Bojane Panaotoviću, jesi li ti vaistinu tako retardiran?

Bojane Panaotoviću,

Kao dugogodišnji novinarčić i piskaralo (jer mi je malo nezgodno da sebe nazovem „novinarom“ i „piscem“ pred direktorom kuće u kojoj se pisci i ostali umetnici međusobno razmnožavaju čuvenim metodom oplodnje „ja tebi – ti meni“), elem, kao neuspeli skriboman koji je godinama pero oštrio a mozak tupio za Kurtu, Murtu i Kurčevo zdravlje, naučio sam jedno nepisano pravilo da se tekstu ne daje naslov pre nego ga završiš, jerbo se nikad ne zna šta u toku pisanja može iskrsnuti kao ono što je za naslov najbogomdanije. Ipak, priznajem, ovaj put mi se desilo da u samom startu, a pre prvog zakucanog slova, ovo još nenapisano nedonošče krstim pitanjem koje mi se nekako samo od sebe nametnulo pre nekih sat vremena, kad, sa tri dana zakašnjenja, a kosmičkom pakošću spotaknut, videh tvoj poslednji (puj-puj, da ne čuje smisao), to jest najnoviji pamflet. Taj pamflet, objavljen na sajtu kupleraja kojim direktoruješ, zove se „Javni poziv direktora KCNS-a Bojana Panaotovića Džoniju Štuliću da nastupi u Kulturnom centru Novog Sada“, a pomenuto pitanje, koje mi se, rekoh, o’ma u glavi začelo i po ubrzanom postupku se rodilo, glasi za nijansu duže no što naslovih ovaj rodoljubivi napis, to jest: „Bojane Panaotoviću, jesi li ti vaistinu tako retardiran, ko što zvučiš kad te čovek čita, ili se to samo praviš, da ovi tvoji ne pomisle da si možda pametniji od njihovog natprosečnog kadra, te da te ne razdome, tako tek udomljenog?“ Kako koji tvoji? Pa ovi čiji je bio i onaj što je pre tebe tu sedeo, onaj što nije dao da mu boga razapinju po zidovima, iako neki opskurni mediji tvrde da je isti razapet još pre dve hiljade i kusur godina. Al’ valjda da ne vide Turci da nam je bog na krstu krepao, pa da se opet stoka ne osili. Znaš koji tvoji, je l’ da? Oni, bre, što su te tu doveli, jebo ih ti, kako ne znaš? Oni što biju konobare po Skupštini. Oni što po restoranima rizikuju život, dižući sebi holesterol na račun javnih preduzeća do granica ljudske izdržljivosti. Oni što misle da se „jebemlivammaterlopovsku“ samo na ćirilici dâ napisati. Oni što znaju da se utakmica igra dva poluvremena, ali da se u trećem, ipak, lešinari najbolje omrse. Kako, bre, ne znaš koji tvoji? Doduše, verujem da i nije baš tako lako pogoditi, jerbo takvih ko što su oni, a bo’me i takvih ko što si ti, ima pun kurac pod ovim nebom trećim, da ne kažem srpskim. Tak’i su, da ne bude zabune, i oni iz prve, druge, četvrte i osme postave, il’ koliko vas već ima. I krsti, i nekrsti, i levi, i desni, i vladini, i nevladini, i kurac, i palac, i onaj mali na nozi, što vazda o nogar najebe, naizgled ni kriv ni dužan. A kriv je, pička mu materina, jašta da je kriv. Svi ste vi ista govna. Nego, odlutah, a valja nam se na ono pitanje s početka vratiti, ono što veli: „Jesi li ti…?“

retard

Jeste da je malo duže, mislim na pitanje, čak i za mene koji se baš volim raspisati, ali verujem da ćeš ga ti razumeti, budući da si, ubeđen sam, prilično bistar i pronicljiv bećar. Kad kažem „bistar“, ne mislim, dakako, da si nešto preterano pametan, jer pamet još nikome dobro nije donela, nego da umeš, brate, ko što višemilenijumska srpska kultura i vera nalažu, da namestiš dupe na šiljak tako da ne boli, te da ti pritom, bogu hvala, čak i lepo, i udobno bude. A nije to mala stvar, u ovim vremenima kad se protiv onih što svašta u guzicu turaju kuka i motika digla, jelde? I nije lako, dašta, kao direktor jedne nekada ugledne javne kuće, kakva je Kulturni centar Novog Sada, u pismu na (odokativno) dve-tri šlajfne, istresti onoliko idiotluka, pa ih adresirati na bata-Džonija, koji, siguran sam, jedva čeka da se s tobom izljubi. Triput. Što, bre, nisi i Džegera zvao? I kraljicu Elizabetu (ima Toma adresu). I Sergeja Bupku. I Ivicu i Maricu. I Peru Kvržicu i celu družinu „Sinji galeb“. Da upotpuniš, brate, ivent, što vele neprijatelji. Neće valjda decu novosadsku samo nekakav propali Štulić Džoni pameti da podučava? Daj da malo zagužvamo, brate slatki. Ionako nećeš ti plaćati, boli te kurac. I lepo si, da te pohvalim, sastavio ono pisamce. Onako prisno, toplo, ljudski. Vidi se, brate, da se poznajete, godinama. Ti i Džoni, je li. Mene prosto čudi da on tebi nije prvi pisao. Možda je i hteo, al’ mu prevagnula ona hrvatska crta, namćorasta. Kako god, velim, baš mi se svidelo to kako mu pišeš. Nema tu „vi“, „mi“, kurtoazije, mudo-sarma. Nego u dušu, brate. „Džoni, majstore, tak’a i tak’a stvar, jes’ da si me onomad nešto odjebo i reko za mene da sam budala, al’ ja nisam zlopamtilo, sve i da jesam budala, aj’ da se ne natežemo, nego ti dođi u ovu kuću našu nasušno-kulturnu, da pevaš, da igraš, da dubiš na glavi, il’ da radiš šta ti već na pamet padne, ja ću da ti platim i to je to, a pasoš možeš da dobiješ bez po’ muke, obećo ti Dačić lepo, šta sad sereš, koji moj kurac?“ I sve tako, u tom tonu. Taktički, vešto, čovečno. A neopterećeno onim frigidnim i sterilnim javno-direktorskim diskursom, od kog nam jezik, ako mene pitaš, zaudara da se do Japana oseti. Nego lepo, brate, narodski. ’Oćeš-nećeš. Šta ima ti njemu da se obraćaš zvanično? I persiranja, i uljudnosti, i pamet, i protokoli, i pičke materine? I šta te boli kurac što si direktor Kulturnog centra i što si na to mesto postavljen, makar deklarativno, da budeš, ko što i ime kuće veli, kulturan, a ne da ispadaš jablan kad god ti se ukaže prilika? I da li možeš, sreće ti, ako te već pakosni Džoni ispali, da u tom Kulturnom centru više ni ti ne gostuješ? Ili da bar gostuješ što kraće, koliko se mora. Pa da što bezbolnije guzicu s tog šiljka skineš, natenane, da ne boli. Ništa naglo. Ljudi smo, majku mu, nisam ni ja janičar.

I, znaš, ako ćeš iskreno, nisi ti, brate, kriv. Al’ stvarno ovo mislim, života mi. Ti si samo… Kako beše ono pitanje iz naslova?

P. S. Evo, čitam sad ovaj plod mašte moje dokone, da vidim da nisam gdegod zarez il’ majku propustio, i prosto ne mogu da verujem koliko slučajnosti. Zamisli, taj Bojan Panaotović zove se isto kao ti, to jest isto kao direktor Kulturnog centra Novog Sada. Čak mi se i Kulturni centar Novog Sada zove (pazi ovo!) isto kao Kulturni centar Novog Sada. Da neverovacija neverovatnija bude, zamisli, nađem i pismo, pravo pismo, nije zajebancija, koje je isti taj direktor, istog tog Kulturnog centra, pisao nekom liku koji se zove isto ko (pogađaš) Džoni Štulić. Života mi, evo ti link: http://www.kcns.org.rs/vest/javni-poziv-direktora-kcns-a-bojana-panaotovica-dzoniju-stulicu-da-nastupi-u-kulturnom-centru-novog-sada/?lng=lat. Jebote, šta ti je literatura! Koliko slučajnosti i podudaranja. A posle neko ne veruje da su onomad stvarno izvukli onu lopticu s brojem 21. Ja verujem. Uostalom, ako si ti mogao da postaneš direktor, ne preostaje nam, priznaćeš, mnogo stvari u koje se ne može verovati.

Advertisements
This entry was posted in Taraba. Bookmark the permalink.

One Response to Bojane Panaotoviću, jesi li ti vaistinu tako retardiran?

  1. aleksandranm says:

    e na to sam mislila, kad si pisao onu testamentarnu. samo me mrzi da se sećam novosadskih kulturnih jajara iz devedesetih. filosofa i umjetnika

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s