Erne Nemeček, jedno (pod)sećanje

Ferenc Molnar, „Dečaci Pavlove ulice“. Knjiga uz koju sam, ili mi se sada bar tako čini, naučio da plačem. Na nekom dalekom, uglavnom zaboravljenom letnjem raspustu, u spavaćoj sobi mojih roditelja. Sećam se da su do kasno u noć zbog mene odlagali spavanje, čekajući da se od knjige oprostim. A ja se nisam dao, do poslednjeg slova. Pre neki dan sam je našao, za pedeset dinara, na šatorskom krilu, na Bulevaru oslobođenja, ispred „Dnevnika“, požutelo izdanje „Prosvete“, Beograd, iz 1963. godine (ona moja, dečačka, bila je „Nolitova“, crno-žuta lektira za osnovnu školu). Jutros se probudio zorom, pre šest, i ugledao je na stolu čim sam oči otvorio. Skuvao kafu i krenuo ovlaš da je prelistavam. Avaj, sad se ne da ona, ko što se onomad nisam dao ja. I šta ću, progutam je. Ili možda ona proguta mene. Kako god. I opet se družim s Janošem Bokom, s Čonakošem, Barbadošem, Kolnaijem… Opet s visine gledam onog Janka Slovaka, koji ništa pod nebom ne razume i koji valjda zbog toga i jeste u životu naseljen. I opet se malo uzvrpoljim kad strogi a pravedni profesor Rac proziva da se iz latinskog odgovara. I opet me malo nervira što u celoj knjizi nema nijedne devojčice, devojčice u koju bih se ja, mali, plavokosi Erne Nemeček, mogao zaljubiti.

klikeri

Kiš je negde, mislim u „Času anatomije“, pisao o tome kako se čak i u ovoj himni od knjige, tačnije u principu na kome se ona drži, mogu u začetku i zametku prepoznati sva ona starija ludila oličena u nacionalizmima, fašizmima, homofobijama, ksenofobijama i inim mržnjama i bolestima. Moguće da je tako. Ja, ipak, u njoj volim da vidim nešto sasvim drugo i drugačije: jedno vreme u kom su čast, junaštvo i dečaštvo bili nešto poput svetih i svetlih putokaza i zastava istaknutih na gorostasnim planinama naših čistih, hrabrih i ponosnih detinjstava; vreme u kom izdajstvo, poltronstvo, kukavičluk i podmuklost nisu predstavljali poželjna i legitimna sredstva u životnim bitkama; vidim, velim, jedno vreme, uglavnom zaboravljeno, ko što je negde i negda zaboravljen i u kakav ćošak odložen i onaj moj letnji raspust, i ono moje rasplakano nespavanje, u spavaćoj sobi mojih roditelja, nad biblijskim herojstvom jednog malog, plavog dečaka.

„Jedan mali dečak stajao je pred Feri Ačom, jedan dečak koji je za čitavu glavu bio manji od njega. Jedno slabačko, plavo dete je podiglo dve ruke. I detinji glas je uzviknuo:

  • Stoj!

Vojska dečaka Pavlove ulice, već zastrašena iznenadnim obrtom, odjednom prolomi vazduh oduševljenim poklicima:

  • Nemeček!“

Tu zastanem, pa se uplašim da nastavim dalje. Jer znam kako će se rat završiti. Jer znam da pobednika nema. Jer znam (sada, ne i tada) da svet ništa nije naučio, niti će ikada naučiti, iz smrti jednog malog, plavokosog stvorenja. Svet, velim, ide dalje, ko i život. A život vazda u životu ostavi nekog bahatog i bezosećajnog činovnika, nekakvog praznog i životu nedoraslog gospodina Četnekija, koji će u mrtvački bledoj i hladnoj tišini jednog stančića u Rakoševoj ulici u Budimpešti uporno ponavljati da njegovo sivo odelo neizostavno, neizostavno, mora biti gotovo do prekosutra. No, ne marim ja za njega, bubašvabe se ionako istrebiti ne daju. Za Nemečeka marim. Od njega moji svetovi žive. Erne Nemeček je Jesenjin svih mojih detinjstava. Moj junak nad junacima, moj heroj nad herojima. Erne Nemeček je jedan mali, plavokosi ja, koji nije stigao da se zaljubi. Jedan ja, koji se i danas vraća „Dečacima Pavlove ulice“. Da sačuva svoja kuštrava detinjstva, svoja promrzla i grozničava junaštva. Da ne zaboravi da plače. Da nikad ne dozvoli sebi da podmeće nogu kako bi pobedio. To nas neće učiniti otpornima na gađenje onih koji dolaze. A doći će, jednom moraju doći. Jer ničeg novog nema pod kapom nebeskom. Jer će se krug jednom zatvoriti. Jer će život iznova krenuti da živi. Junački, dečački, hrabro, slavno, onako kako je i rođen.

dečaci pavlove ulice naslovna

Advertisements
This entry was posted in Prazan papir, Uncategorized. Bookmark the permalink.

2 Responses to Erne Nemeček, jedno (pod)sećanje

  1. Branislav says:

    Sjajno … sem Nemečeka heroj mog detinjstva je bio jahač Bele Grive, mislim da se Folko zvao taj dečak … kad se malo ostarilo “idol” mi je Merso … mislim da se tu već jasno vidi deformacija ličnosti prouzrokovana možda nekim mentalnim oboljenjem ili ipak društvom u kome sam/smo odrasli. Pozz

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s