Priče iz komšiluka (1)

Ukoliko je nož polegnut na ravnu površinu, tako da mu je sečivo okrenuto na gore, onda je sasvim sigurno da će se u doglednom vremenu, u domu onoga ko je nož tako ostavio, dogoditi makar ozbiljna svađa, ako ne i kakav daleko krupniji i ozbiljniji incident među ukućanima. On je to nepogrešivo znao i, dakako, u to je nepokolebljivo verovao. Kao što je verovao i u sve ostalo čemu su ljudi neretko lepili etiketu sujeverja, a u čemu je on video krajnje nedvosmislene, autentične i istinite putokaze za ono što će se desiti, ili sigurne znake da se nešto upravo dešava. Tako je, recimo, ukoliko bi se ugrizao za jezik, znao da ga u tom trenutku neko ogovara, ili da će se, ako ga zasvrbi desni dlan, u bliskoj budućnosti izložiti kakvom nepotrebnom trošku zbog nekoga ko mu ama baš ništa u životu ne znači. Istine radi, ovde valja napomenuti da njemu niko u životu ništa nije ni značio, te mu je, samim tim, budući da na sebe ionako ništa trošio nije, svaki trošak izgledao kao nepotreban, suvišan i štetan. Ljude je delio na one koje ne poznaje i one koji mu smetaju. Prvi su ga doticali samo utoliko što su mu prilikom čestih šetnji kroz zagužvane ulice uskakali u korak, ili mu prepadali tišinu sebičnim pitanjima o tačnom vremenu i izgubljenoj deci, o putokazima za svoja razmažena dokonašenja. Drugi, oni „poznati“, bili su daleko maligniji, prećutno pretivši da bi mu mogli uzurpirati prostor i mozak, praviti mu svađe i neprilike, ogovarati ga i olajavati, te da bi im, najzad, jednom na pamet pasti moglo i novac od njega da traže. Stoga je i njih, za svaki slučaj, još davnih godina jednostavnim potezom svoje očeličene volje proglasio nepoznatima. Nikome se nije javljao, na usiljena i bezlična „dobar dan, komšija“ već odavno nije otpozdravljao, te je narečeni pozdrav i sa druge strane vremenom potpuno iščezao u maglovito-paučinastoj kakofoniji prividnog vanjskog života, a on je napokon mogao u potpunosti u sebi da uživa i sebi da se preda, hodajući među svetinom, znajući da ga niko, baš niko, ne primećuje. Živeo je sâm, u kući čiji temelji behu obrasli mahovinom, dane i godine provodivši u pravljenju nekakvih smešnih, gipsanih figurica.

namcor

Jednog je jutra na njegova vrata pokucao poštar. Niko nije otvarao. Pokucao je još jednom, za nijansu jače, pa još jednom, sada već snažno. Prilikom poslednjeg kucanja, vrata se, budući vazda otključana, sama otvoriše, a poštar stidljivo zakorači u unutrašnjost kuće. Istog se jutra ulicom proneo glas da je „umro onaj nestećnik što je celog života hodao i ćutao, upadljivo grizući sopstveni jezik i češući desni dlan“. Još kažu da je poštar kasnije danima prepričavao kako je onog jutra u pokojnikovoj kući zatekao gomilu polomljenih, minijaturnih, gipsanih ljudi, pregršt nevažećih novčanica rasutih po podu, kao i stotine najrazličitijih noževa, položenih na ravne površine, sečiva okrenutih na gore.

Advertisements
This entry was posted in Prazan papir, Uncategorized. Bookmark the permalink.

2 Responses to Priče iz komšiluka (1)

  1. mandrak72 says:

    Da li mi se čini da će ove blog stranice predstaviti plejadu neprilagođenih. Ko zna zašto i zbog čega svi poznajemo bar nekog sličnog, samo niko ne zna njihove razloge. 😦
    pozdrav

  2. Branislav says:

    Nekako … mu donekle … i zavidim … na samoci.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s