Pismo Selimiru Raduloviću, upravniku Biblioteke Matice srpske

Gospodine Raduloviću, upravniče Biblioteke Matice srpske,

Čuh danas od drugara jednog, pouzdanog, da ste nekako pročitali ono kad sam po fejsbucima za vas rekao da ste govno korumpirano, da ste me odjebali za posao pod izgovorom da vam je zapošljavanje zabranjeno, te neposredno potom isti posao dali deci svojih kolega, deci što su se tek ispilila i majčinu sisu ispustila, a već bi državnu da zagrizu. I još ste rekli, a kaže mi taj drugar moj, da mi posao niste „dali“, jerbo sam na razgovor pijan došao, i neprikladno odeven. Da vas podsetim, gospodine Raduloviću, da sam na oba razgovora, jer dva ih je bilo, došao u deset sati ujutro, obrijan, ispeglan i upeglan, ko poslednji štreber. Pitajte frizerku moju, koja mi je oba puta dlake na glavi glancala, da vam oči ne bodu. Prvi put mi nije naplatila, drugi put sam joj za obe operacije jedno šišanje platio, uz bakšiš od pedeset dinara, da me maler ne bije. Elem, oba puta, kao što rekoh, u vašu kancelariju sam došao naspavan, odmoran, svež, sa gomilom jebeno dobrih ideja o tome kako iz smrti vratiti tu kuću koju ste vi, i slični vama, doveli do toga da u nju za deset godina više neće imati ko da dolazi, jerbo su vam posetioci, u proseku, stari po osamdeset i kusur jeseni, uglavnom zaodenuti u pedofilsko-popovske mantije. Zanimljivo mi je da ste za taj moj nastup „protiv vas“ uopšte čuli, s obzirom na to da vas po istim tim fejsbucima nikad nisam video, te pretpostavljam da vam je sve uredno-dupelizački prepričao neko od pismenijih, a jednako ambicioznih vaših saradnika, verovatno neko od mojih bivših kolega, možda i prijatelja. Nadam se da ste tom nekom dopustili da vas bar oralno zadovolji, kad već ima tako iskrenu želju u genitalije da vam uraste. Nego, jebeš njih, gospodine Raduloviću. Mene ne zanima to što se vi, očigledno, raspitujete po svojim bordelima o mojim navikama i sklonostima, pa ste iz tog raspitivanja volšebno shvatili da je najlakše da mi prišijete to da sam pijandura. Ne zanima me ni to da li ste jedno čovekoliko govno koje je na direktorskim funkcijama otkako je na oči progledalo. Ne zanima me ni to da li ste, kao što upućeniji vele, onomad s ponosom izjavljivali da spavate s knjigom Mire Marković pod jastukom. Ne zanima me ni to što ste jedan kurac od pesnika, kakvih u svako doba dana ima bar trista kila žive vage u svakoj kafani po železničkim stanicama, od Gajdobre do Stalaća. Ne zanima me ni to što ste sve moguće garniture preživeli na direktorskim i upravničkim pozicijama. Ni to što se nikad, kao neki pišljivi „intelektualac“, niste izjasnili nijednom rečju u odbranu naroda svog srpskog, koji tako lepo deklarativno volite, a koji vam, otkad znam za sebe, umire pod čizmama diktatora. Boli vas kurac za njih, važno da je vašoj guzici toplo, samo da se ta diktatorska čizma i ka vama ne našilji, je l’ da? Ali me zanima, i jako me dotiče to, kad o meni tako bezobrazno i kurvinski lažete. I kad nemate ni mrvu intelektualnog poštenja, ni ljudskih muda, da priznate da ste, posle tog drugog našeg razgovora, u Biblioteku Matice srpske zaposlili sina Lasla Blaškovića, upravnika Narodne bilioteke Srbije, i ćerku Dragana Stanića, alias Ivana Negrišorca, direktora Matice srpske. I još troje ili četvoro čeljadi, u istom paketu da ste zaposlili, kako sam pouzdano čuo.

tatin sin

Znate, gospodine Raduloviću, mene je, kao i svakog stvora živog valjda, relativno lako veštim lažima izmanipulisati. Ali je iskrenošću još lakše. Da ste mi, recimo, rekli „jebiga, Duško Domanoviću, moram da zaposlim decu od Kurte i Murte, jer im dugujem deo guzice“, ja bih se verovatno malo razočarao, malo bih se izduvao pred prijateljima, malo bih možda otplakao što su Kurtina i Murtina deca, tek ispiljena, zvanično vrednija od mojih šesnaest honorarnih godina bez radnog staža, od fakultetske diplome, od milion medija za koje sam radio, od tri objavljene knjige, od nekoliko stotina bibliografskih jedinica, koliko je u istoj toj vašoj Biblioteci zabeleženo. Ali bih se svakako, na jedan ljudski način, suzdržao od komentarisanja vašeg poltronstva. Pomislio bih „šta da se radi, bar je iskreno rekao, crći će i on jednom, ko ga jebe“. No, ta podmuklost vaša je bila toliko grozna i odvratna, da nisam umeo da je prećutim. I onda, na tu podmuklost smrdljivu, nadodate i ovu koju sam danas čuo da ste o meni izgovorili. Gospodine Raduloviću, da pređemo na malo prisniji ton, pa da vas zamolim: NEMOJTE DA SERETE, GOSPODINE, PIZDO JEDNA POLTRONSKA I LAŽLjIVA. Ja sam potpuno svestan toga da mi, zajedno sa svojim kerovima, možete udesiti da ostatak života provedem po gradilištima. Ali me ni to ne zanima. Nemojte, gospodine Raduloviću, biti takva smradina kvaziljudska pa zapišavati moje kosmose, praveći se da ste kakav dobronameran pas lutalica, a zapravo ste izdresirana gazdina kerina, ko god vam gazda bio. Elem, ne dirajte me, gospodine Raduloviću, i ne lažite tako, mator ste „čovek“. Nisu moji kosmosi za vas, niste vi otporni na takve krpelje, priznajte sebi bar to da u tom kerećem svetu niste ništa drugo do jedna isfrizirana pudlica. Pišajte u svojih pet zvezdica sa đakuzijem, a moju livadu vašljivu i zelenu ostavite meni, i lunjalicama mojim. Gospodine Raduloviću, ja ne živim kao vi, i vama slični, od mandata i jedenja govana, već živim od reči svoje, od one reči koja ume trepavice slovom da vam obrije, od one reči do koje vi, u svojim bogougodno-nagrađivanim govnarijama od „poezije“, nikada dobaciti nećete. Znate, gospodine Raduloviću, kad sve ovo jednom prođe, a sve će jednom proći, verujte mi, kad vam usahnu mandati direktorski, kad vas odjebu vaši dupelisci i oni kojima ste sami dupe godinama i decenijama lizali, poješće vas crvi, daleko pre nego vas neki preko veze zaposlen grobar smonjačom kiselom zalopata. Duško Domanović će ostati. Dok je neba, i dok je vetra, i dok god cvetaju i rastu sve one bajke koje sam rodio, i oživeo, i iz mrtvih pridigao. Ostaće Duško Domanović. A vi? Šta će od vas ostati? Kako će vaše ime sutra smrdeti? Kako se vi uopšte zovete? Ema, Ena, Ela…? Gospodine Raduloviću, vi ste oličenje svega onoga što vekovima život guši. Oličenje poltronstva, izdajstva, potkazivanja, spletkarenja, robovlasništva, diktatorstva, mantija popovskih pedofilskih, sisatih kurvi koje vrede više od pametne dece, bezobrazno-bahatih vođa kao što je ovaj vaš kom trenutno tako pičkasto služite, a koji vam je i kuću, i zemlju, i dedu prodao, i reke u kojima, zahvaljujući vašoj govnjivosti, sutra neće imati ko da uči da pliva. Sere mi se od vas i vama sličnih.  Odjebite s moje livade, Selimire Raduloviću, sramoto smrdljiva.

S gnušanjem i odvratnošću,

Duško Domanović

(sve ono što ste vi oduvek želeli da budete, ali nikada muda i mozak za to imali niste)

P. S. Čibe s mog neba, smradino!

P. P. S. Verujem da će vam oni dupelisci s početka priče, a verovatno moje kolege negdanje, uredno preneti ovo što vam nežno prošaputah, za slučaj da sami ne baratate strujom baš najbolje. Uostalom, zato ste ih i zaposlili, tako talentovane, uglavnom.

Advertisements
This entry was posted in Uncategorized. Bookmark the permalink.

One Response to Pismo Selimiru Raduloviću, upravniku Biblioteke Matice srpske

  1. aleksandranm says:

    ponosom izjavljivali da spavate s knjigom Mire Marković pod jastukom.
    ziv sam svedok.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s