A, B, C, D avioni

„Cigla“, rekao je majstor, zagledan u vaser-vagu, omamljenije no što se gleda u voljenog pokojnika u sanduku, ili u usporen snimak penala Darka Pančeva. Klečao je na betonu, dok mu je iz pantalona virila komadina dlakavog dupeta. Bio sam tek probuđen, mamuran, i bilo mi je muka, pokušavao da ga ne gledam, ali mi nije išlo. Ako postoji psiholog koji ume da rešava ukrštene reči, ovo bi mogao krstiti sindromom zidarske guzice. Kad nešto ne želiš da vidiš, a ne umeš da ne vidiš. Cigla je skliznula iz moje šake u njegovu, hirurški, u milimetar, kao što kašika supe iz ruke nestrpljivog naslednika sklizne u usta umirućeg.

„Hoće li umreti?“, pomislio bi naslednik.

„Hoće li crći?“, pomislio sam ja.

Majstor, priča mi, ima šezdeset jednu godinu. Još dve mu fali do penzije. I dodaje: „Jebeš državu koja majstora ne ceni.“ Klimam glavom, ništa ga ne pitam, ali on nastavlja. Sin mu, veli, studira u Holandiji, „samo da nije peder“. Ženu će, kaže, kad se kući vrati, „jebati u dupe“, jerbo mu je jutros tako kajganu presolila, da ne može vode da se napije.

„Malter“, kaže.

„Malter“, kažem ja, i dodajem mu metalnu kofu, do pola napunjenu.

„Posno“, kaže on, „ne valja, zamasti malo.“

Prospem kofu u mešalicu, pa, tek da se zabavim, umesto lopate cementa, u razjapljena metalna usta ubacim lopatu šljunka. Slušam kako mešalica žvaće korita nepoznatih reka. Kada bih ovo stalno radio, umeo bih po zvuku mešalice da prepoznam odakle je šljunak dovučen. Ovako, ne znam. Zvuči mi kao „Obojeni program“. A, B, C, D avioni. Ili nešto drugo, a jednako isto.

Spustim metalnu polugu, mešalica se ispovraća u kolica. Iz kolica prelijem beton u kofu, kofu dodam majstoru.

„Sad je dobro“, kaže majstor. „Biće od tebe dobar pomoćnik.“

„Popušiš mi kurac“, pomislim ja.

„Hvala, majstore“ kažem.

Nakon deset sati posla, negde oko sedam uveče, sedeli smo za improvizovanim stolom od kotura za poštanski kabel. Gazdarica, guzata udovica od četrdeset i kusur, izbrojala je devedeset evra i stavila ih pred majstora, uz dve crvene bakšiša. Kada je otišla da zakuva kafu, raširio je novčanicu od hiljadu dinara, pružajući je prema meni, ponosno, kao da mi poklanja kuću s bazenom.

„Je l’ u redu?“, pitao je.

„Ma, naravno“, rekoh.

„Sutra?“, pitao je, dodajući usputno adresu na periferiji.

„Jašta“, rekoh.

mešalica

Ustao sam od stola, pre no je kafa pristigla. Na izlazu iz dvorišta stajala je letva. Podigao sam je, u želji da je usput bacim na gomilu šuta uza zid. Iz njenog dna štrčao je ekser, desetak centimetara dug. S kraja ulice nailazio je autobus, bacio sam letvu i potrčao. Iz autobusa uskočio u kafanu. Hteo da zamotam cigaru. Shvatio da sam kesu s duvanom zaboravio na stolu. Uzeo cigaretu od konobara. Naručio šljivu i pivo, pa još tri šljive. Onda nisam brojao. Šljiva, šljiva, pivo, šljiva, šljiva, šljiva. Za šankom, pored mene, lik u somotskom sakou komentarisao je utakmicu između Zvezde i Arsenala, insistirajući upadljivo na podmićenim sudijama i na krizi morala u svim segmentima društva. Studirali smo na istom fakultetu, on je bio nekoliko godina mlađi. Na završnoj godini dolazio je na praksu u neke jeftine novine u kojima sam radio. Od objašnjavanja razlike između „zadnjeg“ i „poslednjeg“ odustao sam nakon što me je pitao hoće li se Džim Morison pojaviti na proslavi sopstvenog rođendana u nekoj lokalnoj birtiji. Nedugo potom, on je postao gradonačelnikov savetnik za kulturu, a ja fizikalac s tendencijom izrastanja u dobrog pomoćnika. Ostavio sam konobaru hiljadu dinara, i ostao mu trista osamdeset dužan. Noć je mirisala na gasnu komoru. Kroz pukotine u mraku tražio sam put do kreveta, ne znajući, kao ni milion puta do sada, gde živim, i da li živim. Alarm je zvonio u šest ujutro. Zidove nisam poznavao. Kao ni telo koje je kraj mene disalo. Tri minuta pre sedam pojavio sam se na adresi na periferiji grada.

„Nije vam javio? Majstor neće doći, u bolnici je, nagazio je na ekser“, rekao mi je sredovečni vlasnik stana.

„Čula sam da mu sin studira u Holandiji, sigurno se jebe u dupe“, rekla mi je guzata udovica od četrdeset i kusur, tri sata kasnije, dok sam u njenom krevetu jeo presoljenu kajganu. A došao sam samo po duvan.

Nazad sam išao peške, za autobus nisam imao. Bio je sunčan, jesenji dan. Iz jednog dvorišta nasred ulice čuli su se glasovi radnika. Mešalica za beton je svirala. A, B, C, D avioni.

Advertisements
Posted in Prazan papir, Uncategorized | Leave a comment

Olimpijada i Paraolimpijada – posesivnost autoritarnog mišljenja

Životna lekcija koju sam davnih dana naučio od svojih profesora, učitelja, velikih pisaca i mađioničara duha, svih onih koji su me svojim mišljenjem na mišljenje uspeli navesti i mišljenju privoleti, kaže, direktno ili između redova, da je nepripadanje jedna od najsuštinskijih odlika čoveka kao mislećeg bića, kao individualca, kao stvora sa integritetom i identitetom, za razliku od bulumente čovekolikih organizama koji jedini način za svoje postojanje umeju pronaći u stadu, krdu, čoporu, skupštini. Nažalost, mnogi od mojih narečenih mentora neretko su i sami, bez mnogo moralnih, ljudskih i profesionalnih dilema, na čopor, krdo, stado, ili ne-daj-bože-skupštinu, pristajali, zarad kratkoročne ili dugoročne udobnosti svojih gluteusa, zarad nespremnosti da žive ono što zbore, zarad komada mesa koji im je dovitljivi i naizgled darežljivi pastir u kačamak bljutavi kljuknuo. Svejedno, ne želim o njima, već o pomenutom nepripadanju, za početak. Elem, sudbina nepripadajućih, koliko god nepripadajući, kao misleći, sudbinu osporavali i u ćošak je gurali, jeste, između ostalog, i u tome da ih pripadajući vazda u razna nesuvisla pripadanja, mimo volje mozga, trpaju i uziđuju. Razumete li o čemu govorim? Ako, u izabranom nepripadanju, crnom kažeš da je rđavo, onda si beo; ako belom štogod zameriš, beli te na sva usta crnim proglase. A ti bi, avaj, samo u svojim bojama, mimo belog, i mimo crnog, da postojiš i opstojiš. Nešto konkretnijim i svakodnevnijim rečnikom, to bi, otprilike, zvučalo ovako: ako se drzneš da kažeš da su ustaše silovale, klale, palile, četnici te automatski svojim proglase; ako laneš da je nacionalizam bolest mentalno impotentnih, onda te ista ta impotencija po automatizmu zaodene u paramoždane čaršave skrojene od strane nezavisnih novinarskih udruženja, buržujsko-levičarskih isprdaka, privezaka Nataše Kandić i inih preduzeća lukrativno-analitičkog analisanja; ako ti, kojim slučajem, dođe da spevaš himnu Moravi, oni nezavisni mislioci-po-projektu očas posla te ture u osnivačke odbore klubova ljubitelja lika i dela Ratka Mladića, Radovana Karadžića, Kristijana Golubovića i srodnih predstavnika kulturno-akademske zajednice; ako postaviš pitanje o ušuškanoj udobnosti takozvanih anarhista koji na tatinim platama, nasleđenim stanovima i izmišljenim budžetskim funkcijama grade “bolji svet”, onda si, nesumnjivo, jedna od glavnih botovskih pralja u mašini multiplikovanog Vulina za pranje para tetke iz Kanade; ako primetiš da je nekakav loš komedijant, što u cirkusu nastupa pod nemaštovitim pseudonimom “Beli Preletačević”, tek bleda kopija mozga dvorske lude, to automatski daje za pravo “osvešćenima” i “duhovitima” da ti nalepe etiketu podržavaoca onog sveunesrećujućeg nesrećnika što je od stranačkog raznosača pivskih gajbi avanzovao u položajnika koji zorom svetu u krevet uskače, ubrizgavajući mu u beonjače i ušne školjke, uz pretnje smrću i robijom, jutrošnju dozu vrtoglavog privrednog i ekonomskog rasta; ako kažeš da voliš kišu, salonski pankeri ti o’ma prikače da voliš i Šabana Šaulića, jerbo je isti, verujem, o kiši kadgod pevao. Da ne nabrajam dalje, razumete li me sad? Iskreno se nadam, jer je svako dalje objašnjavanje pomenute pozicije čoveka nepripadajućeg – izlišno. Stoga je i ostatak teksta namenjen upravo onima koji dosadašnjih nekoliko redova (žele da) razumeju, budući da vaistinu nemam ama baš nikakvu potrebu da sa bilo kim polemišem. Neko će reći “vidi pizdu, ne sme”, neko drugi će primetiti “mani ga, ionako mu pričati ne vredi”. A ja ću, ne u svoju odbranu, već tek objašnjenja radi, podvući: moje mišljenje je moja livada, mogu da kosim kad mi se prohte, i kako mi se prohte.

Elem, pučanstvo, građanstvo, seljaštvo, akademsku i “akademsku” elitu i “elitu”, ovih dana je, kako to mediji vole da kažu, “neviđeno uzburkala” predstava belgijskog reditelja Jana Fabrea “Olimp – u slavu kulta tragedije”, koja je otvorila ovogodišnji BITEF, a koja je cela 24 sata, koliko inače traje, bila uživo prenošena na Trećem programu RTS-a. I dok su se jedni, mahom uštogljeno i po diktatu svog “intelektualnog statusa”, do ovulacije oduševljavali, ponavljajući kao mantru “revoluciju u teatru”, “novo vreme umetnosti”, “spektakl koji šokira svojom originalnošću”, “rediteljsku i glumačku hrabrost bez premca”, drugi su, opet, koristeći sebi svojstvenu anti-mantru, tupili o nedopustivosti takve “banalizacije i vulgarizacije teatra i umetnosti”, te o još nedopustivijoj nedopustivosti direktnog prenosa iste te “sramote i golotinje” na programu javnog servisa. “Jedni” su pritom optuživali “druge” da su mentalno retardirani, da im intelektualni sklop ne može dobaciti dalje od “Farme”, “Parova” i “Zadruge”, te da im za razumevanje umetnosti fakat nedostaje koji razred više od osmoletke, u najboljem slučaju. “Drugi” nisu ostali dužni, pa su na optužbe odgovarali, ili ih preduhitrivali, naricanjima o apokalipsi, moralnom padu, sudnjem danu, precima koji se u grobu prevrću, te o uticaju ovakve skarednosti na nove naraštaje i buduće nakote do-zla-boga-čistog-i-nezagađenog srpskog genetskog koda.

z

Iskreno, mene ovde ni “jedni” ni “drugi” ič ne zanimaju, ali me zanima taj psihološko-sociološko-mentalni fenomen njihovog odnošenja prema – “trećima”. Zanima me odakle bilo kome pravo da se sa tolikom arogancijom, agresivnošću i umišljenom superiornošću odnosi prema onome ko se u njegovu matricu mišljenja ili “mišljenja” ne uklapa, pritom ga ničim ne ugrožavajući, niti ograničavajući njegovu slobodu. Ili, češće, “slobodu”. Dakako, pod “trećima” podrazumevam one prvopomenute, nepripadajuće. A stav jednog takvog, ili bar onog ko se trudi da takvim bude i ostane, o predstavi “Olimp” veli: odgledao sam pola sata, iako sam već nakon petnaest minuta znao da ni na drogama ne bih ceo dan ovom “spektaklu” žrtvovao, koliko god mi dan bio uzaludan. Iz toga su “jedni” izvukli zaključak da sam nedotupavna sirovina koja se u umetnost i teatar razume ko Mara u krivog Marića, što će reći da mi je bolje da gledam “Ljubav na seoski način”, ili eventualno porniće, krišom, te da sam ruralna duša koja se u svojoj zatucanosti grozi pred scenom golog ljudskog tela, pogotovo stoga što se ta sodomija na javnom servisu naživo pušta. “Drugi” su, pak, moj bol u preponama pred “predstavom decenije” dočekali sa “bravo, majstore, znali smo da si naš, oni će nama sotonu u pozorište i na televizor, majku li im jebem antihristovsku i antisrpsku”. Na moju opasku da mi se jebe i za Hrista i za srpstvo, bar u tom kontekstu, “moji drugi” su, jakako, uzvratili sa “znali smo da si njihov, pička ti materina bolesna”. Pa evo, što bi preinternetska generacija rekla, nađoh malo vremena da im napišem pismo. I “jednima”, i “drugima”.

Predstavu “Olimp” sam, kao što rekoh, gledao čitavih pola sata. Što se mene tiče, dovoljno.

Utisak 1: svaki kasapin ume da dočara svinjokolj tako što će svinju zaklati i iskasapiti; za razliku od njega, umetnik ne govori nožem i satarom, već pismom, bojom, zvukom, disanjem;

Utisak 2: zamisli nekog post-postmodernog Foresta Gampa, koji trči kao lud, ne staje, ali ne iz svog najdubljeg poriva, već da bi svojim činom šokirao; pritom konstantno svojim “androidom” slika sponzorske patike, postavlja fotografije na društvene mreže i broji pare i lajkove, dok publika kraj puta pravi selfije, sa sobom u prvom planu, i postavlja ih po fejsbucima, uz haštagove “Go, Forest, Go”.

Utisak 3: bože, zar čovek mora biti toliko nemaštovit da mu je potrebno 24 sata da kaže ono što ima?

Utisak 4: već odavno me gotovo ništa ne šokira, a ponajmanje mlataranje palamarima i lizanje čmarova, makar isto bilo sprovedeno u pozorištu i direktno prenošeno na televiziji sa nacionalnom frekvencijom; daleko mi je šokantnija činjenica da sam još uvek živ, u zemlji u kojoj je, na sva umiranja od gladi, na svu bedu koja se ovde nastanila, na svu drogiranu decu, na sve korumpirane politikante, sudije, profesore i lekare, na svu Sodomu i Gomoru koja svakodnevno cveta u crnim hronikama, svetu i nesvetu ovdašnjem za šok potreban go kurac.

Utisak 5: brate, dosadno je ko smrt crna, promeni kanal, makar svuda samo “Ramba” puštali, ili bar lezi da spavaš, da ne arčiš život uludo.

la linea

Summa summarum, za “jedne” i za “druge”: jebo vas šok, jebo vas avangarda, jebo vas revolucija, jebo vas i javni moral, i religija, i proroci i poroci, i licemerni preci, i izdresirani potomci. Imam pravo na svoje mišljenje, i imam jezik da to mišljenje artikulišem, bez ikakve potrebe da za isto tražim uporište i opravdanje, ali, isto tako, i bez potrebe da ga bilo kome namećem. Nažalost, to ni u slučaju “jednih”, ni u slučaju “drugih” tako ne izgleda. Stoga njihovo mišljenje vazda doživljavam kao autoritarno, kao ono koje bi sve i svakoga samo za sebe da poseduje. Ukoliko tog nekoga ne pridobije, onda veruje da je bogom dano da ga ismeje, ili da na njega baci kakvu anatemu. Ne znam je li se psihologija kadgod time bavila, ali ja bih takav fenomen, recimo, krstio terminom “posesivnost autoritarnog mišljenja”. Bez obzira na to da li pomenuto mišljenje počiva na obrazovanju ili neobrazovanju, na znanju ili na neznanju, na liberalnim ili konzervativnim pozicijama. Ovakvo ili onakvo, svakako je (svesno ili nesvesno) autoritarno i ima potrebu za nametanjem sebe. Nepripadajući stvor, pak, onaj s početka priče, svoje mišljenje tek govori. I, u sveopštem neznanju, sa sigurnošću zna makar jedno: da je to mišljenje njegovo, a da je on – svoj.

Za kraj, opet u vezi s “revolucionarnom predstavom”, a možda kao poslednji utisak o istoj: ja još uvek dečački verujem u onaj ničeanski svet, svet koji je “opravdan samo kao estetski fenomen”. Svet u kom pamet ne uzmiče ni pred pomodnim, ni pred zatucanim. Svet u kom snob aplaudira, zatucan se sablažnjava, a misleći – misli. Kad predstavnici prvih i/ili drugih počnu da “stvaraju”, misleći se zamisli, pa se zapita: jebote, šta ću ja ovde? Ili bar, manje fatalno: jebeš ovo, ima li štogod za večeru?

Posted in Taraba, Uncategorized | Leave a comment

Vesela pesma

Danas je poseban dan
Danas je dan za odmor
Još sat vremena posla
Još dva kubika zemlje
I već će srećan trčkarati
Sa kesama u rukama
Njegovi prozori danas
Širom će biti otvoreni
Na deset metara štrika
Žena će širiti rublje
Sunce se smeje nad ledinom
Vetar mu hladi čelo
Niz gladak jezik ašova
Klizi prekuvana ilovača
“Srećan rad, majstore”
Veli mu biciklista u prolazu
“Hvala, da s’ živ i zdrav”
Otpozdravlja grobar veselo

ašov

Posted in Uncategorized, Veći od života | Leave a comment

Zemlja snova (drama u nedovršenom činu, nedočinka)

 

Lica:

Trojica Ta i Ta

Četvrti Taj i Taj

Novine Te i Te

KafanaToj i Toj

Letnja bašta, noć; Trojica Ta i Ta sede u Kafani Toj i Toj, jedu jagnjetinu, smireno, odsutno, kao što se jedu kokice; za šankom stoji Četvrti Taj i Taj, pije pivo i čita Novine Te i Te.

Četvrti Taj i Taj: „Prijatno!“

Trojica Ta i Ta: „Hvala, izvolite!?“

Četvrti Taj i Taj: „O, hvala vam, ali ne želim.“

Trojica Ta i Ta: „Ali, zašto, pobogu?! Pridružite nam se!“

Četvrti Taj i Taj: „Žao mi je, ali zaista ne mogu da jedem, dok ljudi oko mene ostaju gladni.“

Trojica Ta i Ta: „Ali, ne brinite, nećemo ostati gladni, ako vam damo samo po pola.“

Četvrti Taj i Taj: „Samo po pola?! Ah, pa lako je tako, tako i ja mogu poklanjati! Kad biste mi dali po sve, ja bih možda i razmislio.“

Trojica Ta i Ta: „Pa, dobro, ako je već tako. Znate, mi izuzetno cenimo razmišljanje. Pa, ako će vas naša ponuda na razmišljanje navesti, onda neka bude, evo, dajemo vam sve. Želite li, molim vas?“

Četvrti Taj i Taj: „U redu, ako već toliko insistirate.“

Trojica Ta i Ta ustaju od stola, prelaze za šank, otvaraju Novine Te i Te; Četvrti Taj i Taj ustaje od šanka, prelazi za sto. Počinje da jede jagnjetinu, smireno, odsutno, kao što se jedu kokice; Trojica Ta i Ta glasno naručuju tri piva; iza zavese se čuje glas: „Ne pada mi na pamet da radim u drami u čijem spisku lica ne postojim, niti se zna jesam li konobar, ili konobarica!“

Trojica Ta i Ta se pogledaju zabrinuto, ovlaš odgurnuvši Novine Te i Te, koje padaju sa šanka na beton; Četvrti Taj i Taj prestane da žvaće, prestravljeno pogledavši u Novine Te i Te.

Zavesa se spušta, pa se odmah podiže, nema pauze između činova, nema činova, nema ničega; letnja bašta, dan; preko cele pozornice raširena naslovna strana; ispod papira se vide samo noge stolica i stolova i osam muških čarapa u sandalama.

Novine Te i Te: „Ništa posebno u Kafani Toj i Toj. Uživajte!“

umočiću

 

Posted in Uncategorized | Leave a comment

Morava (Branku Miljkoviću)

Zatrpali ti kosti žíve

Sramotom

Ženo moja

I krv ti

Svete moj

Pakošću otrovali

Da mržnju

Kopilad naša topla

Iz vatre rođena

Sa tebe piju

 

U čaršave te najlonske

Umotali

Lešino moja rascvetala

I janičari ti detinjstva

Iz sise isisali

Droljo moja

 

Zazidali te u trulež

I u velike ideje

I u šume posečene

Da okeane nam otmu

Kapetanice moja usahla

 

Váljali se niz tebe

Niz mokru utrobu tvoju

Kao niz napušten bordel

Kurvetino moja

 

Niska te reč

Podmukla

Za srce rđom ugrizla

Oko ti bistro proburazila

Jezik ti mutnjom zarazila

Seljančuro moja nevaspitana

 

Mene iz tebe ukrali

Uspavanko moja prljava

Jedno od drugog nas

Ćutljivice moja

Amputirali

Ko dva neba

Međusobno gangrenom srasla

 

Da se tražimo

Ubogi

Da se kroz mrak smrdljiv mirišemo

Da beznogi

I bezruki

Doveka dišemo

Sećanja samo

Pseto moje ugaženo

 

Hleb mi umesi

Majko

Smrću me raspevanom okrepi

Sa usana mi odlepi

Ovo umiranje ružno

 

Mora li

Radosti moja

Ovako tužno

Da bude?

 

I nauči me

Bajko

Da opet u tebi plivam

Pod suknju tvoju cigansku

Da se gubav od mulja sklonim

Da opet budemo čisti

Čistunice moja silovana

 

Da te još jednom zagrlim

Poganšturo moja pogana

Da me u vrtlozima svojim ugreješ

Pesnika da ti rodim

Moravo

Pesmo moja

morava

Posted in Uncategorized | 3 Comments

Pariz, 18+ (I)

Bon jour, monsieur, imate li parizer”, pitao sam proćelavog prodavca u jednoj pariskoj mesari na Rue de Rivoli.

Excusez-moi, monsieur?”, upitno me prodavac pogledao.

“Parizer, znate valjda? Pileći, ćureći, teleći, svinjski, golubiji, đački. Čuvena srpska salama, služi se tradicionalno na švedskim stolovima u svim arapskim hotelima i vrnjačkim banjama, od Malog Iđoša do Sićevačke klisure. “

“Sićevačka klisura? Ne zvuči mi poznato”, odvrati prodavac.

“Razumem vas, i ja sam tek nedavno čuo, tamo ima jedna književna kolonija, mislio sam da se nekako uglavim, ako me razumete.”

“A vi ste književnik, monsieur?”, pita on.

“Naravno, zar se ne vidi po šeširu?!”

“U pravu ste, više je nego očigledno. Divan vam je šešir, monsieur!”

“Manite me laskanja, monsieur, kao da ja ne znam da mi je šešir divan! Nego, imate li taj parizer, ili ga nemate?”

“Parizer? Nažalost, ne, monsieur.”

“Šta me onda zamajavate, kog vraga?! I kakva vam je to mesara, i kakav vam je ovo grad, pobogu?! Ovo je prvi i poslednji put da sam vam u Pariz došao, zapamtite!”, viknuh besno na njega i, ne sačekavši na bilo kakav odgovor, zalupih vrata mesare. Lagao sam ga, dakako. Ja volim da lažem. Pogotovo kad tako mogu nekoga da iznerviram. Naravno da ću doći. Pariz je veliki. Skoro kao ja. Zato i jeste od samog sebe veći. Normalnom čoveku je nedelju dana u Parizu više nego dovoljno da postane Parižaninom. Meni je trebalo nepuna tri. Već uveliko prelazim ulicu na crveno, turistima objašnjavam kako se koriste javni toaleti, čak mi ni prosjaci više ne prilaze, jer znaju da sam odavde. Ja sam rođeni Parižanin. Danas sam, negde na Montmartreu, zgužvao mapu i bacio je u prvu kantu. Onda sam se izgubio. Upao u neki indonežanski kvart, iako nigde nije pisalo da je indonežanski, niti ja imam pojma kako Indonežani izgledaju. Pariz je ono što ja odlučim da jeste. Gazio sam kroz smeće do kolena, kroz trule narandže, kroz kartonske kutije oslikane crvenim vetrenjačama. Kad sam se dočepao nekog ogromnog bulevara, bio sam, začudo, čist. Pariz je neobjašnjiv grad. Dan ranije, svuda su zavijale sirene, sve je bilo pod opsadom. Četrdesetogodišnji muškarac, tako novine kažu, ispred Notre-Damea je napao policajca čekićem. Onda su ga drugi policajci upucali sa dva metka u grudi. Kažu da je u bolnici ponosno priznao da je terorista. Rekoh, izgubio sam se. Pa se ponovo našao. Na nekom bulevaru kome nisam zapamtio ime. Naleteo na javni WC, bio je zauzet. Odlučio sam da sačekam, iako, realno, nisam imao nikakvu potrebu za WC-om. Ubrzo su se vrata otvorila, a otud je izašao žgoljav Arapin bokserskog nosa. Sačekao sam zelenu lampicu, pa ušao i sâm. Unutra zatekao crnu torbu, i neku kutiju. Bio sam ubeđen da će WC za koji sekund ekspolodirati. Nisam se uplašio, samo me je bilo malo sramota da me teroristi, pri mom prvom boravku u Parizu, raznesu bombom u javnom WC-u. Nadao sam se da će na uviđaj poslati kakvog ametera koji će se u proceni prevariti, pa novinarima reći da sam bio “pored”, a ne “u”. Srećom, ništa nije eksplodiralo. Nekako sam se dočepao Sene, ona mi je orijentir. Sena je zelena, duboka i pitoma, miriše na gavranove, galebove i salonski nameštaj. Sve i da ničega drugog nema, bila bi dovoljna da Pariz bude Pariz. Ipak, izbegavam da kraj nje preko dana sedim. Turisti su nepodnošljivi, Japanci pogotovo. Kad god se kraj vode smestim, rekom istog momenta doplovi čitava flotila, krcata Japancima koji u mene nišane svojim kamerama i foto-aparatima. Odneće me u Japan, pre nego se Pariza najedem, to im nikako ne smem dozvoliti. Natukao sam šešir do nosa, da me ne prepoznaju, prešao Pont Marie, pa Pont de la Tournelle, i našao se u lavirintu kaldrmisanih uličica koje se nadaju da će jednoga dana nositi moje ime. Odlučio da potražim jednu malu pijacu sa suvenirima koju sam juče video na uglu bulevara Saint Germain i Saint Michel. Ne samo da danas pijaca nije bila na tom mestu, već se, na istom mestu, umesto raskrsnice bulevara Saint Germain i Saint Michel, sada nalazio Place du Panthéon. Pariz voli da menja oblike, svakoga dana je drugačiji, do neprepoznatljivosti. Mi Parižani to znamo, zato i ne koristimo mape. Inače, industrija gradskih mapa je najbrojnija i najveća industrija u Parizu. Svakoga jutra, u samo svitanje, tokom onih nekoliko minuta kada grad bar prividno spava, pariskim ulicama se rastrči na hiljade umetnika sa olovkama i blokovima za crtanje, marljivo beležeći uvek nove gradske tlocrte. Svoje blokove onda prosleđuju armiji grafičara, dizajnera, štampara, kako bi se, najzad, poput vrućih, sveže pečenih hlebova, neprebrojivi kontingenti šarenih karata našli na pultovima hotela, u prodavnicama novina ili na uličnim tezgama, pre nego se japanski turisti probude. Ne znam zašto me japanski turisti nerviraju. Ništa mi nisu uradili, osim što me jure svojim kamerama i foto-aparatima. Možda me zaprvo i ne nerviraju. Tačnije, možda volim da me nerviraju. Pariz je pun neobjašnjivih ljubavi. Odustao sam od one pijace, seo na betonsku klupu pod jednim platanom, smotao cigaretu i zapalio je. Nekoliko sekundi potom, kraj mene je, na istu klupu, seo žgoljav Arapin bokserskog nosa. Ljubazno je klimnuo glavom, uz neprimetan osmeh, i počeo da otvara veliku, crnu torbu, istu kao onu koju je maločas ostavio u javnom toaletu. Pomislio sam, sa izvesnim olakšanjem, kako je Place du Panthéon već sasvim pristojno mesto da čoveka raznese teroristička bomba. Poželeo sam čak da mu zahvalim što me nije razbucao u onom WC-u i što mi je, ipak, sačuvao tu poslednju mrvu dostojanstva. Iz torbe je izvadio smotuljak folije, razmotao ga i zagrizao. Znam taj miris, od njega deca u prihvatilištima, na velike praznike i za Novu godinu, organizuju svetska prvenstva u podrigivanju. Šampione fotografišu i lepe na bilborde,  nose ih na krkačama i obraćaju im se po imenu, sve do sledećeg velikog praznika, sve do sledeće Nove godine, sve do sledećeg Svetskog prvenstva u podrigivanju.

“Parizer?”, upitah žgoljavog Arapina bokserskog nosa.

“Da, kako ste pogodili?”, odvrati on, pomalo zbunjeno.

“Znam taj miris”, rekoh mu, “od njega rastu sećanja u staračkim domovima. Odakle vam?”

“Iz Srbije”, reče Arapin.

“Bili ste u Srbiji? Nisam znao, novine ništa o tome ne pišu.”

“Samo sam prolazio”, reče on. “Kroz Sićevačku klisuru, ne znam da li ste čuli za to mesto.”

“Nikada”, rekoh mu.

“Čudno”, reče Arapin.

“Šta je čudno?”, upitah ja.

“Pa to što se, evo, razumemo, ako me razumete.”

“O, nema tu ničega čudnog”, objasnih mu, “znate, ja sam pesnik, ja govorim sve jezike sveta.”

“Zaista?!”, uskliknu on, gotovo s radošću. “Pesnik?! Uvek sam želeo da budem pesnik!”

“O, nije to baš tako jednostavno, naprotiv. Znate, arhitekta, ili hirurg, ili nuklearni fizičar, to može da bude svako ko je dovoljno tupav da ceo život provede nad knjigom, a za pesnika, ili, recimo, za baštovana, čovek jednostavno mora da se rodi. Tako vam je to. Ne bih vam, iskreno, preporučio da se u pesništvo upuštate. Vi ste, ako se ne varam, rođeni za boksera, imate savršen nos da vas neko po njemu bubeca!”

“A, ne, to nikako!”, odgovori on. “Ja prezirem nasilje, znate.”

“Ali bacate bombe?”

“Ništa ja ne bacam, da se razumemo. Svet nije dovoljno bogat da bismo se tek tako bacali i razbacivali.”

“Razumem vas u potpunosti”, složih se.

“Želite li malo sendviča?”, upita me on.

“O, hvala vam, vrlo ste ljubazni! Rado ću gricnuti jedan zalogajčić, razmišljam da se spremam za Svetsko prvenstvo, znate.”

“Kakvo Svetsko prvenstvo?” upita on, podrignuvši glasno.

“Pričaću vam kada se sretnemo neki drugi put”, rekoh mu, “ali, verujte, imali biste odlične šanse da postanete šampion!”

“U boksu?”

“Ne, ne u boksu, to nikako, već da postanete pravi šampion, svetski šampion, najveći šampion, na tom Svetskom prvenstvu o kome sam vam pričao, to jest o kome ću vam zapravo pričati kada se vidimo neki drugi put.”

“Jedva čekam da se ponovo sretnemo!”, reče on.

“Da, takav sam vam ja”, rekoh ja.

Onda je ustao, opet ljubazno klimnuo glavom, uz neprimetan osmeh, i otišao bez reči.

A ja sam bacio već dogoreo opušak cigarete, i u tišini zagrizao jedan zalogaj svog staračkog sećanja. Ostatak sam odmotao iz folije, i ostavio kraj klupe. Red je i Pariz sećanjem nahraniti. Pariz je, znate, grad koji jedino od sećanja živi. Sve ostalo je puka dekoracija. Osim mene, dakako.

IMG_3274

Posted in Pariz 18+, Uncategorized | 2 Comments

Kratka istorija sna

U slabo osvetljenoj sobi, na malenom prozoru koji se otvara na dole i leži horizontalno pod samim plafonom, kao kakav staklen, proziran šank, stoje dve šolje tek skuvane kafe i, između njih, pepeljara, načinjena od poklopca za tegle, sa dve zapaljene cigarete u njoj. Blago nalakćeni na krhki, stakleni šank, nogama oslonjeni o ivicu starog kauča, dvojica kuštravih dečaka posmatraju škrti odrezak jutra, što im se kroz ovaj sićušni objektiv nudi. I vide svežezeleni travnjak komšijskog dvorišta, ograđen visokim zidovima, vide betonsku stazu koju je još rano jutros neko polio vodom, nekoliko stabala voća, nešto cveća i nebo što se nad dvorštem raspuklo, a čiji se beskraj odavde može tek naslutiti. Preko celog travnjaka, od zida do zida razapet, njiše se prazan štrik.

– Šta misliš – kaže prvi – subota je, možda će prati veš, pa izađe da ga okači? Sve mi se čini da danas vredi čekati. A?

– Ma, sigurno… – odvraća drugi, kao mrzovoljno. – Možda nam još dođe pod prozor i zamoli nas da joj iscedimo gaće. Da joj ruke ne ispucaju.

Tu obojica prasnu u dečački smeh i kikoću se nekoliko sekundi. Onda malo ćute, pa zapale još po jednu cigaretu. Nekad pričaju o fudbalu, nekad o crnim rupama, nekad o moru, nekad o dalekim svetovima koje će upoznati, nekad o većem stanu u koji će se preseliti, sa pravim prozorom i pravim šankom. Nekad se samo smeju, i ništa im više ne treba. Kad se umore, ugase cigarete, isprazne poklopac od tegle u najlonsku kesu, odgurnu šolje u kakav nevidljivi ćošak sobe, pa zauzmu svoja mesta na starom kauču. Svako otvori svoju knjigu, i u narednih nekoliko sati čuje se samo toplo šuštanje papira, isprekidano tek povremenim kašljanjem, kijanjem, ili glasnim protezanjem. Kad prvi od njih progovori, obojica znaju da je vreme da knjige zatvore.

– Bog te, ala ovaj lik smara! – kaže prvi. – Da sam imao toliko robova koji za mene rintaju, kontam da bih nešto kudikamo pametnije smislio.

– Ništa mi ne pričaj! – odgovara drugi. – Ovaj moj ko s kruške da je pao. Da sam mu lopatu dao da me po glavi udara, lakše bi mi bilo, nego da ga čitam

Onda se opet kikoću. Pa iz frižidera iskopaju kakvu zamrznutu plastiku, istovare je u šerpu i čekaju da se na „dvojci“ kocka leda pretvori u nešto jestivo. Neko uvek bude manje gladan, pa kao uz uzdah iz sebe ispusti „ja više ne mogu, aj’ pojedi ti“. Onaj drugi pita „jesi siguran?“, pa pomalo stidljivo u tanjir prospe što je u šerpi ostalo. Kad završe, dogovore se da će suđe oprati uveče. Pa iz džepova izvade izgužvane novčanice i poređaju ih po stolu. Prebroje novac. Ako izračunaju da do sutra imaju dovoljno hleba, sapuna i paste za zube, pokupe iz hodnika prazne pivske flaše, prošetaju do radnje i zamene ih za pune. Proleće je, ali je dan još uvek kratak. Pri povratku u stan, prvi mrak im se uplete u raščupane glave. Kad uđu u sobu, sve dnevno svetlo već se skupilo u maleni okvir prozora. Opet ga otvore, polože na njega poklopac od tegle i nazdrave za nešto nepoznato. Čuje se stakleno sudaranje flaša u polumraku. Opet malo ćute, pa opet malo pričaju. O nebu, o oblacima, o budućim svetovima, o povratnim kartama, o starim Grcima. O ženskom glasu iz susednog dvorišta. Kad počnu već da se smeju na sve izgovoreno i neizgovoreno, prećutno se dogovore da će suđe, ipak, oprati sutra. Klimnu glavama jedan drugom, pa se opet smeju. Sve dok se opet ne umore. Onda obore stari kauč i razvuku po podu sunđere s fotelje na rasklapanje, pa preko njih razbacaju ćebad i jastuke. Ko šta ugrabi – njegovo je.

– A šta ako si ti nju izmislio? – pita prvi.

– Ne lupetaj, ti si prvi o njoj počeo da pričaš – odgovara drugi već pospano.

Razmene još po nekoliko reči i po nekoliko sve tiših osmeha. Onda spavaju. I sanjaju crne rupe, i sanjaju more, i sanjaju buduće svetove, i sanjaju stare Grke. I komšijsko dvorište, nad kojim se njiše još uvek prazan štrik. I, spavajući, jedva čekaju da se probude.

Sada svako u svom ćošku živi. Vide se jednom u nekoliko meseci. Nalakćeni na šareno-kariranu istoriju snova, psuju majku izmišljenim svetovima. Uglavnom ćute, ponekad pričaju. Stidljivo, ali pričaju. Ili se zagrle i plaču, i čini im se da im više ništa ne treba. Katkad izmisle sebi kakvu himeru i posade je za sto. A znaju da će se raspasti čim se raziđu. I, sasvim sigurno, neće umeti da peva. Niti će u subotu širiti veš po štriku komšijskog dvorišta.

– Je li stvarno postojala?

– Otkud znam? Ti si je video. Ili izmislio, zar ne?

Onda svako ode natrag u svoj ćošak, pronađe u frižideru kakvu kocku leda i čeka da iz nje izraste šta jestivo. Iako nijedan od njih već odavno nije gladan. I spavaju, i ne sanjaju ništa. I samo žele da se što kasnije probude. Da se, ako se već mora, probude bar u sumrak kakvog okraćalog jesenjeg dana. Pa da opet spavaju.

Nebo

Posted in Puna linija, Uncategorized | 2 Comments