Reč, dve o vojnoj paradi u Novom Sadu

Jednom je, jednog ne baš pametnog dečaka, na ulici presreo rmpalija, koji je inače izdašno maltretirao celo selo, opalio mu nekoliko šamara i izudarao ga pride motkom koju je našao kraj trotoara. Mnogo godina kasnije, dečak je porastao i prokurčio se, avanzovao u gazdu sela, ali nije postao ništa pametniji. Uzeo je onu motku kojom je davno izudaran, jer ju je brižno sve ove godine čuvao, napravio od nje koplje i otišao do rmpalije da ga pozove u goste, kako bi mogao da vidi njegovo delo. Rmpaliju je zatekao u njegovom zamku, kako čačka nos, pije pivo, jede vola s ražnja, baca koske oduševljenoj masi pod prozorom  i usput naizmenično po njima piša i puca, da se zabavi. Posle mnogo moljakanja i ubeđivanja, te posle obećanja nekadašnjeg ne baš pametnog dečaka da će rmpaliji pripremiti istu takvu gozbu, ovaj mu je najzad obećao da će ga posetiti. Nekadašnji dečak je, iako pomalo tužan što ga rmpalija nije ponudio pivom i volovinom, ipak veselo otrčao ka svom selu. Tamo je od jednog seljaka besplatno uzeo nekoliko volova, od lokalne pivare zaplenio cisternu piva, a jedna građevinska firma mu je, takođe besplatno, napravila maketu rmpalijinog zamka u prirodnoj veličini. Sve ih je, prethodno, ubedio da sve što čine čine upravo za svoje dobro, i da je njihovo odricanje bolno, ali zanemarljivo spram nastupajućih koristi od istog. Naime, iako nije bio baš pametan, seljaci iz njegovog sela su bili još tupaviji. Napokon, došao je i taj dan, svečanost je mogla da počne. Na centralnoj seoskoj livadi okupili su se gotovo svi seljaci iz tog i okolnih sela, jer im je bilo rečeno da će svako ko prisustvuje svečanosti biti nagrađen kostima vola s ražnja, a to je ponuda koja se u selima tog kraja ne odbija lako. Rmpalija je zauzeo svoje mesto u maketi zamka i prihvatio se gozbe, a nekadašnji ne baš pametan dečak poslao je nekoliko svojih poslušnih šarplaninaca da mu iz njegove kuće, konceptualno ukrašene zarđalim kašikama svog nekadašnjeg oca, donesu tu, prema njegovom ne baš pametnom mišljenju, neviđenu interseosku atrakciju. Kada mu šarplaninci u zubima donesoše koplje, on ga ponosno uze u ruke, i stade pred rmpaliju:

„Aha! Vidi šta imam!“

Rmpalija ga je odsutno pogledao i punih usta rekao: „Evo, sav sam se usro!“, te nastavio da čačka nos, pije pivo i jede jednog ovećeg vola, bacajući kroz prozor koske okupljenim seljacima, usput ih zapišavajući i nasumično pucajući u njih, da se zabavi.

„Nego“, dodao je rmpalija, „bezveze ti je ovaj vo, žilav, mastan, a ima i duži rep od onih mojih, stalno imam osećaj da mi neko antenom ispod nosa maše.“ Potom je ustao i otišao.

Sutradan je, u ekskluzivnom intervjuu za seoske novine, nekadašnji ne baš pametan dečak preko cele naslovne strane izjavio: „Naši volovi imaju duži rep od rmpalijinih!“ Po selu se pričalo da je neposredno nakon toga onim svojim kopljem izudarao seljaka od kog je volove uzeo. Onda ušao u svoju kuću, konceptualno ukrašenu zarđalim kašikama svog nekadašnjeg oca, pojeo ostatak volovine, napio se piva i glasno podrignuo. Koske je, kažu, dao svojim vernim šarplanincima, iako bi, tako je navodno pričao, bio najsrećniji da može da ih podeli celom selu, u sumrak tog dugog, mučnog, kišovitog, mutnog dana.

P. S. Ni najstariji seljaci se ne sećaju tačnog datuma kada se ovo desilo, ali se sećaju da je upravo tih dana u Novom Sadu održana velika vojna parada.

vo-na-raznjuFoto: YouTube

Posted in Taraba, Uncategorized | 3 Comments

Dvojka, gore, desno

Dok sam, negde ’99, na prvoj ili drugoj godini studija, živeo u Petrovaradinu, na okretnici „trojke“ i „devetke“, kod druga Mileta, kom sam, mnogo godina kasnije, njegovom greškom a na moje zadovoljstvo, postao venčani kum, elem, velim, tada sam gotovo svakodnevno, budući da sam često išao peške, prolazio kraj jednog zidića u Preradovićevoj ulici, preko puta „Bloka 8“. I uvek mi je dan, kakav god mi osvanuo, postajao nasmejan i topao, makar na tih sekund ili dva, koliko sam, svaki put iznova, iščitavao grafit, ispisan na istom tom zidiću, a koji kaže: „Ljubio sam Ninu.“ U zagradi stoji: „Iz roštilja.“ U potpisu, ako me sećanje ne vara – Laza. U tu malu, žutu roštiljnicu, smeštenu dijagonalno, sa druge strane ulice, retko sam ulazio, tako da Ninu nikada upoznao nisam. Možda sam je nekada i video, ali je nisam prepoznao, jer mi se, moguće, nije uklapala u sliku koju sam o njoj napravio. A Nina je, u glavi mojoj razbarušenoj, bila čeljade u obrazima pomalo rumeno, svo zaobljeno i loptasto, a opet tanko i prozirno, umešeno od, recimo, sto šezdeset i kusur centimetara mekane i slatkaste kože, koju sam, dakako, čak i u glavi svojoj, mogao samo da naslutim ispod bele uniforme, nalik lekarskoj, iako znam, kao što sam i tada znao, da su uniforme radnica u toj roštiljnici bile potpuno drugačije. Iskreno, i ne sećam ih se. Ja, uglavnom, ne volim da se sećam svih tih prozaičnih oblika i boja stvari kakve su uistinu bile, već onakvih kakve JESU, dakle onakvih kakve sam ih u glavi svojoj rodio. I imala je ta Nina, u mojoj glavi, tadašnjoj, a verovatno i sadašnjoj, nekih osamnaest, ili devetnaest godina, koliko sam i sâm tada brojao. I, ako se dobro sećam, a kad čovek vazda izmišlja, onda mu sećanje nije ni potrebno, Nina je studirala medicinu, zubarkom želela da postane, zasigurno je došla iz unutrašnjosti, jer domorodačka deca nemaju potrebu da rade dok studiraju. Često sam mogao da zamislim njene reči za pultom, dok gleda mušterije kako oko nje na sve strane žvaću: „Izvini, ostalo ti je malo ajvara, na dvojci, gore, desno.“ Kažem, umeo sam da čujem njene reči, ali nikada njen glas. Nije mi problem da ga naknadno izmislim, da kažem da je bio pomalo napukao za njene godine, odraslasto-baršunast, no ipak nekako svilen, da je svirao južnjačkim akcentom, to bih najviše voleo, ali to bi bila laž. A ja nikada ne lažem, ja samo izmišljam. I to je, zapravo, sve što sam o toj Nini znao. Ni o njenom Lazi, isto tako, ne umem reći mnogo više. Bio je žgoljav i trapav, bezmalo dvometraš, studirao književnost, imao, recimo, 21 godinu, iako je njegova paučinasta brada više odavala utisak četrnaestogodišnjaka. I znam da je, jedne večeri, došao u roštiljnicu, i od jednog u obrazima rumenog čeljadeta svilene kože naručio pljeskavicu. Onda dugo, jer nije jeo meso, prebirao prstima po prilozima i salatama. Sve dok mu ona, kad je, poslednji i za poslednje metalne pare, za pultom plaćao, pred sam fajront, tim svojim glasom i akcentom nepostojećim, nije rekla: „Izvini, ostalo ti je malo ajvara, na dvojci, gore, desno.“ Laza ko Laza, žgoljav i trapav, mogao je iz rukava istresti čitav „Oblak u pantalonama“, sve ruske sabrane pesnike, ali, da ga triput ubiješ, nije umeo znati kakva je to sad „dvojka, gore, desno“ u njegovom svetu bez brojeva. A Nina je, tako je bar glava moja meni pričala, dohvatila jedan komadić salvete i njom upila onu crvenu flekicu sa dvojke zbunjenog Laze. Ne znam šta se dalje te večeri dogodilo, jer bio je fajront, a i nije lepo špijunirati svetove, sve i kad te svetove čovek izmisli. Znam samo da je sutradan, dijagonalno od roštiljnice, u Preradovićevoj ulici u Petrovaradinu, preko puta „Bloka 8“, osvanuo grafit: „Ljubio sam Ninu.“ U zagradi: „Iz roštilja.“ U potpisu, ako me sećanje ne vara – Laza. I znam da bih sada, čini mi se, više od svega voleo da mi neko kaže da su se, posle svih ovih godina, ta moja Nina, i taj moj Laza, jutros negde zajedno probudili. Da su se u kakvom ogromnom, satenskom krevetu, dugo grizli, belim zubima i trapavim rukama, ostavljajući na jastuku dobroćudne fleke od jednog naglas izdeklamovanog „Oblaka u pantalonama“. I voleo bih, eto, da im kažem, da su, te davne ’99, na onom zidiću napisali jednu od najtoplijih pesama, otkako zidova ima. I još bih, za kraj, voleo da čuvaju onu maramicu sa crvenom mrljom, ispresovanu u kakvoj knjizi sabrane ruske poezije.

P. S. Kad popijem kafu, kupiću četku i farbu. Jer, još je mnogo zidova neispisanih.

oblak

Posted in Prazan papir, Uncategorized | 6 Comments

O jednoj zdravstvenoj knjižici, i srodne, jesenje teme

Jesen mi se u očima naborala

Ko kakva senilna starica odbegla od kuće

Ali mi još uvek iz prstiju šapuće

Jedno kasno leto

I pesme mi

Kišovite

O suncima pevaju

Istina je:

Ja sam menjao vasione

Za kap muzike iz nekih zaboravljenih očiju

I u vatrenu sam kočiju

Svoje pobesnele demone

Upregao ko pse

Da me kroz vekove nose

Da mi jablanovi oduševljeno skandiraju

Da se preda mnom klanjaju ptice

Da mi sviraju oronule ulice

O jednoj udatoj ženi

Koja je navodno u meni

Tek pevati naučila

I u jednom mi ludilu

Buljuk dece naručila

Ko da su deca

Kakvi krvavi potoci

Što se tek tako

Jutrom uz noćašnju rakiju daju ispovraćati

Ja decu ne umem rađati

Umem tek vasione

Pa ih onda

Na tone

Menjati za džep klikera

Ili za ogrizak smeha

Što kao simfonija raste

Na jednim crvenim usnama

Sa južnjačkim naglaskom

I iz nekoliko mladeža

Recimo šest

Na nekim leđima svilenim

Umem roditi epohalnu vest

Da se u jednu ranu zoru

Po lokalnom vremenu

Nepovratno zapalilo

Gomila svetova budućih

U ovom zgužvanom temenu

Istina je:

Uvek sam sebično živeo

Samo u svom stomaku

Nekad sam kolevku

Češće raku

U njemu sebi dubio

I uvek

Pomalo demode

Ljubio mrtve pesnike

Na koje

Kažu

Ličim

A ja se ne branim ničim

Jer nemam razloga da se branim

Jer nisam od krivice svetove pravio

Niti se mimo svoje volje davio

U rekama i rečima

Ja sam umetnost umiranja

Doveo do vrhunca

I često pljunem na one

Koji se prazni i slepi i gluvi

Smrtima mojim dive

Verujući da od njih

I sami umeju da žive

Ko da je umiranje nešto

Što se tek tako porađa

Istina je:

Izgubljen sam i zbunjen

I često ujutro plačem

Ne marim za rupe na čarapama

I nemam zdravstvenu knjižicu

A drugačije ne umem

Nego da budem zbunjen

I da ne posecam mačem

Svojim bolestima glave

Ja ništa svoje ne ubijam

Pogotovo ne bolesti

I volim da ih zalivam

Da veće od mene porastu

Da u tišini i mraku

Čekam dan kakav raspevan

Neizlečivo bolestan

Kad će me moje bolesti

U slast pojesti

Uz koru vrućeg hleba

Umočenog u nebo

Da taj dan recimo bude

U neku jesen sličnu ovoj

Što mi se u pupku naborala

Ko kakva senilna starica odbegla od kuće

A ja da

Recimo

Pravim

Svetove prošle i buduće

Sve od muzike sašivene

I čiste

I umivene

Mojim oznojenim dlanovima

I da nasmejan poslednji put

Sebično vazduh udahnem

Otvorenih očiju

U jednom takvom svetu

Razmišljajući usput

O glupostima

O klikerima

O nekoj zdravstvenoj knjižici

O jednom kasnom letu

late-summer

Posted in Prazan papir, Uncategorized | 2 Comments

Ljubomorna priča

Ponekad, kad kraj Morave sedim, ko danas što sam sedeo, razmišljam o svim tim silnim kilometrima što ih je preplivala, što ih je pod sobom povaljala, dok je do mene, najzad, stigla; o svakom kamenu o koji se očešala, o svakoj obali koju je ugrizla, o svakom lešu koji je zagrlila, o svakom slepom štenetu koje je u utrobi svojoj majčinski il’ kurvinski udavila. I budem ljubomoran, priznajem, na svaki onaj kamen, na svaku onu obalu, na svaki onaj leš, na svako ono štene. I još razmišljam o tome kako je droljasta, i bezobrazna, i pakosna, i opasna, i najlepša, i najmoja, ta majka-reka moja, i kako je svim ženama sveta zadojena, i svim bajkama, i svim dečačkim zaljubljenostima mojim, i svim loptama probušenim, i svim klikerima polomljenim, i svim laktovima i kolenima odranim, i kako stalno nekamo preteći odlazi, a nikad, eto, nikad, nikamo otišla nije. I uvek bude tu, kad kraj nje sedim, ko što sam danas sedeo. Onda joj smišljam zamke, i smišljam podvale, i podmuklosti joj smišljam, i ljubomore joj svoje naplaćujem. I pravim joj rupe bezdane, da u njih, kad kraj mene prođe, zanavek uroni, i da nikada više nebo ne vidi, da je plugovi živu preoru, da je pumpe s motornim srcima iz dna zemlje isisavaju, ulice prljave njom da peru, u beton da je uzidaju, livade da je mrze, i deca da je mrze, da njom gase zapaljene deponije, na kojima gore zastareli foto-albumi iz seoskih škola, štokovi prozora kroz koje je neko prvi put sunce ugledao, bolničke plastične flaše koje nije imao ko kući da ponese. I onda vidim, ponekad, ko danas što sam video, kakav vodeni mehur što kožom njenom pliva, i čujem kako mi kaže da je samo zbog mene one kilometre prevalio. I zaljubim se u njega, u taj vodeni mehur. I u sve kilometre beskrajne, što ih u stomaku nosi. I zaljubim se u sebe, nekog dalekog, davnog, što u tom mehuru svilenom, iznova uči da pliva. I zaljubim se u Moravu, u svaki kamen njen. I u svako štene udavljeno, i u svaki leš što ga je detinjstvima mojim progutala, da mi detinjstva smrtima za život budući nahrani. I napravim joj brod, običan brod od papira. Niz bokove njene ga pustim, da nas do mora odvede. Il’ da se bar s nama udavi, u onoj rupi bezdanoj, da zajedno izgorimo, gaseći zapaljene deponije. Eto, tako, ponekad, razmišljam, kad kraj Morave sedim, ko danas što sam sedeo. Onda mi bude žao, što tako o njoj sam mislio. Pa svu noć budan spavam, i sanjam onaj njen mehur. I pogledom zatrpavam sve one rupe bezdane, što sam ih malopre kopao da mi Moravu udave. Malo uzdahnem, malo otplačem, malo joj namignem. Pa opet sve ukrug.  I tako svaki put, kad se slučajno vidimo, Morava moja, i ja. Sve i da jednom presušimo, bar smo se divno igrali.

brodic

Posted in Prazan papir, Uncategorized | Leave a comment

Šta ja znam

Kažeš:
„Crne ti pesme,
crnje od crne noći
o čijim crnim konopcima
vise crni gavranovi obešeni,
dok iz njih crna krv
po crnoj zemlji kaplje.“

Kažeš:
„Hladno je u kući tvojoj,
ne zaključavaj me ovde,
pusti me suncem da trčim
i s travom da se smejem.“

Kažeš:
„Golo je tvoje,
golo ti telo,
duša ti gola,
golo ti nebo i kamenje.“

Kažeš:
„Sâmo je tvoje,
sâme ti ruke
preko sâmih grudi prekrštene,
da samo samoću sâmu pletu.“

Kažeš:
„Previše je smrti
u utrobi toj mrtvoj,
što mrtve crve svoje
mrtvim umiranjem hrani.“

A ja te slušam i ćutim:
da ti od tišine svoje
pesmu ispevam,
da ti od gavranova svojih
šarene kike ispletem,
da te ugrejem
u svojim hladnim zidovima,
da te u golotinju svoju umotam,
samoćom da te nahranim,
da ti od očiju svojih
sašijem plišanog sina,
da ti od umiranja svojih
bezbroj života dam.

I kažeš:
„Šta ti znaš?“

Ja ćutim:
„Eto, to znam.“

desert_tree_01_by_slyelf-d4sdvs7

 

 

Posted in Uncategorized, Veći od života | 4 Comments

Kako mi je država uništila smrt

Moj profesor ruskog, Toma Milenković, pričao nam je krajem srednje škole o tome kako će zbog države dobiti sidu. To je objašnjavao činjenicom da, zahvaljujući mizernoj plati, već mesecima ne plaća račune, zbog čega će mu isključiti struju i naterati ga da se od muke ilegalno priključi na mrežu, a što će ga, posledično, odvesti u zatvor, gde će se, kako je pričao, na njemu, onako slabačkom, seksualno iživljavati razne rmpalije, čime je najšareniji spektar polnih bolesti, uključujući i onu prvopomenutu, bezmalo zagarantovan. Meni se ta njegova priča od starta činila logičnom, kao što mi se logičnim čini i to da između države i smrtonosnih bolesti, pa samim tim i smrti, dakako, postoji neraskidiva veza. U mom slučaju, ta veza je na nešto drugačijim nogama, ali, ipak, ništa manje čvrsta i očigledna. Elem, blagodareći podatku da živim u zemlji u kojoj su, već poslovično i tradicionalno, malecne stvari bezmalo nedostižne, o onim krupnim da i ne govorim, ne samo da se izmenio moj prvobitan, zdrav pogled na život, već, isto tako, i pogled na smrt, i svi oni šareno-crni spletovi poetskih doživljaja i predosećanja iste. Meni, kao čoveku koji želi da u čitanke i u groblje ode kao pesnik, ovakav karambol osobito smeta. Ko se smrću bavi profesionalno, kao ja, i od nje živi, razumeće o čemu govorim. Kako god. Na jednom od centralnih pijedastala narečene nedostižnosti, kada je reč o pomenutim „malecnim stvarima“, nalaze se, našto lagati – cele čarape: taj simbol snađenosti u životu, zaštitni znak nove aristokratije, ili, kao kod mene, dirljiva asocijacija na detinjstvo i na porodične posete kućnim prijateljima kod kojih se valja izuti. Ja ih imam nekoliko. Ne kućnih prijatelja, jakako, oni su mi čak i u sećanju suvišni, gamad. Već čarapa. Celih. Ostale su uglavnom lakše ili teže ranjene, moje junakinje, moje ratnice, moje svedokinje burnih životnih frontova. Kad god treba da izađem napolje, kombinujem ih, u zavisnosti od onoga za šta verujem da me napolju očekuje. Nekad su cele obe, nekada obe pocepane, a ponekad, kad predviđena situacija dozvoljava, uparim jednu celu i jednu sa rupom. Kod izbora ove sa rupom takođe postoje finese kojih se valja pridržavati, te, u skladu sa onim što me po izuvanju u stranom ambijentu čeka, pažljivo proračunati da li odabrati rupu na prstima, na peti, ili na tabanima. No, to su već tanane čarolije iz „gorkog taloga iskustva“, nema potrebe čitaoca time dodatno umarati. Skoncentrišimo se na suštinu, a suština upravo kreće da se odmotava.

čarapa1

Budući da sam po prirodi konfuzan, nervozan, razbarušen, rasejan, smotan, plahovit, hirovit, često mazohistički nastrojen, nesvestan rizika koji vrebaju u spoljnom svetu i od spoljnih ljudi, neretko mi se dešava da se, po izlasku iz kuće, nađem u takozvanim graničnim situacijama, situacijama u kojima sam smrti bezmalo na izvol’te, velikodušno, nepromišljeno, neiskusno. Tako mi se, ne jednom, desilo da se po sumnjivim kafanama zamerim kakvim glavatim i plećatim izrodima, da usred saobraćajnog špica prelazim ulicu na crveno, da zagledan u kakvu izbočinu na nebu biciklom promašim most, ili štogod slično, možda zanimljivo za priču, ali svakako ne za onoga ko istu tu priču živi u prvom licu. U takvim situacijama, kad, recimo, lopatolika šaka pomenutog lopatoglavog izroda krene ka lomljivoj sadržini mog mozga, kad na metar od sebe čujem paničnu škripu kočnica, ili kad, na primer, shvatim da sam promašio onaj most i da brzinom nesrećno zaljubljenog kamikaze naglavačke letim ka nabujaloj vodurini, dakle, u trenucima kada osetim da mi je smrt više nego za petama, tada, velim, mojom usplahirenom pameću, a na moju ogromnu nesreću i razočarenje, ne prolazi ništa od onoga što bi normalnom stvoru, tako bar normalni pričaju, kroz glavu prošlo, to jest, je li, „čitav život u deliću sekunde“, kako su to rekli mnogi koji su pre mene umirali, pa u umiranju omanuli. Ne. Mojom glavom, a sve, znam, u inat mojoj prenatalnoj želji da makar umrem ko normalan svet, tada se kotrlja ništa drugo do zla i podmukla misao o tome kako će mi od volovske snage one kromanjonske šačurine, od siline udarca automobila, ili od, recimo, strmoglavog pada u kakav mutan rečni vrtlog, patike s nogu sleteti, kako ću ležati izubijan, krvav, pregažen, spljeskan, naduven, i kako će me tako izmrcvareno-mrtvog okružiti gomila radoznale svetine, svesne da razmrljanom truplu koje se pred njima cedi, razvlači, izležava, sada već sasvim sigurno nikakve pomoći nema. Da prokletstvo o kome govorim bude grđe, pomenutu misao, uvek, bez izuzetka, prati pitanje u kom su, verujem, sabrani svi kosmički strahovi od smrti, od Adama, do poslednjeg čoveka na Zemlji. Dakle, pitanje: „Jesam li jutros obuo cele čarape?“ Ne znam za druge, ali meni je jednostavno nepodnošljiva pomisao da smrt, taj sveti trenutak između svetlosti i mraka, između šarenila i ništavila, između konačnosti i večnosti između čega god i čega god, ili ničega i ničega, dočekam tako ogoljen, izuven, raspatičen, opkoljen radoznalim pacijentima koji će od čitave te svečane komedije mog (ej, mog!) umiranja, primetiti samo dve pocepane čarape koje će, siguran sam u to, zahvaljujući nekom neostvarenom polu-pesniku kog je žena zbog mene ostavila, dobiti centralno mesto u kakvoj mojoj škrtoj i maliciozno nažvrljanoj biografiji. „Rođen tu i tu, živeo tako i tako, napisao nešto tralala, umro u pocepanim čarapama.“ Uh! Ništa od čitanki, ništa od antologija, ništa od đačkih ekskurzija na mom grobu, ništa od direktnog televizijskog prenosa rasipanja mog pepela po beskrajnoj pučini nekakvog okeana. I, ono što je ubedljivo najgore, najbolnije, najužasnije u svemu: ništa od mog dečačkog nadanja da ću umreti kao čovek, da ću se bar neposredno pred smrt setiti svega onoga što sam za sve ove godine zaboravio, da će mi se, u tom deliću sekunde, „čitav život u glavi odmotati“. A sve to zahvaljujući sebičnoj, samoživoj, sadističkoj, neprijateljskoj državi-ljudožderki, koja mi uskraćuje taj elementarno-čovečanski luksuz oličen u običnim, pristojnim, podrazumevanim, svakodnevnim, celim čarapama. Razumem ozlojeđenost onih kojima je država uništila život, no to, ruku na srce, i jeste njen posao. Ali uništiti nekome smrt, i to na ovako prizeman i nemaštovit način – bojim se da to uveliko prevazilazi i nadilazi njene ingerencije, ostavljajući daleko dugoročnije posledice po onog koji bi da umre. Da umre bez straha od radoznale svetine, daleko od očiju ljubomorno-netalentovanih polu-pesnika. Da umre srećno, munjevito prelistavajući svoj minuli život. Da umre udobno, bez patika na nogama. Da umre – u celim čarapama. Kraj.

 

Posted in Taraba, Uncategorized | 1 Comment

Erne Nemeček, jedno (pod)sećanje

Ferenc Molnar, „Dečaci Pavlove ulice“. Knjiga uz koju sam, ili mi se sada bar tako čini, naučio da plačem. Na nekom dalekom, uglavnom zaboravljenom letnjem raspustu, u spavaćoj sobi mojih roditelja. Sećam se da su do kasno u noć zbog mene odlagali spavanje, čekajući da se od knjige oprostim. A ja se nisam dao, do poslednjeg slova. Pre neki dan sam je našao, za pedeset dinara, na šatorskom krilu, na Bulevaru oslobođenja, ispred „Dnevnika“, požutelo izdanje „Prosvete“, Beograd, iz 1963. godine (ona moja, dečačka, bila je „Nolitova“, crno-žuta lektira za osnovnu školu). Jutros se probudio zorom, pre šest, i ugledao je na stolu čim sam oči otvorio. Skuvao kafu i krenuo ovlaš da je prelistavam. Avaj, sad se ne da ona, ko što se onomad nisam dao ja. I šta ću, progutam je. Ili možda ona proguta mene. Kako god. I opet se družim s Janošem Bokom, s Čonakošem, Barbadošem, Kolnaijem… Opet s visine gledam onog Janka Slovaka, koji ništa pod nebom ne razume i koji valjda zbog toga i jeste u životu naseljen. I opet se malo uzvrpoljim kad strogi a pravedni profesor Rac proziva da se iz latinskog odgovara. I opet me malo nervira što u celoj knjizi nema nijedne devojčice, devojčice u koju bih se ja, mali, plavokosi Erne Nemeček, mogao zaljubiti.

klikeri

Kiš je negde, mislim u „Času anatomije“, pisao o tome kako se čak i u ovoj himni od knjige, tačnije u principu na kome se ona drži, mogu u začetku i zametku prepoznati sva ona starija ludila oličena u nacionalizmima, fašizmima, homofobijama, ksenofobijama i inim mržnjama i bolestima. Moguće da je tako. Ja, ipak, u njoj volim da vidim nešto sasvim drugo i drugačije: jedno vreme u kom su čast, junaštvo i dečaštvo bili nešto poput svetih i svetlih putokaza i zastava istaknutih na gorostasnim planinama naših čistih, hrabrih i ponosnih detinjstava; vreme u kom izdajstvo, poltronstvo, kukavičluk i podmuklost nisu predstavljali poželjna i legitimna sredstva u životnim bitkama; vidim, velim, jedno vreme, uglavnom zaboravljeno, ko što je negde i negda zaboravljen i u kakav ćošak odložen i onaj moj letnji raspust, i ono moje rasplakano nespavanje, u spavaćoj sobi mojih roditelja, nad biblijskim herojstvom jednog malog, plavog dečaka.

„Jedan mali dečak stajao je pred Feri Ačom, jedan dečak koji je za čitavu glavu bio manji od njega. Jedno slabačko, plavo dete je podiglo dve ruke. I detinji glas je uzviknuo:

  • Stoj!

Vojska dečaka Pavlove ulice, već zastrašena iznenadnim obrtom, odjednom prolomi vazduh oduševljenim poklicima:

  • Nemeček!“

Tu zastanem, pa se uplašim da nastavim dalje. Jer znam kako će se rat završiti. Jer znam da pobednika nema. Jer znam (sada, ne i tada) da svet ništa nije naučio, niti će ikada naučiti, iz smrti jednog malog, plavokosog stvorenja. Svet, velim, ide dalje, ko i život. A život vazda u životu ostavi nekog bahatog i bezosećajnog činovnika, nekakvog praznog i životu nedoraslog gospodina Četnekija, koji će u mrtvački bledoj i hladnoj tišini jednog stančića u Rakoševoj ulici u Budimpešti uporno ponavljati da njegovo sivo odelo neizostavno, neizostavno, mora biti gotovo do prekosutra. No, ne marim ja za njega, bubašvabe se ionako istrebiti ne daju. Za Nemečeka marim. Od njega moji svetovi žive. Erne Nemeček je Jesenjin svih mojih detinjstava. Moj junak nad junacima, moj heroj nad herojima. Erne Nemeček je jedan mali, plavokosi ja, koji nije stigao da se zaljubi. Jedan ja, koji se i danas vraća „Dečacima Pavlove ulice“. Da sačuva svoja kuštrava detinjstva, svoja promrzla i grozničava junaštva. Da ne zaboravi da plače. Da nikad ne dozvoli sebi da podmeće nogu kako bi pobedio. To nas neće učiniti otpornima na gađenje onih koji dolaze. A doći će, jednom moraju doći. Jer ničeg novog nema pod kapom nebeskom. Jer će se krug jednom zatvoriti. Jer će život iznova krenuti da živi. Junački, dečački, hrabro, slavno, onako kako je i rođen.

dečaci pavlove ulice naslovna

Posted in Prazan papir, Uncategorized | 2 Comments