Život i ja

Sat kaže da je napolju jutro. Ja mu tek senku nazirem, kroz teške zavese na dva džinovska okna, jedva uglavljena u zidove. Toliko dugo sam tražio stan sa prozorima. Kad sam ga napokon našao, na njih sam navukao zastore, crne, debele, jedva prozirne. Mrak me je toliko umorio, da mi je svetlo postalo neprijatelj. Sad najpre dan u crno prefarbam, tek onda u njega zakoračim. Ili ne zakoračim. Ponekad, kad se u toj tmini probudim, iz frižidera iskopam kakvu od juče zaostalu dvolitru piva, bocu vina, ili rakije. Smotam cigaru, naspem čašu, iskašljem jučerašnju krv, pa sednem za papir, da umešam novu, današnju. A znam da nije današnja. Krv je od pamtiveka, koliko god je ispljuvavao. Sve je u njoj zapisano. Svaki milimetar puta, svaka stopa bespuća. I ja, uvek isti, na putevima i u bespućima izgubljen. I tešim se da zalutati može samo onaj koji puteve poznaje. Neznalica uvek zna gde je. Ili bar misli da zna. Kao što ja – mislim da ne znam. Ne onako sokratovski, cinično i arogantno, već najiskonskije, najarhaičnije, najbezvremenije, iz dna ovog ludila što me je u bezmerje okovalo i u beskraj uzidalo. I još mislim o tome kako će na kraju samo beskraj ostati, da šeretski svedoči o promašenosti svih krajeva. Svih tih krajeva koji još i danas veruju da su me ukonačili, da su me ukrajčili, da su me dokrajčili. Ti kažeš: optimista. Onda se malo uvrediš kad ti odgovorim da još ništa pod nebom naučila nisi. Pitaš: pesimista? A ja se smejem, svim detinjstvima svojim, i ne znam kako da ti objasnim da u beskraju nema vazduha za krajnosti. Samo Život, zar je to tako teško razumeti? I ja u njemu, i ja sa njim. Sve ostalo je tu, tek da ne postoji. Svi ostali su tu, tek da kroz mene misle da žive. Elem, Život i ja. Dva šarlatana, sama u kosmosu. Ja mu podmetnem nogu, on me na stepeništu saplete. Ja mu na stolicu čiodu podmetnem, on mi u nepravilnom trouglu Pitagorinu teoremu podvali. Ja mu kliker ukradem, on mi loptu probuši. Nakon poslednjeg zvona, obojici nam bude pomalo stidljivo žao. Sednemo za kakav osunčan sto, i naručimo po rakiju, da prazan papir pred nama u pesmu obojimo. Malo otplačemo, pa se smejemo. On mojim debelim nogama, ja njegovom izlapelom korenju. A obojica – samima sebi. Dva najbolja drugara, u svetu u kom nikog, i ničeg, više nema. Samo senke. Poput onih što mi se jutrom, kad sat kaže da je svanulo, kroz teške zavese u beonjače zakucaju. I teraju me da u dan zakoračim. A ja otvorim frižider, i tamo napipam kakvu jučerašnju dvolitru piva, bocu vina, ili rakije. Pa iz čaše krv potegnem. I u krvi beskraj, od pamtiveka u mene uklesan. I pustim te da misliš kako si negde drugde. I čekam da zatvorim oči, da najzad shvatiš – da te nema. Kao što ničega nema. Samo život. I ja u njemu, i ja sa njim.

noć

Advertisements
This entry was posted in Uncategorized. Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s