Kratka istorija sna

U slabo osvetljenoj sobi, na malenom prozoru koji se otvara na dole i leži horizontalno pod samim plafonom, kao kakav staklen, proziran šank, stoje dve šolje tek skuvane kafe i, između njih, pepeljara, načinjena od poklopca za tegle, sa dve zapaljene cigarete u njoj. Blago nalakćeni na krhki, stakleni šank, nogama oslonjeni o ivicu starog kauča, dvojica kuštravih dečaka posmatraju škrti odrezak jutra, što im se kroz ovaj sićušni objektiv nudi. I vide svežezeleni travnjak komšijskog dvorišta, ograđen visokim zidovima, vide betonsku stazu koju je još rano jutros neko polio vodom, nekoliko stabala voća, nešto cveća i nebo što se nad dvorštem raspuklo, a čiji se beskraj odavde može tek naslutiti. Preko celog travnjaka, od zida do zida razapet, njiše se prazan štrik.

– Šta misliš – kaže prvi – subota je, možda će prati veš, pa izađe da ga okači? Sve mi se čini da danas vredi čekati. A?

– Ma, sigurno… – odvraća drugi, kao mrzovoljno. – Možda nam još dođe pod prozor i zamoli nas da joj iscedimo gaće. Da joj ruke ne ispucaju.

Tu obojica prasnu u dečački smeh i kikoću se nekoliko sekundi. Onda malo ćute, pa zapale još po jednu cigaretu. Nekad pričaju o fudbalu, nekad o crnim rupama, nekad o moru, nekad o dalekim svetovima koje će upoznati, nekad o većem stanu u koji će se preseliti, sa pravim prozorom i pravim šankom. Nekad se samo smeju, i ništa im više ne treba. Kad se umore, ugase cigarete, isprazne poklopac od tegle u najlonsku kesu, odgurnu šolje u kakav nevidljivi ćošak sobe, pa zauzmu svoja mesta na starom kauču. Svako otvori svoju knjigu, i u narednih nekoliko sati čuje se samo toplo šuštanje papira, isprekidano tek povremenim kašljanjem, kijanjem, ili glasnim protezanjem. Kad prvi od njih progovori, obojica znaju da je vreme da knjige zatvore.

– Bog te, ala ovaj lik smara! – kaže prvi. – Da sam imao toliko robova koji za mene rintaju, kontam da bih nešto kudikamo pametnije smislio.

– Ništa mi ne pričaj! – odgovara drugi. – Ovaj moj ko s kruške da je pao. Da sam mu lopatu dao da me po glavi udara, lakše bi mi bilo, nego da ga čitam

Onda se opet kikoću. Pa iz frižidera iskopaju kakvu zamrznutu plastiku, istovare je u šerpu i čekaju da se na „dvojci“ kocka leda pretvori u nešto jestivo. Neko uvek bude manje gladan, pa kao uz uzdah iz sebe ispusti „ja više ne mogu, aj’ pojedi ti“. Onaj drugi pita „jesi siguran?“, pa pomalo stidljivo u tanjir prospe što je u šerpi ostalo. Kad završe, dogovore se da će suđe oprati uveče. Pa iz džepova izvade izgužvane novčanice i poređaju ih po stolu. Prebroje novac. Ako izračunaju da do sutra imaju dovoljno hleba, sapuna i paste za zube, pokupe iz hodnika prazne pivske flaše, prošetaju do radnje i zamene ih za pune. Proleće je, ali je dan još uvek kratak. Pri povratku u stan, prvi mrak im se uplete u raščupane glave. Kad uđu u sobu, sve dnevno svetlo već se skupilo u maleni okvir prozora. Opet ga otvore, polože na njega poklopac od tegle i nazdrave za nešto nepoznato. Čuje se stakleno sudaranje flaša u polumraku. Opet malo ćute, pa opet malo pričaju. O nebu, o oblacima, o budućim svetovima, o povratnim kartama, o starim Grcima. O ženskom glasu iz susednog dvorišta. Kad počnu već da se smeju na sve izgovoreno i neizgovoreno, prećutno se dogovore da će suđe, ipak, oprati sutra. Klimnu glavama jedan drugom, pa se opet smeju. Sve dok se opet ne umore. Onda obore stari kauč i razvuku po podu sunđere s fotelje na rasklapanje, pa preko njih razbacaju ćebad i jastuke. Ko šta ugrabi – njegovo je.

– A šta ako si ti nju izmislio? – pita prvi.

– Ne lupetaj, ti si prvi o njoj počeo da pričaš – odgovara drugi već pospano.

Razmene još po nekoliko reči i po nekoliko sve tiših osmeha. Onda spavaju. I sanjaju crne rupe, i sanjaju more, i sanjaju buduće svetove, i sanjaju stare Grke. I komšijsko dvorište, nad kojim se njiše još uvek prazan štrik. I, spavajući, jedva čekaju da se probude.

Sada svako u svom ćošku živi. Vide se jednom u nekoliko meseci. Nalakćeni na šareno-kariranu istoriju snova, psuju majku izmišljenim svetovima. Uglavnom ćute, ponekad pričaju. Stidljivo, ali pričaju. Ili se zagrle i plaču, i čini im se da im više ništa ne treba. Katkad izmisle sebi kakvu himeru i posade je za sto. A znaju da će se raspasti čim se raziđu. I, sasvim sigurno, neće umeti da peva. Niti će u subotu širiti veš po štriku komšijskog dvorišta.

– Je li stvarno postojala?

– Otkud znam? Ti si je video. Ili izmislio, zar ne?

Onda svako ode natrag u svoj ćošak, pronađe u frižideru kakvu kocku leda i čeka da iz nje izraste šta jestivo. Iako nijedan od njih već odavno nije gladan. I spavaju, i ne sanjaju ništa. I samo žele da se što kasnije probude. Da se, ako se već mora, probude bar u sumrak kakvog okraćalog jesenjeg dana. Pa da opet spavaju.

Nebo

Posted in Puna linija, Uncategorized | 1 Comment

Pismo Selimiru Raduloviću, upravniku Biblioteke Matice srpske

Gospodine Raduloviću, upravniče Biblioteke Matice srpske,

Čuh danas od drugara jednog, pouzdanog, da ste nekako pročitali ono kad sam po fejsbucima za vas rekao da ste govno korumpirano, da ste me odjebali za posao pod izgovorom da vam je zapošljavanje zabranjeno, te neposredno potom isti posao dali deci svojih kolega, deci što su se tek ispilila i majčinu sisu ispustila, a već bi državnu da zagrizu. I još ste rekli, a kaže mi taj drugar moj, da mi posao niste „dali“, jerbo sam na razgovor pijan došao, i neprikladno odeven. Da vas podsetim, gospodine Raduloviću, da sam na oba razgovora, jer dva ih je bilo, došao u deset sati ujutro, obrijan, ispeglan i upeglan, ko poslednji štreber. Pitajte frizerku moju, koja mi je oba puta dlake na glavi glancala, da vam oči ne bodu. Prvi put mi nije naplatila, drugi put sam joj za obe operacije jedno šišanje platio, uz bakšiš od pedeset dinara, da me maler ne bije. Elem, oba puta, kao što rekoh, u vašu kancelariju sam došao naspavan, odmoran, svež, sa gomilom jebeno dobrih ideja o tome kako iz smrti vratiti tu kuću koju ste vi, i slični vama, doveli do toga da u nju za deset godina više neće imati ko da dolazi, jerbo su vam posetioci, u proseku, stari po osamdeset i kusur jeseni, uglavnom zaodenuti u pedofilsko-popovske mantije. Zanimljivo mi je da ste za taj moj nastup „protiv vas“ uopšte čuli, s obzirom na to da vas po istim tim fejsbucima nikad nisam video, te pretpostavljam da vam je sve uredno-dupelizački prepričao neko od pismenijih, a jednako ambicioznih vaših saradnika, verovatno neko od mojih bivših kolega, možda i prijatelja. Nadam se da ste tom nekom dopustili da vas bar oralno zadovolji, kad već ima tako iskrenu želju u genitalije da vam uraste. Nego, jebeš njih, gospodine Raduloviću. Mene ne zanima to što se vi, očigledno, raspitujete po svojim bordelima o mojim navikama i sklonostima, pa ste iz tog raspitivanja volšebno shvatili da je najlakše da mi prišijete to da sam pijandura. Ne zanima me ni to da li ste jedno čovekoliko govno koje je na direktorskim funkcijama otkako je na oči progledalo. Ne zanima me ni to da li ste, kao što upućeniji vele, onomad s ponosom izjavljivali da spavate s knjigom Mire Marković pod jastukom. Ne zanima me ni to što ste jedan kurac od pesnika, kakvih u svako doba dana ima bar trista kila žive vage u svakoj kafani po železničkim stanicama, od Gajdobre do Stalaća. Ne zanima me ni to što ste sve moguće garniture preživeli na direktorskim i upravničkim pozicijama. Ni to što se nikad, kao neki pišljivi „intelektualac“, niste izjasnili nijednom rečju u odbranu naroda svog srpskog, koji tako lepo deklarativno volite, a koji vam, otkad znam za sebe, umire pod čizmama diktatora. Boli vas kurac za njih, važno da je vašoj guzici toplo, samo da se ta diktatorska čizma i ka vama ne našilji, je l’ da? Ali me zanima, i jako me dotiče to, kad o meni tako bezobrazno i kurvinski lažete. I kad nemate ni mrvu intelektualnog poštenja, ni ljudskih muda, da priznate da ste, posle tog drugog našeg razgovora, u Biblioteku Matice srpske zaposlili sina Lasla Blaškovića, upravnika Narodne bilioteke Srbije, i ćerku Dragana Stanića, alias Ivana Negrišorca, direktora Matice srpske. I još troje ili četvoro čeljadi, u istom paketu da ste zaposlili, kako sam pouzdano čuo.

tatin sin

Znate, gospodine Raduloviću, mene je, kao i svakog stvora živog valjda, relativno lako veštim lažima izmanipulisati. Ali je iskrenošću još lakše. Da ste mi, recimo, rekli „jebiga, Duško Domanoviću, moram da zaposlim decu od Kurte i Murte, jer im dugujem deo guzice“, ja bih se verovatno malo razočarao, malo bih se izduvao pred prijateljima, malo bih možda otplakao što su Kurtina i Murtina deca, tek ispiljena, zvanično vrednija od mojih šesnaest honorarnih godina bez radnog staža, od fakultetske diplome, od milion medija za koje sam radio, od tri objavljene knjige, od nekoliko stotina bibliografskih jedinica, koliko je u istoj toj vašoj Biblioteci zabeleženo. Ali bih se svakako, na jedan ljudski način, suzdržao od komentarisanja vašeg poltronstva. Pomislio bih „šta da se radi, bar je iskreno rekao, crći će i on jednom, ko ga jebe“. No, ta podmuklost vaša je bila toliko grozna i odvratna, da nisam umeo da je prećutim. I onda, na tu podmuklost smrdljivu, nadodate i ovu koju sam danas čuo da ste o meni izgovorili. Gospodine Raduloviću, da pređemo na malo prisniji ton, pa da vas zamolim: NEMOJTE DA SERETE, GOSPODINE, PIZDO JEDNA POLTRONSKA I LAŽLjIVA. Ja sam potpuno svestan toga da mi, zajedno sa svojim kerovima, možete udesiti da ostatak života provedem po gradilištima. Ali me ni to ne zanima. Nemojte, gospodine Raduloviću, biti takva smradina kvaziljudska pa zapišavati moje kosmose, praveći se da ste kakav dobronameran pas lutalica, a zapravo ste izdresirana gazdina kerina, ko god vam gazda bio. Elem, ne dirajte me, gospodine Raduloviću, i ne lažite tako, mator ste „čovek“. Nisu moji kosmosi za vas, niste vi otporni na takve krpelje, priznajte sebi bar to da u tom kerećem svetu niste ništa drugo do jedna isfrizirana pudlica. Pišajte u svojih pet zvezdica sa đakuzijem, a moju livadu vašljivu i zelenu ostavite meni, i lunjalicama mojim. Gospodine Raduloviću, ja ne živim kao vi, i vama slični, od mandata i jedenja govana, već živim od reči svoje, od one reči koja ume trepavice slovom da vam obrije, od one reči do koje vi, u svojim bogougodno-nagrađivanim govnarijama od „poezije“, nikada dobaciti nećete. Znate, gospodine Raduloviću, kad sve ovo jednom prođe, a sve će jednom proći, verujte mi, kad vam usahnu mandati direktorski, kad vas odjebu vaši dupelisci i oni kojima ste sami dupe godinama i decenijama lizali, poješće vas crvi, daleko pre nego vas neki preko veze zaposlen grobar smonjačom kiselom zalopata. Duško Domanović će ostati. Dok je neba, i dok je vetra, i dok god cvetaju i rastu sve one bajke koje sam rodio, i oživeo, i iz mrtvih pridigao. Ostaće Duško Domanović. A vi? Šta će od vas ostati? Kako će vaše ime sutra smrdeti? Kako se vi uopšte zovete? Ema, Ena, Ela…? Gospodine Raduloviću, vi ste oličenje svega onoga što vekovima život guši. Oličenje poltronstva, izdajstva, potkazivanja, spletkarenja, robovlasništva, diktatorstva, mantija popovskih pedofilskih, sisatih kurvi koje vrede više od pametne dece, bezobrazno-bahatih vođa kao što je ovaj vaš kom trenutno tako pičkasto služite, a koji vam je i kuću, i zemlju, i dedu prodao, i reke u kojima, zahvaljujući vašoj govnjivosti, sutra neće imati ko da uči da pliva. Sere mi se od vas i vama sličnih.  Odjebite s moje livade, Selimire Raduloviću, sramoto smrdljiva.

S gnušanjem i odvratnošću,

Duško Domanović

(sve ono što ste vi oduvek želeli da budete, ali nikada muda i mozak za to imali niste)

P. S. Čibe s mog neba, smradino!

P. P. S. Verujem da će vam oni dupelisci s početka priče, a verovatno moje kolege negdanje, uredno preneti ovo što vam nežno prošaputah, za slučaj da sami ne baratate strujom baš najbolje. Uostalom, zato ste ih i zaposlili, tako talentovane, uglavnom.

Posted in Uncategorized | 1 Comment

Osamdeset, i kusur

U ulici u kojoj trenutno obitavam, dijagonalno od „moje“ zgrade, dvadesetak metara ulevo, svakoga dana, kad je dan sunčan, od prepodneva pa do samog predvečerja, pred prizemnom kućom, verovatno svojom, pod brojem četrdeset, jednom od retkih preživelih u nedugom redu od sveže zasađenih višespratnica, na metalnoj stolici obloženoj sa dva karirana jastučeta, sedi starac od, rekao bih, osamdeset i kusur godina, ćutke upijajući u svoje ostarele oči – još uvek života željne i žedne – automobile, prolaznike, golubove, pse lutalice. Na zdravorumenoj glavi, blago mu nakrivljen šešir, srednjetamne oker boje. Preko kragne i poprsja svetloplave košulje, zakopčan mu braon džemper, a iste takve boje je i štap, čini mi se drven, o čiji vrh se prekrštenim šakama oslanja. Od jutros smo, jedan drugome, počeli da govorimo „dobar dan“, toplo i diskretno-nasmejano, uz učtivo klimanje glavom. Dosad sam ga, često, krišom kroz prozor posmatrao, no sada mi to više nije dovoljno. Danas sam, evo, već četiri puta napolje izlazio, samo da bih još jedno klimanje glavom s njim razmenio. Zamaknem za ćošak ulice, onda se, pred narodom, pravim da mi zvoni telefon, da imam izgovor da se u pola koraka okrenem i nazad vratim, kao da svi gledaju u mene, i kao da bi se svi, eto, silno čudili kada bih se tek tako, sam od sebe, okrenuo i vratio. Pa opet kraj njega prođem, i opet klimnemo glavom. Već se plašim da mu ne dosadim. A sve se, potajno, nadam da su mu godine makar mrvom zaborava toliki život naplatile, pa da me, svaki put, prvi put vidi. Kada bih znao da je tako, vazda bih mu ono „dobar dan“ ponavljao. Sa takvim, naizgled slučajnim i niotkud banulim ljudima iz mog života, uglavnom volim da se igram, da ih izmišljam, domišljam, zamišljam, da im minule godine ispunjavam onako kako mi se najpribližnije čini da su ih proveli. S njim je drugačije. Puštam ga, evo, samo da postoji, takav kakav jeste, maltene mimo mene. Jer mi je, eto, takakv kakav je, baš onakav kakav bi trebalo da bude, te moja dokona i razmaštana glava, osećam to, nikakvog prava nema bilo čime da ga drugačijeg, za sebe, izmaštava. I ne znam tačno, priznajem, čime me je tako bezrezervno kupio, opčinio, i sebi privoleo. Znam da odavno nisam bio ovako čisto i detinjasto zaljubljen u neki život, koji, bar tako izgleda, nije moj. Možda su me za njega vezale te dobroćudne, staračke oči, koje, i posle svih tih decenija silnih, imaju potrebu da u svet gledaju. No, pre će biti, sve mi se čini, da sam ga zavoleo i svojim proglasio, upravo zbog onog „dobar dan“, koje mi, u svem ovom betonu, godinama, tako silno nedostaje. I, kad god to „dobar dan“ čujem, meni se čini da se u asfaltu po jedna pukotina zemlje rodi, a iz te pukotine da travka neka zelena nikne, ili kakav cvet, šarenoglav. I sve mi se čni, evo, da sam počeo da se bojim da ću ga odveć zavoleti, tog starca od osamdeset i kusur. I da se bojim, jakako, nekog osunčanog dana budućeg, kad ga na toj stolici, pod brojem četrdeset, ugledati neću.

Foto: Jouni Ikonen, “Asphalt flower”cvet u asfaltu

Posted in Uncategorized | 2 Comments

Uskršnja poslanica (ljudska pesma)

San si sanjao, čoveče

Da bos po vodi hodaš

Jer nisi smeo da priznaš

Da sanjaš dok hodaš po vodi

 

Odveć si mali i uplašen

U noge svoje da veruješ

A kako ćeš u Život

Tako od sebe prezren?

 

Lakše je boga roditi

Lakše je boga ubiti

Nego za život umreti

Čoveče, brate moj

 

raspeće

Posted in Uncategorized | Leave a comment

ŽABA NIJE KUVANA, ili: ZAŠTO ŠETAM?

Sećam se samog osvita pokvarenih i podmuklih devedesetih, kada je, u neko nedeljno popodne, na TV-u išao spot sačinjen od snimaka početaka zvaničnog i krvavog razbijanja države kojoj sam položio pionirsku zakletvu, spot praćen pesmom „Hej, Jugosloveni, nek se čuje glas…“ od Doris Dragović. Imao sam jedanaest nevinih godina, i ni o čemu, dakako, još ništa nisam znao. Znao sam tek stihove desetog pevanja „Jame“ od Ivana Gorana Kovačića, stihove koje sam napamet naučio za jednu školsku priredbu i za ceo život ih zapamtio. Kao što sam za ceo život zapamtio i suze u majčinim očima, dok je „Hej, Jugosloveni“ plakalo sa glomaznog televizora „EI Niš“. Plakao sam i ja, iako, rekoh, još ništa znao nisam, ali sam negde osećao da se nešto veliko i zlokobno dešava. Sećam se i 9. marta 1991, kada su neki ljudi, na čelu s nekim čovekom koji je s balkona galamio „napred, junaci“, verovali da će svet promeniti i glad svoju i svoje dece parolama utoliti. Sećam se još i čuvenih šetnji tokom ’96/97, kada sam bio đak Ekonomske škole u Kraljevu i kada sam, na Higijenskom zavodu, jednom naselju nadomak grada, u slobodnoj školskoj smeni na crno prodavao cigarete ispred jedne, nekada ugledne i ogromne, a tada već bedne i prazne, „Trgoprometove“ samoposlge. Jedan stariji drugar, brat moje dobre drugarice iz razreda, šaljivo me je zvao pljuga-men. Pored kartonske kutije na kojoj su, u nekoj improvizovano-jeftinoj akten-tašni, bile naslagane švercovane nikotinske paklice, sedeo sam na praznoj pivskoj gajbi i tu čitao Dostojevskog, Desnicu, neku lošu biografiju Džonija Štulića, zapise Morisona, stihove Crnjanskog, Majakovskog, Jesenjina, sve ono što mi je tokom svih ovih godina ostalo u mozak urezano kao ono što treba da mi pokaže put kojim ću do sebe, kao do čoveka, stići. Sećam se da mi je svakog jutra, pre nego hleb u samoposluzi pazari, prilazio neki matori advokat ljigave glave i govorio kako, eto, huligani napadaju, i kako se nada da ja nisam među njima, jer sam, eto, dobro dete koje čita i za džeparac zarađuje. Sećam se i jedne tople bake prgavog jezika, koja je oko podne dolazila po svoje dve kutije „klasika“, akcentovanog na drugom, dugosilaznom slogu, dakle: „klasiiika“. Govorila je: „Pička im materina, ona lopovska!“ I još je govorila: „Lako će baba, meni, osim cigara, ništa više i ne treba“. Nikada nije propuštala da me pita kako je u školi, ni da doda: „Samo uči, sine, proći će i ovo.“ A bio sam dobar đak, i dobro dete. Iako, velim, još ništa nisam znao. Znao sam samo da mi nije dobro, znao sam da su mi roditelji namučeni kao psi, znao sam da otac krišom noću plače, znao sam da majka, umesto u „Stoteks“, u kom je provela prethodnoh trideset godina, svakoga jutra odlazi u kuću nekih bogataša da kuva, pegla, usisava i da me povremeno na Higijenskom zavodu zameni, kad imam kontrolni iz matematike. I dalje, velim, ništa znao nisam. Ali sam znao da imam glavu, i znao sam da imam noge, i znao sam da i ja, sa svim tim nogatim i glavatim ljudima, moram hodati, da me sutra ne bude sramota. I za sramotu sam znao, dakako. I hodao sam. I u šerpe lupao, i besmislene parole izvikivao. Vreme je tada brzo prolazilo, to znaju svi oni koji su nekada deca bili. Nisam ni trepnuo, već sam bio student na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, grejao se na vatri Heraklita mračnog, sanjao sve one svetove kojima su me nekoć Dostojevski, i Desnica, i Majakovski zadojili. A i dalje – ništa znao nisam. Onda su me bombama zatrpali. Pa opet na ulicu izveli. I opet ništa nisam znao, ali sam hodao, i pištao u pištaljke, naivno pevao „gotov je“. I bio je jedan čovek, i u gomili svojih energičnih i metaforičnih priča ispričao i jednu o onoj žabi, koju držiš u hladnoj vodi, onda vodu postepeno zagrevaš, gledaš kako žaba uživa, sve do momenta dok potpuno ne otupi, ne utrne, dok voda ne proključa, a ona umre skuvana, da ni trepnula nije. Čoveku koji je o tome pričao ubrzo su pucali u srce. A ja još ništa nisam znao, i nisam imao pojma da je, kroz njegovo, i u moje srce još jedan metak ispaljen. Znao sam, velim, samo to – da mi nije dobro i da taj svet nije onakav kakav mi je nad kolevkom obećan, „sa dugama i varkama“, kako to pesnik reče. Danas, gotovo sedamnaest godina kasnije, ja još uvek ništa ne znam. Kao, verovatno, ni ova deca koja po ulicama danima galame, zvižde, pište, parole uzvikuju. Ali i dalje znam, kao što i oni znaju, da smo još daleko od sveta u kom je čovek čovek. A to je sasvim dovoljno da se protiv tog sveta glas digne. I da se navrh Kosmosa izdigne transparent na kome piše: „Žaba nije kuvana!“

GENERAL VIEW OF OPPOSITION RALLY OUTSIDE YUGOSLAV PARLIAMENT BUILDING IN BELGRADE.

I, evo, opet hodam. Sa tom decom koja „ništa o životu ne znaju“. Znaju tek toliko, koliko sam i ja, već dobrano mator, uspeo da naučim: ovo nije svet u kom želimo da živimo. Jer ne želim da gledam svoju majku kako plače zbog krvave smrti jedne bajke; jer ne želim da buduća sećanja na detinjstvo budu sećanja na krišom uplakanog oca, bespomoćnog da išta promeni; jer ne želim da neki moj daleko-dečački dvojnik prodaje cigarete na crno, da bude pljuga-men, kako bi sebi džeparac za školu pribavio. Jer ne želim da budem ono što nisam. A jesam samo čovek, i u tome je sva, i jedina, veličina mog poziva. Elem: hodajmo. Zato imamo noge, zato imamo mozak, zato nas je Život rodio. „Opet će nas prevariti“, kažu oprezni. „Koga briga?“, kaže onaj dečak što „Jamu“ napamat zna. „Ko zabludu živeo nije, nikada istinu ni namirisati neće.“ Onih glomaznih „EI Niš“ televizora iz mog detinjstva već odavno nema. Ali slika, fakat, ništa kvalitetnija nije. No, hodajmo, kad već noge imamo. I glavu, dakako. Da se i slika, već jednom, razbistri. Vreme je, odavno.

Posted in Taraba, Uncategorized | 2 Comments

Uspavanka

Jesen mi se u očima naborala

Ko kakva senilna starica odbegla od kuće

Ali mi još uvek iz prstiju šapuće

Jedno kasno leto

I pesme mi

Kišovite

O suncima pevaju

 

Istina je:

Ja sam menjao vasione

Za kap muzike iz nekih zaboravljenih očiju

I u vatrenu sam kočiju

Svoje pobesnele demone

Upregao ko pse

Da me kroz vekove nose

Da mi jablanovi oduševljeno skandiraju

Da se preda mnom klanjaju ptice

Da mi sviraju oronule ulice

O jednoj udatoj ženi

Koja je navodno u meni

Tek pevati naučila

I u jednom mi ludilu

Buljuk dece naručila

Ko da su deca

Kakvi krvavi potoci

Što se tek tako

Jutrom uz noćašnju rakiju daju ispovraćati

Ja decu ne umem rađati

Umem tek vasione

Pa ih onda

Na tone

Menjati za džep klikera

Ili za ogrizak smeha

Što kao simfonija raste

Na jednim crvenim usnama

Sa južnjačkim naglaskom

I iz nekoliko mladeža

Recimo šest

Na nekim leđima svilenim

Umem roditi epohalnu vest

Da se u jednu ranu zoru

Po lokalnom vremenu

Nepovratno zapalilo

Gomila svetova budućih

U ovom zgužvanom temenu

 

Istina je:

Uvek sam sebično živeo

Samo u svom stomaku

Nekad sam kolevku

Češće raku

U njemu sebi dubio

I uvek

Pomalo demode

Ljubio mrtve pesnike

Na koje

Kažu

Ličim

A ja se ne branim ničim

Jer nemam razloga da se branim

Jer nisam od krivice svetove pravio

Niti se mimo svoje volje davio

U rekama i rečima

Ja sam umetnost umiranja

Doveo do vrhunca

I često pljunem na one

Koji se prazni i slepi i gluvi

Smrtima mojim dive

Verujući da od njih

I sami umeju da žive

Ko da je umiranje nešto

Što se tek tako porađa

 

Istina je:

Izgubljen sam i zbunjen

I često ujutro plačem

Ne marim za rupe na čarapama

I nemam zdravstvenu knjižicu

A drugačije ne umem

Nego da budem zbunjen

I da ne posecam mačem

Svojim bolestima glave

Ja ništa svoje ne ubijam

Pogotovo ne bolesti

I volim da ih zalivam

Da veće od mene porastu

Da u tišini i mraku

Čekam dan kakav raspevan

Neizlečivo bolestan

Kad će me moje bolesti

U slast pojesti

Uz koru vrućeg hleba

Umočenog u nebo

 

Da taj dan recimo bude

U neku jesen sličnu ovoj

Što mi se u pupku naborala

Ko kakva senilna starica odbegla od kuće

A ja da

Recimo

Pravim

Svetove prošle i buduće

Sve od muzike sašivene

I čiste

I umivene

Mojim oznojanim dlanovima

 

I da nasmejan

Poslednji put

Sebično vazduh udahnem

Otvorenih očiju

U jednom takvom svetu

Razmišljajući usput

O glupostima

O klikerima

O nekoj zdravstvenoj knjižici

O jednom kasnom letu

 

***

 

Dajte mi te ruke staklene,

Gospođo Bajko,

Da od njih ispletem sva ona nedostajanja,

Što vam pod noktima rastu,

Da vas ugrejem i nasmejem,

Kad mi vas neki muževi,

I januari neki

Ko porez na nebo naplate,

Snegove da mi preoru,

Da mi vas nikad ne vrate.

 

Znate li, gospođo:

Ja bih sve svoje klikere,

I sva bih detinjstva dao,

Kada bih sada znao

Da sam vas nepovratno ukrao?

Da mi smrt kraj vas umre,

Ne bi mi bilo žao.

Eto, tako vas volim,

I tako sebe bolim,

U ovaj jesenji dan.

 

I tako vam u usnu crvenu ljubim

Vaš južnjački akcenat,

I nedostatak padeža,

I onih šest mladeža

Na leđima,

Na tom heliodromu usred betona

Na koji nikada nisam sleteo.

Ja, seljačina vaša.

A svetove sam preleteo,

Maslačak da vam uberem.

 

Setite me se, gospođo,

Kad budu snegovi vejali,

Kad nas januar pokosi,

Ko da nas bilo nije,

I kad vas budu grejali

Neki dlanovi tuđi,

Kad vam na vrata pokucaju,

A vi kažete:

„Uđi!“,

Ko što se govori spremačici

Posle godišnjeg odmora.

A očekujete mene,

Da vam ne uvene

Ona mrva leta,

Kasnog i strasnog.

 

Sanjajte beskraj, gospođo,

Krišom, da niko ne čuje.

Eto tako vas volim,

Baš kao i vi mene:

Krišom, kroz beskraj, pod kišom.

I pod šeširom mojim,

Zauvek da nas greje.

Sneg?

Pustite ga, nek veje.

To mu je zanat, gospođo.

Ovde smo svetove da rađamo.

I da ih grudvama gađamo,

Da nas do kostiju bole.

Tako se bajke vole.

Eto, to sam vam hteo reći.

I pobeći.

 

***

 

Samo još ovo, gospođo,

Gospođo Bajko,

Tako sam vas krstio,

Ne bih li iz vas tom bajalicom rasprstio

Ove prste trapave svoje,

Što ničega se ne boje,

Osim da VAS ne izgube.

I ne bih li sebe ubedio da sam Vas samo sanjao.

 

Znate li, gospođo, da sam od jutros ganjao

Čergu demona plamtećih, što su na Vas mirisali,

I Vašim smehom disali?

A smehu Vašem ni traga.

Znate li, gospođo draga,

Kako demoni crkavaju?

Ko sva porodilišta sveta

puna nepodojenih beba,

Kojima samo treba

Kap mleka, mrva neba,

I kora suvog hleba

Sa Vaših crvenih usana.

 

Znate, gospođo,

Mene su juče žandarmi tukli,

Bubrege mi čizmama prebrojavali,

Iz kafane me izvukli

I u ćeliji me uspavali,

Iz glave da mi Vas izbace.

 

Znate li, gospođo,

Kako žandarmske čizme sviraju,

Kad tako netalentovano prebiraju

Po rebrima jednog neuspelog pesnika

Koji još nije stigao ni pokojan da bude?

Znate li kako se trude,

Kako nemaštovito se trude,

Smrt da mi u venama zakolju?

A napolju je toplo,

I sunčano je napolju,

Kao što obično i biva

Kad se smrt jedna velika,

Jedna pesnička „ubiva“,

Tako žandarmi kažu.

 

I ne lažu.

Ubijaju i kolju,

I po rebrima prebiraju,

Dok čizmama mi sviraju

Svoj dugo očekivan dan,

Dan u kome moj san

Zaklan i silovan spava.

 

Gospođo,

Znate li koliko plavokosih dečaka

U dnu ovog bezdanog stomaka

Za vama noćas plače?

I koliko pesnika pijanih

Onim čizmama urla:

„Drugarice baletanke, zar ne umete jače?“

 

Prošla je ponoć, gospođo.

Pretpostavljam da sanjate.

Neke demone svoje već uveliko ganjate.

Možda liče na mene,

Možda na mene ne liče.

Možda vam pričaju priče

O nekom dobrom meni,

Kako, recimo, nekoj svilenoj ženi,

Što neodoljivo na vas podseća,

Noćas na uvo pevam

Sva svoja mrtva proleća.

uspavanka

 

 

Posted in Prazan papir, Uncategorized | 2 Comments

Mi, deca s Koridora 10 (odlomak)

Bilo je 09:39, kada sam otvorio oči i pogledom nekako uspeo da nanišanim sat na telefonu, iako je kroz prozor više ličilo na sumrak nego na jutro, makar i ovo moje, okasnelo. Musav i pokisao, dan se jedva teturao kroz bodljikav vazduh, poput pijanog kafanskog harmonikaša kog su gosti upravo šutnuli na ulicu. Navukao sam zavesu, sobnim mrakom zakrpivši tu ofucanu poderotinu od lažne svetlosti. U gomili stanova u kojima sam ranije živeo, a mislim da ih dosad ima tridesetak, očajnički mi je nedostajalo svetlo, pravo svetlo, dnevno svetlo. Prozori su uglavnom bili minijaturni, nasilno uglavljeni pod sam plafon, ili, češće, uzaludno i besmisleno zagledani u susedan zid, kao kakve kicoški uglancane naočare preko očiju slepca. Sada imam dva prozora, dva ogromna prozora okrenuta ka dve strane sveta. Ipak, debele, crne zavese ne razmičem gotovo nikada. Često razmišljam o tome, ponekad satima, pokušavajući od samoga sebe da izvučem suvislo objašnjenje. Na kraju, uvek nekako dođem do toga da sam se s mrakom jednostavno srodio, da mi je urastao, kao krpelj, u mozak, u kičmu, u beonjače. Još uvek neprobuđeni kapci su mi se iznova lenjo otromboljili, dok sam se naprezao da u sećanje prizovem prethodnu noć. Nije išlo, kao ni toliko puta do sada. Zatvorenih očiju sam napipao pepeljaru na stolu, stavio je na stomak, zapalio cigaretu. Krevet je bio neraširen, pa sam pretpostavio da noćas, osim mene, niko u njemu nije spavao. Ne znam jesam li sinoć pio. Ukoliko nisam, danas mi je jedanaesti dan apstinencije. Svejedno, buđenja su gotovo uvek ista, s prazninom u glavi i sa crnom rupom usred te praznine. U takvim trenucima zamišljam svoje sećanje kao živog čoveka, za tu igru birajući poslednjeg u nizu onih koji su me iz nekog razloga nervirali i činili da uživam pred scenama njihovog mučenja. I zamišljam tog čoveka kako visi sa vešala, sa omčom oko vrata, grčevito se boreći za vazduh, dok se kotur dugačkog, zategnutog kanapa na kom je omča svezana lagano odmotava. Čovek je svakog sekunda sve bliži tlu, koje će moći da dohvati nogama kada se kotur dovoljno odmota. Ipak, vremena je sve manje, kao i života u čovekovom telu. Bez ikakve intervencije, jer ja sam samo posmatrač, skrštenih ruku čekam ishod, puštajući kotur da se odmotava. Ukoliko se odmota prekasno, zauvek sahranim svoje sećanje na prethodni dan, zajedno sa onim čovekom čije obešeno telo, sada već mrtvo i raskrečeno na nekom improvizovanom gubilištu moje fantazije, nije imalo dovoljno želje za životom. No, uvek mu dam šansu. Ulazna vrata su, na primer, jedan od prvih koraka na putu da sećanje oživim. Ukoliko bih prethodne noći pio, ključ bi, bez izuzetka, ostao sa spoljne strane brave. U suprotnom, vrata bi, ključem sa unutrašnje strane, bila uredno zaključana. U svakom slučaju, tek izvučen iz kreveta, pio, ne pio, prečesto se ne sećam. Iako me pamćenje sasvim dobro služi. Ako me razumete. Zaboravljam situacije, zaboravljam imena, zaboravljam lica, u sećanju mi neretko ostaju tek kakve nebitne sitnice, čudno vezana pertla, bubuljica na ramenu, izgrebano staklo na farovima auta u prolazu, kereće govno na đonu nečijih besprekorno čistih cipela. Elem, uglavnom se ne sećam. Skoro ničega. Ali, rekoh, pamtim. Pamtim utiske, pamtim otiske, pamtim neke onostrane a unutrašnje zvukove, dahove, muzike, boje, pamtim sunčane i oblačne dane zapisane u metalnim kuglama dečačke kuće Ivana Galeba, pamtim bezdani ponor u očima Hemingveja, zagledanog u cev sačmare, pamtim jednu krvavu mrlju na maramici malog Ernea Nemečeka, jednu brazdu na uplašenom i izgubljenom licu Raskoljnikova, muževan zamah kosom i suzu znoja na čelu Ivana Ljevina na nekoj beskrajnoj ruskoj livadi, jedan nestašan, crveni končić na porubu pionirske marame, miris vanile sa usana jedne Ljubice, beleg na palcu jedne trafikantkinje iz studentskih dana u koju sam mesecima bio zaljubljen i zbog koje sam počeo da pušim tri kutije cigareta dnevno, šest mladeža na leđima jedne prgave južnjakinje, rečenicu na kraju jedne lekcije iz užbenika istorije za osnovnu školu: „Nastupili su teški dani za Rimsko carstvo.“

gray day

***

Ugasio sam cigaretu, ustao iz kreveta, otišao do hodnika. Privezak ključa u bravi visio je sa unutrašnje strane, ulazna vrata su bila zaključana. Jedanaesti dan, fakat. Uključio sam ringlu, pristavio džezvu s vodom za kafu. Usput se setio da sam sinoć sedeo sâm u stanu, duvao kao nezdrav, pokušavao da pišem, gledao neki norveški film sa mađarskim titlom i, verovatno, zaspao. Danas, očigledno, nikoga neću obesiti.

Posted in Prazan papir, Uncategorized | 1 Comment