Šta ja znam

Kažeš:
„Crne ti pesme,
crnje od crne noći
o čijim crnim konopcima
vise crni gavranovi obešeni,
dok iz njih crna krv
po crnoj zemlji kaplje.“

Kažeš:
„Hladno je u kući tvojoj,
ne zaključavaj me ovde,
pusti me suncem da trčim
i s travom da se smejem.“

Kažeš:
„Golo je tvoje,
golo ti telo,
duša ti gola,
golo ti nebo i kamenje.“

Kažeš:
„Sâmo je tvoje,
sâme ti ruke
preko sâmih grudi prekrštene,
da samo samoću sâmu pletu.“

Kažeš:
„Previše je smrti
u utrobi toj mrtvoj,
što mrtve crve svoje
mrtvim umiranjem hrani.“

A ja te slušam i ćutim:
da ti od tišine svoje
pesmu ispevam,
da ti od gavranova svojih
šarene kike ispletem,
da te ugrejem
u svojim hladnim zidovima,
da te u golotinju svoju umotam,
samoćom da te nahranim,
da ti od očiju svojih
sašijem plišanog sina,
da ti od umiranja svojih
bezbroj života dam.

I kažeš:
„Šta ti znaš?“

Ja ćutim:
„Eto, to znam.“

desert_tree_01_by_slyelf-d4sdvs7

 

 

Posted in Uncategorized, Veći od života | 4 Comments

Kako mi je država uništila smrt

Moj profesor ruskog, Toma Milenković, pričao nam je krajem srednje škole o tome kako će zbog države dobiti sidu. To je objašnjavao činjenicom da, zahvaljujući mizernoj plati, već mesecima ne plaća račune, zbog čega će mu isključiti struju i naterati ga da se od muke ilegalno priključi na mrežu, a što će ga, posledično, odvesti u zatvor, gde će se, kako je pričao, na njemu, onako slabačkom, seksualno iživljavati razne rmpalije, čime je najšareniji spektar polnih bolesti, uključujući i onu prvopomenutu, bezmalo zagarantovan. Meni se ta njegova priča od starta činila logičnom, kao što mi se logičnim čini i to da između države i smrtonosnih bolesti, pa samim tim i smrti, dakako, postoji neraskidiva veza. U mom slučaju, ta veza je na nešto drugačijim nogama, ali, ipak, ništa manje čvrsta i očigledna. Elem, blagodareći podatku da živim u zemlji u kojoj su, već poslovično i tradicionalno, malecne stvari bezmalo nedostižne, o onim krupnim da i ne govorim, ne samo da se izmenio moj prvobitan, zdrav pogled na život, već, isto tako, i pogled na smrt, i svi oni šareno-crni spletovi poetskih doživljaja i predosećanja iste. Meni, kao čoveku koji želi da u čitanke i u groblje ode kao pesnik, ovakav karambol osobito smeta. Ko se smrću bavi profesionalno, kao ja, i od nje živi, razumeće o čemu govorim. Kako god. Na jednom od centralnih pijedastala narečene nedostižnosti, kada je reč o pomenutim „malecnim stvarima“, nalaze se, našto lagati – cele čarape: taj simbol snađenosti u životu, zaštitni znak nove aristokratije, ili, kao kod mene, dirljiva asocijacija na detinjstvo i na porodične posete kućnim prijateljima kod kojih se valja izuti. Ja ih imam nekoliko. Ne kućnih prijatelja, jakako, oni su mi čak i u sećanju suvišni, gamad. Već čarapa. Celih. Ostale su uglavnom lakše ili teže ranjene, moje junakinje, moje ratnice, moje svedokinje burnih životnih frontova. Kad god treba da izađem napolje, kombinujem ih, u zavisnosti od onoga za šta verujem da me napolju očekuje. Nekad su cele obe, nekada obe pocepane, a ponekad, kad predviđena situacija dozvoljava, uparim jednu celu i jednu sa rupom. Kod izbora ove sa rupom takođe postoje finese kojih se valja pridržavati, te, u skladu sa onim što me po izuvanju u stranom ambijentu čeka, pažljivo proračunati da li odabrati rupu na prstima, na peti, ili na tabanima. No, to su već tanane čarolije iz „gorkog taloga iskustva“, nema potrebe čitaoca time dodatno umarati. Skoncentrišimo se na suštinu, a suština upravo kreće da se odmotava.

čarapa1

Budući da sam po prirodi konfuzan, nervozan, razbarušen, rasejan, smotan, plahovit, hirovit, često mazohistički nastrojen, nesvestan rizika koji vrebaju u spoljnom svetu i od spoljnih ljudi, neretko mi se dešava da se, po izlasku iz kuće, nađem u takozvanim graničnim situacijama, situacijama u kojima sam smrti bezmalo na izvol’te, velikodušno, nepromišljeno, neiskusno. Tako mi se, ne jednom, desilo da se po sumnjivim kafanama zamerim kakvim glavatim i plećatim izrodima, da usred saobraćajnog špica prelazim ulicu na crveno, da zagledan u kakvu izbočinu na nebu biciklom promašim most, ili štogod slično, možda zanimljivo za priču, ali svakako ne za onoga ko istu tu priču živi u prvom licu. U takvim situacijama, kad, recimo, lopatolika šaka pomenutog lopatoglavog izroda krene ka lomljivoj sadržini mog mozga, kad na metar od sebe čujem paničnu škripu kočnica, ili kad, na primer, shvatim da sam promašio onaj most i da brzinom nesrećno zaljubljenog kamikaze naglavačke letim ka nabujaloj vodurini, dakle, u trenucima kada osetim da mi je smrt više nego za petama, tada, velim, mojom usplahirenom pameću, a na moju ogromnu nesreću i razočarenje, ne prolazi ništa od onoga što bi normalnom stvoru, tako bar normalni pričaju, kroz glavu prošlo, to jest, je li, „čitav život u deliću sekunde“, kako su to rekli mnogi koji su pre mene umirali, pa u umiranju omanuli. Ne. Mojom glavom, a sve, znam, u inat mojoj prenatalnoj želji da makar umrem ko normalan svet, tada se kotrlja ništa drugo do zla i podmukla misao o tome kako će mi od volovske snage one kromanjonske šačurine, od siline udarca automobila, ili od, recimo, strmoglavog pada u kakav mutan rečni vrtlog, patike s nogu sleteti, kako ću ležati izubijan, krvav, pregažen, spljeskan, naduven, i kako će me tako izmrcvareno-mrtvog okružiti gomila radoznale svetine, svesne da razmrljanom truplu koje se pred njima cedi, razvlači, izležava, sada već sasvim sigurno nikakve pomoći nema. Da prokletstvo o kome govorim bude grđe, pomenutu misao, uvek, bez izuzetka, prati pitanje u kom su, verujem, sabrani svi kosmički strahovi od smrti, od Adama, do poslednjeg čoveka na Zemlji. Dakle, pitanje: „Jesam li jutros obuo cele čarape?“ Ne znam za druge, ali meni je jednostavno nepodnošljiva pomisao da smrt, taj sveti trenutak između svetlosti i mraka, između šarenila i ništavila, između konačnosti i večnosti između čega god i čega god, ili ničega i ničega, dočekam tako ogoljen, izuven, raspatičen, opkoljen radoznalim pacijentima koji će od čitave te svečane komedije mog (ej, mog!) umiranja, primetiti samo dve pocepane čarape koje će, siguran sam u to, zahvaljujući nekom neostvarenom polu-pesniku kog je žena zbog mene ostavila, dobiti centralno mesto u kakvoj mojoj škrtoj i maliciozno nažvrljanoj biografiji. „Rođen tu i tu, živeo tako i tako, napisao nešto tralala, umro u pocepanim čarapama.“ Uh! Ništa od čitanki, ništa od antologija, ništa od đačkih ekskurzija na mom grobu, ništa od direktnog televizijskog prenosa rasipanja mog pepela po beskrajnoj pučini nekakvog okeana. I, ono što je ubedljivo najgore, najbolnije, najužasnije u svemu: ništa od mog dečačkog nadanja da ću umreti kao čovek, da ću se bar neposredno pred smrt setiti svega onoga što sam za sve ove godine zaboravio, da će mi se, u tom deliću sekunde, „čitav život u glavi odmotati“. A sve to zahvaljujući sebičnoj, samoživoj, sadističkoj, neprijateljskoj državi-ljudožderki, koja mi uskraćuje taj elementarno-čovečanski luksuz oličen u običnim, pristojnim, podrazumevanim, svakodnevnim, celim čarapama. Razumem ozlojeđenost onih kojima je država uništila život, no to, ruku na srce, i jeste njen posao. Ali uništiti nekome smrt, i to na ovako prizeman i nemaštovit način – bojim se da to uveliko prevazilazi i nadilazi njene ingerencije, ostavljajući daleko dugoročnije posledice po onog koji bi da umre. Da umre bez straha od radoznale svetine, daleko od očiju ljubomorno-netalentovanih polu-pesnika. Da umre srećno, munjevito prelistavajući svoj minuli život. Da umre udobno, bez patika na nogama. Da umre – u celim čarapama. Kraj.

 

Posted in Taraba, Uncategorized | 1 Comment

Erne Nemeček, jedno (pod)sećanje

Ferenc Molnar, „Dečaci Pavlove ulice“. Knjiga uz koju sam, ili mi se sada bar tako čini, naučio da plačem. Na nekom dalekom, uglavnom zaboravljenom letnjem raspustu, u spavaćoj sobi mojih roditelja. Sećam se da su do kasno u noć zbog mene odlagali spavanje, čekajući da se od knjige oprostim. A ja se nisam dao, do poslednjeg slova. Pre neki dan sam je našao, za pedeset dinara, na šatorskom krilu, na Bulevaru oslobođenja, ispred „Dnevnika“, požutelo izdanje „Prosvete“, Beograd, iz 1963. godine (ona moja, dečačka, bila je „Nolitova“, crno-žuta lektira za osnovnu školu). Jutros se probudio zorom, pre šest, i ugledao je na stolu čim sam oči otvorio. Skuvao kafu i krenuo ovlaš da je prelistavam. Avaj, sad se ne da ona, ko što se onomad nisam dao ja. I šta ću, progutam je. Ili možda ona proguta mene. Kako god. I opet se družim s Janošem Bokom, s Čonakošem, Barbadošem, Kolnaijem… Opet s visine gledam onog Janka Slovaka, koji ništa pod nebom ne razume i koji valjda zbog toga i jeste u životu naseljen. I opet se malo uzvrpoljim kad strogi a pravedni profesor Rac proziva da se iz latinskog odgovara. I opet me malo nervira što u celoj knjizi nema nijedne devojčice, devojčice u koju bih se ja, mali, plavokosi Erne Nemeček, mogao zaljubiti.

klikeri

Kiš je negde, mislim u „Času anatomije“, pisao o tome kako se čak i u ovoj himni od knjige, tačnije u principu na kome se ona drži, mogu u začetku i zametku prepoznati sva ona starija ludila oličena u nacionalizmima, fašizmima, homofobijama, ksenofobijama i inim mržnjama i bolestima. Moguće da je tako. Ja, ipak, u njoj volim da vidim nešto sasvim drugo i drugačije: jedno vreme u kom su čast, junaštvo i dečaštvo bili nešto poput svetih i svetlih putokaza i zastava istaknutih na gorostasnim planinama naših čistih, hrabrih i ponosnih detinjstava; vreme u kom izdajstvo, poltronstvo, kukavičluk i podmuklost nisu predstavljali poželjna i legitimna sredstva u životnim bitkama; vidim, velim, jedno vreme, uglavnom zaboravljeno, ko što je negde i negda zaboravljen i u kakav ćošak odložen i onaj moj letnji raspust, i ono moje rasplakano nespavanje, u spavaćoj sobi mojih roditelja, nad biblijskim herojstvom jednog malog, plavog dečaka.

„Jedan mali dečak stajao je pred Feri Ačom, jedan dečak koji je za čitavu glavu bio manji od njega. Jedno slabačko, plavo dete je podiglo dve ruke. I detinji glas je uzviknuo:

  • Stoj!

Vojska dečaka Pavlove ulice, već zastrašena iznenadnim obrtom, odjednom prolomi vazduh oduševljenim poklicima:

  • Nemeček!“

Tu zastanem, pa se uplašim da nastavim dalje. Jer znam kako će se rat završiti. Jer znam da pobednika nema. Jer znam (sada, ne i tada) da svet ništa nije naučio, niti će ikada naučiti, iz smrti jednog malog, plavokosog stvorenja. Svet, velim, ide dalje, ko i život. A život vazda u životu ostavi nekog bahatog i bezosećajnog činovnika, nekakvog praznog i životu nedoraslog gospodina Četnekija, koji će u mrtvački bledoj i hladnoj tišini jednog stančića u Rakoševoj ulici u Budimpešti uporno ponavljati da njegovo sivo odelo neizostavno, neizostavno, mora biti gotovo do prekosutra. No, ne marim ja za njega, bubašvabe se ionako istrebiti ne daju. Za Nemečeka marim. Od njega moji svetovi žive. Erne Nemeček je Jesenjin svih mojih detinjstava. Moj junak nad junacima, moj heroj nad herojima. Erne Nemeček je jedan mali, plavokosi ja, koji nije stigao da se zaljubi. Jedan ja, koji se i danas vraća „Dečacima Pavlove ulice“. Da sačuva svoja kuštrava detinjstva, svoja promrzla i grozničava junaštva. Da ne zaboravi da plače. Da nikad ne dozvoli sebi da podmeće nogu kako bi pobedio. To nas neće učiniti otpornima na gađenje onih koji dolaze. A doći će, jednom moraju doći. Jer ničeg novog nema pod kapom nebeskom. Jer će se krug jednom zatvoriti. Jer će život iznova krenuti da živi. Junački, dečački, hrabro, slavno, onako kako je i rođen.

dečaci pavlove ulice naslovna

Posted in Prazan papir, Uncategorized | 2 Comments

Zimska pesma

 

Imam jedno nebo,

bubuljičavo i mlado.

Svo nateklo od Sunca,

krvavo od grozdova prezrelih.

I na tom nebu san,

i baštu u tom snu.

I usred bašte jabuku.

Jednu smešnu i kvrgavu,

divlju jabuku divlju.

I na najvišoj grani

te divlje divljine moje

jedna mi lasta raste.

I peva mi o nebu,

i peva mi o snu,

i peva mi o bašti.

I kaže: nikad još nije

pahulju namirisala.

I kaže: tako bi volela

pahulju da joj rodim.

Pa mi se valja u dlanu,

pa mi se kupa u oku,

pa mi pod noktima pleše,

pa se za mene glupira.

Ponekad mi se duri,

ponekad mi se rasplače,

katkad mi meso kljunom

besno do kostiju glođe.

I sve će,

kaže,

uraditi,

za tu pahulju jednu.

Jer,

kaže,

zna da znam

sve pod nebom da rodim:

priča se po svim šumama,

sa one strane mora.

 

A ja joj samo ćutim,

o jednom dalekom sebi,

o tome kako sam voleo

da gazim promrzle ulice,

o smehovima plavim,

kad sneg mi pod nogama plače.

I još joj ćutim o tome

kako bez nje ne umem,

i kako nikada više

snegove rađati neću.

Ja znam da čovek mora

sve ono što čovek može.

No džaba mi svi snegovi,

ako mi ona odleti.

jabuka

Posted in Uncategorized, Veći od života | Leave a comment

Kad se ponovo rodim

Kad se ponovo rodim,

a rodiću se, znam,

neka to bude, recimo,

na grudvi suve zemlje,

na šaci jalovog blata

iz kog ni korov ne raste.

I neka ništa više,

pod nebom celim nemam.

I neka vekovi prođu,

u znoju lica mog,

dok mi iz grudve te crne

prva travka se rodi,

da od korova stvorim

maslačke, tikve i bagrenje.

I nek prođu još vekovi,

mučni, gladni i krvavi,

dok mi korov i korenje

ne rode njive i livade,

beskrajna, plava mora

od vasiona plodnih.

Da budem najbogatiji,

da budem najgrlatiji,

da cela Rusija peva

o tome kako sam najveći.

I da onda poludim,

nekog pijanog dana,

da sve te njive i livade

za jednu Ciganku dam.

I da sve ne bude dovoljno

da moju Ciganku platim,

i da ostanu dužni

unuci moji plavokosi,

i praunuci njihovi,

i banke, i kase državne.

Jer, eto, bar mi toliko,

ta moja Ciganka vredi,

i još za paru više,

i još za život više.

I da u nekom gradu,

dok budu vejali snegovi,

kraj neke vatre umrem,

uz suknju njenu šarenu.

I da se više nikada,

nikada opet ne rodim,

da u tom novom životu,

ne upropastim stari,

taj prošli život budući,

što mi iz kamena raste,

što čeka da budem rođen

na grudvi jalove zemlje.

prazno

Posted in Uncategorized, Veći od života | 6 Comments

Razglednica sa Morave (Jebem vam mater!)

Bejah danas na Moravi. Kojoj? Pa kojoj, nego mojoj? Posle mnogo, mnogo, mnogo, mnogo kišovitih, oblačnih, crnih, mračnih dana. Da vidim je l’ procvetala, da vidim je l’ olistala. Da vidim ima li je, da vidim kako je, da vidim kakva je. I ista je. Ko i svake godine u maju. Već trideset sedam leta, otkako su me roditelji prvi put u nju bućnuli, da iz nje do neba porastem. Velika, nabrekla, natekla, mutna, zloslutna. A lepa. Ko neka devojčica iz prve klupe, s kikama od jablanova, jasika, žalosnih vrba, zelja, kopriva, maslačaka. Da sam je i ja pravio, lepšom je napravio ne bih. Elem, Morava. Moja. Kad je gledaš, sa onog mog mesta, podno mosta, ko da vazda kroz neko oko protiče, ogromno i toplo, pa u drugo otiče, još veće, još toplije. Ko da je sva od očiju sašivena, u oči neke upletena. Onda se primirim, pravim se da nisam tu. Pa za njom krenem, na vrhovima prstiju. Da vidim kuda će, da vidim dokle će. I vidim, nigde namerila nije, jer joj je kuća ceo svet. I čujem, kako mi šapuće, da je taj svet, ceo, ceo, ceo svet, i moja kuća. Onda potečem uzvodno, pa se svega, svega, svega setim…

Setim se: kako sam u njoj naučio da plivam, kako sam u nju iz škole bežao, kako sam zbog nje batine dobijao, kako sam iz nje prvu ribu izvukao, kako sam se u nju, na obalama njenim, prvi put zaljubio. Kako mi se u vene, i u mozak, i u džigericu usekla, da kroz mene teče, da kroz mene živi, da kroz mene balvane, i trave, i leševe valja. I mislim: kako je bajkovita ta bajka koja me rodila. I još mislim: kako ste gadni, glupi, odvratni, samoživi, svi vi prljavi stvorovi koji ste mi fašiste na kućni prag poslali, da mi bajku zakolju. Svi vi, koji ste izabrali da radije u krvi, no u Moravi, plivate.

Foto: static.panoramio.commorava

Sećate li se svoje reke, reke u kojoj ste plivati naučili? Sećate li se seoskih kerova koji za konjima laju? Sećate li se golubova koji zobaju mrve sa trgova, a da ih ne otimaju od usta gladnim penzionerima? Sećate li se zakletve, sećate li se himne, sećate li se letovanja u Buljaricama, preko sindikata ćaletove fabrike? Sećate li se svoje prve lopte, svoje prve lutke, svog prvog klikera, svoje prve masnice na oku, svoje prve petice, svoje prve jedinice? Nastavnice muzičkog, i njenog mladeža ispod levog oka? Odranih kolena, odranih laktova? Kaprija, i lubenice, i prvih jagoda? Sećate li se svoje majke, dok joj još grba na leđima nije izrasla? Njenog smeha, njenog dlana? Njene vere u život, u koji vas je zasadila, da pametniji od nje budete, da ne jedete zemlju, da ne jedete travu, da ne robujete celog života za krov i krevet? SEĆATE LI SE IČEGA, PIZDA VAM MATERINA?!

Gledam, velim, u Moravu, i Morava gleda mene. I kaže mi ono što i sâm već odavno znam: da je najlepša među svim boginjama što igda su bogove rađale; i da je rođena ovde, gde i ja, pod najlepšim nebom što ga je Kosmos igda naseljavao; i da je umorna, i da je besna, i da je luda, i da je bolesna; i da će vam kuće potopiti, i stada podaviti, i žita u klasu preklati, da vam unučići od gladi poumiru; da će vas zemljom i govnima zatrpati, tako uplašene, tako pičkaste, tako sramotne, tako nikakve, tako prodane, za džak brašna, za kornet jaja, za kilo kafe, za tablu crnog mermera kojom ćete deci svojoj grobove obeležavati, govna sebična! Za sto metara mostova preko Morave, koju ste isušili i zatrpali plastičnim flašama i leševima onih koji pokušavaju da vam objasne da se život ne završava sa vama. Stidite li se, pizde, svojih jeftinih izvesnosti, svojih stolica u vladinim i nevladinim organizacijama, u udruženjima književnika, u sindikatima gladnih fabrika, u upravnim odborima pogrebnih preduzeća, u akademijama, u vrtićima, u gradskim upravama, u kućnim savetima, u kurcu od kurca kurčevog kurca, gde ste pristali da budete, kako biste imali da jedete i da jebete, a da vas guzica razjebana boli što će vam deca poumirati, što će vam preci po grobovima pocrkati, što će vam Morava presušiti, i sve reke, i sve bare, i sve močvare, da više nikad, nikad, nikad ne naučite da plivate?!

Meni ne treba aplauz, dobio sam ih dovoljno. Aplauz traje sekund, život doveka. Ja za život igram, a ne za sekund. I zato, mirne duše, smem da vam kažem: jebem vam mater. I da ponovim, najgrlatije što umem, koliko god to bilo uzalud u krdu koje ne čuje: JEBEM VAM – MATER!

Posted in Taraba, Uncategorized | 5 Comments

Život i ja

Sat kaže da je napolju jutro. Ja mu tek senku nazirem, kroz teške zavese na dva džinovska okna, jedva uglavljena u zidove. Toliko dugo sam tražio stan sa prozorima. Kad sam ga napokon našao, na njih sam navukao zastore, crne, debele, jedva prozirne. Mrak me je toliko umorio, da mi je svetlo postalo neprijatelj. Sad najpre dan u crno prefarbam, tek onda u njega zakoračim. Ili ne zakoračim. Ponekad, kad se u toj tmini probudim, iz frižidera iskopam kakvu od juče zaostalu dvolitru piva, bocu vina, ili rakije. Smotam cigaru, naspem čašu, iskašljem jučerašnju krv, pa sednem za papir, da umešam novu, današnju. A znam da nije današnja. Krv je od pamtiveka, koliko god je ispljuvavao. Sve je u njoj zapisano. Svaki milimetar puta, svaka stopa bespuća. I ja, uvek isti, na putevima i u bespućima izgubljen. I tešim se da zalutati može samo onaj koji puteve poznaje. Neznalica uvek zna gde je. Ili bar misli da zna. Kao što ja – mislim da ne znam. Ne onako sokratovski, cinično i arogantno, već najiskonskije, najarhaičnije, najbezvremenije, iz dna ovog ludila što me je u bezmerje okovalo i u beskraj uzidalo. I još mislim o tome kako će na kraju samo beskraj ostati, da šeretski svedoči o promašenosti svih krajeva. Svih tih krajeva koji još i danas veruju da su me ukonačili, da su me ukrajčili, da su me dokrajčili. Ti kažeš: optimista. Onda se malo uvrediš kad ti odgovorim da još ništa pod nebom naučila nisi. Pitaš: pesimista? A ja se smejem, svim detinjstvima svojim, i ne znam kako da ti objasnim da u beskraju nema vazduha za krajnosti. Samo Život, zar je to tako teško razumeti? I ja u njemu, i ja sa njim. Sve ostalo je tu, tek da ne postoji. Svi ostali su tu, tek da kroz mene misle da žive. Elem, Život i ja. Dva šarlatana, sama u kosmosu. Ja mu podmetnem nogu, on me na stepeništu saplete. Ja mu na stolicu čiodu podmetnem, on mi u nepravilnom trouglu Pitagorinu teoremu podvali. Ja mu kliker ukradem, on mi loptu probuši. Nakon poslednjeg zvona, obojici nam bude pomalo stidljivo žao. Sednemo za kakav osunčan sto, i naručimo po rakiju, da prazan papir pred nama u pesmu obojimo. Malo otplačemo, pa se smejemo. On mojim debelim nogama, ja njegovom izlapelom korenju. A obojica – samima sebi. Dva najbolja drugara, u svetu u kom nikog, i ničeg, više nema. Samo senke. Poput onih što mi se jutrom, kad sat kaže da je svanulo, kroz teške zavese u beonjače zakucaju. I teraju me da u dan zakoračim. A ja otvorim frižider, i tamo napipam kakvu jučerašnju dvolitru piva, bocu vina, ili rakije. Pa iz čaše krv potegnem. I u krvi beskraj, od pamtiveka u mene uklesan. I pustim te da misliš kako si negde drugde. I čekam da zatvorim oči, da najzad shvatiš – da te nema. Kao što ničega nema. Samo život. I ja u njemu, i ja sa njim.

noć

Posted in Uncategorized | Leave a comment