, baš ovim rečima sanjam, “samom sebi u slepoočnicu ispalio ledeni januar”? Uzimam sa stola nešto nalik na beležnicu, dok one rukavice bele još bez tela i, čini mi se, bez ruku lebde preda mnom, i zapisujem, rukopisom koji nije moj: “Ne volim decembar.” To je poslednji detalj koga se iz sna sećam. Probudila me je sirena hitne pomoći, ili možda policije, ne znam. I sad me evo gde gledam u ogromno, plavo nebo, što se nalaktilo na krovove nekog grada kom još ne umem ime da izgovorim. I pitam se: zar je moguće da je taj decembar tako podmukao? Koliko pakostan treba biti, pa ubiti pesnika? I odjednom mi se čini da svet samo zbog toga i postoji: da bi ubijao pesnike. Možda preterujem, ali mi se sviđa da tako mislim. Upravo pričam o tome s mojim zlatokosim drugom i tek usput dišem jedan smeh što mi je, tek sada se setih, svu noć na ramenu cvrkutao, valjda da mi kaže kako ona “smrt” zaista nije smrt, baš onako kako sam i u snu to sebi govorio. I o tome pričam Jesenjinu, i o svačemu još, pustio sam glavu da se odmotava, a kad je takva znam da mi je ne vredi zauzdavati. Pričam mu i o tome kako sam onomad, u istom ovom gradu, pričao sa nekom “pesnikinjom” koja mi je delila savete o tome “kako postati uspešan pisac”. On me gleda i smeši se, i ja znam da se divno razumemo. I još mi kaže: “Ona nikada neće sanjati Jesenjna.” A onda, polušapatom, dodaje: “I zbog nje decembar nikada sebi neće pucati u glavu.” Divan mi je ovaj drug, mislim, i puštam ga ode. Valja mi danas živeti.

jesenjin2Za nekoliko dana navršiće se punih osamdeset devet godina od Jesenjinove smrti. “Smrti?”, pitam opet, kao u snu, i opet dodajem: “Ne bih se sa tim složio.” U svakom slučaju, nešto razmišljam: zar je moguće da i posle jednog Jesenjina tolike godine tek tako mogu proći? Kao da ništa bilo nije. Ponekad mi se čini da je čitav svet jedan stoglavi decembar koji podmuklo ubija pesnike, i ništa više od toga. Ostavljajući za njima tek plavokose bajke, koje sablasno odjekuju u mrtvoj, čamovoj, grobljanskoj tišini.

 

 

 

Advertisements
This entry was posted in Prazan papir. Bookmark the permalink.

9 Responses to Bajka o Jesenjinu

  1. Branislav says:

    Reblogged this on Branislav Bojčić and commented:
    “Kažu da je tom prilikom pesnik Sergej Gorodecki ispričao kako je, u trenutku kada su Jesenjinov kovčeg spuštali u zemlju, kroz muklu tišinu Vaganjikovskog groblja u Moskvi kao plotun odjeknuo šapat neke anonimne žene i njene reči: “Zbogom, moja bajko.” Kažu i da je, u nekom od svojih ranijih pisama, memoara, intervjua ili tek prepričavanih razgovora, Isidora Dankan jedared izgovorila da “žena koju nije voleo pesnik zapravo nikada nije ni bila voljena”.”

  2. duledudule says:

    Interesantno nema sta! “…nikome nije bilo sumnjivo što je isti taj decembar, samo tri dana nakon ovog zločina, baš ovim rečima sanjam, “samom sebi u slepoočnicu ispalio ledeni januar”?…”, ova mi se posebno dopala, a i kraj je genijalan! 🙂

  3. rankaranka says:

    Simbolicne su one cevi centralnog grejanja, o koje se obesio, kao kada bi se danas neko usmrtio umotavsi gajtan racunara oko vrata… one su, da, najavile novo kojem se radovao, a istovremeno mu se protivio.
    Ako su ti nekad rekli-Sta ti, u stvari, hoces-onda je ova prica za tebe koji je citas.
    Revolucija mu nije uzvratila ljubav, jer ona nije ljudsko bice, nema emocije, iako iza nje stoje ljudi koji bi trebali da ih imaju.
    Tako se nasao rastrzan izmedju sebe i sebe-starog i novog, starog kojeg se grozio i bez kojeg nije mogao, i novog, kojem se radovao i kojeg se, verujem, nekako gnusao.
    Terao je ljude da pevaju Internacionalu, jer je znao da ne veruju u ono u sta je on iskreno verovao-idealisti su se vrlo brzo snasli, zasevsi u velike kocije i uselivsi u palate.
    Tako je kad pesnik izmesa ideale i politiku.
    Ili nije.
    Kao i uvek, vrh si, udri, ne boj se, ona te rakija ceka, puno te pozdravlja Djansla i uvek uzak krug kojem te naglas cita.

    • Hvala, druže. Ne znam jesi li gledao, ali ako nisi, nađi kadgod vremena pa pogledaj rusku seriju “Jesenjin”, imaš je prevedenu na youtube-u, ima zanimljivih momenata o njegovoj smrti, a u vezi sa realnom istragom koju je negde oko devedesete vodio neki moskovski detektiv. Meni je baš legla. Veliki pozdrav, svega dobrog, D. D.

  4. rankaranka says:

    Svakako cu gledati seriju, citao sam knjigu pretprosle godine, prodavao je beogradski Delfi, odlicna.
    Sa nestrpljenjem cekam Tvoj sledeci tekst. Puno pozdrava.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s