Kratka istorija sna

U slabo osvetljenoj sobi, na malenom prozoru koji se otvara na dole i leži horizontalno pod samim plafonom, kao kakav staklen, proziran šank, stoje dve šolje tek skuvane kafe i, između njih, pepeljara, načinjena od poklopca za tegle, sa dve zapaljene cigarete u njoj. Blago nalakćeni na krhki, stakleni šank, nogama oslonjeni o ivicu starog kauča, dvojica kuštravih dečaka posmatraju škrti odrezak jutra, što im se kroz ovaj sićušni objektiv nudi. I vide svežezeleni travnjak komšijskog dvorišta, ograđen visokim zidovima, vide betonsku stazu koju je još rano jutros neko polio vodom, nekoliko stabala voća, nešto cveća i nebo što se nad dvorštem raspuklo, a čiji se beskraj odavde može tek naslutiti. Preko celog travnjaka, od zida do zida razapet, njiše se prazan štrik.

– Šta misliš – kaže prvi – subota je, možda će prati veš, pa izađe da ga okači? Sve mi se čini da danas vredi čekati. A?

– Ma, sigurno… – odvraća drugi, kao mrzovoljno. – Možda nam još dođe pod prozor i zamoli nas da joj iscedimo gaće. Da joj ruke ne ispucaju.

Tu obojica prasnu u dečački smeh i kikoću se nekoliko sekundi. Onda malo ćute, pa zapale još po jednu cigaretu. Nekad pričaju o fudbalu, nekad o crnim rupama, nekad o moru, nekad o dalekim svetovima koje će upoznati, nekad o većem stanu u koji će se preseliti, sa pravim prozorom i pravim šankom. Nekad se samo smeju, i ništa im više ne treba. Kad se umore, ugase cigarete, isprazne poklopac od tegle u najlonsku kesu, odgurnu šolje u kakav nevidljivi ćošak sobe, pa zauzmu svoja mesta na starom kauču. Svako otvori svoju knjigu, i u narednih nekoliko sati čuje se samo toplo šuštanje papira, isprekidano tek povremenim kašljanjem, kijanjem, ili glasnim protezanjem. Kad prvi od njih progovori, obojica znaju da je vreme da knjige zatvore.

– Bog te, ala ovaj lik smara! – kaže prvi. – Da sam imao toliko robova koji za mene rintaju, kontam da bih nešto kudikamo pametnije smislio.

– Ništa mi ne pričaj! – odgovara drugi. – Ovaj moj ko s kruške da je pao. Da sam mu lopatu dao da me po glavi udara, lakše bi mi bilo, nego da ga čitam

Onda se opet kikoću. Pa iz frižidera iskopaju kakvu zamrznutu plastiku, istovare je u šerpu i čekaju da se na „dvojci“ kocka leda pretvori u nešto jestivo. Neko uvek bude manje gladan, pa kao uz uzdah iz sebe ispusti „ja više ne mogu, aj’ pojedi ti“. Onaj drugi pita „jesi siguran?“, pa pomalo stidljivo u tanjir prospe što je u šerpi ostalo. Kad završe, dogovore se da će suđe oprati uveče. Pa iz džepova izvade izgužvane novčanice i poređaju ih po stolu. Prebroje novac. Ako izračunaju da do sutra imaju dovoljno hleba, sapuna i paste za zube, pokupe iz hodnika prazne pivske flaše, prošetaju do radnje i zamene ih za pune. Proleće je, ali je dan još uvek kratak. Pri povratku u stan, prvi mrak im se uplete u raščupane glave. Kad uđu u sobu, sve dnevno svetlo već se skupilo u maleni okvir prozora. Opet ga otvore, polože na njega poklopac od tegle i nazdrave za nešto nepoznato. Čuje se stakleno sudaranje flaša u polumraku. Opet malo ćute, pa opet malo pričaju. O nebu, o oblacima, o budućim svetovima, o povratnim kartama, o starim Grcima. O ženskom glasu iz susednog dvorišta. Kad počnu već da se smeju na sve izgovoreno i neizgovoreno, prećutno se dogovore da će suđe, ipak, oprati sutra. Klimnu glavama jedan drugom, pa se opet smeju. Sve dok se opet ne umore. Onda obore stari kauč i razvuku po podu sunđere s fotelje na rasklapanje, pa preko njih razbacaju ćebad i jastuke. Ko šta ugrabi – njegovo je.

– A šta ako si ti nju izmislio? – pita prvi.

– Ne lupetaj, ti si prvi o njoj počeo da pričaš – odgovara drugi već pospano.

Razmene još po nekoliko reči i po nekoliko sve tiših osmeha. Onda spavaju. I sanjaju crne rupe, i sanjaju more, i sanjaju buduće svetove, i sanjaju stare Grke. I komšijsko dvorište, nad kojim se njiše još uvek prazan štrik. I, spavajući, jedva čekaju da se probude.

Sada svako u svom ćošku živi. Vide se jednom u nekoliko meseci. Nalakćeni na šareno-kariranu istoriju snova, psuju majku izmišljenim svetovima. Uglavnom ćute, ponekad pričaju. Stidljivo, ali pričaju. Ili se zagrle i plaču, i čini im se da im više ništa ne treba. Katkad izmisle sebi kakvu himeru i posade je za sto. A znaju da će se raspasti čim se raziđu. I, sasvim sigurno, neće umeti da peva. Niti će u subotu širiti veš po štriku komšijskog dvorišta.

– Je li stvarno postojala?

– Otkud znam? Ti si je video. Ili izmislio, zar ne?

Onda svako ode natrag u svoj ćošak, pronađe u frižideru kakvu kocku leda i čeka da iz nje izraste šta jestivo. Iako nijedan od njih već odavno nije gladan. I spavaju, i ne sanjaju ništa. I samo žele da se što kasnije probude. Da se, ako se već mora, probude bar u sumrak kakvog okraćalog jesenjeg dana. Pa da opet spavaju.

Nebo

Advertisements
This entry was posted in Puna linija, Uncategorized. Bookmark the permalink.

2 Responses to Kratka istorija sna

  1. Daisy says:

    Kad bi se ova prica pretvorila u boje isla bi od najsvetlije recimo fenomenalne fotografije pune boja koje bi se svakom narednom recenicom gubile i nekako bledele dok ne postanu sepia. Ali te boje svakako ne bi uticale na lepotu fotografije.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s