U poseti stricu

Koliko god pokušavao da u sećanju oživim taj trenutak, taj sekund, taj čas, jednostavno ne uspevam. Taj dan ili taj vek, taj prelom u kičmi vremena kada me osvojilo neizlečivo osećanje da više nemam kuću, da više nemam odakle da odem, da više nemam kamo da se vratim. Da sam jednom, ne znam kada, velim, zauvek postao beskućnik, lunjalica, baraba s tri kartonske kutije u koje stane sve ono što mi ne treba. Uostalom, već odavno verujem da čoveku i ne treba ništa drugo do onog što mu je nepotrebno. Ono što mu treba tu je tek da s njim ne zna šta bi. Ipak, postoji mesto, na koje kadgod svratim. Ko što sam sinoć svratio. Nešto što podseća na dom, nešto što liči na pesmu. Nešto što na detinjstvo miriše. Na reku, na travu, na šumu. Dva reda šimšira uz betonsku stazu, dve râne trešnje, vinova loza što se u nebo penje. Kraj puta jedna lipa, zasađena one godine kad sam rođen. I još ponešto, i još svašta. I kuća kroz čije je vazda otvorene prozore, otkad za život znam, promaja ko mećava duvala. Ponekad, kažem, tamo svratim. Ko što sam sinoć svratio. I prespavao, među četiri bela zida sa već uveliko zaraslim ranama od rajsnadli; na krevetu što se od godina skupio, jedva me pola u njega stane. Probudio se, bez da sam oka svu noć sklopio, uz prozor što na susedno dvorište gleda. Setio se kako me je nekad, kad sam još spavati umeo, ranim jutrom, iz najlepšeg sna budio komšinicin glas, što majci mojoj dovikuje: “Stavi kafu!” Jutros sam istu tu kafu s dva pogrbljena stvora popio. Kažu da su me rodili, ja im ne verujem. Pitaju šta radim, ja ne znam da odgovorim. Onda uzdišu i ćute. I ja ćutim. Pa izađem na sunce, da vidim da li me još poznaje. Sednem na bicikl, sve se nadajući da ću pasti i barem kolena odrati. “Kako je, gde si, šta si?”, pita me komšija usput. “Tako i tako”, kažem, a sve ne čujem sebe, “krenuo do strica, temelj da zalijem.” “Ako, ako”, otpozdravlja komšija. Parkiram bicikl uz ogradu od pletene žice, pa hodam kroz grad od crnog mermera. I mislim, pomalo bezobrazno na ovakvom mestu: “Jebem ti život, koliko smrti…”

kuća3

Potkraj tog grada crnog, tri groba. Deda, baba, tetka. Dede i tetke se ne sećam, babu sam nekoć, ko dete, do groblja ispratio. Na dva-tri reda odatle, jer gužva je, ne mogu svi pod isti krov, odmara stric. U krevetu od svežeg betona. Čeka nekog da ga zalije, da smrt još malo poživi. Zapalim sveću, iako znam da pod tim temeljima svetla ne može biti. Prekrstim se, iako već godinama ne verujem u one što su s krsta vaskrsli. Ali takav je red, ili je bar bio, dok sam mislio da kuću imam. Prolijem nekoliko balona vode po betonu, sednem kraj strica, otvorim pivo. Dobacim mu prvi gutljaj, pa kažem: “Živeli, čiko.” I mislim kako je glupo i nepristojno umrlog čoveka nazad u život zvati. Svejedno, smotam nam po cigaru, i pričam. O svemu. O tome da sam mu još onomad svašta zameriti mogao, ali da mi je danas, eto, baš drago što mu sve reći mogu, a da me sramota ne bude. O tome kako se još sećam njegove “opel mante” i vulkana prašine što je za sobom dizala. I o kući mu onoj pričam, onoj što su na njoj već godinama skoro svi prozori pozatvarani. I o dve trešnje što su se sasušile i sasušene posečene. I o vinovoj lozi od koje je samo metalna konstrukcija ostala. I o nebu u koje se nekoć propinjala, a koje se danas, evo, ko čvarak skvrčilo, ko da ga nema. I o šimširima povađenim. I o onoj lipi kraj puta, na kojoj nijednog lista više nema. I ta me lipa, kažem mu, ta lipa što je na svet došla one godine kad sam rođen, ona me, kažem, nekako najviše boli. I pričam mu kako me bode onim patrljcima suvim, kako me ujeda, kako mi utrobu jede. I još mu pričam da je baš dobro što sam na travu alergičan, i što je oko nas ceo svet zarastao u seno pokošeno, i što nikome neću morati da objašnjavam što su mi oči natekle i krvave. I pričam mu kako sam nekad mislio da kuću imam, i kako danas mislim da kuće nemam. I kako bez one lipe više neću znati ni kada ni da li sam rođen. I kako neću da verujem da su me rodila ona dva stvora pogrbljena. Oni što ih noćas, kroz zatvorena vrata, čujem kako u snu jauču i škrguću zubima. I svašta mu još pričam, a sve se bojim da ga ne umorim. I ostavim ga da spava. Pa odem da i ja spavam. U onom krevetu što me ni pola u njega stati ne može. Da se ujutro probudim, iako znam da opet oka sklopiti neću. I da ću svu noć misliti na vreme kad sam spavati umeo. Kad onima što su me rodili nisu grbe i jauci na leđima rasli. Kad mi je kroz prozor, sa prvim suncem, nekakvo “stavi kafu” detinjstvo za prst dobrodušno grizlo. Kad je moja lipa, moja drugarica iz kolevke, sa mnom rasla i listala. Kad sam mislio da imam sve, kad sam mislio da imam kuću. Kad sam mislio da se ljudi, da bi trajali, ne moraju vodom i betonom zalivati. I da traju kudikamo duže od onih vulkana prašine što ih je stričeva “opel manta” nekoć za sobom ostavljala.

Advertisements
This entry was posted in Prazan papir. Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s