Zimska pesma

 

Imam jedno nebo,

bubuljičavo i mlado.

Svo nateklo od Sunca,

krvavo od grozdova prezrelih.

I na tom nebu san,

i baštu u tom snu.

I usred bašte jabuku.

Jednu smešnu i kvrgavu,

divlju jabuku divlju.

I na najvišoj grani

te divlje divljine moje

jedna mi lasta raste.

I peva mi o nebu,

i peva mi o snu,

i peva mi o bašti.

I kaže: nikad još nije

pahulju namirisala.

I kaže: tako bi volela

pahulju da joj rodim.

Pa mi se valja u dlanu,

pa mi se kupa u oku,

pa mi pod noktima pleše,

pa se za mene glupira.

Ponekad mi se duri,

ponekad mi se rasplače,

katkad mi meso kljunom

besno do kostiju glođe.

I sve će,

kaže,

uraditi,

za tu pahulju jednu.

Jer,

kaže,

zna da znam

sve pod nebom da rodim:

priča se po svim šumama,

sa one strane mora.

 

A ja joj samo ćutim,

o jednom dalekom sebi,

o tome kako sam voleo

da gazim promrzle ulice,

o smehovima plavim,

kad sneg mi pod nogama plače.

I još joj ćutim o tome

kako bez nje ne umem,

i kako nikada više

snegove rađati neću.

Ja znam da čovek mora

sve ono što čovek može.

No džaba mi svi snegovi,

ako mi ona odleti.

jabuka

Advertisements
This entry was posted in Uncategorized, Veći od života. Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s