Veći od života

1.

Gledao sam
kako bajke
proždiru mladu travu
i povraćaju krv
i kako vreme
niz zaleđen prostor
strmoglavo klizi
svom početku
gledao sam
ruke kako grade zidove
i slušao zidove
kako plaču rekvijem
za ruke koje ih grade
i sanjao
za sve to vreme
jednu jedinu reč
jedan jedini osmeh
jedan jedini izlazak Sunca
sve drugo je davno odsanjano
2.

Ne znam čemu to pripisati
možda nevidljivoj kiši
upletenoj u mreže neonskih reklama
ili kariranim stolovima
ili nasumice otvorenoj knjizi
možda nakrivljenim plafonima
možda opiljcima svetla
u mojim zadimljenim očima
možda gladnoj reci u mom stomaku
što se upinje da peva
ne bi li se davljenicima nahranila
možda vetrovima
možda nebesima
možda bogovima
što se u meni nadglasavaju
možda zidovima koji ćute
možda kišobranima koji plove
po mokrom vazduhu
svejedno
desilo se
ili se možda i nije desilo
uostalom
ko je to smislio
da se nešto mora desiti
da bi se desilo

3.
A znaš
to što sam neozbiljan
uopšte ne znači
da me treba neozbiljno shvatiti
ja sam ozbiljno ovakav
govorio sam ti često o tome
bezbroj sam puta umro
da bih se rodio drugačiji
i uvek se iznova rađao
bezbroj puta istiji
i ponirao u sebe
tražeći sve ono
čemu sam oduvek nadevao
tvoje ime
koje se ne da
u glas uobličiti
rastao sam u zemlju
i propadao u nebo
uokvirio sam vazduh
ofarbanim ramovima dana
i od lišća jablanova
skrojio ludačke košulje
za svaku kap vode
koja je želela da me otrezni
ja sam veći od života
i zato se u njemu
tako trapavo snalazim
znaš
ja više nikada neću zaspati
ovako bolno probuđen

4.
Svejedno
desilo se
ili se možda i nije desilo
uostalom
ko je to smislio
da se nešto mora desiti
da bi se desilo
i da mora postojati
da bi postojalo
dovoljno je da se dve suze
susretnu na usni
pa da se ovaploti
svako nepostojanje
dovoljno je da reke poteku uzvodno
pa da se kraj zaodene početkom
kao da je uostalom važno
da li je kraj na početku
ili je početak na kraju
kao da smo tek jednom
na kraju počeli
a na početku skončali
dovoljno je da dve vatre
slučajno zapaljene
kosmos u jednom dahu udahne
ili da dva pogleda
u istom vazduhu ostave trag
dovoljno je da se ruke
tražeći nešto bezimeno
u mraku dodirnu
i da više ni same ne znaju
da li pripadaju tebi
ili meni
ili ko zna kome

5.
I samo još ovde
u zagušljivom sazvežđu mojih reči
(mojih ili bilo čijih)
gde sam ti podigao hram
svetiji od svake pesme
od svake butine
od svake nezasićene istrošenosti
samo još ovde
mogu da sanjam nedosanjivo
da nedodirom dodirujem nedodirljivo
da zatvaram oči
ne želeći da ih otvorim
da nestajem u maglama
ispletenim od tvojih mirisa
nekad-nikad udahnutih
i da se ponovo nalazim
u tačkama i zarezima
koje ne volim
u posvetama
koje nikad ne zapisujem
u vazdušastim naslagama želje
koju po prvi put izgovaram:
da zaronim u samo jedan tvoj dan
i da se u njemu
poput psa u džaku
za večnost udavim

6.
Znam zvuči bezveze
ali nije me briga šta će potom biti
jer sve što bude
više nisam ja
možda tek neko
ko liči na mene
kao i ja što sam na mnoge ličio
verujući da sa tobom
prvi vetar udišem
verujući da sam ti
ne jednom
pesmu nad pesmama napisao
i žaleći
što konobara baš zabole
za moju pesmu nad pesmama
dok naglavačke izvrće
poslednje napuštene stolice
jer ja sam najstidljiviji razmetljivac
među razmetljivcima
i najćutljiviji pričljivac
među pričljivcima
ja sam najkrvoločniji
plišani meda
koga je nebo ikad sašilo
i zato samo još ovde
u mojoj natruloj krošnji
bezbroj puta kombinovanih znakova
gde sam ti od zvezda
ispleo dušu
mekaniju od oblaka
i bistriju od suze
samo još ovde
mogu da vrisnem
i da vriskom pokosim
sve te bezbojne tišine
što mi o tebi ćute

7.
Slomljen i snegom posoljen
lagano sve vatre gasim
i ponovo učim da hodam
ne dozvoljavajući travi
da mi u stopalima ostavlja ožiljke
ne dozvoljavajući godinama
da mi se opet usidre u beonjačama
ne dozvoljavajući rukama
da više ikad
dozivaju i grle prazninu
a onda se slučajno desi
da rakija u meni uplakano pomahnita
ili da me neko januarsko sunce
satera u ćošak ovog ludila
iz kog ne umem da iskoračim
tad krikom ošinem nebo
terajući ga da peva pesmu
koja će te nadglasati
i u kamenu tišinu dubim
u kojoj ću te zakopati
i tražim reč koja će me nanovo roditi
reč kojom ću te
jednom za svagda
ubiti

8.
Ovo je moja poslednja pesma
sve i da još milion
posle nje napišem
znam da su velike reči
laganije od suvog lišća
i da ih vetar
poput sasušenih latica maslačka
razveje sa prvim buđenjem
ali ovo je uistinu
moja poslednja pesma
ili bar nešto
što pesma želi da bude
odgovor
na sve one moje ćutnje
kojima sam te sebično zalivao
nešto kao kad nem čovek progovori
tako nekako
svejedno
ovo je poslednja moja pesma
i zato nema kraja
jer samo još ovde
mogu da prekoračim
granicu bezgraničnog
i da te promrzlu utoplim
u mojim proključalim samoćama

9.
Sve češće grizem olovku
sve sporije bojim
nepregledne beline pred sobom
desi se
uhvatim sebe
da mi smeta buka
da prezirem pijance ispred dragstora
da me nerviraju deca
što se ljube po autobusima
desi se
sanjam besmrtnost
i to me strašno obeshrabri
ili da vagam godine
sa ove i s one strane
ponekad režem vene
kamenim i okamenjenim
sekirama detinjstva
izdišem ne bih li se rodio
sa svim izbušenim loptama
razapinjem se da svetlim
na dečački spojenim
žicama dalekovoda
sastavljam se od polomljenih
ruku noseva i biciklova
pokušavam da poletim na prašini
ispraćkanih vrabaca
probodenih žaba
i spaljenih mačaka
katkad proburazim sebe
nekom prećutanom zaljubljenošću
nekom pesmom
koju sam oduvek želeo da napišem
onda se zgrozim i uplašim
pred mlakom ustajalom vodom
što iz mene izvire
sve ređe uspevam da zaplačem
i da vodu u krv premetnem
desi se da se probudim
a da te ne poželim
i da me to ne rastuži
samo još jednu brazdu
pomalo staračku suvu
napipam u uglu oka
i uzdahnem
tek po navici
zatrpavajući dimom cigarete
nemu provaliju pod čelom

10.
Tek kada otmeš od života
sve ono što ti pripada
shvatiš kako si jedina
i bezimeno velika
kosmos u kapi tuge
tako zamišljam pesnika
to što je skončao sa metkom u mozgu
bio je više nego uverljiv dokaz
da njegov život nije promašen
to što je živeo kraće
od svakog bolešljivog slova koje je nažvrljao
učinilo ga je besmrtnim
sve ostalo su tričarije
lagarije
bezvezarije
i sve te dečačke igrarije
i sve te pijane pizdarije
i sve te setne i bele
nataše
jelene
i marije
sva cvrkutanja i šaputanja
baljezgarije
koještarije
sve je to dim i prašina
spram jedne rupe u glavi
nije li to najstvarnije?

11.
Kroz nedogled
u nepovrat
za neprebol
i nedohvat
udaram čelom o oblake
razobličujem oblike
od nečega do ničega
od kamena do plamena
dok juče ne sagori
dok danas ne zaboli
dok me besmisao ne isprazni
dok me praznina ne nahrani
dok mi u natruloj glavi
svaka sreća ne uvene
tada zavolim život
nozdrvama i očima
vraćam se starim danima
što roditeljski me čekaju
zagrlim ptice i zvezde
zagrlim jesen i travu
prežvaćem stidljivo kajanja
dahom blagoslovim trajanja
ugradim sebe u vreme
što ne sme biti drugačije
a onda sasvim slučajno
u nekom moždanom uvojku
prepoznam jednog dečaka
i čitam mu sa usana:
“Samo da mi glad ne utihne
to je moja jedina molitva
da se ne uhvatim
u mekane mreže sna
razapete između očiju
nekog Slučajnog”
I uvek iz početka
ludila kraja nemaju

12.
A ja ne želim da sam pesnik
(iako ponekad nažvrljam pesmu
ili bar nešto što pesma želi da bude)
pesnici imaju brkove
i repove za rasterivanje muva
i poganu pljuvačku otrovnu
kojom anđele čuvare u muve pretvaraju
i imaju frizure
koje se lako češljaju
na istok ili na zapad
na levo ili na desno
i velike latinske rečnike
koje dele gratis
uz svoja sabrana dela
i kumove i strine
koji im pišu predgovore
i auru i karmu
i škembiće i sarmu
i prkos
i ponos
i ime
i muda u anatomskim gaćama
da ih ne pokvase kiše
mostarske il’ kakve druge
a ja tek imam svoj ćošak
i svoju kariranu slobodu
i neplaćeno juče
crtama iscrtano
nenaplativo sutra
i neuhvatljivo danas
i suzu u dnu oka
i blesav osmeh na licu
i imam znojave dlanove
iz kojih svetovi iskliznu
Don Kihota u nosu
da za svetovima jurca
i tek ponekad želju
da pesmu nad pesmama napišem
bučnu i raspevano-krvavu
žednu gladnu razbesnelu
da njom posečem sve glave
devetoglavom pesniku

13.
Nego
na stranu sve to
ko još mari za pesnike
oni će crći
ja ću tek umreti
ako je to neka uteha
i ako uteknem sebi
u ovoj mrtvoj umornoj trci
bez foto-finiša
i prava na usporen snimak
(stari vozovi i harmonike
nešto su sasvim drugačije)
ono što me još zanima je
kako to da se menjamo
ako tek postajemo
ono što jesmo?
i kako sad da znamo
jesmo li dobri
ili smo zli?
Juče sam šutnuo prosjaka
danas me zabolela noga
kada sam hteo
da preteknem voz
kako bih uklonio
dete sa šina
žena na trafici
se izderala na mene
zato što nemam sitninu
tu sam se iznervirao kao pas
izudarao prvog uličnog svirača
pokidao mu sve žice na gitari
otišao kući
i petnaest minuta
plakao bez prestanka
nakon toga sam
otvorio prozor
iscedio limunadu
i nažvrljao ovu pesmu
koja veze s mozgom nema

14.

Svako u svojoj samoći
kroz zube cedimo dane
i ovo zrno noći
što nas još deli od treuntka
kad ćemo ko anđeli božji
ili ko pijane budale
podleteti pod točkove
kritike ili vremena
svejedno
nema se kuda
a sve i da se ima
zašto bismo baš tuda?
Ptice umiru pevajući
popovi jebu dečake
pesnici ne jebu ništa
zato i jesu pesnici
a meni će uskoro
početi da ispadaju zubi
i biću ružan i debeo
i biću mator i ćelav
(naravno
ako uteknem sebi
u ovoj mrtvoj umornoj trci
bez foto-finiša
i prava na usporen snimak)
i zato moram da vrisnem
dok vrištati još umem
pa makar me zbog toga
ponovo proglasili normalnim
i vratili me u vojsku
možda uspem da vriskom
barem zaplašim utvare
kad ih već ne mogu zaklati
i pretvoriti u ništa

15.
Jer
gledao sam
kako bajke
proždiru mladu travu
i povraćaju krv
i kako vreme
niz zaleđen prostor
strmoglavo klizi
svom početku
gledao sam
ruke kako grade zidove
i slušao zidove
kako plaču rekvijem
za ruke koje ih grade
i sanjao
za sve to vreme
jednu jedinu reč
jedan jedini osmeh
jedan jedini izlazak Sunca
sve drugo je davno odsanjano

 

Advertisements
This entry was posted in Veći od života. Bookmark the permalink.

3 Responses to Veći od života

  1. rankaranka says:

    Konacno poezija, konacno…
    Izasao si iz podruma-ako ovo nije od ranije

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s