Fusnota

Nije to tako jednostavno,
kako se može učiniti.
Jednostavne se stvari
jednostavnima događaju,
a ja sam previše zamršen
da bih se pojednostavio,
i previše poseban
da bih o sebi mogao govoriti uopšteno.
Ti verovatno misliš
da sam suviše mali
za sve te velike reči,
za zvezde i za nebesa,
za okeane prašine
što mi se nozdrvama valjaju.
A, eto,
ja ipak pričam,
ako ni o čemu drugom,
ono bar o tišini.
I rekoh,

nije to tako jednostavno,
ko što ti može izgledati,
to što me nešto vodi,
a ne znam šta me vodi,
niti kuda me vodi.
Znaš,
ja mogu danima i večnostima
brbljati o dugama i vulkanima,
i o jalovoj slobodi
koju su nam za zenice prišili
da nam zaklanja Sunce.
mogu tupiti o travama,
mogu guditi o vetrovima,
o Amsterdamu i o Parizu,
i o svim drugim svetovima,
koji jednako ne postoje.
I isto mogu ćutati
o svemu što me ne čuje,
o peračima prozora,
o beračima duvana,
o keš kreditima,
o fabrikama oružja,
o kovačnicama metalnog novca,
o livnicama metalnih kovčega,
o,
o,
o,
o svačemu,
o ničemu.
Nekad sam uistinu znao
reč da te njome rodim,
i znao ćutanje,
da te u ništa pretvorim.
Danas sam tek siromašno sveden
na ovih nekoliko čvorova
u koje sam se vezao,
pripitomljen,
čist,
sterilisan,
tih kao fabrika u pauzi za doručak.
(Vrištanje u snu se ne računa,
uostalom,
sve ono što se ne čuje broji se u tišinu,
ili se nigde ne broji.)
Istina,
katkad još sanjam,
sanjam Bajrona i Grke,
sanjam zore na pučini,
i kamene staze koje nekuda vode.
I sanjam zapuštena groblja,
zarasla u maslačak.
Vetar je moj putokaz,
patuljci neustrašiva družina.
Imamo duge brade,
u pletenicama za pojas zadenute.
Stružemo žuljeve s dlanova,
da od njih krčme zidamo.
Uveče grlimo raštimane harfe,
promuklo pevamo
i nazdravljamo bučno.
Onda zaspimo na gomili,
razdrljenih košulja.
No,

budim se uglavnom sam,
da doručkujem žilave iznutrice
svojih ostarelih proleća:
imaju kiseo ukus hrastovine
natopljene rakijom.
Znaš,
ja sam sve svoje najlepše uspomene
tek tako iz dosade izmislio,
da ih cedim ko masne čirove
po tepisima promašenih godina.
Jedino sam za Tebe
želeo da postojiš,
onako STVARNO postojiš,
kako već i postoje
stvari koje postoje,
kao nuklearne bombe,
kao naduveni stomaci,
kao polja crvenih makova.
Ponekad sebe kupujem,
ponekad pevam uspavanke.
“Treba čekati”, kažem,
“preknoć se mora ne isušuju.
Mnoge su lomače gorele
da bi se Zemlja zavrtela.”
Ali ni to ne vredi.
Čekanje je za dokone,
od mene galaksije žive.
Svaki put kad zatvorim oči,
jedno nebo ostane gladno.
I zato moram da pričam,
ako ni o čemu drugom,
ono bar o tišini.
I nije to tako jednostavno,
ko što se može učiniti.
Jer nije mala stvar
vremenu obale crtati,
ni progovoriti vriskom,
koji se ćutanjem brani.