Kako mi je država uništila smrt

Moj profesor ruskog, Toma Milenković, pričao nam je krajem srednje škole o tome kako će zbog države dobiti sidu. To je objašnjavao činjenicom da, zahvaljujući mizernoj plati, već mesecima ne plaća račune, zbog čega će mu isključiti struju i naterati ga da se od muke ilegalno priključi na mrežu, a što će ga, posledično, odvesti u zatvor, gde će se, kako je pričao, na njemu, onako slabačkom, seksualno iživljavati razne rmpalije, čime je najšareniji spektar polnih bolesti, uključujući i onu prvopomenutu, bezmalo zagarantovan. Meni se ta njegova priča od starta činila logičnom, kao što mi se logičnim čini i to da između države i smrtonosnih bolesti, pa samim tim i smrti, dakako, postoji neraskidiva veza. U mom slučaju, ta veza je na nešto drugačijim nogama, ali, ipak, ništa manje čvrsta i očigledna. Elem, blagodareći podatku da živim u zemlji u kojoj su, već poslovično i tradicionalno, malecne stvari bezmalo nedostižne, o onim krupnim da i ne govorim, ne samo da se izmenio moj prvobitan, zdrav pogled na život, već, isto tako, i pogled na smrt, i svi oni šareno-crni spletovi poetskih doživljaja i predosećanja iste. Meni, kao čoveku koji želi da u čitanke i u groblje ode kao pesnik, ovakav karambol osobito smeta. Ko se smrću bavi profesionalno, kao ja, i od nje živi, razumeće o čemu govorim. Kako god. Na jednom od centralnih pijedastala narečene nedostižnosti, kada je reč o pomenutim „malecnim stvarima“, nalaze se, našto lagati – cele čarape: taj simbol snađenosti u životu, zaštitni znak nove aristokratije, ili, kao kod mene, dirljiva asocijacija na detinjstvo i na porodične posete kućnim prijateljima kod kojih se valja izuti. Ja ih imam nekoliko. Ne kućnih prijatelja, jakako, oni su mi čak i u sećanju suvišni, gamad. Već čarapa. Celih. Ostale su uglavnom lakše ili teže ranjene, moje junakinje, moje ratnice, moje svedokinje burnih životnih frontova. Kad god treba da izađem napolje, kombinujem ih, u zavisnosti od onoga za šta verujem da me napolju očekuje. Nekad su cele obe, nekada obe pocepane, a ponekad, kad predviđena situacija dozvoljava, uparim jednu celu i jednu sa rupom. Kod izbora ove sa rupom takođe postoje finese kojih se valja pridržavati, te, u skladu sa onim što me po izuvanju u stranom ambijentu čeka, pažljivo proračunati da li odabrati rupu na prstima, na peti, ili na tabanima. No, to su već tanane čarolije iz „gorkog taloga iskustva“, nema potrebe čitaoca time dodatno umarati. Skoncentrišimo se na suštinu, a suština upravo kreće da se odmotava.

čarapa1

Budući da sam po prirodi konfuzan, nervozan, razbarušen, rasejan, smotan, plahovit, hirovit, često mazohistički nastrojen, nesvestan rizika koji vrebaju u spoljnom svetu i od spoljnih ljudi, neretko mi se dešava da se, po izlasku iz kuće, nađem u takozvanim graničnim situacijama, situacijama u kojima sam smrti bezmalo na izvol’te, velikodušno, nepromišljeno, neiskusno. Tako mi se, ne jednom, desilo da se po sumnjivim kafanama zamerim kakvim glavatim i plećatim izrodima, da usred saobraćajnog špica prelazim ulicu na crveno, da zagledan u kakvu izbočinu na nebu biciklom promašim most, ili štogod slično, možda zanimljivo za priču, ali svakako ne za onoga ko istu tu priču živi u prvom licu. U takvim situacijama, kad, recimo, lopatolika šaka pomenutog lopatoglavog izroda krene ka lomljivoj sadržini mog mozga, kad na metar od sebe čujem paničnu škripu kočnica, ili kad, na primer, shvatim da sam promašio onaj most i da brzinom nesrećno zaljubljenog kamikaze naglavačke letim ka nabujaloj vodurini, dakle, u trenucima kada osetim da mi je smrt više nego za petama, tada, velim, mojom usplahirenom pameću, a na moju ogromnu nesreću i razočarenje, ne prolazi ništa od onoga što bi normalnom stvoru, tako bar normalni pričaju, kroz glavu prošlo, to jest, je li, „čitav život u deliću sekunde“, kako su to rekli mnogi koji su pre mene umirali, pa u umiranju omanuli. Ne. Mojom glavom, a sve, znam, u inat mojoj prenatalnoj želji da makar umrem ko normalan svet, tada se kotrlja ništa drugo do zla i podmukla misao o tome kako će mi od volovske snage one kromanjonske šačurine, od siline udarca automobila, ili od, recimo, strmoglavog pada u kakav mutan rečni vrtlog, patike s nogu sleteti, kako ću ležati izubijan, krvav, pregažen, spljeskan, naduven, i kako će me tako izmrcvareno-mrtvog okružiti gomila radoznale svetine, svesne da razmrljanom truplu koje se pred njima cedi, razvlači, izležava, sada već sasvim sigurno nikakve pomoći nema. Da prokletstvo o kome govorim bude grđe, pomenutu misao, uvek, bez izuzetka, prati pitanje u kom su, verujem, sabrani svi kosmički strahovi od smrti, od Adama, do poslednjeg čoveka na Zemlji. Dakle, pitanje: „Jesam li jutros obuo cele čarape?“ Ne znam za druge, ali meni je jednostavno nepodnošljiva pomisao da smrt, taj sveti trenutak između svetlosti i mraka, između šarenila i ništavila, između konačnosti i večnosti između čega god i čega god, ili ničega i ničega, dočekam tako ogoljen, izuven, raspatičen, opkoljen radoznalim pacijentima koji će od čitave te svečane komedije mog (ej, mog!) umiranja, primetiti samo dve pocepane čarape koje će, siguran sam u to, zahvaljujući nekom neostvarenom polu-pesniku kog je žena zbog mene ostavila, dobiti centralno mesto u kakvoj mojoj škrtoj i maliciozno nažvrljanoj biografiji. „Rođen tu i tu, živeo tako i tako, napisao nešto tralala, umro u pocepanim čarapama.“ Uh! Ništa od čitanki, ništa od antologija, ništa od đačkih ekskurzija na mom grobu, ništa od direktnog televizijskog prenosa rasipanja mog pepela po beskrajnoj pučini nekakvog okeana. I, ono što je ubedljivo najgore, najbolnije, najužasnije u svemu: ništa od mog dečačkog nadanja da ću umreti kao čovek, da ću se bar neposredno pred smrt setiti svega onoga što sam za sve ove godine zaboravio, da će mi se, u tom deliću sekunde, „čitav život u glavi odmotati“. A sve to zahvaljujući sebičnoj, samoživoj, sadističkoj, neprijateljskoj državi-ljudožderki, koja mi uskraćuje taj elementarno-čovečanski luksuz oličen u običnim, pristojnim, podrazumevanim, svakodnevnim, celim čarapama. Razumem ozlojeđenost onih kojima je država uništila život, no to, ruku na srce, i jeste njen posao. Ali uništiti nekome smrt, i to na ovako prizeman i nemaštovit način – bojim se da to uveliko prevazilazi i nadilazi njene ingerencije, ostavljajući daleko dugoročnije posledice po onog koji bi da umre. Da umre bez straha od radoznale svetine, daleko od očiju ljubomorno-netalentovanih polu-pesnika. Da umre srećno, munjevito prelistavajući svoj minuli život. Da umre udobno, bez patika na nogama. Da umre – u celim čarapama. Kraj.

 

Advertisements
This entry was posted in Taraba, Uncategorized. Bookmark the permalink.

One Response to Kako mi je država uništila smrt

  1. Branislav says:

    Sjajno. Obecavam ti, posto se iskreno nadam, pre svega, da ces umreti kao mlad i slavan pisac, a da cu ja biti jos slavniji takodje umreti mlad, ukoliko ti ipak umres prvi, i manje slavan, necu dozvoliti da te sahrane u pocepanim carapama. Ako treba skinucu moje, pod uslovom da su cele i obuti te. Toliko …. imas moju rec 🙂

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s