Dvojka, gore, desno

Dok sam, negde ’99, na prvoj ili drugoj godini studija, živeo u Petrovaradinu, na okretnici „trojke“ i „devetke“, kod druga Mileta, kom sam, mnogo godina kasnije, njegovom greškom a na moje zadovoljstvo, postao venčani kum, elem, velim, tada sam gotovo svakodnevno, budući da sam često išao peške, prolazio kraj jednog zidića u Preradovićevoj ulici, preko puta „Bloka 8“. I uvek mi je dan, kakav god mi osvanuo, postajao nasmejan i topao, makar na tih sekund ili dva, koliko sam, svaki put iznova, iščitavao grafit, ispisan na istom tom zidiću, a koji kaže: „Ljubio sam Ninu.“ U zagradi stoji: „Iz roštilja.“ U potpisu, ako me sećanje ne vara – Laza. U tu malu, žutu roštiljnicu, smeštenu dijagonalno, sa druge strane ulice, retko sam ulazio, tako da Ninu nikada upoznao nisam. Možda sam je nekada i video, ali je nisam prepoznao, jer mi se, moguće, nije uklapala u sliku koju sam o njoj napravio. A Nina je, u glavi mojoj razbarušenoj, bila čeljade u obrazima pomalo rumeno, svo zaobljeno i loptasto, a opet tanko i prozirno, umešeno od, recimo, sto šezdeset i kusur centimetara mekane i slatkaste kože, koju sam, dakako, čak i u glavi svojoj, mogao samo da naslutim ispod bele uniforme, nalik lekarskoj, iako znam, kao što sam i tada znao, da su uniforme radnica u toj roštiljnici bile potpuno drugačije. Iskreno, i ne sećam ih se. Ja, uglavnom, ne volim da se sećam svih tih prozaičnih oblika i boja stvari kakve su uistinu bile, već onakvih kakve JESU, dakle onakvih kakve sam ih u glavi svojoj rodio. I imala je ta Nina, u mojoj glavi, tadašnjoj, a verovatno i sadašnjoj, nekih osamnaest, ili devetnaest godina, koliko sam i sâm tada brojao. I, ako se dobro sećam, a kad čovek vazda izmišlja, onda mu sećanje nije ni potrebno, Nina je studirala medicinu, zubarkom želela da postane, zasigurno je došla iz unutrašnjosti, jer domorodačka deca nemaju potrebu da rade dok studiraju. Često sam mogao da zamislim njene reči za pultom, dok gleda mušterije kako oko nje na sve strane žvaću: „Izvini, ostalo ti je malo ajvara, na dvojci, gore, desno.“ Kažem, umeo sam da čujem njene reči, ali nikada njen glas. Nije mi problem da ga naknadno izmislim, da kažem da je bio pomalo napukao za njene godine, odraslasto-baršunast, no ipak nekako svilen, da je svirao južnjačkim akcentom, to bih najviše voleo, ali to bi bila laž. A ja nikada ne lažem, ja samo izmišljam. I to je, zapravo, sve što sam o toj Nini znao. Ni o njenom Lazi, isto tako, ne umem reći mnogo više. Bio je žgoljav i trapav, bezmalo dvometraš, studirao književnost, imao, recimo, 21 godinu, iako je njegova paučinasta brada više odavala utisak četrnaestogodišnjaka. I znam da je, jedne večeri, došao u roštiljnicu, i od jednog u obrazima rumenog čeljadeta svilene kože naručio pljeskavicu. Onda dugo, jer nije jeo meso, prebirao prstima po prilozima i salatama. Sve dok mu ona, kad je, poslednji i za poslednje metalne pare, za pultom plaćao, pred sam fajront, tim svojim glasom i akcentom nepostojećim, nije rekla: „Izvini, ostalo ti je malo ajvara, na dvojci, gore, desno.“ Laza ko Laza, žgoljav i trapav, mogao je iz rukava istresti čitav „Oblak u pantalonama“, sve ruske sabrane pesnike, ali, da ga triput ubiješ, nije umeo znati kakva je to sad „dvojka, gore, desno“ u njegovom svetu bez brojeva. A Nina je, tako je bar glava moja meni pričala, dohvatila jedan komadić salvete i njom upila onu crvenu flekicu sa dvojke zbunjenog Laze. Ne znam šta se dalje te večeri dogodilo, jer bio je fajront, a i nije lepo špijunirati svetove, sve i kad te svetove čovek izmisli. Znam samo da je sutradan, dijagonalno od roštiljnice, u Preradovićevoj ulici u Petrovaradinu, preko puta „Bloka 8“, osvanuo grafit: „Ljubio sam Ninu.“ U zagradi: „Iz roštilja.“ U potpisu, ako me sećanje ne vara – Laza. I znam da bih sada, čini mi se, više od svega voleo da mi neko kaže da su se, posle svih ovih godina, ta moja Nina, i taj moj Laza, jutros negde zajedno probudili. Da su se u kakvom ogromnom, satenskom krevetu, dugo grizli, belim zubima i trapavim rukama, ostavljajući na jastuku dobroćudne fleke od jednog naglas izdeklamovanog „Oblaka u pantalonama“. I voleo bih, eto, da im kažem, da su, te davne ’99, na onom zidiću napisali jednu od najtoplijih pesama, otkako zidova ima. I još bih, za kraj, voleo da čuvaju onu maramicu sa crvenom mrljom, ispresovanu u kakvoj knjizi sabrane ruske poezije.

P. S. Kad popijem kafu, kupiću četku i farbu. Jer, još je mnogo zidova neispisanih.

oblak

Advertisements
This entry was posted in Prazan papir, Uncategorized. Bookmark the permalink.

6 Responses to Dvojka, gore, desno

  1. Suncokret says:

    hm,pamučasto i mirišljavo… 🙂

  2. aleksandranm says:

    letos sam, kada sam, posle dugo vremena,isla na Petrovaradinsku tvrdjavu, setila se isto tako pekare u kojoj sam godinama kupovala kifle. Cak sam to jutro, vracajuci se sa Egzita, mislila da sam, mozda, pojela isto pecivo, kao onda, jer sam svratila u valjda istu pekaru. Ko ce ga znati. Secam se mirisa pogacica. Ti o ljubavi, ja o pogacicama. Lepa pricica

  3. oblogovan says:

    Много лепо.

  4. sfyontull says:

    Još ima romantičara na ovom svetu.
    To je lepo otkriće koliko i ova priča. 🙂

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s