Osamdeset, i kusur

U ulici u kojoj trenutno obitavam, dijagonalno od „moje“ zgrade, dvadesetak metara ulevo, svakoga dana, kad je dan sunčan, od prepodneva pa do samog predvečerja, pred prizemnom kućom, verovatno svojom, pod brojem četrdeset, jednom od retkih preživelih u nedugom redu od sveže zasađenih višespratnica, na metalnoj stolici obloženoj sa dva karirana jastučeta, sedi starac od, rekao bih, osamdeset i kusur godina, ćutke upijajući u svoje ostarele oči – još uvek života željne i žedne – automobile, prolaznike, golubove, pse lutalice. Na zdravorumenoj glavi, blago mu nakrivljen šešir, srednjetamne oker boje. Preko kragne i poprsja svetloplave košulje, zakopčan mu braon džemper, a iste takve boje je i štap, čini mi se drven, o čiji vrh se prekrštenim šakama oslanja. Od jutros smo, jedan drugome, počeli da govorimo „dobar dan“, toplo i diskretno-nasmejano, uz učtivo klimanje glavom. Dosad sam ga, često, krišom kroz prozor posmatrao, no sada mi to više nije dovoljno. Danas sam, evo, već četiri puta napolje izlazio, samo da bih još jedno klimanje glavom s njim razmenio. Zamaknem za ćošak ulice, onda se, pred narodom, pravim da mi zvoni telefon, da imam izgovor da se u pola koraka okrenem i nazad vratim, kao da svi gledaju u mene, i kao da bi se svi, eto, silno čudili kada bih se tek tako, sam od sebe, okrenuo i vratio. Pa opet kraj njega prođem, i opet klimnemo glavom. Već se plašim da mu ne dosadim. A sve se, potajno, nadam da su mu godine makar mrvom zaborava toliki život naplatile, pa da me, svaki put, prvi put vidi. Kada bih znao da je tako, vazda bih mu ono „dobar dan“ ponavljao. Sa takvim, naizgled slučajnim i niotkud banulim ljudima iz mog života, uglavnom volim da se igram, da ih izmišljam, domišljam, zamišljam, da im minule godine ispunjavam onako kako mi se najpribližnije čini da su ih proveli. S njim je drugačije. Puštam ga, evo, samo da postoji, takav kakav jeste, maltene mimo mene. Jer mi je, eto, takakv kakav je, baš onakav kakav bi trebalo da bude, te moja dokona i razmaštana glava, osećam to, nikakvog prava nema bilo čime da ga drugačijeg, za sebe, izmaštava. I ne znam tačno, priznajem, čime me je tako bezrezervno kupio, opčinio, i sebi privoleo. Znam da odavno nisam bio ovako čisto i detinjasto zaljubljen u neki život, koji, bar tako izgleda, nije moj. Možda su me za njega vezale te dobroćudne, staračke oči, koje, i posle svih tih decenija silnih, imaju potrebu da u svet gledaju. No, pre će biti, sve mi se čini, da sam ga zavoleo i svojim proglasio, upravo zbog onog „dobar dan“, koje mi, u svem ovom betonu, godinama, tako silno nedostaje. I, kad god to „dobar dan“ čujem, meni se čini da se u asfaltu po jedna pukotina zemlje rodi, a iz te pukotine da travka neka zelena nikne, ili kakav cvet, šarenoglav. I sve mi se čni, evo, da sam počeo da se bojim da ću ga odveć zavoleti, tog starca od osamdeset i kusur. I da se bojim, jakako, nekog osunčanog dana budućeg, kad ga na toj stolici, pod brojem četrdeset, ugledati neću.

Foto: Jouni Ikonen, “Asphalt flower”cvet u asfaltu

Advertisements
This entry was posted in Uncategorized. Bookmark the permalink.

2 Responses to Osamdeset, i kusur

  1. Ovaj tekst je samo da te pokosi, ili da niknes iz neke pukotine… divno, stvarno divno!

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s