Razglednica sa Morave (Jebem vam mater!)

Bejah danas na Moravi. Kojoj? Pa kojoj, nego mojoj? Posle mnogo, mnogo, mnogo, mnogo kišovitih, oblačnih, crnih, mračnih dana. Da vidim je l’ procvetala, da vidim je l’ olistala. Da vidim ima li je, da vidim kako je, da vidim kakva je. I ista je. Ko i svake godine u maju. Već trideset sedam leta, otkako su me roditelji prvi put u nju bućnuli, da iz nje do neba porastem. Velika, nabrekla, natekla, mutna, zloslutna. A lepa. Ko neka devojčica iz prve klupe, s kikama od jablanova, jasika, žalosnih vrba, zelja, kopriva, maslačaka. Da sam je i ja pravio, lepšom je napravio ne bih. Elem, Morava. Moja. Kad je gledaš, sa onog mog mesta, podno mosta, ko da vazda kroz neko oko protiče, ogromno i toplo, pa u drugo otiče, još veće, još toplije. Ko da je sva od očiju sašivena, u oči neke upletena. Onda se primirim, pravim se da nisam tu. Pa za njom krenem, na vrhovima prstiju. Da vidim kuda će, da vidim dokle će. I vidim, nigde namerila nije, jer joj je kuća ceo svet. I čujem, kako mi šapuće, da je taj svet, ceo, ceo, ceo svet, i moja kuća. Onda potečem uzvodno, pa se svega, svega, svega setim…

Setim se: kako sam u njoj naučio da plivam, kako sam u nju iz škole bežao, kako sam zbog nje batine dobijao, kako sam iz nje prvu ribu izvukao, kako sam se u nju, na obalama njenim, prvi put zaljubio. Kako mi se u vene, i u mozak, i u džigericu usekla, da kroz mene teče, da kroz mene živi, da kroz mene balvane, i trave, i leševe valja. I mislim: kako je bajkovita ta bajka koja me rodila. I još mislim: kako ste gadni, glupi, odvratni, samoživi, svi vi prljavi stvorovi koji ste mi fašiste na kućni prag poslali, da mi bajku zakolju. Svi vi, koji ste izabrali da radije u krvi, no u Moravi, plivate.

Foto: static.panoramio.commorava

Sećate li se svoje reke, reke u kojoj ste plivati naučili? Sećate li se seoskih kerova koji za konjima laju? Sećate li se golubova koji zobaju mrve sa trgova, a da ih ne otimaju od usta gladnim penzionerima? Sećate li se zakletve, sećate li se himne, sećate li se letovanja u Buljaricama, preko sindikata ćaletove fabrike? Sećate li se svoje prve lopte, svoje prve lutke, svog prvog klikera, svoje prve masnice na oku, svoje prve petice, svoje prve jedinice? Nastavnice muzičkog, i njenog mladeža ispod levog oka? Odranih kolena, odranih laktova? Kaprija, i lubenice, i prvih jagoda? Sećate li se svoje majke, dok joj još grba na leđima nije izrasla? Njenog smeha, njenog dlana? Njene vere u život, u koji vas je zasadila, da pametniji od nje budete, da ne jedete zemlju, da ne jedete travu, da ne robujete celog života za krov i krevet? SEĆATE LI SE IČEGA, PIZDA VAM MATERINA?!

Gledam, velim, u Moravu, i Morava gleda mene. I kaže mi ono što i sâm već odavno znam: da je najlepša među svim boginjama što igda su bogove rađale; i da je rođena ovde, gde i ja, pod najlepšim nebom što ga je Kosmos igda naseljavao; i da je umorna, i da je besna, i da je luda, i da je bolesna; i da će vam kuće potopiti, i stada podaviti, i žita u klasu preklati, da vam unučići od gladi poumiru; da će vas zemljom i govnima zatrpati, tako uplašene, tako pičkaste, tako sramotne, tako nikakve, tako prodane, za džak brašna, za kornet jaja, za kilo kafe, za tablu crnog mermera kojom ćete deci svojoj grobove obeležavati, govna sebična! Za sto metara mostova preko Morave, koju ste isušili i zatrpali plastičnim flašama i leševima onih koji pokušavaju da vam objasne da se život ne završava sa vama. Stidite li se, pizde, svojih jeftinih izvesnosti, svojih stolica u vladinim i nevladinim organizacijama, u udruženjima književnika, u sindikatima gladnih fabrika, u upravnim odborima pogrebnih preduzeća, u akademijama, u vrtićima, u gradskim upravama, u kućnim savetima, u kurcu od kurca kurčevog kurca, gde ste pristali da budete, kako biste imali da jedete i da jebete, a da vas guzica razjebana boli što će vam deca poumirati, što će vam preci po grobovima pocrkati, što će vam Morava presušiti, i sve reke, i sve bare, i sve močvare, da više nikad, nikad, nikad ne naučite da plivate?!

Meni ne treba aplauz, dobio sam ih dovoljno. Aplauz traje sekund, život doveka. Ja za život igram, a ne za sekund. I zato, mirne duše, smem da vam kažem: jebem vam mater. I da ponovim, najgrlatije što umem, koliko god to bilo uzalud u krdu koje ne čuje: JEBEM VAM – MATER!

Advertisements
This entry was posted in Taraba, Uncategorized. Bookmark the permalink.

6 Responses to Razglednica sa Morave (Jebem vam mater!)

  1. Pixel says:

    Post je sam po sebi dovoljno jak, (ali ne smeta ni muzička podloga).
    Pozdrav!

  2. Lili says:

    Vas naslov : tako ruzna psovka i to na majku . Promislite kako se ophodite u javnosti kojoj se obraćate I šta ste rekli.

  3. nena3110 says:

    Eh, dobro ti je ovo.
    I ja sam na Moravi naučila da plivam, možda istoj, moja je kroz Čačak, dolazi do one velike.
    I ja sam nekada leta provodila na Moravi, baš ispod mosta, tu je voda bila najmirnija i najdublja.
    Naravno da pamtim.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s