ŽABA NIJE KUVANA, ili: ZAŠTO ŠETAM?

Sećam se samog osvita pokvarenih i podmuklih devedesetih, kada je, u neko nedeljno popodne, na TV-u išao spot sačinjen od snimaka početaka zvaničnog i krvavog razbijanja države kojoj sam položio pionirsku zakletvu, spot praćen pesmom „Hej, Jugosloveni, nek se čuje glas…“ od Doris Dragović. Imao sam jedanaest nevinih godina, i ni o čemu, dakako, još ništa nisam znao. Znao sam tek stihove desetog pevanja „Jame“ od Ivana Gorana Kovačića, stihove koje sam napamet naučio za jednu školsku priredbu i za ceo život ih zapamtio. Kao što sam za ceo život zapamtio i suze u majčinim očima, dok je „Hej, Jugosloveni“ plakalo sa glomaznog televizora „EI Niš“. Plakao sam i ja, iako, rekoh, još ništa znao nisam, ali sam negde osećao da se nešto veliko i zlokobno dešava. Sećam se i 9. marta 1991, kada su neki ljudi, na čelu s nekim čovekom koji je s balkona galamio „napred, junaci“, verovali da će svet promeniti i glad svoju i svoje dece parolama utoliti. Sećam se još i čuvenih šetnji tokom ’96/97, kada sam bio đak Ekonomske škole u Kraljevu i kada sam, na Higijenskom zavodu, jednom naselju nadomak grada, u slobodnoj školskoj smeni na crno prodavao cigarete ispred jedne, nekada ugledne i ogromne, a tada već bedne i prazne, „Trgoprometove“ samoposlge. Jedan stariji drugar, brat moje dobre drugarice iz razreda, šaljivo me je zvao pljuga-men. Pored kartonske kutije na kojoj su, u nekoj improvizovano-jeftinoj akten-tašni, bile naslagane švercovane nikotinske paklice, sedeo sam na praznoj pivskoj gajbi i tu čitao Dostojevskog, Desnicu, neku lošu biografiju Džonija Štulića, zapise Morisona, stihove Crnjanskog, Majakovskog, Jesenjina, sve ono što mi je tokom svih ovih godina ostalo u mozak urezano kao ono što treba da mi pokaže put kojim ću do sebe, kao do čoveka, stići. Sećam se da mi je svakog jutra, pre nego hleb u samoposluzi pazari, prilazio neki matori advokat ljigave glave i govorio kako, eto, huligani napadaju, i kako se nada da ja nisam među njima, jer sam, eto, dobro dete koje čita i za džeparac zarađuje. Sećam se i jedne tople bake prgavog jezika, koja je oko podne dolazila po svoje dve kutije „klasika“, akcentovanog na drugom, dugosilaznom slogu, dakle: „klasiiika“. Govorila je: „Pička im materina, ona lopovska!“ I još je govorila: „Lako će baba, meni, osim cigara, ništa više i ne treba“. Nikada nije propuštala da me pita kako je u školi, ni da doda: „Samo uči, sine, proći će i ovo.“ A bio sam dobar đak, i dobro dete. Iako, velim, još ništa nisam znao. Znao sam samo da mi nije dobro, znao sam da su mi roditelji namučeni kao psi, znao sam da otac krišom noću plače, znao sam da majka, umesto u „Stoteks“, u kom je provela prethodnoh trideset godina, svakoga jutra odlazi u kuću nekih bogataša da kuva, pegla, usisava i da me povremeno na Higijenskom zavodu zameni, kad imam kontrolni iz matematike. I dalje, velim, ništa znao nisam. Ali sam znao da imam glavu, i znao sam da imam noge, i znao sam da i ja, sa svim tim nogatim i glavatim ljudima, moram hodati, da me sutra ne bude sramota. I za sramotu sam znao, dakako. I hodao sam. I u šerpe lupao, i besmislene parole izvikivao. Vreme je tada brzo prolazilo, to znaju svi oni koji su nekada deca bili. Nisam ni trepnuo, već sam bio student na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, grejao se na vatri Heraklita mračnog, sanjao sve one svetove kojima su me nekoć Dostojevski, i Desnica, i Majakovski zadojili. A i dalje – ništa znao nisam. Onda su me bombama zatrpali. Pa opet na ulicu izveli. I opet ništa nisam znao, ali sam hodao, i pištao u pištaljke, naivno pevao „gotov je“. I bio je jedan čovek, i u gomili svojih energičnih i metaforičnih priča ispričao i jednu o onoj žabi, koju držiš u hladnoj vodi, onda vodu postepeno zagrevaš, gledaš kako žaba uživa, sve do momenta dok potpuno ne otupi, ne utrne, dok voda ne proključa, a ona umre skuvana, da ni trepnula nije. Čoveku koji je o tome pričao ubrzo su pucali u srce. A ja još ništa nisam znao, i nisam imao pojma da je, kroz njegovo, i u moje srce još jedan metak ispaljen. Znao sam, velim, samo to – da mi nije dobro i da taj svet nije onakav kakav mi je nad kolevkom obećan, „sa dugama i varkama“, kako to pesnik reče. Danas, gotovo sedamnaest godina kasnije, ja još uvek ništa ne znam. Kao, verovatno, ni ova deca koja po ulicama danima galame, zvižde, pište, parole uzvikuju. Ali i dalje znam, kao što i oni znaju, da smo još daleko od sveta u kom je čovek čovek. A to je sasvim dovoljno da se protiv tog sveta glas digne. I da se navrh Kosmosa izdigne transparent na kome piše: „Žaba nije kuvana!“

GENERAL VIEW OF OPPOSITION RALLY OUTSIDE YUGOSLAV PARLIAMENT BUILDING IN BELGRADE.

I, evo, opet hodam. Sa tom decom koja „ništa o životu ne znaju“. Znaju tek toliko, koliko sam i ja, već dobrano mator, uspeo da naučim: ovo nije svet u kom želimo da živimo. Jer ne želim da gledam svoju majku kako plače zbog krvave smrti jedne bajke; jer ne želim da buduća sećanja na detinjstvo budu sećanja na krišom uplakanog oca, bespomoćnog da išta promeni; jer ne želim da neki moj daleko-dečački dvojnik prodaje cigarete na crno, da bude pljuga-men, kako bi sebi džeparac za školu pribavio. Jer ne želim da budem ono što nisam. A jesam samo čovek, i u tome je sva, i jedina, veličina mog poziva. Elem: hodajmo. Zato imamo noge, zato imamo mozak, zato nas je Život rodio. „Opet će nas prevariti“, kažu oprezni. „Koga briga?“, kaže onaj dečak što „Jamu“ napamat zna. „Ko zabludu živeo nije, nikada istinu ni namirisati neće.“ Onih glomaznih „EI Niš“ televizora iz mog detinjstva već odavno nema. Ali slika, fakat, ništa kvalitetnija nije. No, hodajmo, kad već noge imamo. I glavu, dakako. Da se i slika, već jednom, razbistri. Vreme je, odavno.

Advertisements
This entry was posted in Taraba, Uncategorized. Bookmark the permalink.

2 Responses to ŽABA NIJE KUVANA, ili: ZAŠTO ŠETAM?

  1. postar000 says:

    Bravo ! Zavidim ti što ja nisam napisao ovaj tekst. A iskustva su mi vrlo slična. Svejedno, šetajmo i dalje !

  2. Slobodan says:

    Setas zato sto mnogima nije dalo da se prosetaju i da glasaju.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s