Zimska pesma

 

Imam jedno nebo,

bubuljičavo i mlado.

Svo nateklo od Sunca,

krvavo od grozdova prezrelih.

I na tom nebu san,

i baštu u tom snu.

I usred bašte jabuku.

Jednu smešnu i kvrgavu,

divlju jabuku divlju.

I na najvišoj grani

te divlje divljine moje

jedna mi lasta raste.

I peva mi o nebu,

i peva mi o snu,

i peva mi o bašti.

I kaže: nikad još nije

pahulju namirisala.

I kaže: tako bi volela

pahulju da joj rodim.

Pa mi se valja u dlanu,

pa mi se kupa u oku,

pa mi pod noktima pleše,

pa se za mene glupira.

Ponekad mi se duri,

ponekad mi se rasplače,

katkad mi meso kljunom

besno do kostiju glođe.

I sve će,

kaže,

uraditi,

za tu pahulju jednu.

Jer,

kaže,

zna da znam

sve pod nebom da rodim:

priča se po svim šumama,

sa one strane mora.

 

A ja joj samo ćutim,

o jednom dalekom sebi,

o tome kako sam voleo

da gazim promrzle ulice,

o smehovima plavim,

kad sneg mi pod nogama plače.

I još joj ćutim o tome

kako bez nje ne umem,

i kako nikada više

snegove rađati neću.

Ja znam da čovek mora

sve ono što čovek može.

No džaba mi svi snegovi,

ako mi ona odleti.

jabuka

Posted in Uncategorized, Veći od života | Leave a comment

Kad se ponovo rodim

Kad se ponovo rodim,

a rodiću se, znam,

neka to bude, recimo,

na grudvi suve zemlje,

na šaci jalovog blata

iz kog ni korov ne raste.

I neka ništa više,

pod nebom celim nemam.

I neka vekovi prođu,

u znoju lica mog,

dok mi iz grudve te crne

prva travka se rodi,

da od korova stvorim

maslačke, tikve i bagrenje.

I nek prođu još vekovi,

mučni, gladni i krvavi,

dok mi korov i korenje

ne rode njive i livade,

beskrajna, plava mora

od vasiona plodnih.

Da budem najbogatiji,

da budem najgrlatiji,

da cela Rusija peva

o tome kako sam najveći.

I da onda poludim,

nekog pijanog dana,

da sve te njive i livade

za jednu Ciganku dam.

I da sve ne bude dovoljno

da moju Ciganku platim,

i da ostanu dužni

unuci moji plavokosi,

i praunuci njihovi,

i banke, i kase državne.

Jer, eto, bar mi toliko,

ta moja Ciganka vredi,

i još za paru više,

i još za život više.

I da u nekom gradu,

dok budu vejali snegovi,

kraj neke vatre umrem,

uz suknju njenu šarenu.

I da se više nikada,

nikada opet ne rodim,

da u tom novom životu,

ne upropastim stari,

taj prošli život budući,

što mi iz kamena raste,

što čeka da budem rođen

na grudvi jalove zemlje.

prazno

Posted in Uncategorized, Veći od života | 6 Comments

Razglednica sa Morave (Jebem vam mater!)

Bejah danas na Moravi. Kojoj? Pa kojoj, nego mojoj? Posle mnogo, mnogo, mnogo, mnogo kišovitih, oblačnih, crnih, mračnih dana. Da vidim je l’ procvetala, da vidim je l’ olistala. Da vidim ima li je, da vidim kako je, da vidim kakva je. I ista je. Ko i svake godine u maju. Već trideset sedam leta, otkako su me roditelji prvi put u nju bućnuli, da iz nje do neba porastem. Velika, nabrekla, natekla, mutna, zloslutna. A lepa. Ko neka devojčica iz prve klupe, s kikama od jablanova, jasika, žalosnih vrba, zelja, kopriva, maslačaka. Da sam je i ja pravio, lepšom je napravio ne bih. Elem, Morava. Moja. Kad je gledaš, sa onog mog mesta, podno mosta, ko da vazda kroz neko oko protiče, ogromno i toplo, pa u drugo otiče, još veće, još toplije. Ko da je sva od očiju sašivena, u oči neke upletena. Onda se primirim, pravim se da nisam tu. Pa za njom krenem, na vrhovima prstiju. Da vidim kuda će, da vidim dokle će. I vidim, nigde namerila nije, jer joj je kuća ceo svet. I čujem, kako mi šapuće, da je taj svet, ceo, ceo, ceo svet, i moja kuća. Onda potečem uzvodno, pa se svega, svega, svega setim…

Setim se: kako sam u njoj naučio da plivam, kako sam u nju iz škole bežao, kako sam zbog nje batine dobijao, kako sam iz nje prvu ribu izvukao, kako sam se u nju, na obalama njenim, prvi put zaljubio. Kako mi se u vene, i u mozak, i u džigericu usekla, da kroz mene teče, da kroz mene živi, da kroz mene balvane, i trave, i leševe valja. I mislim: kako je bajkovita ta bajka koja me rodila. I još mislim: kako ste gadni, glupi, odvratni, samoživi, svi vi prljavi stvorovi koji ste mi fašiste na kućni prag poslali, da mi bajku zakolju. Svi vi, koji ste izabrali da radije u krvi, no u Moravi, plivate.

Foto: static.panoramio.commorava

Sećate li se svoje reke, reke u kojoj ste plivati naučili? Sećate li se seoskih kerova koji za konjima laju? Sećate li se golubova koji zobaju mrve sa trgova, a da ih ne otimaju od usta gladnim penzionerima? Sećate li se zakletve, sećate li se himne, sećate li se letovanja u Buljaricama, preko sindikata ćaletove fabrike? Sećate li se svoje prve lopte, svoje prve lutke, svog prvog klikera, svoje prve masnice na oku, svoje prve petice, svoje prve jedinice? Nastavnice muzičkog, i njenog mladeža ispod levog oka? Odranih kolena, odranih laktova? Kaprija, i lubenice, i prvih jagoda? Sećate li se svoje majke, dok joj još grba na leđima nije izrasla? Njenog smeha, njenog dlana? Njene vere u život, u koji vas je zasadila, da pametniji od nje budete, da ne jedete zemlju, da ne jedete travu, da ne robujete celog života za krov i krevet? SEĆATE LI SE IČEGA, PIZDA VAM MATERINA?!

Gledam, velim, u Moravu, i Morava gleda mene. I kaže mi ono što i sâm već odavno znam: da je najlepša među svim boginjama što igda su bogove rađale; i da je rođena ovde, gde i ja, pod najlepšim nebom što ga je Kosmos igda naseljavao; i da je umorna, i da je besna, i da je luda, i da je bolesna; i da će vam kuće potopiti, i stada podaviti, i žita u klasu preklati, da vam unučići od gladi poumiru; da će vas zemljom i govnima zatrpati, tako uplašene, tako pičkaste, tako sramotne, tako nikakve, tako prodane, za džak brašna, za kornet jaja, za kilo kafe, za tablu crnog mermera kojom ćete deci svojoj grobove obeležavati, govna sebična! Za sto metara mostova preko Morave, koju ste isušili i zatrpali plastičnim flašama i leševima onih koji pokušavaju da vam objasne da se život ne završava sa vama. Stidite li se, pizde, svojih jeftinih izvesnosti, svojih stolica u vladinim i nevladinim organizacijama, u udruženjima književnika, u sindikatima gladnih fabrika, u upravnim odborima pogrebnih preduzeća, u akademijama, u vrtićima, u gradskim upravama, u kućnim savetima, u kurcu od kurca kurčevog kurca, gde ste pristali da budete, kako biste imali da jedete i da jebete, a da vas guzica razjebana boli što će vam deca poumirati, što će vam preci po grobovima pocrkati, što će vam Morava presušiti, i sve reke, i sve bare, i sve močvare, da više nikad, nikad, nikad ne naučite da plivate?!

Meni ne treba aplauz, dobio sam ih dovoljno. Aplauz traje sekund, život doveka. Ja za život igram, a ne za sekund. I zato, mirne duše, smem da vam kažem: jebem vam mater. I da ponovim, najgrlatije što umem, koliko god to bilo uzalud u krdu koje ne čuje: JEBEM VAM – MATER!

Posted in Taraba, Uncategorized | 5 Comments

Život i ja

Sat kaže da je napolju jutro. Ja mu tek senku nazirem, kroz teške zavese na dva džinovska okna, jedva uglavljena u zidove. Toliko dugo sam tražio stan sa prozorima. Kad sam ga napokon našao, na njih sam navukao zastore, crne, debele, jedva prozirne. Mrak me je toliko umorio, da mi je svetlo postalo neprijatelj. Sad najpre dan u crno prefarbam, tek onda u njega zakoračim. Ili ne zakoračim. Ponekad, kad se u toj tmini probudim, iz frižidera iskopam kakvu od juče zaostalu dvolitru piva, bocu vina, ili rakije. Smotam cigaru, naspem čašu, iskašljem jučerašnju krv, pa sednem za papir, da umešam novu, današnju. A znam da nije današnja. Krv je od pamtiveka, koliko god je ispljuvavao. Sve je u njoj zapisano. Svaki milimetar puta, svaka stopa bespuća. I ja, uvek isti, na putevima i u bespućima izgubljen. I tešim se da zalutati može samo onaj koji puteve poznaje. Neznalica uvek zna gde je. Ili bar misli da zna. Kao što ja – mislim da ne znam. Ne onako sokratovski, cinično i arogantno, već najiskonskije, najarhaičnije, najbezvremenije, iz dna ovog ludila što me je u bezmerje okovalo i u beskraj uzidalo. I još mislim o tome kako će na kraju samo beskraj ostati, da šeretski svedoči o promašenosti svih krajeva. Svih tih krajeva koji još i danas veruju da su me ukonačili, da su me ukrajčili, da su me dokrajčili. Ti kažeš: optimista. Onda se malo uvrediš kad ti odgovorim da još ništa pod nebom naučila nisi. Pitaš: pesimista? A ja se smejem, svim detinjstvima svojim, i ne znam kako da ti objasnim da u beskraju nema vazduha za krajnosti. Samo Život, zar je to tako teško razumeti? I ja u njemu, i ja sa njim. Sve ostalo je tu, tek da ne postoji. Svi ostali su tu, tek da kroz mene misle da žive. Elem, Život i ja. Dva šarlatana, sama u kosmosu. Ja mu podmetnem nogu, on me na stepeništu saplete. Ja mu na stolicu čiodu podmetnem, on mi u nepravilnom trouglu Pitagorinu teoremu podvali. Ja mu kliker ukradem, on mi loptu probuši. Nakon poslednjeg zvona, obojici nam bude pomalo stidljivo žao. Sednemo za kakav osunčan sto, i naručimo po rakiju, da prazan papir pred nama u pesmu obojimo. Malo otplačemo, pa se smejemo. On mojim debelim nogama, ja njegovom izlapelom korenju. A obojica – samima sebi. Dva najbolja drugara, u svetu u kom nikog, i ničeg, više nema. Samo senke. Poput onih što mi se jutrom, kad sat kaže da je svanulo, kroz teške zavese u beonjače zakucaju. I teraju me da u dan zakoračim. A ja otvorim frižider, i tamo napipam kakvu jučerašnju dvolitru piva, bocu vina, ili rakije. Pa iz čaše krv potegnem. I u krvi beskraj, od pamtiveka u mene uklesan. I pustim te da misliš kako si negde drugde. I čekam da zatvorim oči, da najzad shvatiš – da te nema. Kao što ničega nema. Samo život. I ja u njemu, i ja sa njim.

noć

Posted in Uncategorized | Leave a comment

100%

Jebe se meni
Za metafizički bol
Veltšmerc-rikverc
I ostala govna
Nije to nikakva metafizika
Već fizika par ekselans
Hemija ponekad dobro dođe
Matematika ne dolazi u obzir
Matematikom se uglavnom bave pesnici
Kad sriču kliču i nariču
A zapravo računaju
Koliko smeju da potroše
I kome treba da popuše
Da večni život prištede
Za neke bolje dane
Pa žive po trista godina
Pevajući o smrti
Veltšmercujući i švercujući
Nabodem ih osedele
Na mladost moju promašenu
A ja još skupljam
Prašinu sa đonova
Da pred fukarom
Zametnem tragove
Izmišljajući uzaludno
Nove galaksije i gradove
Iscentrifugiranog mozga
U mrtvom uglu beskraja
Dok točak istorije tandrče
U kablu kablovske televizije
I kažem opet blesavo
Nije to nikakva metafizika
Već fizika par ekselans
To kad me noć
Ko kurva
Raspali flašom po glavi
Pa mi iz otvorenih očiju
Krv presoljena pokulja
Jer jednom
Kad zagrizeš nebo
I zube o njega polomiš
Znaćeš kako je nestvarno
Stvarnije od svih stvarnosti
Svetovi se dodiruju
U onom nedodirljivom
Dani se mere vekovima
Mrak kroz mrakove urla
Deca prose po ćoškovima
Žene se prodaju na rate
Dok se anarhisti nadvlače
Antiglobalisti umrežavaju
Jedući toplu supu
U gaćama 100% pamučnim

razbijena flaša

Posted in Veći od života | 1 Comment

Osveštavanje mozga, ili kako je novosadski „Vodovod“ izlečio Bugare

Na opštu radost vaskolikog verujućeg i neverujućeg življa, u Novom Sadu, nesuđenoj prestonici nesuđene Vojvodine, nedavno je, u dobro uvežbanoj i besprekorno realizovanoj akciji od strane zabrinjavajuće brojne nekolicine mozgova ljudskog porekla, osveštana voda iz crkveno-javnog preduzeća „Vodovod i kanalizacija“, čime su građani ovog tihog, mirnog i nadasve pravoslavnog panonskog utvrđenja, ali, pokazaće se kasnije, i čeljad iz daleko širih geografskih okvira, po drugi put u dve godine počašćeni privilegijom da im iz slavina, vodokotlića i šmrkova za pranje ulica teče zdravlje, sreća, čist ten, zagarantovana potencija i sve ono što se ne može kupiti prosečnom platom od šezdeset hiljada dinara, koliko, prema zvaničnim statistikama, zarađuju stanovnici ove egzotične kulturno-turističke destinacije poznate po švargli, kavurmi i dva plastična klozeta podno spomenika žrtvama fašističke racije. Akciji su prisustvovali rukovodeći organi od preduzeće, koji su smerno meditirali i po potrebi aplaudirali, novinari koji nisu imali cojones da se naglas cerekaju, jedan pop koji je vodu direk’no osvetio i izvesni Tomislav Bokan, savetnik direktora i vlasnik političko-šibicarske firme Dinara-Drina-Dunav, a koji se onomad proslavio i na velika vrata ušao u svet politike humanitarnim projektom plaćanja po dve crvene mentalno-moralnoj sirotinji kako bi se ista na prethodnim izborima pravila da zna ko je pomenuti Bokan i glasala za njegovu partiju, to jest Romsku demokratsku stranku, sačinjenu od dva Roma, narečenog Tomislava i njegove uže i šire familije za koje bi se eventualno moglo pretpostaviti da su negde između neolita i paleolita i sami bili Romi, ili bar da su s Romima živeli u dobrosusedskim odnosima u tadašnjoj SAO Krajini. U isto vreme, u istom gradu i sa istim osvećivačkim ciljem, jedan drugi pop jahao je cisternu ispred Saborne crkve, ali je ovaj događaj ostao donekle u senci prvopomenutog pičvajza, budući da je, dakako, cisterna tek kap u moru spram sveukupne vodurine koja kola podzemnim i nadzemnim arterijama grada. Stoga se ni ja, ovom prilikom, neću baviti popom koji jaše na cisterni, već ću pokušati da se skoncentrišem na pontencijalna blagougođa i psiho-somatske benefite od delatnosti onog prvorečenog popa i njegovog dinaroidnog saradnika čija je duša vižljastog i neuhranjenog Roma ironijom sudbine privremeno zatočena u telu od tovar i kusur žive vage ruske proizvodnje, a koji su zajedničkim snagama, uz pomoć nekoliko partijsko-fizičkih pečalbara, plastične kace, inače praktične za kišeljenje kupusa ili držanje džibre, najpre napunili običnom vodom iz domaće radinosti, a potom iz njih, verovali ili ne, u podzemne tokove izvrnuli tekućinu koja je, ni manje ni više, do sveta i samim tim lekovita, a kako je to primetio i narečeni savetnik božanskom rukom izvajan od zemljano-vodenih elemenata Dinare, Drine i Dunava, te zbućkan u paradigmu novosadskog javno-političkog funkcionera.

Foto: jewishcurrents.orgmojsije

Elem, više no poznat je podatak da Novi Sad, uprkos činjenici da, prema tvrdnjama nekih naučnika, živimo u 21. veku, još uvek nema prečistač otpadnih voda, te da sva govna koja proizvede oko tri stotine hiljada ovdašnjih domorodaca, dođoša, prođoša i inih seratora, uglavnom u komadu završavaju u lepom, plavom Dunavu. Nije teško pretpostaviti da je sudbinu govana, avaj, podelila i sveta voda novosadska, te da je tako neprečišćena skrljana u Kanalizaciju, mlađu Vodovodovu sestru, putem koje je, ko i ona govna, završila u Dunavu, tamo podno montažno-demontažnog Žeželja, devojačko Boško Perošević, tačno na onom mestu gde iskusni ribolovci iz fekalija i bolničkog otpada vade kancerogenu ribu i njom hrane neke buduće mutante sa savetničko-direktorskim ambicijama. E, sad! Uprkos verovanju koje je duboko uvreženo među članovima Bokanove partije, a koje veli da Dunav teče do Beške i tamo misteriozno ponire, izvesna nauka sumnjivog imena „geografija“, kao i plaćenički Google-ovi snimci sa srpskih nebesa, drsko tvrde da ova govnjiva reka piči skroz do Beograda, pa još dalje, kroz neke pičke materine, gradove i hidroelektrane, sve do nekakve ogromne rupetine, u narodu poznate kao Crno more. Inače, ovo more na slikama nije skroz crno, nego samo onako, tek-tek, a što se crnim zove znaju samo Bog, Oliver Mandić, Nebo i eventualno Bokan. Na to more, a opet prema tvrdnjama pomenute nauke koja je od pamtiveka u klimavim odnosima sa bogovima, popovima i crkvama, izlazi nekoliko srpskih zemalja, krštenih sa Bugarska, Rumunija, Turska, Ukrajina, Rusija i možda još neke, da ne mozgam sad, sve je to isto. I sad ja nešto razmišljam: ukoliko Dunav stvarno, suprotno verovanjima Bokanovih sledbenika, piči do tog mora crnog, to bi značilo da se s njim u narečenu rupetinu bezdanu ulivaju i sva neprečišćena govna novosadska, pomešana sa blagotvornom i čudotvornom vodom ovdašnjom, osveštanom od strane zvaničnog popa sa sertifikatom. E! Tek ovde, zapravo počinje priča, što je prilično bezveze, jer za koju rečenicu treba da se završi, ukoliko ne računa na smrt čitaoca. Kako god. Svi ovdašnji mediji, tradicionalno-nezavisno uroćeni protiv vladajuće garniture, kojoj (jebem te, živote) pripada i Tomislav Bokan, prećutali su činjenicu da će pomenuta rukoosveštana voda novosadska (a tu se ne misli na ono što popovi zovu rukoblud) završiti u rečenom moru, među svim onim Srbima različitih vera i nacija. Budući da je ova istina, kako već rekoh, u medijima prećutana, meni ne preostaje ništa drugo, do da je izmislim. To dalje implicira, kako bi rekao detektiv Kokni Kol, jednu sledeću, takođe prećutanu istinu, koja veli kako na obalama Crnog mora već uveliko u redovima stoje Bugari, Rumuni, Turci i ostala gamad, držeći na rukama svoje neizlečivo bolesne i čekajući kontingent svetih novosadskih govana u koje će ih potopiti i, dakako, izlečiti. Rusi su, kao i uvek, u svojoj ekstravaganciji otišli korak dalje, te počeli masovno da raskopavaju groblja i da u more bacaju svoje mrtve, čvrsto uvereni da će im uskoro mrtvi živi isplivati, eventualno malo gladni i ozebli, ako su baš davno umrli. Evo, kažu, za koji dan. Samo da im se Dunav od Novog Sada dokotrlja. Teško je proceniti kada će se to tačno desiti, jerbo Google kaže da je u nekim delovima dunavskog toka brdovito, pa je logično da, kad je uzbrdo, i sam Dunav teče sporije. U svakom slučaju, biće. Živ nisam da dočekam. Aj’ uzdravlje. Amin.

Posted in Uncategorized | 2 Comments

Igralište

Tu se igra bez ruku

Tu se igra bez nogu

 

Ko je bez ruku grli

Ko je bez nogu trči

 

Kad se od igre umore

Bezoki san prizivaju

 

U snu imaju ruke

U snu imaju noge

 

I hodaju na rukama

I nogama se grle

 

Kad se od snova umore

U snu se okati uspavaju

 

I uvek iz početka

I uvek s istog kraja

 

Dok s očima ne usnu

Dok slepi se ne probude

 

A igralište cveta

I igralište vene

I oči i ruke i noge

Kiše od snova mu pletu

the meme design lavirint

 

Posted in Uncategorized | Leave a comment