Ekonomsko-propandni program (I)

Jedan čovek nije mogao da zaspi, pa počeo da broji ovce. Zaspao je kada je stigao do 1.472, ili 1.473, ne seća se tačno. Kada se probudio, ovaca nije bilo. Ni jedne jedine. Čovek istog momenta pozove policiju, kako bi prijavio da su mu ovce preko noći nestale.

„Koliko je ovaca bilo?“, upita ga policajac.

„Mislim da je 1.472, ili 1.473, nisam najsigurniji“, odgovori čovek.

„Ali to ne može tako!“, brecnu se policajac ljutito. „Morate znati koliko ih je tačno bilo, kako bismo mi znali koliko njih tražimo, ovako je nemoguće raditi! Nismo mi mađioničari, gospodine! Ako vam treba mađioničar, obratite se Dušku, a ne bi vam ništa falilo ni da naručite njegovu knjigu poezije Veći od života (Bukovski ovo nikada nije radio), pisamcetom na duskodomanovic@gmail.com, on vam onda istu pošalje na kućnu adresu, vi platite poštaru 500 dinara i poštarinu, i milina.“

Čovek tu pomisli kako je uistinu bolje čitati Duškovu knjigu nego dokon brojati ovce. Onda ode kući, napiše Dušku pismo, dobije knjigu u roku od tri dana, i doveka se ratosilja ovaca i napornog čobanskog života.

ovce2

Advertisements
Posted in EPP | 1 Comment

Priče iz komšiluka (1)

Ukoliko je nož polegnut na ravnu površinu, tako da mu je sečivo okrenuto na gore, onda je sasvim sigurno da će se u doglednom vremenu, u domu onoga ko je nož tako ostavio, dogoditi makar ozbiljna svađa, ako ne i kakav daleko krupniji i ozbiljniji incident među ukućanima. On je to nepogrešivo znao i, dakako, u to je nepokolebljivo verovao. Kao što je verovao i u sve ostalo čemu su ljudi neretko lepili etiketu sujeverja, a u čemu je on video krajnje nedvosmislene, autentične i istinite putokaze za ono što će se desiti, ili sigurne znake da se nešto upravo dešava. Tako je, recimo, ukoliko bi se ugrizao za jezik, znao da ga u tom trenutku neko ogovara, ili da će se, ako ga zasvrbi desni dlan, u bliskoj budućnosti izložiti kakvom nepotrebnom trošku zbog nekoga ko mu ama baš ništa u životu ne znači. Istine radi, ovde valja napomenuti da njemu niko u životu ništa nije ni značio, te mu je, samim tim, budući da na sebe ionako ništa trošio nije, svaki trošak izgledao kao nepotreban, suvišan i štetan. Ljude je delio na one koje ne poznaje i one koji mu smetaju. Prvi su ga doticali samo utoliko što su mu prilikom čestih šetnji kroz zagužvane ulice uskakali u korak, ili mu prepadali tišinu sebičnim pitanjima o tačnom vremenu i izgubljenoj deci, o putokazima za svoja razmažena dokonašenja. Drugi, oni „poznati“, bili su daleko maligniji, prećutno pretivši da bi mu mogli uzurpirati prostor i mozak, praviti mu svađe i neprilike, ogovarati ga i olajavati, te da bi im, najzad, jednom na pamet pasti moglo i novac od njega da traže. Stoga je i njih, za svaki slučaj, još davnih godina jednostavnim potezom svoje očeličene volje proglasio nepoznatima. Nikome se nije javljao, na usiljena i bezlična „dobar dan, komšija“ već odavno nije otpozdravljao, te je narečeni pozdrav i sa druge strane vremenom potpuno iščezao u maglovito-paučinastoj kakofoniji prividnog vanjskog života, a on je napokon mogao u potpunosti u sebi da uživa i sebi da se preda, hodajući među svetinom, znajući da ga niko, baš niko, ne primećuje. Živeo je sâm, u kući čiji temelji behu obrasli mahovinom, dane i godine provodivši u pravljenju nekakvih smešnih, gipsanih figurica.

namcor

Jednog je jutra na njegova vrata pokucao poštar. Niko nije otvarao. Pokucao je još jednom, za nijansu jače, pa još jednom, sada već snažno. Prilikom poslednjeg kucanja, vrata se, budući vazda otključana, sama otvoriše, a poštar stidljivo zakorači u unutrašnjost kuće. Istog se jutra ulicom proneo glas da je „umro onaj nestećnik što je celog života hodao i ćutao, upadljivo grizući sopstveni jezik i češući desni dlan“. Još kažu da je poštar kasnije danima prepričavao kako je onog jutra u pokojnikovoj kući zatekao gomilu polomljenih, minijaturnih, gipsanih ljudi, pregršt nevažećih novčanica rasutih po podu, kao i stotine najrazličitijih noževa, položenih na ravne površine, sečiva okrenutih na gore.

Posted in Prazan papir, Uncategorized | 2 Comments

Dnevnik o Crnjanskom

Opet sam se zaljubio u Crnjanskog. Od njega sam tugu nasledio. Jezik jablanova naučio. On mi je kiše u dane ulio. Cele noći oka sklopio nisam. Ne znam da li sam pokraden, ili sam, tek tako, prosuo sve što sam imao. Ne sećam se gde sam sve bio. Iz poslednje kafane su me izbacili. Odbio sam da izađem, zahtevajući da me zamole. Nisu me zamolili. Onda sam gazio po barama, desnom rukom pridržavajući levu, koja je bila malo natekla. Taksista mi je drsko naredio da bacim cigaretu. Rekao sam mu da stane i, zalupivši jako vrata, nastavio peške. Mislim da mi je nešto opsovao. Sreo sam neke devojčice. Nešto su pevale i prošle kraj mene. Žena od oko pedeset godina kopala je po kontejneru. Pred ulazom u zgradu, dva čoveka su u tišini ispijala pivo. Ništa se nije čulo. Samo povremeno šuštanje mokrog lišća pod mojim nogama. A bilo je proleće.

Jutro sam dočekao budan. Zakrvavljenih očiju i požutelih prstiju. Gomila uredno spakovanih stvari stajala je nasred sobe. Nešto garderobe, jastuk, ćebe i tri velike kutije sa knjigama koje nikada neću stići da pročitam. Sve u u svemu, otprilike, jedan kubni metar. Toliko sam dosad nakupio i nakućio. Uskoro ću napuniti dvadeset devet godina. Danas ću se preseliti po dvadeset drugi put. Ponekad mi se čini, da sam samo ključeve sačuvao, sada bih od sveg tog gvožđa barem kućicu za kera mogao da izlijem.

“Stižem za pola sata”, rekao mi je prijatelj, iz slušalice mog, sada već bivšeg, telefona.

Nisam znao šta bih sa vremenom, ni sa sobom samim u njemu. Uključio sam TV, nije išlo. Pokušao da gledam kroz prozor. Napolju nije bilo ničega što već nisam video. Uvek sam se grozio od pomisli na dan kada će mi sve postati poznato. Evo me, iako ne znam ništa i ništa nisam naučio. Nisam brao masline, nisam krstario morima. Nisam svirao gajde, nisam leteo avionom. Nisam štrajkovao glađu. Nisam popa oterao u pizdu materinu. Nisam se tukao u kafani, nisam bio u zatvoru. Nisam pravio vino. Nisam jahao slona. Nisam napisao pesmu koja ume da vrišti. Roditeljima nikada nisam rekao da ih volim. Nisam zasadio drvo. Nisam video Pariz. Čak ni Crnjanskog do kraja nisam pročitao. Nisam živeo, nisam se ubio. Ponekad se bojim da neću ni umreti.

Naslonjen na narandžasti jastuk, sanjao sam da trčim po travi. Da se smejem i saplićem o visoke stabljike zelja. Čuo sam majku kako me zove na večeru. Čuo sam dečje glasove koji me ubeđuju da ne treba da idem. Sanjao sam kako sam naučio da plivam i kako sam zbog toga najvažniji na svetu. Onda sam padao sa neke ogromne zgrade. U snu sam mislio kako već godinama nisam sanjao da letim. Probudilo me je zvono na vratima.

“Silazim za minut”, rekao sam.

Pritisnuo sam metalno dugme i poslagao stvari po podu lifta. Jedna knjiga mi je ispala iz kutije. Još jednom sam ovlaš pogledao po stanu. Iako sam pokupio sve što sam imao, prostor nije izgledao ništa praznije. Na malom belom stolu, pored dvoseda, stajalo je parče hartije i olovka. Hteo sam nešto da napišem. Nisam znao šta. Pogledao sam knjigu koju sam pokupio s poda. Dnevnik o Čarnojeviću. Zgužvao sam papir i umesto njega stavio knjigu na sto. Zaključao sam vrata i spustio se do prizemlja. Ključ sam ostavio u poštanskom sandučetu. Pred zgradom je čekao auto.

Nakon sat vremena sedeo sam na starom kauču u malenoj sobi. Spram mene je stajala gomila uredno složenih stvari, zauzimajući gotovo ceo pod. Presekao sam plastičnu flašu, napravio pepeljaru i zapalio cigaretu. Ćutao. A hteo sam da govorim. Mislio o nečemu, valjda. Pokušavao da se setim stvari u koje još uvek verujem. Mladost? U nju već odavno ne verujem. Ne možeš verovati nečemu što se tek tako istopi i ispari. Verujem u senke. One me nikad nisu napustile. Verujem da reke ne teku uzalud. Verujem da je Hemingvej umeo da plače, da je Roki Balboa dobio svoj poslednji meč.

Ugasio sam cigaretu i prišao prozoru, smaknuvši debelu zelenu zavesu. Izgledalo je kao da se razvedrava. A ja sam znao da prave kiše tek dolaze. Zaključao sam vrata sveže izrađenim ključem i izišao na ulicu da gazim po barama. To me je uvek smirivalo. Osetio sam kako mi ledena voda natapa stopala. A bilo je proleće.

kisa

Posted in Puna linija, Uncategorized | 4 Comments

Dnevnik o Crnjanskom

Opet sam se zaljubio u Crnjanskog. Od njega sam tugu nasledio. Jezik jablanova naučio. On mi je kiše u dane ulio. Cele noći oka sklopio nisam. Ne znam da li sam pokraden, ili sam, tek tako, prosuo sve što sam imao. Ne sećam se gde sam sve bio. Iz poslednje kafane su me izbacili. Odbio sam da izađem, zahtevajući da me zamole. Nisu me zamolili. Onda sam gazio po barama, desnom rukom pridržavajući levu, koja je bila malo natekla. Taksista mi je drsko naredio da bacim cigaretu. Rekao sam mu da stane i, zalupivši jako vrata, nastavio peške. Mislim da mi je nešto opsovao. Sreo sam neke devojčice. Nešto su pevale i prošle kraj mene. Žena od oko pedeset godina kopala je po kontejneru. Pred ulazom u zgradu, dva čoveka su u tišini ispijala pivo. Ništa se nije čulo. Samo povremeno šuštanje mokrog lišća pod mojim nogama. A bilo je proleće.

Jutro sam dočekao budan. Zakrvavljenih očiju i požutelih prstiju. Gomila uredno spakovanih stvari stajala je nasred sobe. Nešto garderobe, jastuk, ćebe i tri velike kutije sa knjigama koje nikada neću stići da pročitam. Sve u u svemu, otprilike, jedan kubni metar. Toliko sam dosad nakupio i nakućio. Uskoro ću napuniti dvadeset devet godina. Danas ću se preseliti po dvadeset drugi put. Ponekad mi se čini, da sam samo ključeve sačuvao, sada bih od sveg tog gvožđa barem kućicu za kera mogao da izlijem.

“Stižem za pola sata”, rekao mi je prijatelj, iz slušalice mog, sada već bivšeg, telefona.

Nisam znao šta bih sa vremenom, ni sa sobom samim u njemu. Uključio sam TV, nije išlo. Pokušao da gledam kroz prozor. Napolju nije bilo ničega što već nisam video. Uvek sam se grozio od pomisli na dan kada će mi sve postati poznato. Evo me, iako ne znam ništa i ništa nisam naučio. Nisam brao masline, nisam krstario morima. Nisam svirao gajde, nisam leteo avionom. Nisam štrajkovao glađu. Nisam popa oterao u pizdu materinu. Nisam se tukao u kafani, nisam bio u zatvoru. Nisam pravio vino. Nisam jahao slona. Nisam napisao pesmu koja ume da vrišti. Roditeljima nikada nisam rekao da ih volim. Nisam zasadio drvo. Nisam video Pariz. Čak ni Crnjanskog do kraja nisam pročitao. Nisam živeo, nisam se ubio. Ponekad se bojim da neću ni umreti.

Naslonjen na narandžasti jastuk, sanjao sam da trčim po travi. Da se smejem i saplićem o visoke stabljike zelja. Čuo sam majku kako me zove na večeru. Čuo sam dečje glasove koji me ubeđuju da ne treba da idem. Sanjao sam kako sam naučio da plivam i kako sam zbog toga najvažniji na svetu. Onda sam padao sa neke ogromne zgrade. U snu sam mislio kako već godinama nisam sanjao da letim. Probudilo me je zvono na vratima.

“Silazim za minut”, rekao sam.

Pritisnuo sam metalno dugme i poslagao stvari po podu lifta. Jedna knjiga mi je ispala iz kutije. Još jednom sam ovlaš pogledao po stanu. Iako sam pokupio sve što sam imao, prostor nije izgledao ništa praznije. Na malom belom stolu, pored dvoseda, stajalo je parče hartije i olovka. Hteo sam nešto da napišem. Nisam znao šta. Pogledao sam knjigu koju sam pokupio s poda. Dnevnik o Čarnojeviću. Zgužvao sam papir i umesto njega stavio knjigu na sto. Zaključao sam vrata i spustio se do prizemlja. Ključ sam ostavio u poštanskom sandučetu. Pred zgradom je čekao auto.

Nakon sat vremena sedeo sam na starom kauču u malenoj sobi. Spram mene je stajala gomila uredno složenih stvari, zauzimajući gotovo ceo pod. Presekao sam plastičnu flašu, napravio pepeljaru i zapalio cigaretu. Ćutao. A hteo sam da govorim. Mislio o nečemu, valjda. Pokušavao da se setim stvari u koje još uvek verujem. Mladost? U nju već odavno ne verujem. Ne možeš verovati nečemu što se tek tako istopi i ispari. Verujem u senke. One me nikad nisu napustile. Verujem da reke ne teku uzalud. Verujem da je Hemingvej umeo da plače, da je Roki Balboa dobio svoj poslednji meč.

Ugasio sam cigaretu i prišao prozoru, smaknuvši debelu zelenu zavesu. Izgledalo je kao da se razvedrava. A ja sam znao da prave kiše tek dolaze. Zaključao sam vrata sveže izrađenim ključem i izišao na ulicu da gazim po barama. To me je uvek smirivalo. Osetio sam kako mi ledena voda natapa stopala. A bilo je proleće.

kisa

Posted in Puna linija, Uncategorized | Leave a comment

Reč, dve o vojnoj paradi u Novom Sadu

Jednom je, jednog ne baš pametnog dečaka, na ulici presreo rmpalija, koji je inače izdašno maltretirao celo selo, opalio mu nekoliko šamara i izudarao ga pride motkom koju je našao kraj trotoara. Mnogo godina kasnije, dečak je porastao i prokurčio se, avanzovao u gazdu sela, ali nije postao ništa pametniji. Uzeo je onu motku kojom je davno izudaran, jer ju je brižno sve ove godine čuvao, napravio od nje koplje i otišao do rmpalije da ga pozove u goste, kako bi mogao da vidi njegovo delo. Rmpaliju je zatekao u njegovom zamku, kako čačka nos, pije pivo, jede vola s ražnja, baca koske oduševljenoj masi pod prozorom  i usput naizmenično po njima piša i puca, da se zabavi. Posle mnogo moljakanja i ubeđivanja, te posle obećanja nekadašnjeg ne baš pametnog dečaka da će rmpaliji pripremiti istu takvu gozbu, ovaj mu je najzad obećao da će ga posetiti. Nekadašnji dečak je, iako pomalo tužan što ga rmpalija nije ponudio pivom i volovinom, ipak veselo otrčao ka svom selu. Tamo je od jednog seljaka besplatno uzeo nekoliko volova, od lokalne pivare zaplenio cisternu piva, a jedna građevinska firma mu je, takođe besplatno, napravila maketu rmpalijinog zamka u prirodnoj veličini. Sve ih je, prethodno, ubedio da sve što čine čine upravo za svoje dobro, i da je njihovo odricanje bolno, ali zanemarljivo spram nastupajućih koristi od istog. Naime, iako nije bio baš pametan, seljaci iz njegovog sela su bili još tupaviji. Napokon, došao je i taj dan, svečanost je mogla da počne. Na centralnoj seoskoj livadi okupili su se gotovo svi seljaci iz tog i okolnih sela, jer im je bilo rečeno da će svako ko prisustvuje svečanosti biti nagrađen kostima vola s ražnja, a to je ponuda koja se u selima tog kraja ne odbija lako. Rmpalija je zauzeo svoje mesto u maketi zamka i prihvatio se gozbe, a nekadašnji ne baš pametan dečak poslao je nekoliko svojih poslušnih šarplaninaca da mu iz njegove kuće, konceptualno ukrašene zarđalim kašikama svog nekadašnjeg oca, donesu tu, prema njegovom ne baš pametnom mišljenju, neviđenu interseosku atrakciju. Kada mu šarplaninci u zubima donesoše koplje, on ga ponosno uze u ruke, i stade pred rmpaliju:

„Aha! Vidi šta imam!“

Rmpalija ga je odsutno pogledao i punih usta rekao: „Evo, sav sam se usro!“, te nastavio da čačka nos, pije pivo i jede jednog ovećeg vola, bacajući kroz prozor koske okupljenim seljacima, usput ih zapišavajući i nasumično pucajući u njih, da se zabavi.

„Nego“, dodao je rmpalija, „bezveze ti je ovaj vo, žilav, mastan, a ima i duži rep od onih mojih, stalno imam osećaj da mi neko antenom ispod nosa maše.“ Potom je ustao i otišao.

Sutradan je, u ekskluzivnom intervjuu za seoske novine, nekadašnji ne baš pametan dečak preko cele naslovne strane izjavio: „Naši volovi imaju duži rep od rmpalijinih!“ Po selu se pričalo da je neposredno nakon toga onim svojim kopljem izudarao seljaka od kog je volove uzeo. Onda ušao u svoju kuću, konceptualno ukrašenu zarđalim kašikama svog nekadašnjeg oca, pojeo ostatak volovine, napio se piva i glasno podrignuo. Koske je, kažu, dao svojim vernim šarplanincima, iako bi, tako je navodno pričao, bio najsrećniji da može da ih podeli celom selu, u sumrak tog dugog, mučnog, kišovitog, mutnog dana.

P. S. Ni najstariji seljaci se ne sećaju tačnog datuma kada se ovo desilo, ali se sećaju da je upravo tih dana u Novom Sadu održana velika vojna parada.

vo-na-raznjuFoto: YouTube

Posted in Taraba, Uncategorized | 3 Comments

Dvojka, gore, desno

Dok sam, negde ’99, na prvoj ili drugoj godini studija, živeo u Petrovaradinu, na okretnici „trojke“ i „devetke“, kod druga Mileta, kom sam, mnogo godina kasnije, njegovom greškom a na moje zadovoljstvo, postao venčani kum, elem, velim, tada sam gotovo svakodnevno, budući da sam često išao peške, prolazio kraj jednog zidića u Preradovićevoj ulici, preko puta „Bloka 8“. I uvek mi je dan, kakav god mi osvanuo, postajao nasmejan i topao, makar na tih sekund ili dva, koliko sam, svaki put iznova, iščitavao grafit, ispisan na istom tom zidiću, a koji kaže: „Ljubio sam Ninu.“ U zagradi stoji: „Iz roštilja.“ U potpisu, ako me sećanje ne vara – Laza. U tu malu, žutu roštiljnicu, smeštenu dijagonalno, sa druge strane ulice, retko sam ulazio, tako da Ninu nikada upoznao nisam. Možda sam je nekada i video, ali je nisam prepoznao, jer mi se, moguće, nije uklapala u sliku koju sam o njoj napravio. A Nina je, u glavi mojoj razbarušenoj, bila čeljade u obrazima pomalo rumeno, svo zaobljeno i loptasto, a opet tanko i prozirno, umešeno od, recimo, sto šezdeset i kusur centimetara mekane i slatkaste kože, koju sam, dakako, čak i u glavi svojoj, mogao samo da naslutim ispod bele uniforme, nalik lekarskoj, iako znam, kao što sam i tada znao, da su uniforme radnica u toj roštiljnici bile potpuno drugačije. Iskreno, i ne sećam ih se. Ja, uglavnom, ne volim da se sećam svih tih prozaičnih oblika i boja stvari kakve su uistinu bile, već onakvih kakve JESU, dakle onakvih kakve sam ih u glavi svojoj rodio. I imala je ta Nina, u mojoj glavi, tadašnjoj, a verovatno i sadašnjoj, nekih osamnaest, ili devetnaest godina, koliko sam i sâm tada brojao. I, ako se dobro sećam, a kad čovek vazda izmišlja, onda mu sećanje nije ni potrebno, Nina je studirala medicinu, zubarkom želela da postane, zasigurno je došla iz unutrašnjosti, jer domorodačka deca nemaju potrebu da rade dok studiraju. Često sam mogao da zamislim njene reči za pultom, dok gleda mušterije kako oko nje na sve strane žvaću: „Izvini, ostalo ti je malo ajvara, na dvojci, gore, desno.“ Kažem, umeo sam da čujem njene reči, ali nikada njen glas. Nije mi problem da ga naknadno izmislim, da kažem da je bio pomalo napukao za njene godine, odraslasto-baršunast, no ipak nekako svilen, da je svirao južnjačkim akcentom, to bih najviše voleo, ali to bi bila laž. A ja nikada ne lažem, ja samo izmišljam. I to je, zapravo, sve što sam o toj Nini znao. Ni o njenom Lazi, isto tako, ne umem reći mnogo više. Bio je žgoljav i trapav, bezmalo dvometraš, studirao književnost, imao, recimo, 21 godinu, iako je njegova paučinasta brada više odavala utisak četrnaestogodišnjaka. I znam da je, jedne večeri, došao u roštiljnicu, i od jednog u obrazima rumenog čeljadeta svilene kože naručio pljeskavicu. Onda dugo, jer nije jeo meso, prebirao prstima po prilozima i salatama. Sve dok mu ona, kad je, poslednji i za poslednje metalne pare, za pultom plaćao, pred sam fajront, tim svojim glasom i akcentom nepostojećim, nije rekla: „Izvini, ostalo ti je malo ajvara, na dvojci, gore, desno.“ Laza ko Laza, žgoljav i trapav, mogao je iz rukava istresti čitav „Oblak u pantalonama“, sve ruske sabrane pesnike, ali, da ga triput ubiješ, nije umeo znati kakva je to sad „dvojka, gore, desno“ u njegovom svetu bez brojeva. A Nina je, tako je bar glava moja meni pričala, dohvatila jedan komadić salvete i njom upila onu crvenu flekicu sa dvojke zbunjenog Laze. Ne znam šta se dalje te večeri dogodilo, jer bio je fajront, a i nije lepo špijunirati svetove, sve i kad te svetove čovek izmisli. Znam samo da je sutradan, dijagonalno od roštiljnice, u Preradovićevoj ulici u Petrovaradinu, preko puta „Bloka 8“, osvanuo grafit: „Ljubio sam Ninu.“ U zagradi: „Iz roštilja.“ U potpisu, ako me sećanje ne vara – Laza. I znam da bih sada, čini mi se, više od svega voleo da mi neko kaže da su se, posle svih ovih godina, ta moja Nina, i taj moj Laza, jutros negde zajedno probudili. Da su se u kakvom ogromnom, satenskom krevetu, dugo grizli, belim zubima i trapavim rukama, ostavljajući na jastuku dobroćudne fleke od jednog naglas izdeklamovanog „Oblaka u pantalonama“. I voleo bih, eto, da im kažem, da su, te davne ’99, na onom zidiću napisali jednu od najtoplijih pesama, otkako zidova ima. I još bih, za kraj, voleo da čuvaju onu maramicu sa crvenom mrljom, ispresovanu u kakvoj knjizi sabrane ruske poezije.

P. S. Kad popijem kafu, kupiću četku i farbu. Jer, još je mnogo zidova neispisanih.

oblak

Posted in Prazan papir, Uncategorized | 6 Comments

O jednoj zdravstvenoj knjižici, i srodne, jesenje teme

Jesen mi se u očima naborala

Ko kakva senilna starica odbegla od kuće

Ali mi još uvek iz prstiju šapuće

Jedno kasno leto

I pesme mi

Kišovite

O suncima pevaju

Istina je:

Ja sam menjao vasione

Za kap muzike iz nekih zaboravljenih očiju

I u vatrenu sam kočiju

Svoje pobesnele demone

Upregao ko pse

Da me kroz vekove nose

Da mi jablanovi oduševljeno skandiraju

Da se preda mnom klanjaju ptice

Da mi sviraju oronule ulice

O jednoj udatoj ženi

Koja je navodno u meni

Tek pevati naučila

I u jednom mi ludilu

Buljuk dece naručila

Ko da su deca

Kakvi krvavi potoci

Što se tek tako

Jutrom uz noćašnju rakiju daju ispovraćati

Ja decu ne umem rađati

Umem tek vasione

Pa ih onda

Na tone

Menjati za džep klikera

Ili za ogrizak smeha

Što kao simfonija raste

Na jednim crvenim usnama

Sa južnjačkim naglaskom

I iz nekoliko mladeža

Recimo šest

Na nekim leđima svilenim

Umem roditi epohalnu vest

Da se u jednu ranu zoru

Po lokalnom vremenu

Nepovratno zapalilo

Gomila svetova budućih

U ovom zgužvanom temenu

Istina je:

Uvek sam sebično živeo

Samo u svom stomaku

Nekad sam kolevku

Češće raku

U njemu sebi dubio

I uvek

Pomalo demode

Ljubio mrtve pesnike

Na koje

Kažu

Ličim

A ja se ne branim ničim

Jer nemam razloga da se branim

Jer nisam od krivice svetove pravio

Niti se mimo svoje volje davio

U rekama i rečima

Ja sam umetnost umiranja

Doveo do vrhunca

I često pljunem na one

Koji se prazni i slepi i gluvi

Smrtima mojim dive

Verujući da od njih

I sami umeju da žive

Ko da je umiranje nešto

Što se tek tako porađa

Istina je:

Izgubljen sam i zbunjen

I često ujutro plačem

Ne marim za rupe na čarapama

I nemam zdravstvenu knjižicu

A drugačije ne umem

Nego da budem zbunjen

I da ne posecam mačem

Svojim bolestima glave

Ja ništa svoje ne ubijam

Pogotovo ne bolesti

I volim da ih zalivam

Da veće od mene porastu

Da u tišini i mraku

Čekam dan kakav raspevan

Neizlečivo bolestan

Kad će me moje bolesti

U slast pojesti

Uz koru vrućeg hleba

Umočenog u nebo

Da taj dan recimo bude

U neku jesen sličnu ovoj

Što mi se u pupku naborala

Ko kakva senilna starica odbegla od kuće

A ja da

Recimo

Pravim

Svetove prošle i buduće

Sve od muzike sašivene

I čiste

I umivene

Mojim oznojenim dlanovima

I da nasmejan poslednji put

Sebično vazduh udahnem

Otvorenih očiju

U jednom takvom svetu

Razmišljajući usput

O glupostima

O klikerima

O nekoj zdravstvenoj knjižici

O jednom kasnom letu

late-summer

Posted in Prazan papir, Uncategorized | 2 Comments