Osamdeset, i kusur

U ulici u kojoj trenutno obitavam, dijagonalno od „moje“ zgrade, dvadesetak metara ulevo, svakoga dana, kad je dan sunčan, od prepodneva pa do samog predvečerja, pred prizemnom kućom, verovatno svojom, pod brojem četrdeset, jednom od retkih preživelih u nedugom redu od sveže zasađenih višespratnica, na metalnoj stolici obloženoj sa dva karirana jastučeta, sedi starac od, rekao bih, osamdeset i kusur godina, ćutke upijajući u svoje ostarele oči – još uvek života željne i žedne – automobile, prolaznike, golubove, pse lutalice. Na zdravorumenoj glavi, blago mu nakrivljen šešir, srednjetamne oker boje. Preko kragne i poprsja svetloplave košulje, zakopčan mu braon džemper, a iste takve boje je i štap, čini mi se drven, o čiji vrh se prekrštenim šakama oslanja. Od jutros smo, jedan drugome, počeli da govorimo „dobar dan“, toplo i diskretno-nasmejano, uz učtivo klimanje glavom. Dosad sam ga, često, krišom kroz prozor posmatrao, no sada mi to više nije dovoljno. Danas sam, evo, već četiri puta napolje izlazio, samo da bih još jedno klimanje glavom s njim razmenio. Zamaknem za ćošak ulice, onda se, pred narodom, pravim da mi zvoni telefon, da imam izgovor da se u pola koraka okrenem i nazad vratim, kao da svi gledaju u mene, i kao da bi se svi, eto, silno čudili kada bih se tek tako, sam od sebe, okrenuo i vratio. Pa opet kraj njega prođem, i opet klimnemo glavom. Već se plašim da mu ne dosadim. A sve se, potajno, nadam da su mu godine makar mrvom zaborava toliki život naplatile, pa da me, svaki put, prvi put vidi. Kada bih znao da je tako, vazda bih mu ono „dobar dan“ ponavljao. Sa takvim, naizgled slučajnim i niotkud banulim ljudima iz mog života, uglavnom volim da se igram, da ih izmišljam, domišljam, zamišljam, da im minule godine ispunjavam onako kako mi se najpribližnije čini da su ih proveli. S njim je drugačije. Puštam ga, evo, samo da postoji, takav kakav jeste, maltene mimo mene. Jer mi je, eto, takakv kakav je, baš onakav kakav bi trebalo da bude, te moja dokona i razmaštana glava, osećam to, nikakvog prava nema bilo čime da ga drugačijeg, za sebe, izmaštava. I ne znam tačno, priznajem, čime me je tako bezrezervno kupio, opčinio, i sebi privoleo. Znam da odavno nisam bio ovako čisto i detinjasto zaljubljen u neki život, koji, bar tako izgleda, nije moj. Možda su me za njega vezale te dobroćudne, staračke oči, koje, i posle svih tih decenija silnih, imaju potrebu da u svet gledaju. No, pre će biti, sve mi se čini, da sam ga zavoleo i svojim proglasio, upravo zbog onog „dobar dan“, koje mi, u svem ovom betonu, godinama, tako silno nedostaje. I, kad god to „dobar dan“ čujem, meni se čini da se u asfaltu po jedna pukotina zemlje rodi, a iz te pukotine da travka neka zelena nikne, ili kakav cvet, šarenoglav. I sve mi se čni, evo, da sam počeo da se bojim da ću ga odveć zavoleti, tog starca od osamdeset i kusur. I da se bojim, jakako, nekog osunčanog dana budućeg, kad ga na toj stolici, pod brojem četrdeset, ugledati neću.

Foto: Jouni Ikonen, “Asphalt flower”cvet u asfaltu

Advertisements
Posted in Uncategorized | 2 Comments

Uskršnja poslanica (ljudska pesma)

San si sanjao, čoveče

Da bos po vodi hodaš

Jer nisi smeo da priznaš

Da sanjaš dok hodaš po vodi

 

Odveć si mali i uplašen

U noge svoje da veruješ

A kako ćeš u Život

Tako od sebe prezren?

 

Lakše je boga roditi

Lakše je boga ubiti

Nego za život umreti

Čoveče, brate moj

 

raspeće

Posted in Uncategorized | Leave a comment

ŽABA NIJE KUVANA, ili: ZAŠTO ŠETAM?

Sećam se samog osvita pokvarenih i podmuklih devedesetih, kada je, u neko nedeljno popodne, na TV-u išao spot sačinjen od snimaka početaka zvaničnog i krvavog razbijanja države kojoj sam položio pionirsku zakletvu, spot praćen pesmom „Hej, Jugosloveni, nek se čuje glas…“ od Doris Dragović. Imao sam jedanaest nevinih godina, i ni o čemu, dakako, još ništa nisam znao. Znao sam tek stihove desetog pevanja „Jame“ od Ivana Gorana Kovačića, stihove koje sam napamet naučio za jednu školsku priredbu i za ceo život ih zapamtio. Kao što sam za ceo život zapamtio i suze u majčinim očima, dok je „Hej, Jugosloveni“ plakalo sa glomaznog televizora „EI Niš“. Plakao sam i ja, iako, rekoh, još ništa znao nisam, ali sam negde osećao da se nešto veliko i zlokobno dešava. Sećam se i 9. marta 1991, kada su neki ljudi, na čelu s nekim čovekom koji je s balkona galamio „napred, junaci“, verovali da će svet promeniti i glad svoju i svoje dece parolama utoliti. Sećam se još i čuvenih šetnji tokom ’96/97, kada sam bio đak Ekonomske škole u Kraljevu i kada sam, na Higijenskom zavodu, jednom naselju nadomak grada, u slobodnoj školskoj smeni na crno prodavao cigarete ispred jedne, nekada ugledne i ogromne, a tada već bedne i prazne, „Trgoprometove“ samoposlge. Jedan stariji drugar, brat moje dobre drugarice iz razreda, šaljivo me je zvao pljuga-men. Pored kartonske kutije na kojoj su, u nekoj improvizovano-jeftinoj akten-tašni, bile naslagane švercovane nikotinske paklice, sedeo sam na praznoj pivskoj gajbi i tu čitao Dostojevskog, Desnicu, neku lošu biografiju Džonija Štulića, zapise Morisona, stihove Crnjanskog, Majakovskog, Jesenjina, sve ono što mi je tokom svih ovih godina ostalo u mozak urezano kao ono što treba da mi pokaže put kojim ću do sebe, kao do čoveka, stići. Sećam se da mi je svakog jutra, pre nego hleb u samoposluzi pazari, prilazio neki matori advokat ljigave glave i govorio kako, eto, huligani napadaju, i kako se nada da ja nisam među njima, jer sam, eto, dobro dete koje čita i za džeparac zarađuje. Sećam se i jedne tople bake prgavog jezika, koja je oko podne dolazila po svoje dve kutije „klasika“, akcentovanog na drugom, dugosilaznom slogu, dakle: „klasiiika“. Govorila je: „Pička im materina, ona lopovska!“ I još je govorila: „Lako će baba, meni, osim cigara, ništa više i ne treba“. Nikada nije propuštala da me pita kako je u školi, ni da doda: „Samo uči, sine, proći će i ovo.“ A bio sam dobar đak, i dobro dete. Iako, velim, još ništa nisam znao. Znao sam samo da mi nije dobro, znao sam da su mi roditelji namučeni kao psi, znao sam da otac krišom noću plače, znao sam da majka, umesto u „Stoteks“, u kom je provela prethodnoh trideset godina, svakoga jutra odlazi u kuću nekih bogataša da kuva, pegla, usisava i da me povremeno na Higijenskom zavodu zameni, kad imam kontrolni iz matematike. I dalje, velim, ništa znao nisam. Ali sam znao da imam glavu, i znao sam da imam noge, i znao sam da i ja, sa svim tim nogatim i glavatim ljudima, moram hodati, da me sutra ne bude sramota. I za sramotu sam znao, dakako. I hodao sam. I u šerpe lupao, i besmislene parole izvikivao. Vreme je tada brzo prolazilo, to znaju svi oni koji su nekada deca bili. Nisam ni trepnuo, već sam bio student na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, grejao se na vatri Heraklita mračnog, sanjao sve one svetove kojima su me nekoć Dostojevski, i Desnica, i Majakovski zadojili. A i dalje – ništa znao nisam. Onda su me bombama zatrpali. Pa opet na ulicu izveli. I opet ništa nisam znao, ali sam hodao, i pištao u pištaljke, naivno pevao „gotov je“. I bio je jedan čovek, i u gomili svojih energičnih i metaforičnih priča ispričao i jednu o onoj žabi, koju držiš u hladnoj vodi, onda vodu postepeno zagrevaš, gledaš kako žaba uživa, sve do momenta dok potpuno ne otupi, ne utrne, dok voda ne proključa, a ona umre skuvana, da ni trepnula nije. Čoveku koji je o tome pričao ubrzo su pucali u srce. A ja još ništa nisam znao, i nisam imao pojma da je, kroz njegovo, i u moje srce još jedan metak ispaljen. Znao sam, velim, samo to – da mi nije dobro i da taj svet nije onakav kakav mi je nad kolevkom obećan, „sa dugama i varkama“, kako to pesnik reče. Danas, gotovo sedamnaest godina kasnije, ja još uvek ništa ne znam. Kao, verovatno, ni ova deca koja po ulicama danima galame, zvižde, pište, parole uzvikuju. Ali i dalje znam, kao što i oni znaju, da smo još daleko od sveta u kom je čovek čovek. A to je sasvim dovoljno da se protiv tog sveta glas digne. I da se navrh Kosmosa izdigne transparent na kome piše: „Žaba nije kuvana!“

GENERAL VIEW OF OPPOSITION RALLY OUTSIDE YUGOSLAV PARLIAMENT BUILDING IN BELGRADE.

I, evo, opet hodam. Sa tom decom koja „ništa o životu ne znaju“. Znaju tek toliko, koliko sam i ja, već dobrano mator, uspeo da naučim: ovo nije svet u kom želimo da živimo. Jer ne želim da gledam svoju majku kako plače zbog krvave smrti jedne bajke; jer ne želim da buduća sećanja na detinjstvo budu sećanja na krišom uplakanog oca, bespomoćnog da išta promeni; jer ne želim da neki moj daleko-dečački dvojnik prodaje cigarete na crno, da bude pljuga-men, kako bi sebi džeparac za školu pribavio. Jer ne želim da budem ono što nisam. A jesam samo čovek, i u tome je sva, i jedina, veličina mog poziva. Elem: hodajmo. Zato imamo noge, zato imamo mozak, zato nas je Život rodio. „Opet će nas prevariti“, kažu oprezni. „Koga briga?“, kaže onaj dečak što „Jamu“ napamat zna. „Ko zabludu živeo nije, nikada istinu ni namirisati neće.“ Onih glomaznih „EI Niš“ televizora iz mog detinjstva već odavno nema. Ali slika, fakat, ništa kvalitetnija nije. No, hodajmo, kad već noge imamo. I glavu, dakako. Da se i slika, već jednom, razbistri. Vreme je, odavno.

Posted in Taraba, Uncategorized | 2 Comments

Uspavanka

Jesen mi se u očima naborala

Ko kakva senilna starica odbegla od kuće

Ali mi još uvek iz prstiju šapuće

Jedno kasno leto

I pesme mi

Kišovite

O suncima pevaju

 

Istina je:

Ja sam menjao vasione

Za kap muzike iz nekih zaboravljenih očiju

I u vatrenu sam kočiju

Svoje pobesnele demone

Upregao ko pse

Da me kroz vekove nose

Da mi jablanovi oduševljeno skandiraju

Da se preda mnom klanjaju ptice

Da mi sviraju oronule ulice

O jednoj udatoj ženi

Koja je navodno u meni

Tek pevati naučila

I u jednom mi ludilu

Buljuk dece naručila

Ko da su deca

Kakvi krvavi potoci

Što se tek tako

Jutrom uz noćašnju rakiju daju ispovraćati

Ja decu ne umem rađati

Umem tek vasione

Pa ih onda

Na tone

Menjati za džep klikera

Ili za ogrizak smeha

Što kao simfonija raste

Na jednim crvenim usnama

Sa južnjačkim naglaskom

I iz nekoliko mladeža

Recimo šest

Na nekim leđima svilenim

Umem roditi epohalnu vest

Da se u jednu ranu zoru

Po lokalnom vremenu

Nepovratno zapalilo

Gomila svetova budućih

U ovom zgužvanom temenu

 

Istina je:

Uvek sam sebično živeo

Samo u svom stomaku

Nekad sam kolevku

Češće raku

U njemu sebi dubio

I uvek

Pomalo demode

Ljubio mrtve pesnike

Na koje

Kažu

Ličim

A ja se ne branim ničim

Jer nemam razloga da se branim

Jer nisam od krivice svetove pravio

Niti se mimo svoje volje davio

U rekama i rečima

Ja sam umetnost umiranja

Doveo do vrhunca

I često pljunem na one

Koji se prazni i slepi i gluvi

Smrtima mojim dive

Verujući da od njih

I sami umeju da žive

Ko da je umiranje nešto

Što se tek tako porađa

 

Istina je:

Izgubljen sam i zbunjen

I često ujutro plačem

Ne marim za rupe na čarapama

I nemam zdravstvenu knjižicu

A drugačije ne umem

Nego da budem zbunjen

I da ne posecam mačem

Svojim bolestima glave

Ja ništa svoje ne ubijam

Pogotovo ne bolesti

I volim da ih zalivam

Da veće od mene porastu

Da u tišini i mraku

Čekam dan kakav raspevan

Neizlečivo bolestan

Kad će me moje bolesti

U slast pojesti

Uz koru vrućeg hleba

Umočenog u nebo

 

Da taj dan recimo bude

U neku jesen sličnu ovoj

Što mi se u pupku naborala

Ko kakva senilna starica odbegla od kuće

A ja da

Recimo

Pravim

Svetove prošle i buduće

Sve od muzike sašivene

I čiste

I umivene

Mojim oznojanim dlanovima

 

I da nasmejan

Poslednji put

Sebično vazduh udahnem

Otvorenih očiju

U jednom takvom svetu

Razmišljajući usput

O glupostima

O klikerima

O nekoj zdravstvenoj knjižici

O jednom kasnom letu

 

***

 

Dajte mi te ruke staklene,

Gospođo Bajko,

Da od njih ispletem sva ona nedostajanja,

Što vam pod noktima rastu,

Da vas ugrejem i nasmejem,

Kad mi vas neki muževi,

I januari neki

Ko porez na nebo naplate,

Snegove da mi preoru,

Da mi vas nikad ne vrate.

 

Znate li, gospođo:

Ja bih sve svoje klikere,

I sva bih detinjstva dao,

Kada bih sada znao

Da sam vas nepovratno ukrao?

Da mi smrt kraj vas umre,

Ne bi mi bilo žao.

Eto, tako vas volim,

I tako sebe bolim,

U ovaj jesenji dan.

 

I tako vam u usnu crvenu ljubim

Vaš južnjački akcenat,

I nedostatak padeža,

I onih šest mladeža

Na leđima,

Na tom heliodromu usred betona

Na koji nikada nisam sleteo.

Ja, seljačina vaša.

A svetove sam preleteo,

Maslačak da vam uberem.

 

Setite me se, gospođo,

Kad budu snegovi vejali,

Kad nas januar pokosi,

Ko da nas bilo nije,

I kad vas budu grejali

Neki dlanovi tuđi,

Kad vam na vrata pokucaju,

A vi kažete:

„Uđi!“,

Ko što se govori spremačici

Posle godišnjeg odmora.

A očekujete mene,

Da vam ne uvene

Ona mrva leta,

Kasnog i strasnog.

 

Sanjajte beskraj, gospođo,

Krišom, da niko ne čuje.

Eto tako vas volim,

Baš kao i vi mene:

Krišom, kroz beskraj, pod kišom.

I pod šeširom mojim,

Zauvek da nas greje.

Sneg?

Pustite ga, nek veje.

To mu je zanat, gospođo.

Ovde smo svetove da rađamo.

I da ih grudvama gađamo,

Da nas do kostiju bole.

Tako se bajke vole.

Eto, to sam vam hteo reći.

I pobeći.

 

***

 

Samo još ovo, gospođo,

Gospođo Bajko,

Tako sam vas krstio,

Ne bih li iz vas tom bajalicom rasprstio

Ove prste trapave svoje,

Što ničega se ne boje,

Osim da VAS ne izgube.

I ne bih li sebe ubedio da sam Vas samo sanjao.

 

Znate li, gospođo, da sam od jutros ganjao

Čergu demona plamtećih, što su na Vas mirisali,

I Vašim smehom disali?

A smehu Vašem ni traga.

Znate li, gospođo draga,

Kako demoni crkavaju?

Ko sva porodilišta sveta

puna nepodojenih beba,

Kojima samo treba

Kap mleka, mrva neba,

I kora suvog hleba

Sa Vaših crvenih usana.

 

Znate, gospođo,

Mene su juče žandarmi tukli,

Bubrege mi čizmama prebrojavali,

Iz kafane me izvukli

I u ćeliji me uspavali,

Iz glave da mi Vas izbace.

 

Znate li, gospođo,

Kako žandarmske čizme sviraju,

Kad tako netalentovano prebiraju

Po rebrima jednog neuspelog pesnika

Koji još nije stigao ni pokojan da bude?

Znate li kako se trude,

Kako nemaštovito se trude,

Smrt da mi u venama zakolju?

A napolju je toplo,

I sunčano je napolju,

Kao što obično i biva

Kad se smrt jedna velika,

Jedna pesnička „ubiva“,

Tako žandarmi kažu.

 

I ne lažu.

Ubijaju i kolju,

I po rebrima prebiraju,

Dok čizmama mi sviraju

Svoj dugo očekivan dan,

Dan u kome moj san

Zaklan i silovan spava.

 

Gospođo,

Znate li koliko plavokosih dečaka

U dnu ovog bezdanog stomaka

Za vama noćas plače?

I koliko pesnika pijanih

Onim čizmama urla:

„Drugarice baletanke, zar ne umete jače?“

 

Prošla je ponoć, gospođo.

Pretpostavljam da sanjate.

Neke demone svoje već uveliko ganjate.

Možda liče na mene,

Možda na mene ne liče.

Možda vam pričaju priče

O nekom dobrom meni,

Kako, recimo, nekoj svilenoj ženi,

Što neodoljivo na vas podseća,

Noćas na uvo pevam

Sva svoja mrtva proleća.

uspavanka

 

 

Posted in Prazan papir, Uncategorized | 2 Comments

Mi, deca s Koridora 10 (odlomak)

Bilo je 09:39, kada sam otvorio oči i pogledom nekako uspeo da nanišanim sat na telefonu, iako je kroz prozor više ličilo na sumrak nego na jutro, makar i ovo moje, okasnelo. Musav i pokisao, dan se jedva teturao kroz bodljikav vazduh, poput pijanog kafanskog harmonikaša kog su gosti upravo šutnuli na ulicu. Navukao sam zavesu, sobnim mrakom zakrpivši tu ofucanu poderotinu od lažne svetlosti. U gomili stanova u kojima sam ranije živeo, a mislim da ih dosad ima tridesetak, očajnički mi je nedostajalo svetlo, pravo svetlo, dnevno svetlo. Prozori su uglavnom bili minijaturni, nasilno uglavljeni pod sam plafon, ili, češće, uzaludno i besmisleno zagledani u susedan zid, kao kakve kicoški uglancane naočare preko očiju slepca. Sada imam dva prozora, dva ogromna prozora okrenuta ka dve strane sveta. Ipak, debele, crne zavese ne razmičem gotovo nikada. Često razmišljam o tome, ponekad satima, pokušavajući od samoga sebe da izvučem suvislo objašnjenje. Na kraju, uvek nekako dođem do toga da sam se s mrakom jednostavno srodio, da mi je urastao, kao krpelj, u mozak, u kičmu, u beonjače. Još uvek neprobuđeni kapci su mi se iznova lenjo otromboljili, dok sam se naprezao da u sećanje prizovem prethodnu noć. Nije išlo, kao ni toliko puta do sada. Zatvorenih očiju sam napipao pepeljaru na stolu, stavio je na stomak, zapalio cigaretu. Krevet je bio neraširen, pa sam pretpostavio da noćas, osim mene, niko u njemu nije spavao. Ne znam jesam li sinoć pio. Ukoliko nisam, danas mi je jedanaesti dan apstinencije. Svejedno, buđenja su gotovo uvek ista, s prazninom u glavi i sa crnom rupom usred te praznine. U takvim trenucima zamišljam svoje sećanje kao živog čoveka, za tu igru birajući poslednjeg u nizu onih koji su me iz nekog razloga nervirali i činili da uživam pred scenama njihovog mučenja. I zamišljam tog čoveka kako visi sa vešala, sa omčom oko vrata, grčevito se boreći za vazduh, dok se kotur dugačkog, zategnutog kanapa na kom je omča svezana lagano odmotava. Čovek je svakog sekunda sve bliži tlu, koje će moći da dohvati nogama kada se kotur dovoljno odmota. Ipak, vremena je sve manje, kao i života u čovekovom telu. Bez ikakve intervencije, jer ja sam samo posmatrač, skrštenih ruku čekam ishod, puštajući kotur da se odmotava. Ukoliko se odmota prekasno, zauvek sahranim svoje sećanje na prethodni dan, zajedno sa onim čovekom čije obešeno telo, sada već mrtvo i raskrečeno na nekom improvizovanom gubilištu moje fantazije, nije imalo dovoljno želje za životom. No, uvek mu dam šansu. Ulazna vrata su, na primer, jedan od prvih koraka na putu da sećanje oživim. Ukoliko bih prethodne noći pio, ključ bi, bez izuzetka, ostao sa spoljne strane brave. U suprotnom, vrata bi, ključem sa unutrašnje strane, bila uredno zaključana. U svakom slučaju, tek izvučen iz kreveta, pio, ne pio, prečesto se ne sećam. Iako me pamćenje sasvim dobro služi. Ako me razumete. Zaboravljam situacije, zaboravljam imena, zaboravljam lica, u sećanju mi neretko ostaju tek kakve nebitne sitnice, čudno vezana pertla, bubuljica na ramenu, izgrebano staklo na farovima auta u prolazu, kereće govno na đonu nečijih besprekorno čistih cipela. Elem, uglavnom se ne sećam. Skoro ničega. Ali, rekoh, pamtim. Pamtim utiske, pamtim otiske, pamtim neke onostrane a unutrašnje zvukove, dahove, muzike, boje, pamtim sunčane i oblačne dane zapisane u metalnim kuglama dečačke kuće Ivana Galeba, pamtim bezdani ponor u očima Hemingveja, zagledanog u cev sačmare, pamtim jednu krvavu mrlju na maramici malog Ernea Nemečeka, jednu brazdu na uplašenom i izgubljenom licu Raskoljnikova, muževan zamah kosom i suzu znoja na čelu Ivana Ljevina na nekoj beskrajnoj ruskoj livadi, jedan nestašan, crveni končić na porubu pionirske marame, miris vanile sa usana jedne Ljubice, beleg na palcu jedne trafikantkinje iz studentskih dana u koju sam mesecima bio zaljubljen i zbog koje sam počeo da pušim tri kutije cigareta dnevno, šest mladeža na leđima jedne prgave južnjakinje, rečenicu na kraju jedne lekcije iz užbenika istorije za osnovnu školu: „Nastupili su teški dani za Rimsko carstvo.“

gray day

***

Ugasio sam cigaretu, ustao iz kreveta, otišao do hodnika. Privezak ključa u bravi visio je sa unutrašnje strane, ulazna vrata su bila zaključana. Jedanaesti dan, fakat. Uključio sam ringlu, pristavio džezvu s vodom za kafu. Usput se setio da sam sinoć sedeo sâm u stanu, duvao kao nezdrav, pokušavao da pišem, gledao neki norveški film sa mađarskim titlom i, verovatno, zaspao. Danas, očigledno, nikoga neću obesiti.

Posted in Prazan papir, Uncategorized | 1 Comment

Ekonomsko-propagandni program (III)

Jedan čovek odlučio da se sredi i uljudi, da bude praktičan i koristan, kako sebi, tako i zajednici, da organizuje svoje vreme i svaki svoj postupak, tako da od života u svakom momentu uzme maksimum, te u skladu sa tim neopozivo usvojio zlatno pravilo da triput razmisli pre nego što bilo šta uradi. Čvrsto rešen da svoj naum realizuje u svakodnevici, čovek se, ipak, u jednom trenutku zapita kako je uopšte moguće razmisliti tri puta, s obzirom na to da je misao kao takva beskonačna, prilično amorfna, neuhvatljiva i neopipljiva, te da je nemoguće znati gde jedna završava, a gde počinje druga, o trećoj da i ne govorimo, pogotovo imajući u vidu to da je nešto što je u samom sebi beskonačno zapravo nemoguće podeliti na tri dela. U jednom momentu, čovek se uplaši da bi od ovakvog razmišljanja mogao ostariti i umreti, a ne pomeriti se s mesta, i to ga strašno uplaši. Na sreću, njegov strah i njegova agonija trajali su znatno kraće, budući da je, usled neodlučnosti, umro od gladi i žeđi za cirka desetak dana. Neposredno nakon smrti, njegova sopstvena deca su ga tužila zato što ih nikada nije začeo i time im uskratio pravo na postojanje, žena je poslala svoju braću da ga izudaraju jer joj nikada nije prišao i tako napravio od nje usedelicu, a sudski izvršitelji mu zapleniše kuću, kao kaznu za to što nikada nije počeo da je pravi. Zbog svih narečenih nedaća, čoveku je u jednom momentu prosto došlo da poludi, ali mu je i to, avaj, bilo onemogućeno, budući da beše mrtav, da mrtviji biti ne može. Uz to, verovao je čovek, bilo bi krajnje nepravedno prema smislu kao takvom, ukoliko bi poludeo onaj ko na tako ingeniozan način ume da razmišlja o problemu trostrukosti samog razmišljanja, u svetu u kom je misao beskonačna, amorfna, neuhvatljiva, neopipljiva i nedeljiva. Kada se sledeći put rodio, pokušao je to da objasni svojim roditeljima, ubeđujući ih da su na svet doneli genija, ali ga roditelji, pre no je vrag odneo šalu, izudaraše kao vola i poslaše ga na stolarski zanat, da od njega, konačno, čoveka naprave. I uistinu, posle toga se čovek oženi, rodi decu, napravi kuću i nastavi da živi dugo i srećno, do kraja života. Nažalost, sama činjenica da je živeo „do kraja života“, implicirala je neophodnost smrti, te čovek na kraju ipak umre, zbog čega priča o njemu beše osuđena na to da u svojoj suštini, kako god je obrneš, bude nesrećna i tragična. Imajući to u vidu, zakonodavci svih zemalja, a sve zarad očuvanja javnog morala, optimizma i vere u bolje sutra, ubrzo usvojiše zakone po kojima je najstrože zabranjeno pomenutu priču čitati, a svakome ko bi čak i pomislio da istu napiše bilo je priprećeno smrtnom kaznom. Ipak, ispostavilo se da je deo zakona koji se odnosio na smrtnu kaznu za one koji pišu bio posve suvišan i besmislen, budući da su svi potencijalni autori takvih priča sami umirali, od gladi i žeđi, u roku od cirka desetak dana, razmišljajući o nemogućnosti trostrukog razmišljanja i o apsurdu koji je takva nemogućnost u sebi nosila, preteći da svaku mogućnost kao takvu u startu učini nemogućom, te da, što je još gore, jedna starija gospođa zbog svega zaboravi do koje epizode svoje omiljene serije je stigla i počne da je gleda od početka, uprkos pomenutim potencijalnim autorima koji su se užasavali od same pomisli na početak i kraj, u svetu u kom je čak i jedna beskonačna stvar, kao što je misao, toliko siromašna mogućnostima da ju je čak nemoguće podeliti, a kamoli odrediti gde počinje, a gde završava.

patrik

Sve u svemu, jedna dozla boga komplikovana priča, čak i pre no što je napisana, budući da napisana, očigledno, ne može ni biti, jer ono što je jednom napisano, dakako, podrazumeva da mora imati početak i kraj, te da mora prkositi pravilima jednog beskonačnog sistema, a sistem, kao što je poznato, ne dozvoljava da mu bilo ko prkosi. U svakom slučaju, ako mene slušate, bolje je da ovu priču ne čitate, kako vam ne bi palo na pamet da je i zapišete, a što bi, u krajnjoj liniji, moglo rezultirati time da vam se život pretvori u pakao i da do smrti razmišljate o nečemu što ama baš nikog ne zanima, čak ni mene. Ne samo da me ne zanima, već mi toliko ide na živce, da sam odlučio da sve prećutim, da ne kažem ni slova. Tok događaja dalje implicira to da apsolutno nepostojanje prethodnog sadržaja, to jest činjenica da o svemu prethodnom nikada ništa izrečeno ni napisano nije, poništava i samo postojanje onoga koji čita. Samim tim, na zemlji, nebu i okeanima nastaje takav mnogostruko-karambolični haos u prostoru i vremenu, a mene, kao tvorca čitavog tog pičvajza, vladari iz senke proglase za mađioničara, zahvaljujući mojoj kosmičkoj moći da žongliram postojanjima i nepostojanjima.

Ukoliko ste ovo pročitali, što će reći ukoliko uopšte postojite, mogli biste i da naručite moju knjigu pesama „Veći od života (Bukovski ovo nikada nije radio)“, pisamcetom na duskodomanovic@gmail.com, ja vam onda istu pošaljem na kućnu adresu, vi platite poštaru 500 dinara i poštarinu, i milina.

Posted in EPP, Uncategorized | 1 Comment

Ekonomsko-propagandni program (II)

Jedan čovek prao sudove, što je, inače, prema njegovom mišljenju, bio jedan od najdosadnijih i najbesmislenijih poslova pod nebom. Stoga čovek odluči da pranje sudova učini zanimljivim, kako se nekome u budućnosti ne bi desilo da, perući sudove, od dosade umre. Na pamet mu je palo nekoliko genijalnih ideja, među kojima se, svojom genijalnošću, jedna posebno isticala. Nažalost, baš tu ideju je čovek namah izgubio, ne mogavši nikako ponovo da je se seti. Pokušavao je na sve moguće načine, vraćao se u najranije detinjstvo, zavirivao pod suknju jedne žene koju je nedavno video u autobusu, prevrtao po figuricama za „čoveče, ne ljuti se“, predžepao jednu svoju perjanu jaknu sa bušnim džepom iz prvog razreda srednje škole, ali ne vredi, ideje nema pa nema. Na kraju se čak i ubio skokom sa četrnaestog sprata svoje zgrade, verujući da će mu se neposredno pred smrt u glavi odmotati čitav pređašnji život, te da će se tako setiti i one zaboravljene ideje, no, naravno, ni to nije vredelo. Ideja, jednostavno, kao da je u zemlju propala. I dok se čovek tako bavio traženjem svoje izgubljene ideje, nije ni primetio da je sve sudove oprao. Kada je, u jednom trenutku, postao svestan te činjenice, pogledao je čiste sudove i oribanu sudoperu, te naglas uzviknuo: „Bože, kako je pranje sudova jedna divno zanimljiva stvar!“ Posle je sve ovo ispričao izvesnom Dušku, a ovaj mu je rekao da bi mu bilo bolje da pročita njegovu knjigu poezije „Veći od života (Bukovski ovo nikada nije radio)“, umesto što se bavi budalaštinama i pravi nauku od pranja sudova.

„Ali kako da je kupim?“, upita čovek nestrpljivo.

Tada Duško, potpuno izmenjenim i novim glasom, onakvim kakav se može čuti u reklamama za stambene kredite, reče čoveku:

„Jednostavno! Običnim pisamcetom na duskodomanovic@gmail.com, nakon čega ti Duško pošalje knjigu, ti platiš poštaru 500 dinara plus poštanske troškove, i milina.“

Istog sekunda, čovek pomisli kako je to uistinu genijalna ideja, te ode kući i naruči Duškovu knjigu, upravo onako kako mu je Duško rekao. U roku od tri dana, čoveku je knjiga stigla na kućnu adresu. Bez ikakvog premišljanja, čovek se u momentu zavali u fotelju, počne da čita knjigu, i za vreme čitanja, potpuno nesvesno, pojede gomilu hrane i isprlja sve šerpe i tanjire koje je u kući imao. Kada je, nakon nekoliko sati, završio sa čitanjem, čovek se ponovo posveti pranju sudova, poslu koji je, prema njegovom mišljenju, bio jedan od najzanimljivijih i najsmislenijih poslova pod nebom.

Dish washing

Sutradan je, vidno pametniji, načitaniji i rečitiji, otišao u pekaru po hleb, gde je na jednu foru iz Duškove knjige potpuno očarao zgodnu i rumenu pekarku, koju je ubrzo oženio. Živeli su dugo i srećno, a u trenucima svoje najnežnije ljubavi najviše su voleli da jedu prstima iz šerpe i da ljudima šalju cirkularna pisma u kojima su ih podsećali na to kako još uvek nije kasno da kupe Duškovu knjigu. Legenda kaže da jedan čovek pomenuto pismo nije prosledio dalje u roku od 24 sata, zbog čega mu je, neposredno nakon isteka pomenutog vremena, crkao zamrzivač. A legendama, dakako, treba verovati, pogotovo imajući u vidu priču o onom čoveku koji legendama nije verovao, te odbio da pročita legendu na uputstvu za upotrebu veš-mašine. Zbog ovog propusta, mašinu je instalirao pogrešno, izazvao poplavu i toliko uništio stan da je bio prinuđen da kupi nov, vraćajući stambeni kredit do kraja života, iako se to nije pominjalo u onim reklamama koje zvuče kao Duško kad promeni glas.

Posted in EPP | Leave a comment