Prozor

Kroz prozor moje nove sobe pruža se poprilično običan i posve siromašan pogled: jedan promrzao, ogoljen jablan, nekako neukusno i nebrižno zaboden u neravan travnjak prekriven prljavim gradskim snegom; nešto dalje, kratak isečak široke, sive ulice, sa svom onom bukom, trkom i prividnom živošću, kojima se tako licemerno zakitila; i na kraju, kao poslednja, neprobojna prepreka radoznalom pogledu, diže se ružna, glomazna smeša od betona i stakla – civilizacija u svom najodvratnijem obliku. Između ova dva mutant-proizvoda neke nemaštovite glave, zaslepljene loše shvaćenom idejom progresa – dakle, između oskrnavljene i do gadosti banalizovane slike prirode, sa jedne strane, i jalovo reprodukovane slike sveta modernog čoveka, sa druge strane – ipak se provlači jedna sasvim tanka, ali koliko-toliko utešna i obećavajuća linija, linija istinskog, živog života: uzana pešačka staza, presvučena kristalnom poledicom i s mesta na mesto prošarana nepravilnim i ispreplitanim otiscima đonova. Čak ni ovaj minijaturni ulomak života u zastrašujućem i preovlađujućem sivilu kompletnog dekora ne bi bio ni približno dovoljan da u posmatraču proizvede bilo šta vredno razmišljanja ili pomena, kada moja soba, ili tačnije, kada prozor moje sobe ne bi posedovao jednu više no zanimljivu specifičnost koja iz korena menja moj pogled na svet. Naime, u donjoj polovini prozora, tačno u onoj ravni u kojoj moj pogled preseca staklo, postoji izvesna simpatična nepravilnost, koja čini da čitav taj mali svet, koji uspem očima da obuhvatim, dobija jednu novu, u najmanju ruku nadrealističku dimenziju. Uvežbanim, kratkim pokretima glave iznad i ispod ove nepravilne linije, sve stvari, automobili i naročito ljudi, na kojima se najduže i najpredanije zadržavam, poprimaju najčudnije, bajkovite oblike, dopuštajući mi da ih vidim, ne onako kako moram, već onako kako sam želim. I tako ih neprestano pravim lepim ili ružnim, visokim ili niskim, debelim ili vitkim, nezgrapnim ili elegantnim; smanjujem im ili povećavam glave, izdužujem ruke, skraćujem noge, spajam im ruke sa stopalima, a noge sa vratovima. Ponekad se uhvatim za samo jednog čoveka, i u roku od nekoliko sekundi na njemu izvršim na desetine naglih i bolnih transformacija, pa se čak i uplašim da će moje nesrećno zamorče sa druge strane stakla početi da doziva u pomoć, ili se okrenuti prema meni i zagrmeti: “Pa, dobro, pobogu, hoćeš li se već jednom odlučiti šta želiš od mene?!” I, mada u ovoj sobi stanujem tek nekih dvadesetak dana, to uopšte nije prvi put da na ovakav način posmatram svet. To zakrivljeno staklo se, čini mi se, celog mog života, na neki neobjašnjiv i misteriozan način, uporno umeće između mene i čitavog tog, meni spoljašnjeg, sklopa stvari, prilagođavajući predmet, ne toliko sposobnostima moje percepcije, koliko ultimativnim zahtevima moje najdublje nutrine…

Sećam se jedne kasne zime, ne tako daleke. Ispod tankog, razvodnjenog sloja umirućeg snega, laganim potezom sete, razotkrivam veličanstveno lice devojke. Bila je topla i iskrena, i nekako iskonski bliska meni, kao iz mene izrasla i opet u mene uronjena, celim svojim bićem – božanska dobrota umetnički ovaploćena u krhkom ženskom telu, u bledom, zamišljenom licu, u pogledu koji toplinom sunca samog dopire do najtananijih dubina mog postojanja. Govorila je uvek tiho, pomalo rasejano, s vremena na vreme dozvoljavajući jedva primetnom osmehu da joj se, anđeoski čisto, a opet nekako ženski bezobrazno, poigra na tankim usnama. Hodali smo satima, ni sam više ne znam kuda, ni sam više ne znam zašto. Umela je da sluša, da razume, da najmanjim pokretom lica odagna sve moje strahove. Voleo sam je svakim korakom, svakim nervoznim gestom ruku, voleo sam je rečima koje sam neštedimice prosipao po sablasnoj tišini opustošenog keja. Osećao sam da mi se dešava nešto što nikada pre nisam živeo, nešto što niko pre mene nikada nije živeo. Osećao sam, po prvi put u životu, važnost i neponovljivost svakog otkucaja srca, svakog udisaja, svakog treptaja oka. Te zime, traženje je za mene prestalo, izgubilo svaku svrhu i svaki smisao. Sve što sam od života mogao da poželim, sve što je život mogao da mi ponudi, bilo je, nekom nedokučivom igrom sreće i sudbine, otelovljeno u njoj. Jednom mi je rekla:

– Znaš, bojim se da ti mene praviš.

– Ne razumem. Kako to misliš pravim?

Nije rekla ništa, samo se osmehnula. Ali, u tom osmehu bilo je nečeg strašnog, nečeg ozbiljnog, zabrinutog. Pričali smo o sreći, o slobodi, o snovima i planovima, o bogu, o Parizu. Pričali smo o ljubavi, i o detinjstvu, i ko zna o čemu sve još. Možda je, u stvari, bitnije ono što nismo pričali. Čak i kad pomislim da smo za to kratko vreme ispričali čitav jedan život, ipak verujem da je još bezbroj života ostalo neispričano i netaknuto. Nisam imao nikakve druge potrebe do te da budem sa njom. Bila je moj jedini život, moj jedini vazduh. No, ona strašna i ozbiljna crta na njenim usnama postajala je sve uočljivija, sve neskrivenija. Njena sve češća ćutanja i odsutnost, ona hladna, prisutna odsutnost, počeli su da me bole i kidaju, da me surovo rastržu na bezbroj zaraćenih mene samih, koji su uporno i neprestano, svaki za sebe, pronalazili dovoljno ubedljivih razloga za svoj opstanak i trijumf, a pri svemu tome, onaj jedini istinski, jedini celoviti ja bivao je sve više usamljen, izolovan, izgubljen – zaneseni poeta, koji, zadivljen slavom i sjajem svoga uništitelja, nesvesno tone u mračno bespuće očajničke želje, u beznadežni ponor zavisničkog ludila. Pokušavao sam da joj priđem, da je dodirnem, da je fasciniram svojim glupostima, svojim šarlatanstvom, nekim pokradenim sitnim mudrolijama i bezmalo ekstatičnim otvaranjima i poniranjima u svoje najdublje dubine. Trudio sam se da iz nemilosrdne struje njenog odbijanja, koja me je sve više odvlačila na beskrajnu, bezizlaznu pučinu, isplivam na truloj dasci detinjaste, prkosne nade.

– Pa dobro, zar ti baš ne umeš da shvatiš ni najobičnije zezanje?

– Ne razumem. Kako to misliš zezanje?

Moja princeza na zrnu graška, moja krhka Ofelija, moja Nataša Rostova pretvarala se pred mojim rođenim očima, nemilosrdno i nezadrživo, u bezosećajnu utvaru hladnog racionaliste, u nečovečni, račundžijski duh lihvara. Odmerila me je svojim novim očima, uporedila sa onim što može da izgubi, i, po nekom čudnom, meni stranom kriterijumu, došla do zastrašujuće surove računice koja moja najdragocenija bogatstva jadno degradira do praznog lupeštva, do bezdanog ništavila.

Kako god, bio san ili ne, znam da je jedan život ostao iza mene.

emptiness

Čovek koji nešto ima vremenom se na to nešto navikne i uklopi ga u sebe, nauči da ga vrednuje i procenjuje, i nekako postaje spreman da to čak i izgubi, ili bar postaje sposoban da ga odredi i ograniči, da jasno podvuče crtu ispod svakog gubitka i nastavi da gradi na onome što je preostalo. Međutim, kada izgubi ono što nema, što nikada nije imao, onako zaista imao, onda je i gubitak nekako nejasan, neograničen. Beskonačan. Oni prvi gubici ostavljaju trag, trag nečega što je bilo, trag nečega što je prošlo. Ovi drugi – prazninu. Bolnu, neprijateljsku prazninu. Prazninu na čijem mestu nikada nije bilo ništa. Ili, možda, na čijem je mestu uvek bilo Ništa. Divno, božanstveno, bezgranično – Ništa.

Sada sam miran. Opčinjen prijatnom tišinom zadimljene sobe. Prepušten igri nebrojenih mogućnosti koje otvara moj zatvoreni prozor. Vani je neki drukčiji svet – bezoblična, bezbojna materija u koju moja stvaralačka samoća utiskuje željenu formu, živi kolorit života. Ponekad, kad vazduh u sobi postane težak i ustajao do nepodnošljivosti, desi se da otvorim prozor, i tada se čitava ta moja monumentalna građevina od živih, preživih boja i zvukova, od dobrih lica i toplih pogleda, bolno raspada i vraća u sirovi prvobitni oblik, u oblik koji je postojao i pre mene, i nezavisno od mene. U takvim trenucima uvek mi se nameće jedna prastara dilema: slaviti razigrani život koji se snagom samog boga uliva u moje žedne oči kroz varljivi medij grbavoga stakla, ili kroz bistar, kristalno čist zimski vazduh bespomoćno posmatrati jednom za svagda dati svet, i očajavati nad grbavim životom? Odgovor se uvek jednostavno stvori, nametne, i ruka, nekako sama, možda nesvesno, zatvara prozor…

***

Sećam se jedne kasne zime, ne tako daleke. I jedne moje fantazije, teško prevodive u reči. Sećam se njenog lica, njene nestvarne lepote, njenih pogleda, njenih pokreta. Sećam se da mi je jednom rekla:

– Znaš, bojim se da ti mene praviš.

– Ne razumem. Kako to misliš – pravim?

 

Advertisements
This entry was posted in Puna linija. Bookmark the permalink.

2 Responses to Prozor

  1. rankaranka says:

    Onaj, za kojeg su svi mislili da je formalni akademik, sa ugusenim emocijama, hladan, racionalan, bez ljubavi, jednom je, pre one svoje Nobelove nagrade, rekao otprilike da treba izdrzati sa osmehom stjuardese koja zna da sa avionom nesto nije u redu. Ako hoces necije misljenje sa strane, iako je ovo najintimnija intima koju svi imamo ali samo neki razumeju, otvori prozor. Da vidis kako bolno sece ostar zimski vazduh, niko nikog ne voli, svi samo prolaze, nista nije vecno osim tebe u sebi, ili sam suvise mator pa sam vec pregoreo, ne znam. Jednom, izvini, i cini mi se, kada se dogodi, neces je praviti, dobices je umotanu, gotovu, napravljenu kao poklon odozgo. Mozda sam samo imao srece, jer mi je tako vec decenijama, ali potpuno znam taj osecaj ili mislim da znam.
    Ti si majstor reci, ovo je ljubavna poezija najfiligranskija, najtananija, veruj meni koji nikad nisam napisao nista bitno.
    Puno pozdrava iz kisom depresiranog Novog Sada, svega najboljeg.

    • Hvala, druže Đansla, ovo je, inače, jedan prilično dečački uradak, rođen ’99. godine, a u međuvremenu sam i ja malo porastao, uozbiljio se i prestao svetove da izmišljam 🙂 Ili možda nisam 🙂 Svega dobrog, živeo!

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s