Pariz, 18+ (I)

Bon jour, monsieur, imate li parizer”, pitao sam proćelavog prodavca u jednoj pariskoj mesari na Rue de Rivoli.

Excusez-moi, monsieur?”, upitno me prodavac pogledao.

“Parizer, znate valjda? Pileći, ćureći, teleći, svinjski, golubiji, đački. Čuvena srpska salama, služi se tradicionalno na švedskim stolovima u svim arapskim hotelima i vrnjačkim banjama, od Malog Iđoša do Sićevačke klisure. “

“Sićevačka klisura? Ne zvuči mi poznato”, odvrati prodavac.

“Razumem vas, i ja sam tek nedavno čuo, tamo ima jedna književna kolonija, mislio sam da se nekako uglavim, ako me razumete.”

“A vi ste književnik, monsieur?”, pita on.

“Naravno, zar se ne vidi po šeširu?!”

“U pravu ste, više je nego očigledno. Divan vam je šešir, monsieur!”

“Manite me laskanja, monsieur, kao da ja ne znam da mi je šešir divan! Nego, imate li taj parizer, ili ga nemate?”

“Parizer? Nažalost, ne, monsieur.”

“Šta me onda zamajavate, kog vraga?! I kakva vam je to mesara, i kakav vam je ovo grad, pobogu?! Ovo je prvi i poslednji put da sam vam u Pariz došao, zapamtite!”, viknuh besno na njega i, ne sačekavši na bilo kakav odgovor, zalupih vrata mesare. Lagao sam ga, dakako. Ja volim da lažem. Pogotovo kad tako mogu nekoga da iznerviram. Naravno da ću doći. Pariz je veliki. Skoro kao ja. Zato i jeste od samog sebe veći. Normalnom čoveku je nedelju dana u Parizu više nego dovoljno da postane Parižaninom. Meni je trebalo nepuna tri. Već uveliko prelazim ulicu na crveno, turistima objašnjavam kako se koriste javni toaleti, čak mi ni prosjaci više ne prilaze, jer znaju da sam odavde. Ja sam rođeni Parižanin. Danas sam, negde na Montmartreu, zgužvao mapu i bacio je u prvu kantu. Onda sam se izgubio. Upao u neki indonežanski kvart, iako nigde nije pisalo da je indonežanski, niti ja imam pojma kako Indonežani izgledaju. Pariz je ono što ja odlučim da jeste. Gazio sam kroz smeće do kolena, kroz trule narandže, kroz kartonske kutije oslikane crvenim vetrenjačama. Kad sam se dočepao nekog ogromnog bulevara, bio sam, začudo, čist. Pariz je neobjašnjiv grad. Dan ranije, svuda su zavijale sirene, sve je bilo pod opsadom. Četrdesetogodišnji muškarac, tako novine kažu, ispred Notre-Damea je napao policajca čekićem. Onda su ga drugi policajci upucali sa dva metka u grudi. Kažu da je u bolnici ponosno priznao da je terorista. Rekoh, izgubio sam se. Pa se ponovo našao. Na nekom bulevaru kome nisam zapamtio ime. Naleteo na javni WC, bio je zauzet. Odlučio sam da sačekam, iako, realno, nisam imao nikakvu potrebu za WC-om. Ubrzo su se vrata otvorila, a otud je izašao žgoljav Arapin bokserskog nosa. Sačekao sam zelenu lampicu, pa ušao i sâm. Unutra zatekao crnu torbu, i neku kutiju. Bio sam ubeđen da će WC za koji sekund ekspolodirati. Nisam se uplašio, samo me je bilo malo sramota da me teroristi, pri mom prvom boravku u Parizu, raznesu bombom u javnom WC-u. Nadao sam se da će na uviđaj poslati kakvog ametera koji će se u proceni prevariti, pa novinarima reći da sam bio “pored”, a ne “u”. Srećom, ništa nije eksplodiralo. Nekako sam se dočepao Sene, ona mi je orijentir. Sena je zelena, duboka i pitoma, miriše na gavranove, galebove i salonski nameštaj. Sve i da ničega drugog nema, bila bi dovoljna da Pariz bude Pariz. Ipak, izbegavam da kraj nje preko dana sedim. Turisti su nepodnošljivi, Japanci pogotovo. Kad god se kraj vode smestim, rekom istog momenta doplovi čitava flotila, krcata Japancima koji u mene nišane svojim kamerama i foto-aparatima. Odneće me u Japan, pre nego se Pariza najedem, to im nikako ne smem dozvoliti. Natukao sam šešir do nosa, da me ne prepoznaju, prešao Pont Marie, pa Pont de la Tournelle, i našao se u lavirintu kaldrmisanih uličica koje se nadaju da će jednoga dana nositi moje ime. Odlučio da potražim jednu malu pijacu sa suvenirima koju sam juče video na uglu bulevara Saint Germain i Saint Michel. Ne samo da danas pijaca nije bila na tom mestu, već se, na istom mestu, umesto raskrsnice bulevara Saint Germain i Saint Michel, sada nalazio Place du Panthéon. Pariz voli da menja oblike, svakoga dana je drugačiji, do neprepoznatljivosti. Mi Parižani to znamo, zato i ne koristimo mape. Inače, industrija gradskih mapa je najbrojnija i najveća industrija u Parizu. Svakoga jutra, u samo svitanje, tokom onih nekoliko minuta kada grad bar prividno spava, pariskim ulicama se rastrči na hiljade umetnika sa olovkama i blokovima za crtanje, marljivo beležeći uvek nove gradske tlocrte. Svoje blokove onda prosleđuju armiji grafičara, dizajnera, štampara, kako bi se, najzad, poput vrućih, sveže pečenih hlebova, neprebrojivi kontingenti šarenih karata našli na pultovima hotela, u prodavnicama novina ili na uličnim tezgama, pre nego se japanski turisti probude. Ne znam zašto me japanski turisti nerviraju. Ništa mi nisu uradili, osim što me jure svojim kamerama i foto-aparatima. Možda me zaprvo i ne nerviraju. Tačnije, možda volim da me nerviraju. Pariz je pun neobjašnjivih ljubavi. Odustao sam od one pijace, seo na betonsku klupu pod jednim platanom, smotao cigaretu i zapalio je. Nekoliko sekundi potom, kraj mene je, na istu klupu, seo žgoljav Arapin bokserskog nosa. Ljubazno je klimnuo glavom, uz neprimetan osmeh, i počeo da otvara veliku, crnu torbu, istu kao onu koju je maločas ostavio u javnom toaletu. Pomislio sam, sa izvesnim olakšanjem, kako je Place du Panthéon već sasvim pristojno mesto da čoveka raznese teroristička bomba. Poželeo sam čak da mu zahvalim što me nije razbucao u onom WC-u i što mi je, ipak, sačuvao tu poslednju mrvu dostojanstva. Iz torbe je izvadio smotuljak folije, razmotao ga i zagrizao. Znam taj miris, od njega deca u prihvatilištima, na velike praznike i za Novu godinu, organizuju svetska prvenstva u podrigivanju. Šampione fotografišu i lepe na bilborde,  nose ih na krkačama i obraćaju im se po imenu, sve do sledećeg velikog praznika, sve do sledeće Nove godine, sve do sledećeg Svetskog prvenstva u podrigivanju.

“Parizer?”, upitah žgoljavog Arapina bokserskog nosa.

“Da, kako ste pogodili?”, odvrati on, pomalo zbunjeno.

“Znam taj miris”, rekoh mu, “od njega rastu sećanja u staračkim domovima. Odakle vam?”

“Iz Srbije”, reče Arapin.

“Bili ste u Srbiji? Nisam znao, novine ništa o tome ne pišu.”

“Samo sam prolazio”, reče on. “Kroz Sićevačku klisuru, ne znam da li ste čuli za to mesto.”

“Nikada”, rekoh mu.

“Čudno”, reče Arapin.

“Šta je čudno?”, upitah ja.

“Pa to što se, evo, razumemo, ako me razumete.”

“O, nema tu ničega čudnog”, objasnih mu, “znate, ja sam pesnik, ja govorim sve jezike sveta.”

“Zaista?!”, uskliknu on, gotovo s radošću. “Pesnik?! Uvek sam želeo da budem pesnik!”

“O, nije to baš tako jednostavno, naprotiv. Znate, arhitekta, ili hirurg, ili nuklearni fizičar, to može da bude svako ko je dovoljno tupav da ceo život provede nad knjigom, a za pesnika, ili, recimo, za baštovana, čovek jednostavno mora da se rodi. Tako vam je to. Ne bih vam, iskreno, preporučio da se u pesništvo upuštate. Vi ste, ako se ne varam, rođeni za boksera, imate savršen nos da vas neko po njemu bubeca!”

“A, ne, to nikako!”, odgovori on. “Ja prezirem nasilje, znate.”

“Ali bacate bombe?”

“Ništa ja ne bacam, da se razumemo. Svet nije dovoljno bogat da bismo se tek tako bacali i razbacivali.”

“Razumem vas u potpunosti”, složih se.

“Želite li malo sendviča?”, upita me on.

“O, hvala vam, vrlo ste ljubazni! Rado ću gricnuti jedan zalogajčić, razmišljam da se spremam za Svetsko prvenstvo, znate.”

“Kakvo Svetsko prvenstvo?” upita on, podrignuvši glasno.

“Pričaću vam kada se sretnemo neki drugi put”, rekoh mu, “ali, verujte, imali biste odlične šanse da postanete šampion!”

“U boksu?”

“Ne, ne u boksu, to nikako, već da postanete pravi šampion, svetski šampion, najveći šampion, na tom Svetskom prvenstvu o kome sam vam pričao, to jest o kome ću vam zapravo pričati kada se vidimo neki drugi put.”

“Jedva čekam da se ponovo sretnemo!”, reče on.

“Da, takav sam vam ja”, rekoh ja.

Onda je ustao, opet ljubazno klimnuo glavom, uz neprimetan osmeh, i otišao bez reči.

A ja sam bacio već dogoreo opušak cigarete, i u tišini zagrizao jedan zalogaj svog staračkog sećanja. Ostatak sam odmotao iz folije, i ostavio kraj klupe. Red je i Pariz sećanjem nahraniti. Pariz je, znate, grad koji jedino od sećanja živi. Sve ostalo je puka dekoracija. Osim mene, dakako.

IMG_3274

Advertisements
This entry was posted in Pariz 18+, Uncategorized. Bookmark the permalink.

2 Responses to Pariz, 18+ (I)

  1. Daisy says:

    ” a za pesnika, ili, recimo, za baštovana, čovek jednostavno mora da se rodi. ”
    Mi je najgenijalnija recenica.
    Divna prica, svaka cast!

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s