Ljubica

Ulica Gagarinova, Novi Sad. Jedna od onih ulica, jedan od onih gradova. Nekakav dečiji vrtić, nekakvo dečije igralište. Tamnocrvena betonska pečurka, za koju nikada nisam znao čemu služi. Nekoliko breza, platan. Drveni vozić, šaren. Dve polomljene i dve cele ljuljaške. Na ljuljaškama deca, koja još ne mogu nogama do zemlje da dobace. Drvene klupe. Sa jedne, kad je opkoračiš, vidi se žuta terasa, na trećem spratu. Još joj znam onu grbu u plafonu za koju sam valjkom zapeo dok sam je krečio. I još osetim miris narandžastih zidova, crvenih pločica u kupatilu, jedne umrljane fugne iza vrata. I još me svrbi ona rana od cigarete kojom sam nov tepih žigosao. I čujem, među zidovima, sebe kako se smejem, sebe kako dišem. I vidim, među tim istim zidovima, jednu Ljubicu, što po onom ranjenom tepihu, ko po livadi, raspevana trčkara. I gledam zelene prozorske okvire sa napola spuštenim roletnama. Pa im, ko da govorim nekim poluzaspalim očima, u staklene zenice šapnem kakvu pesmu, da vidim pamte li. I znam da pamte.

prozor

Ponekad, kad me buva moja, kurva moja, mučiteljka moja, kad me, velim, u mozak pipcima ubode, ja dođem u taj grad, u tu ulicu, pred taj dečiji vrtić, na to dečije igralište. Usput uzmem konzervu piva, i uvek me zagolica kad vidim da trafika u ulazu ne radi, pa da mi onaj mršavi, što u bradu sebi vazda priča, kaže: “Kako je, komšija?” Otvorim pivo, zamotam cigaru, zazveram se u onu grbu na plafonu terase, i u neke krpe nepoznate, tuđe, što se na štriku s vetrom igraju. I malo otplačem. I sakrijem lice, da me deca ne vide. I čekam da prođe. Da prohodam. Da mi noge do zemlje izrastu. Da već jednom odatle odem. Bilo gde. A ne odlazim. Samo pustim da grize. I mislim, kako je divno imati život, i kako je teško s njim živeti, kad prođe.

Advertisements
This entry was posted in Prazan papir. Bookmark the permalink.

6 Responses to Ljubica

  1. duledudule says:

    ” I malo otplačem. I sakrijem lice, da me deca ne vide. I čekam da prođe. Da prohodam. Da mi noge do zemlje izrastu. Da već jednom odatle odem. Bilo gde. A ne odlazim. Samo pustim da grize. I mislim, kako je divno imati život, i kako je teško s njim živeti, kad prođe…”…

  2. Wojciech says:

    Svaka čast!
    Vrlo jak tekst.

  3. Kristina says:

    Ljubica. ❤

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s