Ljubomorna priča

Ponekad, kad kraj Morave sedim, ko danas što sam sedeo, razmišljam o svim tim silnim kilometrima što ih je preplivala, što ih je pod sobom povaljala, dok je do mene, najzad, stigla; o svakom kamenu o koji se očešala, o svakoj obali koju je ugrizla, o svakom lešu koji je zagrlila, o svakom slepom štenetu koje je u utrobi svojoj majčinski il’ kurvinski udavila. I budem ljubomoran, priznajem, na svaki onaj kamen, na svaku onu obalu, na svaki onaj leš, na svako ono štene. I još razmišljam o tome kako je droljasta, i bezobrazna, i pakosna, i opasna, i najlepša, i najmoja, ta majka-reka moja, i kako je svim ženama sveta zadojena, i svim bajkama, i svim dečačkim zaljubljenostima mojim, i svim loptama probušenim, i svim klikerima polomljenim, i svim laktovima i kolenima odranim, i kako stalno nekamo preteći odlazi, a nikad, eto, nikad, nikamo otišla nije. I uvek bude tu, kad kraj nje sedim, ko što sam danas sedeo. Onda joj smišljam zamke, i smišljam podvale, i podmuklosti joj smišljam, i ljubomore joj svoje naplaćujem. I pravim joj rupe bezdane, da u njih, kad kraj mene prođe, zanavek uroni, i da nikada više nebo ne vidi, da je plugovi živu preoru, da je pumpe s motornim srcima iz dna zemlje isisavaju, ulice prljave njom da peru, u beton da je uzidaju, livade da je mrze, i deca da je mrze, da njom gase zapaljene deponije, na kojima gore zastareli foto-albumi iz seoskih škola, štokovi prozora kroz koje je neko prvi put sunce ugledao, bolničke plastične flaše koje nije imao ko kući da ponese. I onda vidim, ponekad, ko danas što sam video, kakav vodeni mehur što kožom njenom pliva, i čujem kako mi kaže da je samo zbog mene one kilometre prevalio. I zaljubim se u njega, u taj vodeni mehur. I u sve kilometre beskrajne, što ih u stomaku nosi. I zaljubim se u sebe, nekog dalekog, davnog, što u tom mehuru svilenom, iznova uči da pliva. I zaljubim se u Moravu, u svaki kamen njen. I u svako štene udavljeno, i u svaki leš što ga je detinjstvima mojim progutala, da mi detinjstva smrtima za život budući nahrani. I napravim joj brod, običan brod od papira. Niz bokove njene ga pustim, da nas do mora odvede. Il’ da se bar s nama udavi, u onoj rupi bezdanoj, da zajedno izgorimo, gaseći zapaljene deponije. Eto, tako, ponekad, razmišljam, kad kraj Morave sedim, ko danas što sam sedeo. Onda mi bude žao, što tako o njoj sam mislio. Pa svu noć budan spavam, i sanjam onaj njen mehur. I pogledom zatrpavam sve one rupe bezdane, što sam ih malopre kopao da mi Moravu udave. Malo uzdahnem, malo otplačem, malo joj namignem. Pa opet sve ukrug.  I tako svaki put, kad se slučajno vidimo, Morava moja, i ja. Sve i da jednom presušimo, bar smo se divno igrali.

brodic

Advertisements
This entry was posted in Prazan papir, Uncategorized. Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s