Legenda o čoveku

Živeo je tolike godine,

kao slon, reklo bi se.

A ipak,

na kraju se ispostavilo

da je reč o mrtvom čoveku.

Ostavio je za sobom

neke papire, kažu,

i neke reči pune značenja,

i neki nesaglediv smisao je,

kažu,

za sobom ostavio.

Ne kažu da je,

mnogo pre toga,

ostavio sina u hladnoj sobi,

da je bezbroj neplaćenih računa,

uključujući i poslednju kiriju,

za sobom ostavio;

da je prdeo i podrigivao

po gradskim autobusima,

peo se pijan na krovove

i otpuštao konobare.

„Da sam bar neki poluslikar“,

Govorio je,

„naslikao bih nešto sasvim obično.

A ovako,

zadivljujuće belo i prazno platno

pretvorio sam u savršeno

neponovljivu svinjariju.“

Otvorio je, kažu,

vrata na čađavom nebu.

I udahnuo nam krila

prošlih i budućih vekova.

I kažu da se preselio

u neku onostranu svetlost.

Sveštenik ga neki, kažu,

rečju što planine pomera,

lansirao u večnost.

I mnogo sveta se skupilo

da prisustvuje lansiranju.

A on?

Njemu je sasvim svejedno.

Jer, eto,

živeo je tolike godine,

bar bi se tako na prvi pogled reklo,

mnogo duže i vedrije

od one životinje na plućima

što ga je, vele, pojela.

A ipak,

kao što to obično biva,

na kraju se ispostavilo

da je reč samo o mrtvom čoveku.

I ništa više.

abandoned train

Advertisements
This entry was posted in Nedelja popodne. Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s