Ekonomsko-propagandni program (II)

Jedan čovek prao sudove, što je, inače, prema njegovom mišljenju, bio jedan od najdosadnijih i najbesmislenijih poslova pod nebom. Stoga čovek odluči da pranje sudova učini zanimljivim, kako se nekome u budućnosti ne bi desilo da, perući sudove, od dosade umre. Na pamet mu je palo nekoliko genijalnih ideja, među kojima se, svojom genijalnošću, jedna posebno isticala. Nažalost, baš tu ideju je čovek namah izgubio, ne mogavši nikako ponovo da je se seti. Pokušavao je na sve moguće načine, vraćao se u najranije detinjstvo, zavirivao pod suknju jedne žene koju je nedavno video u autobusu, prevrtao po figuricama za „čoveče, ne ljuti se“, predžepao jednu svoju perjanu jaknu sa bušnim džepom iz prvog razreda srednje škole, ali ne vredi, ideje nema pa nema. Na kraju se čak i ubio skokom sa četrnaestog sprata svoje zgrade, verujući da će mu se neposredno pred smrt u glavi odmotati čitav pređašnji život, te da će se tako setiti i one zaboravljene ideje, no, naravno, ni to nije vredelo. Ideja, jednostavno, kao da je u zemlju propala. I dok se čovek tako bavio traženjem svoje izgubljene ideje, nije ni primetio da je sve sudove oprao. Kada je, u jednom trenutku, postao svestan te činjenice, pogledao je čiste sudove i oribanu sudoperu, te naglas uzviknuo: „Bože, kako je pranje sudova jedna divno zanimljiva stvar!“ Posle je sve ovo ispričao izvesnom Dušku, a ovaj mu je rekao da bi mu bilo bolje da pročita njegovu knjigu poezije „Veći od života (Bukovski ovo nikada nije radio)“, umesto što se bavi budalaštinama i pravi nauku od pranja sudova.

„Ali kako da je kupim?“, upita čovek nestrpljivo.

Tada Duško, potpuno izmenjenim i novim glasom, onakvim kakav se može čuti u reklamama za stambene kredite, reče čoveku:

„Jednostavno! Običnim pisamcetom na duskodomanovic@gmail.com, nakon čega ti Duško pošalje knjigu, ti platiš poštaru 500 dinara plus poštanske troškove, i milina.“

Istog sekunda, čovek pomisli kako je to uistinu genijalna ideja, te ode kući i naruči Duškovu knjigu, upravo onako kako mu je Duško rekao. U roku od tri dana, čoveku je knjiga stigla na kućnu adresu. Bez ikakvog premišljanja, čovek se u momentu zavali u fotelju, počne da čita knjigu, i za vreme čitanja, potpuno nesvesno, pojede gomilu hrane i isprlja sve šerpe i tanjire koje je u kući imao. Kada je, nakon nekoliko sati, završio sa čitanjem, čovek se ponovo posveti pranju sudova, poslu koji je, prema njegovom mišljenju, bio jedan od najzanimljivijih i najsmislenijih poslova pod nebom.

Dish washing

Sutradan je, vidno pametniji, načitaniji i rečitiji, otišao u pekaru po hleb, gde je na jednu foru iz Duškove knjige potpuno očarao zgodnu i rumenu pekarku, koju je ubrzo oženio. Živeli su dugo i srećno, a u trenucima svoje najnežnije ljubavi najviše su voleli da jedu prstima iz šerpe i da ljudima šalju cirkularna pisma u kojima su ih podsećali na to kako još uvek nije kasno da kupe Duškovu knjigu. Legenda kaže da jedan čovek pomenuto pismo nije prosledio dalje u roku od 24 sata, zbog čega mu je, neposredno nakon isteka pomenutog vremena, crkao zamrzivač. A legendama, dakako, treba verovati, pogotovo imajući u vidu priču o onom čoveku koji legendama nije verovao, te odbio da pročita legendu na uputstvu za upotrebu veš-mašine. Zbog ovog propusta, mašinu je instalirao pogrešno, izazvao poplavu i toliko uništio stan da je bio prinuđen da kupi nov, vraćajući stambeni kredit do kraja života, iako se to nije pominjalo u onim reklamama koje zvuče kao Duško kad promeni glas.

Advertisements
This entry was posted in EPP. Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s