Ekonomsko-propagandni program (III)

Jedan čovek odlučio da se sredi i uljudi, da bude praktičan i koristan, kako sebi, tako i zajednici, da organizuje svoje vreme i svaki svoj postupak, tako da od života u svakom momentu uzme maksimum, te u skladu sa tim neopozivo usvojio zlatno pravilo da triput razmisli pre nego što bilo šta uradi. Čvrsto rešen da svoj naum realizuje u svakodnevici, čovek se, ipak, u jednom trenutku zapita kako je uopšte moguće razmisliti tri puta, s obzirom na to da je misao kao takva beskonačna, prilično amorfna, neuhvatljiva i neopipljiva, te da je nemoguće znati gde jedna završava, a gde počinje druga, o trećoj da i ne govorimo, pogotovo imajući u vidu to da je nešto što je u samom sebi beskonačno zapravo nemoguće podeliti na tri dela. U jednom momentu, čovek se uplaši da bi od ovakvog razmišljanja mogao ostariti i umreti, a ne pomeriti se s mesta, i to ga strašno uplaši. Na sreću, njegov strah i njegova agonija trajali su znatno kraće, budući da je, usled neodlučnosti, umro od gladi i žeđi za cirka desetak dana. Neposredno nakon smrti, njegova sopstvena deca su ga tužila zato što ih nikada nije začeo i time im uskratio pravo na postojanje, žena je poslala svoju braću da ga izudaraju jer joj nikada nije prišao i tako napravio od nje usedelicu, a sudski izvršitelji mu zapleniše kuću, kao kaznu za to što nikada nije počeo da je pravi. Zbog svih narečenih nedaća, čoveku je u jednom momentu prosto došlo da poludi, ali mu je i to, avaj, bilo onemogućeno, budući da beše mrtav, da mrtviji biti ne može. Uz to, verovao je čovek, bilo bi krajnje nepravedno prema smislu kao takvom, ukoliko bi poludeo onaj ko na tako ingeniozan način ume da razmišlja o problemu trostrukosti samog razmišljanja, u svetu u kom je misao beskonačna, amorfna, neuhvatljiva, neopipljiva i nedeljiva. Kada se sledeći put rodio, pokušao je to da objasni svojim roditeljima, ubeđujući ih da su na svet doneli genija, ali ga roditelji, pre no je vrag odneo šalu, izudaraše kao vola i poslaše ga na stolarski zanat, da od njega, konačno, čoveka naprave. I uistinu, posle toga se čovek oženi, rodi decu, napravi kuću i nastavi da živi dugo i srećno, do kraja života. Nažalost, sama činjenica da je živeo „do kraja života“, implicirala je neophodnost smrti, te čovek na kraju ipak umre, zbog čega priča o njemu beše osuđena na to da u svojoj suštini, kako god je obrneš, bude nesrećna i tragična. Imajući to u vidu, zakonodavci svih zemalja, a sve zarad očuvanja javnog morala, optimizma i vere u bolje sutra, ubrzo usvojiše zakone po kojima je najstrože zabranjeno pomenutu priču čitati, a svakome ko bi čak i pomislio da istu napiše bilo je priprećeno smrtnom kaznom. Ipak, ispostavilo se da je deo zakona koji se odnosio na smrtnu kaznu za one koji pišu bio posve suvišan i besmislen, budući da su svi potencijalni autori takvih priča sami umirali, od gladi i žeđi, u roku od cirka desetak dana, razmišljajući o nemogućnosti trostrukog razmišljanja i o apsurdu koji je takva nemogućnost u sebi nosila, preteći da svaku mogućnost kao takvu u startu učini nemogućom, te da, što je još gore, jedna starija gospođa zbog svega zaboravi do koje epizode svoje omiljene serije je stigla i počne da je gleda od početka, uprkos pomenutim potencijalnim autorima koji su se užasavali od same pomisli na početak i kraj, u svetu u kom je čak i jedna beskonačna stvar, kao što je misao, toliko siromašna mogućnostima da ju je čak nemoguće podeliti, a kamoli odrediti gde počinje, a gde završava.

patrik

Sve u svemu, jedna dozla boga komplikovana priča, čak i pre no što je napisana, budući da napisana, očigledno, ne može ni biti, jer ono što je jednom napisano, dakako, podrazumeva da mora imati početak i kraj, te da mora prkositi pravilima jednog beskonačnog sistema, a sistem, kao što je poznato, ne dozvoljava da mu bilo ko prkosi. U svakom slučaju, ako mene slušate, bolje je da ovu priču ne čitate, kako vam ne bi palo na pamet da je i zapišete, a što bi, u krajnjoj liniji, moglo rezultirati time da vam se život pretvori u pakao i da do smrti razmišljate o nečemu što ama baš nikog ne zanima, čak ni mene. Ne samo da me ne zanima, već mi toliko ide na živce, da sam odlučio da sve prećutim, da ne kažem ni slova. Tok događaja dalje implicira to da apsolutno nepostojanje prethodnog sadržaja, to jest činjenica da o svemu prethodnom nikada ništa izrečeno ni napisano nije, poništava i samo postojanje onoga koji čita. Samim tim, na zemlji, nebu i okeanima nastaje takav mnogostruko-karambolični haos u prostoru i vremenu, a mene, kao tvorca čitavog tog pičvajza, vladari iz senke proglase za mađioničara, zahvaljujući mojoj kosmičkoj moći da žongliram postojanjima i nepostojanjima.

Ukoliko ste ovo pročitali, što će reći ukoliko uopšte postojite, mogli biste i da naručite moju knjigu pesama „Veći od života (Bukovski ovo nikada nije radio)“, pisamcetom na duskodomanovic@gmail.com, ja vam onda istu pošaljem na kućnu adresu, vi platite poštaru 500 dinara i poštarinu, i milina.

Advertisements
This entry was posted in EPP, Uncategorized. Bookmark the permalink.

One Response to Ekonomsko-propagandni program (III)

  1. Branislav says:

    Reblogged this on “It's better to burn out than to fade away.” and commented:
    Domanović … genije … ko ima 500 dindži viška neka kupi od čo’eka knjigu pesama … ali ne da bi njemu učinio uslugu no sebi …

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s