Marćelina

Šubertov, Geteov i Šilerov park oslonjeni su jedan o drugi. Šubert i Gete se maltene za ruke drže, a i Šiler je odmah tu, preko ulice. Reitschulgasse, ili tako nekako. Da sam se rukovodio afinitetima nekim svojim, sasvim je sigurno da bih Getea ili Šilera odabrao daleko pre nego Šuberta. Ovaj potonji, jednostavno, nikada nije uspeo onako do kraja da me “raskosti”, da me za ta “dva prsta otvori”, kako bi to ona u šali rekla. No, neću sada o njoj. Šuberta sam odabrao zbog sasvim drugog razloga, tamo sam, elem, sreo i upoznao Mr. Jingles-a. Još onog, pretprošlog oktobra. Ima tome već bezmalo godina i po dana. I tada sam, kao i sada, ovde došao, ne bih li prohodao. Čudno je to sa prohodavanjem. Taman misliš da si naučio, onda se skrljaš s neke najoštrije stene što ti u glavi raste, do dna sebe padneš, ruke polomiš, noge polomiš, pa opet sve iznova. Ponekad razmišljam o tome da li nas i smrt dohvati tako polomljene, na dnu ambisa nekih naših kamenitih, ili, možda, onda kada smo na najvišim i najosunčanijim proplancima svojim. I uvek sam skloniji da verujem u ovaj drugi scenario. Nikada nisam uspeo sebe da ubedim da umiremo kad smo prazni, kad smo siromašni, kad smo nikakvi. Kome bismo takvi još trebali? Nikome, pa ni smrti. Nije smrt neka sirotinjabeda, što po buvljim pijacama ostatke života budzašto prodaje. Ko što nas ljudi, pravi ljudi, naši ljudi, ostavljaju kad smo najsrećniji, tako nas, verujem, i smrt vazda nađe kad smo najlepši, kad smo najveći. Onda se opet rodimo, da lepši, da veći budemo. I tako ukrug, dok najzad ne crknemo, dok se i život sam, od nas i od svih tih ponavljanja silnih, ne umori. Velim, tu sam Mr. Jingles-a upoznao, u Šubert parku. I dao mu ime, po onom drugu njegovom, iz Zelene milje. I počeo da verujem da ću i ja živeti, dokle god živi on. Danas sam išao opet da ga potražim. Nisam ga našao. Klupu su sklonili, i bilo mi je glupo da usred parka stojim, poput budale, gledajući u onu rupu u zidu iz koje bi se obično izmigoljio. Kratko bi prošnjuvao levo-desno, pokupio belom njuškom koju jestivu mrvu sa zemlje, pogledao me stidljivo u oči, te, da li uplašen ili samo nepoverljiv, otrčao sitnim, belim koracima, nazad u svoju rupu. Danas ga, velim, video nisam, ali moram verovati da je živ. U suprotnom, ni u sebe verovati ne bih mogao. A nekako je čoveku lepše, kad misli da postoji. I nju sam zbog toga napravio. Da postoji, da joj lepše bude. A da mi nije postojala, ni pravio je ne bih. Ne znam kako to da joj objasnim. A pokušavao sam. Stvari koje postoje – postoje zato što postojati moraju. Kad nekog iz nepostojanja u postojanje prevučeš, to ne znači da si ga izmislio, već samo, možda, oživeo, iz neke privremene smrti, što je sekund ili večnost trajala, svejedno. I to što ne postoji, govorio sam joj, to bih joj nekako još i oprostio. Ali joj ne mogu oprostiti što u to svoje nepostojanje ne veruje, kao u nešto najstvarnije na svetu. Kako će onda tek verovati u mene, negde među dlanovima svojim? A zato sam je, velim, napravio, i nju, i dlanove, i postojanje celo. I govorio joj o tome, često. Ali dobro, neću, rekoh, o njoj. I njoj sam samoj rekao. To, da o njoj pričati neću. Pa, eto, ne pričam. Uglavnom ćutim. I igram se. Svim tim mogućnostima koje čoveku jedno postojeće nepostojanje otvara. Napravim je, recimo, od neke svilene bube, iako pojma nemam kako svilena buba izgleda. I neko joj ime budalasto smislim. Danas je bila Marćelina.*

Onda hodam ulicama, i ime joj pevam. A napravim je tako, da se pravi da je nema. I da se pravi da me ne čuje. Pa joj, recimo, kažem da lupi neki datum, onako otprilike, neki datum do kog vremenska prognoza dobaciti ne može. Na primer, 28. mart. I kažem joj da ću tog dana kišu prizvati, u kom god gradu da budem, makar jutro osvanulo od oka vedrije i plavlje. Ako uspem, kažem joj, zauvek ću joj zaključati vrata od onog budoara što sam joj ga od tišine svoje sazidao, da se u njega skloni, kad se pravi da ne postoji. Ako ne uspem – nikom ništa, ionako, nikad, ni postojala nije. I znam da se i ona voli tako igrati. I znam da bi mi to i rekla, da je tako namćorastu ispleo nisam. A baš takvu sam je, eto, hteo. Ćudljivu i ćutljivu. Dok mi se opet ne raspeva. Ko što sam se ja, recimo, raspevao danas. U Šubert parku, kraj one rupe u kojoj Mr. Jingles živi. Njega nema, ni nje nema. Negde su, verujem, zastali. Da se za mene počešljaju. Nije mala stvar izići pred onog ko te je rodio. Ali sam ja tu, a to je za jedan život više no dovoljno. I neki ljudi su tu, ili mi se bar čini. Žure nekud, na nekom jeziku nerazumljivom. A ja ih, pijan, ili samo lud, ne sećam se, ja ih, velim, presrećem i pevajući ih pitam: “Jeste li znali Marćelinu?” I nekako mi bude baš drago što je, eto, ne znaju. I nekako mi bude baš drago što je, eto, samo moja. Onda odem kući, pa joj, recimo, pišem pismo. I recimo joj kažem: “Znaš, u tom Šubert parku, čudno, ali tamo, znaš, nikada, nikada i baš nikada, vetar ne duva. I meni nikako nije jasno kako i zašto sve to lišće opada.” Ko što mi, eto, nije jasno ni šta mi je nju oduvalo. To joj ne kažem, to joj oćutim, ko što joj ćutim i ovo sad. I još joj ćutim o tome da sam joj jedan od tih listova suvih sa suve trave danas ubrao. Da živi, onako namerno. I da joj, onako namerno, kaže da ni lišće ne umire kad na zemlju padne. A kako će tek čovek? I znaš, ćutim joj još, ja ne znam, velim, je li nemaštovitiji bog koji umirućeg čoveka rađa, ili čovek koji je tako nemaštovitog boga stvorio. Moj svet je lepši. Ljudskiji, božanskiji. Moji svetovi ne umiru. Ni ti u njima. I jedva čekam da se probudi, da joj sve ovo otpevam.

(“Vetar u Šubert parku – roman u nestajanju”, odlomak)

———————————————————-

*”Marćelina”, pesma divnog Tome Bebića iz 1980.

 

Jeste li znali Marćelinu,

ženu iz ove ulice?

Smjeh je tražila,

bol upoznala,

Marćelina.

 

Na čelu nosila je dugu,

u oku joj je sjala noć.

Pramen kose živ

čuvala je crn,

Marćelina.

 

Advertisements
This entry was posted in Prazan papir. Bookmark the permalink.

4 Responses to Marćelina

  1. duledudule says:

    Fenomenalno! Jel se ne bi ljutio da ovo reblogujem?

  2. horheakimov says:

    Jednom sam poljubio nekog ko se preziva Šubert (ili, posle x godina možda treba da uračunam i mogućnost: se prezivala).

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s