Aleksandre Vučiću, kerovi ti nisu pelcovani

Dragi Aleksandre Vučiću, steglo me nešto u pupku, pa reših da ti pišem, ako te ne ometam. Uzeh, evo, ovaj prazan na-crno-instaliran-word papir, da ti dušu otvorim i u nekoliko reči pokušam da ti opišem jedan dozlaboga običan a jeben dan, u ovoj državi za koju naivčine već godinama veruju da pripada svim njenim građanima, a ne tek nekolicini kretena koji životom i smrću raspolažu. Svačijim, pa i mojim. Elem, velim, odem preksinoć na neki poso, nešto usput, neka predstava u pozorištu. Posle čak i intervju napravim sa izvesnim glumcem, a kao režira, i kažem mu da sam onako krišom malo zaslinio u B-4 redu, stolica 3, tu na Kamernoj sceni izvesnog teatra, najstarijeg u Srbiji. Znaš, nekoć su vlasnici države pravili pozorišta, al’ nećemo o tome. Završim posao, te odem do čika Pere u kafanicu, da malo sa sobom prozborim. A stisla me neka muka, ne mogu da udahnem, bato, kako pomislim da mislim, tako mi se odma’ plače. Keknem dva komada na crtu, jedno mi vikne onaj Nele iz kladionice što pije šest votki odjedared, a jedno neki dečak što mu se devojčica taman rodila. I taj me dečak još jednom rasplače, da me pitaš što, ne bi’ znao, valjda što sam plačipička, jebem ga. Kako god, pomognem čika Peri da unese baštu, jednu mu čašu usput slučajno razbijem (to smo stavili na račun onom porođenom), pa zagazim, nešto posle ponoći, Kosovskom do one pekare što svu noć radi, pitu sa sirom da raspalim. I pred pekarom stoji junoša, pa me pita:

“Je l’ ti lepo, jesi veseo, jesi se napio?”, a oči mu nekako zajebano u mraku svetle, sijaju ugašene, nigde života u njima, iako tačno vidim da život umeju lopatom ubiti, ko oni tvoji od onomad, što se više s njima ne družiš.

“Šta tebe boli kurac kako je meni?”, velim mu ja, onako drugarski. A on za mnom u pekaru:

“Šta je, ne priča ti se sa mnom?”

“Mani me, bajo, u pizdu materinu, pun mi kurac budala, nađi nekog drugog, pa kitu šilji.”

Utom se iz ćoška pekare stvori neki mamut, tačno ko da je iz Zabele ispao: obrijana glava, i mozak u glavi obrijan, vidi se s vrha oraja.

“Kako to razgovaraš sa čovekom? Što galamiš u pekari?”

“Momčino, sve je u redu, uzmem pitu, pa odoh.”

Sunce ti jebem, kad me je odvalio šakom levom, tačno vidim da bije svaki dan bar po triput, glavu mi odvrnuo, pamet mi se s mozgom rastala. Volim ja ponekad batine da dobijem, jesenjinština ti je to, al’ ne od ovak’ih, da se ne lažemo, ljudi smo. Valjda. Da ne dužim, dođe ti tu i policija, neko ih već zvao, ona tvoja policija, čedo tvoje, što si na pozajmicu dao onom što magistrira na picinim dlakama, brucama u dupetu, čemu već. Meni, priznajem, laknulo. Rekoh dobro je, sa’ će me drugovi od batina sačuvati. I neki šiljokuran, u uniformi plavoj, upadne u pekaru i odma’ s vrata ćelavom, ko kumu, ko bratu da govori:

“Radoviću, izađi napolje”, vidim znaju se. Pa ti se stušti, bato, na mene:

“Šta je bilo?! Ko pravi probleme?! Šta si radio?!”

“Bajo, u kom si ti fazonu? Ja dobio šaku u glavu, upravo, eno ti ga problem pred pekarom, češe muda, slobodan ko ptičica.”

“Nemoj ti sa mnom tako da govoriš!”, nastavlja šiljokuran. “Ja sam ovde službeno, pokaži ličnu kartu!”

E, tu ti se, znaš, i ja već malo uozbiljim, pa ovom šiljokuranu izgrmim:

“Znaš kad ću da ti pokažem ličnu kartu, kad me tako lepo pitaš? Boli me kurac, bre, da ja tebi bilo šta pokazujem! Šta se, bre, na mene dereš, koju moju pičku materinu?! Ne dam ličnu kartu, i šta sad?” “Daj”, “ne dam!”, “daj”, “ama, ne dam, odjebi!” Onda se, što bi rekli dramaturzi, sve odigralo munjevito. Interventna,” izlaz’ napolje, ruke gore, šta imaš u rancu?”, “tri sačmare i kilo kokaina, eto to imam!”, “a ti si neki pametan? vadi sve iz džepova!”, “evo ti sve, jebalo te sve!”, tresnem mu o asfalt telefon, upaljač, novčanik, maramicu slinavu. Jebem ti nedelju, kako su me tu saleteli, tri gavrana, tri lešinara, tri Srđana, tri Mrđana, tri Mlađana, u svakom više kila i mišića no u Marka Kraljevića, pričvrljili me uz spoljni zid pekare, ruke zavrnuli, “miruj, pička ti materina!”, “ljudi, jeste normalni, jeste ludi? bolesni?”, “ćuti, glavu ću da ti otkinem”, pa marica, pa stanica, pa mrak. Srećom, ne onaj mrak u podrumu, ‘de biju, nego meni klapna, bato, pala. I već me boli kurac šta će da mi urade. I kažem ja njima, tim tvojim kurcolizima, čmaropijama, krvnicima, nedojebima, da mogu, bato, da odjebu od mene, i da sam slobodan, i da sam čovek, i da sam veliki, ko tri planine, bato, i da sam faking nezaposleni profesor, pesnik, pisac, ofucan novinar koji godinama reč svoju za burek i kiriju trampi, a reč mi jedna više od vasione vredi (bre!), i da su govna, i da su fašisti, i da za govna i fašiste rade, i kažem im da me biju, ako im je merak, i kažem im, najzad, da me jebeno puste, da idem u mrak, da ih ne gledam, tako kilave, kučkaste, pičkaste, bangave, retardirane, ko i država što im je retardirana, ova tvoja, privatna, uzurpirana, fašistička. Uzgred, pitam jednog od njih iz stanice, te na Klisi, tu gde su me kidnapovali zlotvori ovi tvoji, šta bi sa onim ćelavim što me šakom posred glave odvalio. A oni mi kažu, ovi tvoji kurcojebi neuspeli:

“On je evidentiran, s njim nema problema.”

“Pustili ga da bije dalje niz ulicu?”

“To nije tvoj problem, ima ko o tome da brine.”

I kako čovek, Aleksandre Vučiću moj dragi, da se ne oseti sigurnim u takvim rukama, bezmalo majčinskim? Elem, jebavaju oni mene, ovi tvoji terijeri, nekih dva sata, drže me ko fikus na stolici, doduše ne biju, al’ vidim da bi voleli, a jedan me čuva, da ne pobegnem, iako mi on, dušu da ne grešim, baš lep nekako bio, živ čovek, ko pred radnjom. Al’, bato, gde im ja pobeći mogu? Znaš ti otkad ja trčao nisam? Ja pesme pišem, bre, nisam neki ker za istrčavanje, ko ovi tvoji. No, jebeš i to. Htedoh da te pitam znaš li možda ti, ja ne mogu da dokučim, u čemu je njihov problem. Da nije pogrešna dresura? Da nije zbog ove vakcine kurčeve, sunce ti jebem? Ili možda ovi što na mene naleteše nisu ni pelcovani? Pa idu okolo, ko ma’niti, i s teškim naoružanjem hapse pesnike po pekarama, a s manijacima se po imenu oslovljavaju, tapšu ih po ramenu i ohrabruju: “Idi ti, srećo, najebi se nekom majke, a mi ćemo ovog zlotvora da ‘apsimo, da te više ne dira.” Na kraju se nekako smilovali, pa me pustili, oko dva po ponoći, nakraj kurca, na dnu Klise, a dovezli me, rekoh, u marici, ko gospodina. Kako god, dokotrljah se nekako do kuće, odrhtah sat i po, što od straha, što od besa, što od bezizlaza, odspavah sat, pa u novi dan. Je l’ te možda zanima šta je u novom danu bilo? Iskreno, boli me kurac da li tebe zanima, meni se nekako baš priča.

besnilo2***

Aleksandre Vučiću, ne zameri zbog ove pauze u pisanju, morao sam malo odspavati. Ovi tvoji idioti mi prošlu noć nisu dali. Jedva oči zatvorio u četiri, šest alarma i osam poziva propustio, ali se ipak nekako probudio u 5.20, da na voz stignem. Za Beograd. Išla majka, znaš, na neku kontrolu, pa da je ja tamo sačekam. A ne poznaje Beograd. Da nije VMA i Kliničkog centra, ne bi ga ni videla. Jebiga, radila žena, nije stigla od šporeta i tezge da odmakne. I vozio se ja vozom do Beograda. I sjebani su ti vozovi, znaš? Sedišta ti smrde, i pogled kroz prozore ti smrdi, i ljudi ti, bato, smrde. Prljavi, užegli, zapekli, pogrbljeni, izgubljeni, uplašeni. Sjebani, bato moj. A sećam se kako sam onomad jednu bajku moju pitao zašto me voli, a ona mi rekla: “Zato što voliš vozove.” Lepo je voleti vozove, bato. I lepo je kad tebe neko voli. Ti se baš i nisi ljubavi naživeo, pretpostavljam. Jebiga, ne može čovek sve da postigne. I da bude diktator, i da ga neko voli. Mnogo je, kume. I nađem ti ja majku moju, jedinu, na dolaznom peronu BAS-a, puši i zvera okolo, da joj nekamo ne promaknem. Donela mi u kesi sarmu zamrznutu, i piletinu zamrznutu, i još jedno pile prženo, i gibanice, bato. A nisam je video, ima ohoho.

“Ajmo na kafu, majko”, kažem, “imamo vremena.”

“Ajmo, sine”, kaže mi majka moja.

I sednemo u kafanu, onu staničnu, kariranu, s nadrkanim konobarima. Znaš, bato, moja majka nije u kafani godinama bila. Još od onog Osmog marta, sa ženama iz komšiluka, kad su brkovi počinjali da mi rastu. Znaš kolike brkove sad imam, bato? I pijemo kafu, ja je pitam kako je, ona kaže dobro je. I pitam kako ćale, kaže prčka nešto po bašti, šećer ga zajebava, tamo-‘vamo, gore-dole, al’ se ne da, jer je takav red. I bebe dobro, i nana dobro, al’ je noge bole. Radilo se, bato. Od saksije zemlje ta je moja nana osam hektara napravila, valjalo je to preko kičme prebaciti. Sad ima desetak crvenih penzije i nabijaču u koju jedva da joj kogod uđe. I sestra mi, kaže majka, s poslom kuburi, ne zna da li će je ona kurva vratiti, mesecima joj porodiljsko zakidala. A trećeg stvora malog je onomad rodila. Nije to mala stvar, bato, tri života iz ničega napraviti. A kako sam ja? “I ja sam dobro, majko. ‘Oćemo li polako?” “Ajmo, sine”, kaže majka. Pa se klackamo do Kliničkog centra, tu je, blizu, da ne uzimamo taksi. I sramota me, bato, što nemam 400 dinara da se isprsim. Omanuo sam s honorarom ovog meseca. I prethodnog. A gore, na brdu, u tom centru kliničkom, milina. Kljasto, slepo, bogaljivo, bezruko, beznogo, bezglavo. Na štakama, u kolicima, na bensedinima, na trodonima. Tako ti cela ta prćija tvoja izgleda, bato. S majkom je, hvala na pitanju, sad u redu. Bar što se očiju tiče. Ovo operisano je dobro, ovo drugo podnošljivo. Nećemo u Beograd, bar još mesec dana. Znaš, mimo Beograda ti je danas zajebano i bubuljicu iscediti, a kamoli oko operisati. I tako, popijemo još po jednu kafu, majka moja i ja. Popričamo još malo o luku, o bašti, o jarićima, o travi u topoljaku. Onda ona na neki autobus, a ja na voz za ovamo. I mislim, dok u tom vozu sedim, jebem mu mater, ipak su mi lepi ovi vozovi, koliko god da je i njih bagra tvoja usmrdela. I još mislim: ako mi i vozove otmeš, kako će me bajke moje voleti? A i njih si mi oteo, bato. Bajke moje. I detinjstvo, i život, i posao, i starost. I smrt ćeš mi, bojim se, jednog dana oteti.

Nego, jebeš sve to, velim. Kako si ti, inače? Jesi se oženio, delijo? Biješ li ženu? Ili zoveš nekog Radovića ćelavog da je povremeno oleši? Ako može da zaplaši interventnu, može valjda i jednu ženetinu izudarati. Muda su ti to, bato, ko i tvoja. Nego, velim, kako je kod tebe? Kako mama i tata? Jesi li ih jako sjebao sa onih deset odsto što si im od penzije otkinuo? Mogu li mukice nekako mesec izgurati sa po osamdeset crvenih? Stide li se što su te rodili, bato?

Aj’ živ ti meni i zdrav bio. Ako te nije sramota. Mene, evo, nije. Ja sam vazda bitanga bio, al’ nikad nisam Radovića angažovao da pesnike, trudnice i invalide po pekarama bije. Kupi mu knjigu, bato, neku sa slikama, na buvljaku. Da se zabavlja. Da nauči da čita, da ga slovima i mozgom pelcuješ, umesto mišićima i bolestima, ko one tvoje uniformisane orangutane. Ili ga, brate, izudaraj. Al’ nemoj mene tući, majku mu jebem. Nisam ti valjda ja kriv što ti uzgajivačnica proizvodi besnilo. Izvini, zapričah se, odoh, a ti otpiši kad stigneš. Mogli bismo i Radovića zvati, pa da štogod na crtu popričamo. Na moju, ne brini.

Zauvek tvoj (kako stvari stoje),

Duško Domanović

Advertisements
This entry was posted in Taraba. Bookmark the permalink.

16 Responses to Aleksandre Vučiću, kerovi ti nisu pelcovani

  1. Ludi konj says:

    Svratih samo da obnovim propušteno, da vidim aktivan li si, i tako to…Nemam ništa genijalno da prokomentarišem, osim da te dobrano pozdravim. Onako drugarski, i ljudski.
    O ostalima iz ove priče, ne bih, ni ovom, a ni nekom drugom prilikom. Već neko vreme ne pratim medije ( ako se tako može uopšte nazvati), pažljivo biram drugare i sagovornike, radim ono što sam ceo život voleo, i nekako mi uspeva.
    Daleko je od idealnog i slobode koju priželjkujemo, al mi je bar glava čista, i ne dajem mogućnost svakakvom ološu, koji mi glavu preko dana puni besmislenim pričama, u snove da mi bane, i sagoreva radost života.
    Da si živ i zdrav, do pobede!

  2. Vladimir says:

    Odavno je poznato da su policajci u ovoj zemlji najveći kriminalci, reketaši i lopovi.

  3. mandrak72 says:

    😦 daleko im lijepa kuća.
    Živ nam bio.
    pozdrav

  4. Da kažem ,divna pričaaaaaaaaaaaa.. Nije divnaaaaaaaa.. To je naša tuga,naša stvarnost…Al sve si lepo napisao i sve se slažem o toj temi kao da sam ja pisala….Na fejsu imam ponekad napade da pišem o njemu ,o njima… Mada mi brzo obrišu te postove…Do skora sam kupovala Blic i njega su zeznuli.. Pustim jutrom, pre posla Studio B ( Vreme,temperatrur),to je sve… sve mi se smučilo… Ovi su gori i agresivniji od Miloševića… Zatvorila sam se u svoj svet,pokušavam da preživim dan…dan za danom.. Da ne mislim… Da ne gledam njih..I pitam se dokle… I dokle će ovaj narod da ćuti.. Hvala ti..Pozdrav i srećno ❤

  5. duledudule says:

    jos jednom, bez teksta… i bez osmeha… ziv bio! keep up the good work!

  6. toso says:

    Nepelcovani odu u penziju sa 45 godina pa kako su ispekli zanat tako nastavljaju i u penziji,sve zlo odatle polazi

  7. rankaranka says:

    E moj drug, a kad sam ti pisao sve ovo, pre nekoliko meseci, skoro sam siguran da mi nisi verovao. Dok sam predavao kriminalistiku, nisam ih tako ucio, ali ni ti jednu stvar nisi izgleda shvatio. Stvar nije u jednom coveku, stvar je sistemska, kolektivno-mentalna, arhetipska, skoro pa generalna. Ovaj je samo nasledio stenaru, boksove i agresivnu rasu, pa sto bih ih pitomio, kako da brane one okolo koji nisu u pravu.
    Nego, ti da objasnis poreklo imovine-odakle ti za voz do Beograda, pa dve kafe, pa burek… E, moj bato.
    Ako ispisem previse, opet ce da dodju, da me pretresaju kako bi nasli nista, i da mi ponovo maltretiraju decu, a to necu, pa im se ovim putem izvinjavam za tvoju kafu, moj burek, nase majke sto neprijavljenom motikom kopaju bastu i jedu neoporezovanu sargarepu.
    Pozdravlja te tvoj brat po sadrzini lobanje, Djansla

  8. rankaranka says:

    E moj drug, a kad sam ti pisao sve ovo, pre nekoliko meseci, skoro sam siguran da mi nisi verovao. Dok sam predavao kriminalistiku, nisam ih tako ucio, ali ni ti jednu stvar nisi izgleda shvatio. Stvar nije u jednom coveku, stvar je sistemska, kolektivno-mentalna, arhetipska, skoro pa generalna. Ovaj je samo nasledio stenaru, boksove i agresivnu rasu, pa sto bih ih pitomio, kako da brane one okolo koji nisu u pravu.
    Nego, ti da objasnis poreklo imovine-odakle ti za voz do Beograda, pa dve kafe, pa burek… E, moj bato.
    Ako ispisem previse, opet ce da dodju, da me pretresaju kako bi nasli nista, i da mi ponovo maltretiraju decu, a to necu, pa im se ovim putem izvinjavam za tvoju kafu, moj burek, nase majke sto neprijavljenom motikom kopaju bastu i jedu neoporezovanu sargarepu.
    Pozdravlja te tvoj brat po sadrzini lobanje, Djansla

  9. rankaranka says:

    E moj drug, a kad sam ti pisao sve ovo, pre nekoliko meseci, skoro sam siguran da mi nisi verovao. Dok sam predavao kriminalistiku, nisam ih tako ucio, ali ni ti jednu stvar nisi izgleda shvatio. Stvar nije u jednom coveku, stvar je sistemska, kolektivno-mentalna, arhetipska, skoro pa generalna. Ovaj je samo nasledio stenaru, boksove i agresivnu rasu, pa sto bih ih pitomio, kako da brane one okolo koji nisu u pravu.
    Nego, ti da objasnis poreklo imovine-odakle ti za voz do Beograda, pa dve kafe, pa burek… E, moj bato.
    Ako ispisem previse, opet ce da dodju, da me pretresaju kako bi nasli nista, i da mi ponovo maltretiraju decu, a to necu, pa im se ovim putem izvinjavam za tvoju kafu, moj burek, nase majke sto neprijavljenom motikom kopaju bastu i jedu neoporezovanu sargarepu.
    Pozdravlja te tvoj brat po sadrzini lobanje, Djansla

  10. jadranka males says:

    bravo ljudino

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s