Mi, deca s Koridora 10 (odlomak)

Bilo je 09:39, kada sam otvorio oči i pogledom nekako uspeo da nanišanim sat na telefonu, iako je kroz prozor više ličilo na sumrak nego na jutro, makar i ovo moje, okasnelo. Musav i pokisao, dan se jedva teturao kroz bodljikav vazduh, poput pijanog kafanskog harmonikaša kog su gosti upravo šutnuli na ulicu. Navukao sam zavesu, sobnim mrakom zakrpivši tu ofucanu poderotinu od lažne svetlosti. U gomili stanova u kojima sam ranije živeo, a mislim da ih dosad ima tridesetak, očajnički mi je nedostajalo svetlo, pravo svetlo, dnevno svetlo. Prozori su uglavnom bili minijaturni, nasilno uglavljeni pod sam plafon, ili, češće, uzaludno i besmisleno zagledani u susedan zid, kao kakve kicoški uglancane naočare preko očiju slepca. Sada imam dva prozora, dva ogromna prozora okrenuta ka dve strane sveta. Ipak, debele, crne zavese ne razmičem gotovo nikada. Često razmišljam o tome, ponekad satima, pokušavajući od samoga sebe da izvučem suvislo objašnjenje. Na kraju, uvek nekako dođem do toga da sam se s mrakom jednostavno srodio, da mi je urastao, kao krpelj, u mozak, u kičmu, u beonjače. Još uvek neprobuđeni kapci su mi se iznova lenjo otromboljili, dok sam se naprezao da u sećanje prizovem prethodnu noć. Nije išlo, kao ni toliko puta do sada. Zatvorenih očiju sam napipao pepeljaru na stolu, stavio je na stomak, zapalio cigaretu. Krevet je bio neraširen, pa sam pretpostavio da noćas, osim mene, niko u njemu nije spavao. Ne znam jesam li sinoć pio. Ukoliko nisam, danas mi je jedanaesti dan apstinencije. Svejedno, buđenja su gotovo uvek ista, s prazninom u glavi i sa crnom rupom usred te praznine. U takvim trenucima zamišljam svoje sećanje kao živog čoveka, za tu igru birajući poslednjeg u nizu onih koji su me iz nekog razloga nervirali i činili da uživam pred scenama njihovog mučenja. I zamišljam tog čoveka kako visi sa vešala, sa omčom oko vrata, grčevito se boreći za vazduh, dok se kotur dugačkog, zategnutog kanapa na kom je omča svezana lagano odmotava. Čovek je svakog sekunda sve bliži tlu, koje će moći da dohvati nogama kada se kotur dovoljno odmota. Ipak, vremena je sve manje, kao i života u čovekovom telu. Bez ikakve intervencije, jer ja sam samo posmatrač, skrštenih ruku čekam ishod, puštajući kotur da se odmotava. Ukoliko se odmota prekasno, zauvek sahranim svoje sećanje na prethodni dan, zajedno sa onim čovekom čije obešeno telo, sada već mrtvo i raskrečeno na nekom improvizovanom gubilištu moje fantazije, nije imalo dovoljno želje za životom. No, uvek mu dam šansu. Ulazna vrata su, na primer, jedan od prvih koraka na putu da sećanje oživim. Ukoliko bih prethodne noći pio, ključ bi, bez izuzetka, ostao sa spoljne strane brave. U suprotnom, vrata bi, ključem sa unutrašnje strane, bila uredno zaključana. U svakom slučaju, tek izvučen iz kreveta, pio, ne pio, prečesto se ne sećam. Iako me pamćenje sasvim dobro služi. Ako me razumete. Zaboravljam situacije, zaboravljam imena, zaboravljam lica, u sećanju mi neretko ostaju tek kakve nebitne sitnice, čudno vezana pertla, bubuljica na ramenu, izgrebano staklo na farovima auta u prolazu, kereće govno na đonu nečijih besprekorno čistih cipela. Elem, uglavnom se ne sećam. Skoro ničega. Ali, rekoh, pamtim. Pamtim utiske, pamtim otiske, pamtim neke onostrane a unutrašnje zvukove, dahove, muzike, boje, pamtim sunčane i oblačne dane zapisane u metalnim kuglama dečačke kuće Ivana Galeba, pamtim bezdani ponor u očima Hemingveja, zagledanog u cev sačmare, pamtim jednu krvavu mrlju na maramici malog Ernea Nemečeka, jednu brazdu na uplašenom i izgubljenom licu Raskoljnikova, muževan zamah kosom i suzu znoja na čelu Ivana Ljevina na nekoj beskrajnoj ruskoj livadi, jedan nestašan, crveni končić na porubu pionirske marame, miris vanile sa usana jedne Ljubice, beleg na palcu jedne trafikantkinje iz studentskih dana u koju sam mesecima bio zaljubljen i zbog koje sam počeo da pušim tri kutije cigareta dnevno, šest mladeža na leđima jedne prgave južnjakinje, rečenicu na kraju jedne lekcije iz užbenika istorije za osnovnu školu: „Nastupili su teški dani za Rimsko carstvo.“

gray day

***

Ugasio sam cigaretu, ustao iz kreveta, otišao do hodnika. Privezak ključa u bravi visio je sa unutrašnje strane, ulazna vrata su bila zaključana. Jedanaesti dan, fakat. Uključio sam ringlu, pristavio džezvu s vodom za kafu. Usput se setio da sam sinoć sedeo sâm u stanu, duvao kao nezdrav, pokušavao da pišem, gledao neki norveški film sa mađarskim titlom i, verovatno, zaspao. Danas, očigledno, nikoga neću obesiti.

Advertisements
This entry was posted in Prazan papir, Uncategorized. Bookmark the permalink.

One Response to Mi, deca s Koridora 10 (odlomak)

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s