Balada o smehu

A ja sam dobro.                                                                                                                             Prosim po svetu, slep.                                                                                                                         Po ljudskom smehu                                                                                                              razlikujem dan od noći.                                                                                                                     Ne umem da patim,                                                                                                                             ali mi se u očnim dupljama                                                                                                      zajezeri sugnojica,                                                                                                                             kad se setim                                                                                                                                      kako su ti se usne raspadale.

 (M. Bulatović, Ljubavnici)

“Previše februara u jednom danu”, rekla je. I još je rekla: “Žao mi je.” I meni ni danas nije jasno šta joj kog vraga ima biti žao, ko da je zauvek otišla, budala moja, ko da se neće, koliko sutra, vratiti. Pokupila sitnice, umotala klupko u ćebe, izašla, zaključala vrata, ključ sa sobom ponela. A padala je kiša. “Gde li će po kiši ovoj, Ciganštura moja musava?”, kažem sebi naglas, u kući praznoj, pa se smejem, da nam kuća u tišinu ne zaraste. I zamišljam je kako sa onim klupkom našim crnim, u ćebe umotanim, barama gazi. Noge joj mokre, tabani joj se svileni, od vode, čelom mojim naborali, počešem čelo, a nju taban zagolica, kišobran poderan, kosa pokisla, raščupana, jedan joj se uvojak, ko pokidana violinska struna, na obraz proziran nalepio, pa svira, šaren joj stomak, glasom mojim raspuklim, sve o nama peva, i o klupku našem, što umotano u ćebe, na njenim rukama staklenim, spava. I baš mi je lepo, mislim, što sam je takvu rodio, takvu, da kišu voli, takvu, da barama šljapka, i da se nebu u brk smeje, kad se nebo namršti. Onda i ja, kroz prozor, na kišu iskočim. Kroz prozor, jer ključa nemam. Pa i ja vodom gazim, tek da mi prođe vreme. Pravim se da je ne tražim, da je ne uplašim. Mi, Cigani, ne volimo kad nas neko traži. I ne volimo kad nam neko kaže da smo njihovi. A kad nismo ničiji, ko i da nas nema. Zna to i ona, znam to i ja. I kad bi mi je neko, kakvim čudom, iz oka iskopao, rupa bi mi u oku ostala, tri planete da proguta, a da se ne najede. I kad bi mene, iz pupka njenog, smrt neka ružna oterala, ne bi joj u pupku, nikada više, muzika procvetala. Oboje, velim, to znamo, i oboje o tome ćutimo. Mi, Cigani, najlepše pevamo, kad ćutimo. I kad ne čujemo, i kad ne vidimo.

ciganka1

Sećam se one noći, isto je kiša padala, kad mi je pokisla pokucala na kapke spuštene. Ja ih podignem, a nje nema, opet ih spustim, a ona opet kuca. Otad oči ne otvaram, da mi nikad, da mi nikom, da mi nigde ne ode. Pravim se da sam slep, da mi se mrakovi topli iz krvi ne razbeže. A zna, kuja moja, da nigda, ionako, očima gledao nisam. Ko što ni ona ne gleda. Iako ima oči, ko tri okeana duboke, da joj sve čerge srećne na njima doveka zavide, da se sve prašume sveta u njima doveka udave. Velim, te noći, kad mi je na kapke pokucala, tri su vulkana besna, iz tri nigdine grmela, vekovi su se plašili, da im je ne ukradem. Ko da se vekovi pitaju, kad krv, ciganska, poludi? Ja ne verujem vekovima, i ne verujem ljudima. Ni ovima što me danas, ovako slepog i bezokog, po ulicama presreću. I kažu da sam budala. I kažu – otvori oči. I kažu da mi je otišla, i da se vratiti neće. Da se srećna probudila, pod nekim novim Suncem, negde gde kiša ne pada. I još kažu da ima muža, i da očima gleda, i da vidi svet, kakav joj ja, kažu, ne umem napraviti. I kažu da je klupko, ono crno, naše, umotano u ćebe, u prvu baru bacila. Još onomad, pre četrdeset februara, kad je iz kuće otišla, da po barama šljapka. A ja ih ne vidim, a ja ih ne čujem. Samo im se, njenim raspevanim smehom, u brk ružan nasmejem. Ko što se i ona smeje, u brk namrštenom nebu. Ponekad, kad padne mrak, ja se opet do onog prozora dokotrljam, pa, ko pravi Ciganin, kroz prozor, u kuću uskočim. Tek da vidim da unutra kakvih lopova nema. I jesu li vrata, možda, otključana. Onda se još malo smejem, velim, naglas, među zidovima praznim, da nam kuća u tišinu ne zaraste. I prespavam, u nekom ćošku, tek da se uverim da još vazduha među zidovima ima. Ako do jutra dišem, ako se ujutro probudim, znam da je sve u redu. Pa opet kroz prozor iskočim, da po kiši, bosonog, gazim. I evo, kažem, već mi se četrdeseti februar, pokisao i leden, mozgom, ko lavina, kotrlja. A ja se još smejem, smehom njenim, i katkad čelo počešem, da joj tabane zagolicam. I još se pravim da je ne tražim. Mi, Cigani, ne volimo kad nas neko traži. Mi, Cigani, ne volimo kad nam neko kaže da smo njihovi. Vratiće se, kažem sebi, pusti je, nek se po kišama istrči. Da nam klupko, od kiše, poraste. A kiše liju li, liju. Ko da nikad prestati neće. Neka i njih, kažem, i kiše živeti moraju, naše su. Pa se, opet, smejem. Takvi smo mi, Cigani.

 

Advertisements
This entry was posted in Prazan papir. Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s