Tears In Heaven

Vest je bila jedva vidljiva, sabijena u donji desni ugao crne hronike, bez potpisa, na ne više od hiljadu karaktera pretumbanog policijskog saopštenja. Jedino takve i čitam, veliki naslovi me ne zanimaju, oni s naslovnica još manje. Predvidljivi su, dosadni i, budući da su razvučeni na po četvrt ili čak pola strane, obiluju pravopisnim, stilskim, materijalnim i kakvim sve ne greškama, a na to sam više no alergičan. Kao i na dobar deo ostatka stvarnosti, uostalom. Naravno, ukoliko prihvatimo da mimo reči ikakve stvarnosti i ima. Da se danas ne osećam ovako tupavo, sigurno bih o tome razmišljao. Duboko sam uveren da bog ne postoji, ali u ovakvim trenucima, valjda smisla radi, nekom jednostavno moram biti zahvalan na činjenici da glava, makar u tim kratkim mimohodima sa sobom samom, može služiti nečemu drugom do li predžepavanju oblaka, raščešljavanju sazvežđa, poigravanju beznačajnim značenjima, preživanju neproživljenih i neiživljenih života. Rekoh, osećam se tupavo. To je moj način da se povremeno projektujem u stvarnost. Neka vrsta distance, s koje se, neopterećen metafizikama, senkama budućih vekova, dioniskim sviralama ili kakvim kilavim naricanjima nad raščerečenim nebom, katkad mogu zagledati u ovo malo sveta što me uporno okružuje i u svoju masnu utrobu gura, da se koljem s njegovim pacovima, smrdim s njegovim lešinama, otimam s njegovim lešinarima. Nije to stvar perspektive, jednostavno je tako. Uz nekoliko radikalnijih rezova, svakako bi moglo biti šarenije, ali sad je, jednostavno, tako. Ponekad uhvatim sebe istinski srećnog, kad mi se radnik za šalterom osmehne, kad me auto ne pregazi na pešačkom, kad u WC šolji posle gazde ne zateknem govno. I ne znam je li to otud što me je lako usrećiti, ili otud što živim u jednom posve unesrećenom prostoru i vremenu, među odveć ljudskim ljudima. Pre će biti da je ovo drugo. No, dugo mi je trebalo da to naučim, a vidici se preko noći ne menjaju. Meni bar to ne ide. Istina, znam neke veštije, ali i dalje budalasto želim da verujem da su oni izuzetak. Ne umem ni da zamislim šta bih bio da sam na vreme naučio da sabiram, oduzimam, brojim korake do cilja, delim na četiri dela svaki kafanski račun. Svakako ne ovo što jesam, zapravo budala zagledana u ništa i pred istim ništa do kostiju prestravljena. Možda se ono sabiranje zapravo i ne uči, možda je ipak sve stvar genetike, prirode, nekog boga nepostojećeg, talenta, čega god. Recimo, onaj dečak od pre neki dan. On nikada neće biti pesnik, fakat. Sasvim je verovatno da će umreti do dvadesete, smrznut i izgladneo, ali je isto tako verovatno da bi od sebe napravio solidnog trgovca ljudskim organima, ministra ili zemljoposednika, da je u startu imao ono s čim ja nisam umeo ni želeo da koračam – kuću, roditelje, besplatno školovanje i ostale ničim izazvane darove od kojih je meni samo grba na mozgu izrasla. Našao sam ga nasred trotoara, ljudi su ga zaobilazili, preskakali, gledali s gađenjem, deci od njega odvraćali pogled. Kiša je lenjo slinila, poput novembarskog inja u avgust zalutalog. Isprva mi se učinilo da ne diše. Uzeh ga u naručje i preneh do najbližeg pasaža. Imao je trideset kilograma, ne više. I nekih sedam-osam godina. Položih mu glavu na stepenik, ogrnut dlanom. Kada je otvorio oči, primetio sam u njima nešto nalik besu, onakvom kakav se inače viđa u očima iz sna popodnevno probuđenih. Postavljao sam glupa pitanja, predlagao da odemo u sigurnu kuću, iako pojma nisam imao postoji li u gradu išta slično. Bes u njegovim očima lagano je prerastao u nešto što beše maltene prezir i sažaljenje, gađenje. Nije se odobrovoljio ni kad mu novčanicu od sto dinara diskretno spakovah u džep prljavih farmerica, jedinog što je na sebi imao. Za sve to vreme, u ruci je držao nekakvu drvenu igračku, oko koje, primetih usput, beše obmotan kanap s priveskom od morske školjke. Nakon nekoliko sekundi tišine, odgurnuo me od sebe, zavukao slobodnu ruku u džep, pogledao u novčanicu, ravnodušno je u džep vratio, ustao i otrčao na kišu, ostavivši moj zbunjeni dlan da prazno počiva na hladnom potiljku betonskog stepenika. Ovaj drugi stvorio se niotkuda, valjda domamljen mojom potrebom da popravljam nepopravljivo. Najpre sam video noge, a nakon što podigoh glavu preda mnom je stajao prljav muškarac u srednjim četrdesetim godinama. U njegovim očima nije bilo ničega. U glasu, takođe. Nekoliko reči što mu se preko usana na mene skotrljalo podsećalo je na demonsko napevavanje, na zagrobni severac, na vašarsko zveckanje kostiju. Razabrao sam da ga je sestra izbacila iz stana, da mesecima nema gde da spava, da tri dana nije jeo. Stav mu beše takav kao da je moja najprirodnija obaveza da ga nahranim i ušuškam u svom krevetu. Odlučio sam da se ne dam, takvih ima na hiljade, pomislih. “Nemam ništa”, rekoh, odgurnuh ga blago od sebe, te se između njega i memljivog zida pasaža izvukoh natrag na ulicu. Na trotoaru je ležao dečak. Preskočih ga i nastavih da koračam prema banderi za koju sam maločas vezao bicikl. Nisam znao kuda bih. Kiša je prestala, a iz masnih bara pod mojim točkovima već se rađalo sunce, kao na kakvom pejzažu od deset-evra-mali-a-dvadeset-veliki iz Budve, Venecije ili Kušadasija. Iz frižidera ispred obližnje trafike prstom je mahala plastična pivska dvolitra, koju, poput svakog savesnog kamiondžije, pokupih i smestih u udobnu hladovinu ranca, uprkos činjenici da na njegovom zadžepku bejaše prilepljena reklama druge pivare. Na nizbrdici što me prema reci vodila mimo moje volje i mimo mog znanja, već uveliko sam razmišljao o tome kako nas neko uvek upakuje u pakovanje koje nam ne pripada, kome ne pripadamo, koje je čak suprotstavljeno svim našim oblicima, koliko god amorfni bili, u pakovanje, najzad, koje nas žulja, svrbi, peče, dok nas ima. Od materice, učionice, fudbalske svlačionice, kancelarije, redakcije, fabričke hale ili rudarske jame, preko terena za boćanje, radionica za kukičanje, sumpornih kada u Mataruškoj banji, do čamovog kovčega, tegle, urne, masovne grobnice, čega god. Sreća čovečanstva valjda počiva na tome što je u svojim najlucidnijim momentima tupavije no ja danas, inače bi se odavno protiv ovakve neudobnosti pobunilo. Makar da pokaže da je podvalu primetilo, ako već ništa promeniti ne može. Otprilike onako kako se i ja pobunih protiv izarčenog sedišta na kamenitom puteljku, te siđoh s bicikla i nastavih da ga guram kraj sebe ka reci koja je već mirisala, onako kako reke i inače mirišu, na uginulu ribu, na naftu iz bagera, na naduvane mešine krava koje je kakav pobožni domaćin ovako kaznio jer su se usudile da rađe crknu no da sačekaju pištolj u čelo, nož pod grlo ili ušnik sekire u potiljak. Koliko prkosnog dostojanstva u prirodnoj smrti jedne krave! Koliko nepristajanja, koliko inata, zarad poslednje počasti jednom neosvešćenom, sirovom, sebe nesvesnom, ukratko nepostojećem Ja, kako bi to rekao svaki pedantno dresirani univerzitetski profesor koji zbog kakve čvornovate katedre celog života tuđa govna jede, iznajmljujući svoju preučenu, katkad i priučenu glavu, sumnjivo-bezglavim zakupcima na neodređeno. E, moj profesore, popišam ti se na Ja, mislio sam rasejano, prolazeći kraj još jedne u nizu divljih deponija što se poput kakvih futurističkih humki izležavahu duž puta prema svetoj reci opevanoj češće od Marka Kraljevića, od šljivovog stabla, od svih junačkih silovanja u svim junačkim ratovima. Stihoklepci uzvraćaju udarac, svete se za svoj netalenat, podmeću nogu životu koji ih nadilazi, u hordama dolaze iz najudaljenijih planina da pljunu aždaju na samrti. Verujem da će aždaja i ovu bolest prezdraviti, i to je moja jedina vera, život – jedini idol kome se klanjam. Ne priželjkujem čuda, ne tražim spodobe ni pričine, ne podižem crkve, ne koljem stoletno drveće da krstove od njegovog mesa kuvam. Rađe ispijam pivo u njegovoj senci. A onda, čudo se ipak dogodilo, bar mi se tako isprva učinilo. Gomila smeća je zaplakala. Iz zujanja muva najpre se izdvojilo nešto nalik škripi kočnica, cviljenju nepodmazane ljuljaške, škrgutanju viljuške po praznom tanjiru, pa postepeno u mojim ušima prerastalo u cijukanje bremenite grane na vetru, u jecaj raštimovane violine, u plač deteta. Odložih bicikl u razgaženu prašinu i zaputih se prema najgušćoj gomili muva. Razgrnuh je mahanjem šake, počupah nekoliko sasušenih kopriva, pokidah najlonski smotuljak što ga prstima napipah u vlažnom smradu deponije. “U redu je, Gavrilo”, rekoh. Beše to prvo ime koje mi je na pamet palo. Pažljivo ga izneh na sunce i pomazih po klempavim ušima. Sad smo već obojica plakali. Bio je veličine pesnice, tek progledao, star ne više od nedelju dana. Muve se nisu dale omesti mojom šakom. Poput alavih penzionera što prljavim noktima napadaju nedopečenog vola na kakvom prazničnom trgu. Namirisale su krv, namirisale su meso. Uzalud pokušavam da ih ubedim da u ovoj cvilećoj grudvi od mekane dlake još uvek ima života. Ni sâm ne znam da li u to verujem, ili samo očajnički verovati želim. Iz jedva vidljive ranice na njegovom vratu kuljali su crvi, desetine, stotine, hiljade čini mi se. Pogledao sam ga u oči. Bile su jedva otvorene, tople, okvašene suzama. Jedno divno, malo, herojsko srce kucalo je u njima, zagledano u moju nemoć, u rojeve gladnih muva, u beskrajno avgustovsko nebo. Kao dete sam u ovakvim situacijama redovno dobijao upozorenja “ne diraj ga, možda je besan, možda je zaražen, preneće ti neku boleštinu”, ili u najboljem slučaju “pusti ga, neko će se već za njega pobrinuti”. Nigde život nije tako licemerno prema sebi nastrojen kao u čoveku. Otkad progleda, otkad prohoda, otkad proplače, uče ga da na isti taj život što jače udara, da ga što besomučnije satire, da od njega što sebičnije i kukavičkije zazire. “Idemo kući, anđele”, prošaputah mu na ono manje crvljivo uvo, umotah ga u majicu, prislonih uz sebe i zapedalah. I dalje je plakao. Odzviždah mu nekoliko tonova Tears In Heaven, pesme koja mi je od buđenja glavom odzvanjala. Umirio se. Onda sam mu je pevao. Najpre tiho, pa sve glasnije. Moja sujeta veruje da je mogu i bolje otpevati, ali njemu se izgleda i ovako sviđalo. Ćutao je i ravnomerno disao, umotan u moju majicu, opružen na mojoj podlaktici, praveći se da ne primećuje vojsku crva što mu ka mozgu burgija. Na ormaru u sobi sačekala me kartonska kutija u kojoj mi je dan ranije poštom stigao moj stari računar, kusur od starog života. Spustih je na pod i obložih joj dno biltenom iz megamarketa. Jak mlaz vode nije bio dovoljan da spere crve sa šake toplog, dršćućeg, umirućeg života, što mi je na dlanu disao. Setih se glave dečaka koja je koliko pre sat vremena na istom dlanu počivala. Njegovog prkosnog pogleda, njegovog prezira prema mojoj trapavoj želji da promenim svet u kom ne umem da živim. Svet za koji sam odgovoran, svet za koji sam kriv. Svet čiju milostinju nikad nisam odbio, koliko god dostojanstvo pred njim i sobom pokušavao da odglumim. Biće da sam kukavica. Ali dovoljno iskrena kukavica da poželim nečiju osvetu. Za moje pokisle dečake, za moje preklane krave, za moje štence anđeoskih imena, žive zatrpane pod deponijama kraj oskrnavljenih reka. I za moje reke, da, i za moje reke. Ne znam kome. Bilo kome. Nadrndanim šalterskim radnicima, bahatim vozačima, gazdama što ostavljaju govna u WC šolji. Matorim prosjacima koji izgubljenoj deci otimaju mehur vazduha. “Ne daj se, Gavrilo, sve će biti dobro”, prošaputah. Nisam verovao u sopstvene reči. Zvuk fena mi je pomogao da se pravim da ne čujem njegov plač. Umotah ga celog u majicu i položih na dno kutije. “Srpska kobasica 199,99” lažno je mirisala s hrapavog papira pod njegovom njuškom. Naterah ga da proguta nekoliko kapi mleka iz rupe u najlonskoj kesi istog onog marketa. To je sve što sam umeo. Uz već ugrejanu dvolitru, otpevah mu još nekoliko puta Tears In Heaven. Onda sam zaspao. I s prvim suncem se probudio. On nije. Bio je ukočen i hladan, poput zamrznutog kamena. Ni crvi se više nisu micali. Iza kuće iskopah mali grob i u njega položih kutiju. Kada sam je zatvorio, ugledah na kartonu svoje ime i adresu. Nekoliko zamaha lopatom, i gotovo.

tears in heaven

Jutarnje novine uglavnom donose nepostojeće priče iz nepostojećih svetova. Ovog puta bejahu teže za prstohvat stvarnosti. Vest je bila jedva vidljiva, sabijena u donji desni ugao crne hronike, bez potpisa, na ne više od hiljadu karaktera pretumbanog policijskog saopštenja. Leš muškarca u pasažu u centru grada. Nezvanično saznajemo da je reč o psihički labilnom četrdesettrogodišnjem beskućniku, kog je sestra izbacila iz stana nakon što je na sudu dokazala da je u kupatilu živog odrao psa lutalicu. Poslednja tri meseca spavao je na ulici i prosio. Grlo prerezano nožem s polomljenim sečivom oko čije je drvene drške bio obmotan kanap s priveskom od morske školjke. Policija intenzivno radi na rasvetljavanju slučaja.

Advertisements
Posted in Puna linija, Uncategorized | Leave a comment

Pola četiri (u sećanje na Bogdana M.)

 

Rod smo.

Kad umre čovek,

i moje srce rušno je.

(Momčilo Nastasijević)

 

  • Bogdane! – viknem.

Bogdan ne mrda, kô da ne diše.

  • BOGDANE! – viknem jače, malo se nagnem ka njegovom stolu i desnom šakom mu prodrmam levu mišicu.
  • Aaaaaaaa… – promumla Bogdan najzad.
  • Ajde, majstore – kažem ja – pola četiri, da se odjaviš.
  • Šta da se odjavim? – pita Bogdan sanjivo.
  • Da se odjaviš u firmi, jebem te blentavog, kraj smene! – kažem.
  • Joj, Duća, brate, ne mogu danas. Ko im jebe mater, nek mi pišu prekovremeno – kaže Bogdan, okrene se ka meni i šeretski se nasmeje. Ne znam da li mi namiguje, ili još ne može oči do kraja da otvori.
  • Bogi – vikne neko iz ćoška – ti se u toj tvojoj firmi nikad ne prijavljuješ, samo se odjavljuješ, kô neka odjavna špica.
  • Nemoj da ti odjavna špica dâ po pički – prosmeje se Bogdan grlato.

Onda konobarici mahne jedno pivo, te dobaci usput „i jedan dupli vinjak za Duću“.

  • Nije vinjak, jebô te vinjak, godinama mi sediš pored stola, znaš da jabuku pijem – kažem ja.
  • Jabuka, vinjak, koga boli kurac, ionako je sve iste boje – odgovara on. Pa iz kutije mekanog Lucky-a izvadi cigaretu, ovlaš je lizne, dohvati sa stola upaljač, i kresne. Jednom, dvaput, triput. Ne vredi. Ni plamena, ni varnice. Kad nam konobarica donese turu, on joj dâ upaljač i kaže joj „baci ovo govno“. Uzme upaljač s mog stola, pripali cigretu, pa me pita:
  • Šta misliš, ’oće i nas ovako?
  • Šta ovako, brate? – pitam ga ja.
  • Pa ovako, kô ja ovaj upaljač. Da nas bace, kad prestanemo da palimo – kaže on.
  • Ne seri, Bogdane, ko bi nas dvojicu bacio?! Mi smo ti kô najlonske kese, znaš kako je s kesama? Dok su u upotrebi, najmanje su štetne. Kad ih baciš, ode u kurac i livada, i šuma, i Morava. Šta ima da nas bacaju, kad ovako ništa ne štetimo?!
  • Stvarno tako misliš?
  • Stvarno tako mislim.
  • Lepo si to rekao, Duća.
  • Jebiga, Bogdane, ceo život učim da lažem. Još da tebe ne umem slagati, pa odma’ da se obesim – kažem ja.

On se smeje, nanišani zelenom flašom moju jabuku, dobaci „uzdravlje“, pa nastavi da gleda ka ulici, kroz otvorena vrata kafane. Za trećim stolom, s leve strane, tu gde je, čini mi se, zaseo još pre bezmalo petnaest godina, dan ili dva nakon što sam ga prvi put video, u mojoj tadašnjoj redakciji, gde je i njegova žena radila.

– Došô sam – kaže – da bijem čika Jovu.

Mislim da je to prvo u životu što sam od njega čuo. Ljudi uglavnom zaziru od pripitih i glomaznih ljudi, ali meni je nekako vazda u krvi bilo da se s propalicama namirišem.

  • Što da ga biješ? – pitam ga ja.
  • Onako – kaže mi on – ide mi na kurac.
  • Jova je na sastanku – kaže sekretarica.
  • Nema veze, sačekaću – kaže on. I nastavi da čeka, naslonjen uz radijator. Čekam i ja s njim, iako mi do batina nije. Ni mojih, ni čika Jovinih. Mislim da sam se, nedugo potom, zajedno s Bogdanom iskotrljao iz redakcije. Ne bi me čudilo da smo se negde napili, ne sećam se. Sećam se da sam ga dan ili dva kasnije zatekao u kafani, za trećim stolom s leve strane. I da se otad, čini mi se, odatle nije pomerio.
  • 21762150_10211942439369271_4576789036946624720_n(4)
  • Znaš, Duća – pričao mi je mnogo godina kasnije – kad sam ono došô da bijem čika Jovu?
  • Znam, brate, kud ne bih znao.
  • Nisam hteo stvarno da ga bijem, znaš?
  • Naravno da znam, nisi mogao na nogama da stojiš, još bi te čika Jova izudarao kô vola.
  • I ja tako mislim – kaže mi on kroz onaj smeh njegov. – Al’ mi bilo došlo da ga bar malo prepadnem.
  • Al’ si ga prepao… – kažem mu ja kroz smeh.
  • Znam – smeje se i on. – A vidiš kako si me ti lepo izvukô napolje, znaš ti što je to tako?
  • Što, Bogi – pitam ga ja.
  • To ti je zato što se propalice uvek namirišu, je l’ da? – kaže on.
  • Nemoj da ti propalica dâ po pički – kažem ja.
  • ’Ajde ne seri, sažvakô bi’ te ko limunadu – kaže on.
  • Ne žvaće se limunada, jebem te p’janog – kažem ja.
  • Jebiga, to mi prvo palo na pamet – kaže on. Onda se opet nasmeje, nasmejem se i ja, a on mahne konobarici pivo, i pride „jedan dupli vinjak za Duću“.
  • Aman, jebo te vinjak, jabuku pijem! – kažem ja.
  • A, jebiga, Duća, šta ću kad mi sve to iste boje – kaže mi on. Onda obojica zaćutimo, i obojica se kroz vrata kafane u ulicu zagledamo. Gledam ga ponekad, tako velikog i sanjivog, kao da se kakav plišan medved dobroćudan za stolicu kafansku zalepio. I, koliko god nam priče drugačije bile, često, priznajem, ne znam gledam li to u njega, ili možda u sebe. I setim se kako mi je ono rekao da se, eto, propalice vazda namirišu.
  • Nemoj da ti propalica dâ po pički – dođe mi da mu kažem. Bar danas mi tako dođe. Jer danas sam, evo, čuo da je Bogdan juče zaspao. Za stolom, ili u krevetu, ne znam tačno. I još se, kažu, nije probudio. I još mi dođe da mu kažem:
  • Diži guzicu, pola četiri je, da se odjaviš!

I sve naslućujem da bi mi rekao:

  • Odjavio sam se, Duća, brate. I ti si, samo ne znaš.

Onda da, recimo, konobarici vikne pivo i dupli vinjak, konobarica da mu vinjak u jabuku ispravi, a ja da dodam:

  • Ne, ne. Vinjak, molim. Ionako je sve iste boje.

A Bogdan ne mrda, kô da ne diše.

 

Posted in Uncategorized | 3 Comments

Vostani, Serbie, ljudski da se obesiš

Prekjuče je, na izlasku iz Kraljeva prema Vrnjačkoj banji, put bio blokiran. Kolona od nekoliko desetina, ili možda nekoliko stotina vozila, sat vremena nepomično je stajala, u znak protesta zbog cene goriva. Upravo u to vreme, upravo na tom putu, bejah i ja, u krcatom autobusu jednog od propalih međugradskih prevoznika.

„Đubrad nevaspitana!“

Ovo, dakako, nisam ni pomislio ni izgovorio ja, već žena od oko šezdeset godina, koja je sa mnom autobus delila.

„U čemu je problem, gospođo?“, upitah je.

„U tome“, kaže mi ona, „što zbog šačice dokonih džabalebaroša hiljadu ljudi ne može da stigne kud je krenulo.“

„Žurite nekamo?“, pitao sam je.

„Ne žurim nigde“, kaže mi ona.

„Pa šta vam onda smeta?“

„Smeta mi, eto, smeta mi“, već je skoro besno siktala.

Na sebi je imala garderobe u vrednosti od hiljadu dinara, najviše, zajedno sa iznošenim gumenim sandalama i naočarima za vid.

„Znate li zašto je put blokiran?“, pitao sam je.

„Zbog goriva, valjda, kao da je to moj problem.“

„A čiji je?“, pitao sam.

„Moj nije“, odvratila je, bezmalo s mržnjom.

„Vama je dobro?“ pitao sam opet.

„Da, dobro mi je. Ja znam odakle sam došla i znam šta je najveće zlo“, rekla je.

„A šta je najveće zlo?“, uporan bejah.

„Rat, gospodine, rat je najveće zlo. Ja sam u ratu pet godina provela i jedva živu glavu izvukla. Sad ne radim nigde, nemam penziju ni bilo kakvu platu, ali mi je dobro, i nisam bezobrazna da drugima ne dam da žive.“

„Šta vam je dobro?“, insistirao sam.

„Dobro mi je, jer nije rat“, odgovorila je ona.

„Alal vam mozak, gospođo“, rekoh ja.

„Sram vas bilo“, podviknula je ona.

IMG_9057

I zaista me je bilo sram. Zbog sužanja koji isti vazduh sa mnom dišu. Zbog uplašenih izroda koji su grlati bez glasa ostali. Zbog sebične gamadi koja ne mari za sutra svoje dece, svoje zemlje, ni za mrvu onoga u šta se naglas povazdan kune. Zbog njihove otupelosti, nepismenosti, zatucanosti, pakosti, samoživosti, pokvarenosti, neosvešćene podmuklosti. Zbog činjenice da žena koja je šezdesetu u guzicu ušpricala o životu ništa ne zna, ni o slobodi, ni o vazduhu, ni o suncu, ni o kiši, ni o tome da je čovek koji se ne buni protiv onih koji ga ubijaju već odavno ubijen i mrtav. Zbog toga što misli da je krv, koja joj u venama ustajala smrdi, besplatna, ili bar od benzina jeftinija. Zbog toga što ne zna da je ista ta krv od istog tog benzina daleko zapaljivija. Zbog toga što je njena zauvek ugašena. Kao što je, bojim se, ugašena i u krvotoku beskrajne horde zombija koji dane svoje u ovoj smrdljivoj rupi ćuteći i trpeći jedu. Na nogama, u istrošenim gumenim sandalama, ili u džipovima, svejedno.

Da, bilo me je sram. I doveka će me, bojim se, sram biti. „Vostani, Serbie“, glavom mi odjekuje. „Makar da se ljudski obesiš“, šapuće mi demon moj.

 

 

 

Posted in Uncategorized | Leave a comment

Prolećna priča

U Gimnazijskoj ulici u Novom Sadu, između Gradske biblioteke i Vladičanskog dvora, na improvizovanoj hoklici, sedi žena od osamdeset godina. Skupljena, promrzla, tek vidljiva. Mogao bi je čovek u džep spakovati. Zborana glava, staračka, umotana joj u maramu, na kolenima joj počivaju laktovi, a u šakama crvena, plastična činija sa nekoliko kovanica. Kad joj neko doturi papirnih deset dinara, ona ih spakuje u najlonsku kesu. Jer kiša je, i hladno je, iako proleće u vazduhu miriše.

„Pomozi, oče“, kaže drhtavim glasom mladom popu što kraj nje sigurnim i nezainteresovanim korakom prolazi.

„Bog će ti pomoći“, odgovara pop rutinski, ne gledajući je. Pa tromim a krupnim hodom nastavlja prema Vladičanskom dvoru. Bradat, debeo, zadrigao, rumen. Za trideset sekundi ući će u veliku, toplu prostoriju, ne zapitavši se nijednog sekunda ko je račun za grejanje platio. Uključiće TV, pogledati vesti i sebi u bradu konstatovati kako su nekrsti zemlju porobili. Prelistaće današnje novine, razočaran što čitulje, evo, tek pola strane zauzimaju. Kad kiša iz slinavljenja pređe u pljusak, žena na ulici će ustati sa hoklice. Otići će do obližnje crkve i kupiti dve male sveće. Jednu će zapaliti za žive, prekrstiće se i posvetiti je svom unuku, koji od drugog meseca života boravi u Australiji, već osamnaest punih godina. Ne zna jezik koji ga je rodio, svog oca nikada video nije. Drugu će zapaliti za svog sina, dečakovog oca, što ga je bomba u ratu, pre osamnaest godina, raznela u komadiće, majka da ga ne prepozna. Na ikonu Bogorodice staviće pedeset dinara, onih papirnih, što ih je od kiše čuvala. Skrušeno će se prekrstiti i iz crkve opet na ulicu izići. Kupiće pola hleba u pekari, i u mesari jednu srpsku kobasicu za 24 dinara. Po kiši se nekako dogegati do garsonjere u kojoj živi. Otvoriće škriputava vrata kredenca i dohvatiti nekoliko đačkih vežbanki, nasumično. Na jednoj od njih počivaće potpis njenog negdanjeg učenika, koji je diplomirao na bogosloviji upravo onog proleća kad je njenog sina bomba u komade raznela. Umreće tek pred mrak, uz otvorenu đačku vežbanku, kraj crvene, plastične činije u kojoj će ležati pola hleba i nenačeta srpska kobasica. U sutrašnjim novinama njena čitulja neće osvanuti. Ni u preksutrašnjim. Poštar će je pronaći za nedelju dana, kad joj bude isporučivao pismo iz Elektrodistribucije, opomenu pred isključenje. Dva pripita grobara zatrpaće je zemljom, u nekom zabačenom ćošku gradskog groblja. Opelo joj niko neće služiti. Kažu da je pop, mlad, debeo, rumen, zadrigao, tog dana sahranjivao dete nekakvog imućnog vlasnika benzinske pumpe. Raznela ga, kažu, bomba, postavljena pod očev auto. I još kažu da je pop, nakon sahrane, toliko bio potresen, da je zaboravio čak i grejanje da plati.

baka prosjak

 

Posted in Uncategorized | Leave a comment

Sve je dobro (Kratak vodič za turiste, Srbija, zemlja mogućnosti)

Tokom 2017. godine, u takozvanoj Narodnoj skupštini takozvane Republike Srbije, 46 od ukupno 250 narodnih poslanika nije za skupštinskom govornicom prozborilo ni reč, niti je u pomenutoj javnoj kući proboravilo duže od nekoliko sati do nekoliko radnih dana, primajući za sve to vreme platu od oko 100.000 dinara mesečno, ne računajući privilegije, plaćene troškove, upravne odbore i muljavine sa strane; bivši predsednik, lopatar Tomislav Nikolić, osam meseci nakon predaje/prodaje predsedničke funkcije, i dalje koristi državnu vilu, dobijajući pride i budžetske milione, kamione i avione za savetovanje sa Rusima i „žutim ljudima sa istoka“, kao vrstan znalac diplomatije, svetskih jezika i trgovine fakultetskim diplomama, usput zalivajući i čuvajući svoju vašarsku ženu Dragicu i njen humanitarno-mešetarski biznis, kao i svoje sinove-sokolove koji su imali tu sreću da se rode pod srpskim nebom sa genetskim kôdom dveju narečenih intelektualnih gromada; sadašnji predsednik, propagandno-ideološki izdanak huškačko-koljačke garniture iz veselih devedesetih, nedodirljivi i sto-za-jednog-izvučen-iz-konteksta Aleksandar Vučić, krčmi šume, livade, banje, fabrike, aerodrome, dečja igrališta i suvo meso po pušnicama, kao da mu ih je porodica Šešelj u amanet ostavila, glasačkoj marvi govori da je lenja i nezahvalna, odgovara isključivo na sopstvena pitanja izrečena kroz brnjicu Željka Mitrovića, Dragana J. Vučićevića, Milomira Marića i ostale stoke sitnog zuba koja sebe, tako pogane i od ispuvka života izrođene, naziva novinarima, dok na obraćanja poslenika alarmantno-retkih „slobodnih“ medija, otpozdravlja bezobraznom demagogijom, uvredama i skrivenim pretnjama; ministar policije, izvesni Nebojša Stefanović, vanbračno-mentalni polubrat Nebojše Krstića i inih apologeta sistema, bahato ne robija sopstveni plagirani doktorat, svoje iskustvo uspešno primenjuje u već redovnom plagiranju pokušaja atentata i najavljenih državnih udara, hapsi dripce s dva džointa u džepu, dok se u školskim dvorištima vâlja heroin, mesecima bezuspešno traga za nestašnom dečurlijom koja je usred noći, neprimećeno, bagerima skrljala omanji grad, pravi se mutav i mrtav pred hordama besnih i naoružanih navijača, gorila, telohranitelja i ostalih kerbera zaduženih za čuvanje javnog morlala, u cilju istrage govori isključivo ono što gazda sažvaće, a onda tako sažvakano povraća pred milionskim auditorijumom preko kanalizacije narečenih medijskih magova; u vezi s pomenutim oblikom tragedije maskiranim u ministra policije, valja napomenuti i da je ubistvo Olivera Ivanovića, dugo najavljivano, a nedavno realizovano, već odavno postalo passé; ministar vojni, nekvalifikovan za služenje vojske, ali više no kvalifikovan za slanje tuđe dece u rat, naizgled tupav no znalački-prepreden Aleksandar Vulin, negdanja ruža u kosi Mirjane Marković, isti onaj koji je onomad usred zime ledenim šmrkovima davio demonstrante, bez mrve bolenja u preponama izjavljuje kako je stan od dve stotine i kusur hiljada evra kupio parama izmišljene tetke, paradira po vojnim paradama u dimničarskoj uniformi, javno halucinira i bulazni i tako nehospitalizovan pride prekovremeno drži predavanja po osnovnim i srednjim školama, dok mu profesori aplaudiraju, jer se, govna ko govna, boje da će ostati bez posla, i jer dobro znaju cenovnik uposlenja u prosveti; državna premijerka, srećno udomljena Ana Brnabić, nešto ružnjikavija verzija Pepeljuge. više no efikasno obavlja svoju dekorativnu funkciju, smeškajući se kad treba, govoreći naučeno kad joj se servira, ozbiljno klimajući glavom i ćuteći kao luster od imitacije kovanog gvožđa kad joj je gazda nervozan; banke zelenaški reklamiraju kredite za kupovinu školskog pribora i udžbenika iz kojih će novi naraštaji učiti da su partizani silovali i klali, a četnici socijalno ugroženima besplatno delili milkšejkove iz Mekdonaldsa, stvarajući zdrav svet upravo za te nove naraštaje koji će u naletu slobodoljubivosti i patriotizma masovno istrčati na ulice da uzvikuju „zig hajl“, verujući da se tako na najbolji mogući način odužuju majci Srbiji, tačnije majci koja za majku i majčinstvo mari koliko i Dragan Marković Palma za objavljivanje kompletne Hajdegerove zaostavštine na srpskom jeziku; retardirani roditelji vode svoju-još-neretardiranu-decu na pričešće kod osvedočenih pedofila koji za svoje očijukanje s Hristovom direktnom konkurencijom dobijaju krvavo zarađene pare što su se iz pečalbarskih bušnih džepova slile u bezdani rezervoar za prežderavanje onih što se za hiljadu života nažderati neće, preselo im; isti ti pečalbari rade po deset sati dnevno u pelenama, za minimalnu platu koju će im velikodušni poslodavac možda i udeliti, bez obzira na to je li poslodavac orobljivač i robovlasnik svetskih razmera, ili tek kakav lokalni kabadahija što je od bede ogazdio pa mu se osladilo da tuđu džigericu plaća kilom buđavog brašna; opozicija, čije predstavnike čak ne vredi ni imenovati posebno, uglas a odvojeno prdi, smatra, ukazuje, osuđuje, vozi se u džipovima i krka mladu jagnjetinu, propovedajući veganstvo kao način bitisanja; fudbaleri tresu sline o livadu, čekajući da ih primeti kakav makro iz Italije ili Španije, lekari s kupljenim diplomama nehotice i mahom nekažnjeno kolju po memljivim bolnicama, znajući da sudije po sudovima nemaju dovoljno vremena da ih trpaju u kazamate, budući odveć zauzeti slanjem na vešala žilavih baba koje, uprkos penziji od deset crvenih, na crno prodaju cveće bez deklaracije; istaknuti umetnici, slikari, pisci, pesnici, muzikanti i ostala elita koja s prezrenjem gleda na kavurmu ali je ne odbija kad je besplatna, trampe svoj netalenat za sigurnu platu, nudeći zauzvrat svoj skroman sigurni glas, galameći za kafanskim stolovima, a ćuteći tamo gde bi ih neko mimo kafane mogao čuti, što zbog tupavosti da išta suvislo kažu, što zbog činjenice da su sve svoje revolucionarne potencijale prepustili silikonskim moždanim vijugama Jelene Karleuše, najvećoj i najpravdoljubivijojoj pankerki na srpskoj umetničko-estradnoj sceni, uz učesnike „Zadruge“ i „Parova“ koji povremeno u znak protesta protiv sistema potpiruju bunt pokazivanjem sisa i falusa na televizijama s nacionalnom frekvencijom; po rekama, šumama, pašnjacima i njivama ptice se dave u najlonskim kesama, u utrobama crknutih krava, prtljažnicima dotrajalih „stojadina“ i rernama dogorelih „smederevaca“; u megamarketima belosvetske gamadi raste beli luk iz Kine, pasulj iz Albanije i i šargarepa koja se dâ vezati u mašnu a da se ne polomi, dok sela po Srbiji zarastaju u groblja ili u poligone za istrčavanje seljaka od strane arapskih šeika, plodnom crnicom i pšenicom zadojenih.

Ljudi su miroljubivi, srdačni i gostoljubivi,  ne bune se ako im se popišaš u kačamak, ali znaju biti prilično ratoborni ako im pomeneš Novaka Đokovića, Teslu i Hrvate, dok učeniji slojevi čak i na pomen Dositeja Obradovića umeju da se uzjogune. No, iako na nepravdu tradicionalno osetljivi, nekako im se, svima koji su u ove redove stali, a i onima koji nisu, na svakih godinu ili dve desi da, božjom rukom vođeni, zaokruže gazdinu sliku, za šaku šećera, litar zejtina i obećanje da će i njihova deca istu šansu imati. Sunđer Bob opstruira neostvaren san Lignjoslava da se pobuni protiv Kebe Krabe, Patrik glasa kako mu se kaže, i boli ga promaja. Sve u svemu, sve je u redu, i sve je dobro. Dobro došli u Srbiju, na čijoj granici se, uprkos pravopisu, „dobro došli“ piše sastavljeno. Jer ne pravi saobraćajnu signalizaciju lep, nego uporan. Elem, dobrodošli!

dobrodošli

Posted in Uncategorized | Leave a comment

A, B, C, D avioni

„Cigla“, rekao je majstor, zagledan u vaser-vagu, omamljenije no što se gleda u voljenog pokojnika u sanduku, ili u usporen snimak penala Darka Pančeva. Klečao je na betonu, dok mu je iz pantalona virila komadina dlakavog dupeta. Bio sam tek probuđen, mamuran, i bilo mi je muka, pokušavao da ga ne gledam, ali mi nije išlo. Ako postoji psiholog koji ume da rešava ukrštene reči, ovo bi mogao krstiti sindromom zidarske guzice. Kad nešto ne želiš da vidiš, a ne umeš da ne vidiš. Cigla je skliznula iz moje šake u njegovu, hirurški, u milimetar, kao što kašika supe iz ruke nestrpljivog naslednika sklizne u usta umirućeg.

„Hoće li umreti?“, pomislio bi naslednik.

„Hoće li crći?“, pomislio sam ja.

Majstor, priča mi, ima šezdeset jednu godinu. Još dve mu fali do penzije. I dodaje: „Jebeš državu koja majstora ne ceni.“ Klimam glavom, ništa ga ne pitam, ali on nastavlja. Sin mu, veli, studira u Holandiji, „samo da nije peder“. Ženu će, kaže, kad se kući vrati, „jebati u dupe“, jerbo mu je jutros tako kajganu presolila, da ne može vode da se napije.

„Malter“, kaže.

„Malter“, kažem ja, i dodajem mu metalnu kofu, do pola napunjenu.

„Posno“, kaže on, „ne valja, zamasti malo.“

Prospem kofu u mešalicu, pa, tek da se zabavim, umesto lopate cementa, u razjapljena metalna usta ubacim lopatu šljunka. Slušam kako mešalica žvaće korita nepoznatih reka. Kada bih ovo stalno radio, umeo bih po zvuku mešalice da prepoznam odakle je šljunak dovučen. Ovako, ne znam. Zvuči mi kao „Obojeni program“. A, B, C, D avioni. Ili nešto drugo, a jednako isto.

Spustim metalnu polugu, mešalica se ispovraća u kolica. Iz kolica prelijem beton u kofu, kofu dodam majstoru.

„Sad je dobro“, kaže majstor. „Biće od tebe dobar pomoćnik.“

„Popušiš mi kurac“, pomislim ja.

„Hvala, majstore“ kažem.

Nakon deset sati posla, negde oko sedam uveče, sedeli smo za improvizovanim stolom od kotura za poštanski kabel. Gazdarica, guzata udovica od četrdeset i kusur, izbrojala je devedeset evra i stavila ih pred majstora, uz dve crvene bakšiša. Kada je otišla da zakuva kafu, raširio je novčanicu od hiljadu dinara, pružajući je prema meni, ponosno, kao da mi poklanja kuću s bazenom.

„Je l’ u redu?“, pitao je.

„Ma, naravno“, rekoh.

„Sutra?“, pitao je, dodajući usputno adresu na periferiji.

„Jašta“, rekoh.

mešalica

Ustao sam od stola, pre no je kafa pristigla. Na izlazu iz dvorišta stajala je letva. Podigao sam je, u želji da je usput bacim na gomilu šuta uza zid. Iz njenog dna štrčao je ekser, desetak centimetara dug. S kraja ulice nailazio je autobus, bacio sam letvu i potrčao. Iz autobusa uskočio u kafanu. Hteo da zamotam cigaru. Shvatio da sam kesu s duvanom zaboravio na stolu. Uzeo cigaretu od konobara. Naručio šljivu i pivo, pa još tri šljive. Onda nisam brojao. Šljiva, šljiva, pivo, šljiva, šljiva, šljiva. Za šankom, pored mene, lik u somotskom sakou komentarisao je utakmicu između Zvezde i Arsenala, insistirajući upadljivo na podmićenim sudijama i na krizi morala u svim segmentima društva. Studirali smo na istom fakultetu, on je bio nekoliko godina mlađi. Na završnoj godini dolazio je na praksu u neke jeftine novine u kojima sam radio. Od objašnjavanja razlike između „zadnjeg“ i „poslednjeg“ odustao sam nakon što me je pitao hoće li se Džim Morison pojaviti na proslavi sopstvenog rođendana u nekoj lokalnoj birtiji. Nedugo potom, on je postao gradonačelnikov savetnik za kulturu, a ja fizikalac s tendencijom izrastanja u dobrog pomoćnika. Ostavio sam konobaru hiljadu dinara, i ostao mu trista osamdeset dužan. Noć je mirisala na gasnu komoru. Kroz pukotine u mraku tražio sam put do kreveta, ne znajući, kao ni milion puta do sada, gde živim, i da li živim. Alarm je zvonio u šest ujutro. Zidove nisam poznavao. Kao ni telo koje je kraj mene disalo. Tri minuta pre sedam pojavio sam se na adresi na periferiji grada.

„Nije vam javio? Majstor neće doći, u bolnici je, nagazio je na ekser“, rekao mi je sredovečni vlasnik stana.

„Čula sam da mu sin studira u Holandiji, sigurno se jebe u dupe“, rekla mi je guzata udovica od četrdeset i kusur, tri sata kasnije, dok sam u njenom krevetu jeo presoljenu kajganu. A došao sam samo po duvan.

Nazad sam išao peške, za autobus nisam imao. Bio je sunčan, jesenji dan. Iz jednog dvorišta nasred ulice čuli su se glasovi radnika. Mešalica za beton je svirala. A, B, C, D avioni.

Posted in Prazan papir, Uncategorized | Leave a comment

Olimpijada i Paraolimpijada – posesivnost autoritarnog mišljenja

Životna lekcija koju sam davnih dana naučio od svojih profesora, učitelja, velikih pisaca i mađioničara duha, svih onih koji su me svojim mišljenjem na mišljenje uspeli navesti i mišljenju privoleti, kaže, direktno ili između redova, da je nepripadanje jedna od najsuštinskijih odlika čoveka kao mislećeg bića, kao individualca, kao stvora sa integritetom i identitetom, za razliku od bulumente čovekolikih organizama koji jedini način za svoje postojanje umeju pronaći u stadu, krdu, čoporu, skupštini. Nažalost, mnogi od mojih narečenih mentora neretko su i sami, bez mnogo moralnih, ljudskih i profesionalnih dilema, na čopor, krdo, stado, ili ne-daj-bože-skupštinu, pristajali, zarad kratkoročne ili dugoročne udobnosti svojih gluteusa, zarad nespremnosti da žive ono što zbore, zarad komada mesa koji im je dovitljivi i naizgled darežljivi pastir u kačamak bljutavi kljuknuo. Svejedno, ne želim o njima, već o pomenutom nepripadanju, za početak. Elem, sudbina nepripadajućih, koliko god nepripadajući, kao misleći, sudbinu osporavali i u ćošak je gurali, jeste, između ostalog, i u tome da ih pripadajući vazda u razna nesuvisla pripadanja, mimo volje mozga, trpaju i uziđuju. Razumete li o čemu govorim? Ako, u izabranom nepripadanju, crnom kažeš da je rđavo, onda si beo; ako belom štogod zameriš, beli te na sva usta crnim proglase. A ti bi, avaj, samo u svojim bojama, mimo belog, i mimo crnog, da postojiš i opstojiš. Nešto konkretnijim i svakodnevnijim rečnikom, to bi, otprilike, zvučalo ovako: ako se drzneš da kažeš da su ustaše silovale, klale, palile, četnici te automatski svojim proglase; ako laneš da je nacionalizam bolest mentalno impotentnih, onda te ista ta impotencija po automatizmu zaodene u paramoždane čaršave skrojene od strane nezavisnih novinarskih udruženja, buržujsko-levičarskih isprdaka, privezaka Nataše Kandić i inih preduzeća lukrativno-analitičkog analisanja; ako ti, kojim slučajem, dođe da spevaš himnu Moravi, oni nezavisni mislioci-po-projektu očas posla te ture u osnivačke odbore klubova ljubitelja lika i dela Ratka Mladića, Radovana Karadžića, Kristijana Golubovića i srodnih predstavnika kulturno-akademske zajednice; ako postaviš pitanje o ušuškanoj udobnosti takozvanih anarhista koji na tatinim platama, nasleđenim stanovima i izmišljenim budžetskim funkcijama grade “bolji svet”, onda si, nesumnjivo, jedna od glavnih botovskih pralja u mašini multiplikovanog Vulina za pranje para tetke iz Kanade; ako primetiš da je nekakav loš komedijant, što u cirkusu nastupa pod nemaštovitim pseudonimom “Beli Preletačević”, tek bleda kopija mozga dvorske lude, to automatski daje za pravo “osvešćenima” i “duhovitima” da ti nalepe etiketu podržavaoca onog sveunesrećujućeg nesrećnika što je od stranačkog raznosača pivskih gajbi avanzovao u položajnika koji zorom svetu u krevet uskače, ubrizgavajući mu u beonjače i ušne školjke, uz pretnje smrću i robijom, jutrošnju dozu vrtoglavog privrednog i ekonomskog rasta; ako kažeš da voliš kišu, salonski pankeri ti o’ma prikače da voliš i Šabana Šaulića, jerbo je isti, verujem, o kiši kadgod pevao. Da ne nabrajam dalje, razumete li me sad? Iskreno se nadam, jer je svako dalje objašnjavanje pomenute pozicije čoveka nepripadajućeg – izlišno. Stoga je i ostatak teksta namenjen upravo onima koji dosadašnjih nekoliko redova (žele da) razumeju, budući da vaistinu nemam ama baš nikakvu potrebu da sa bilo kim polemišem. Neko će reći “vidi pizdu, ne sme”, neko drugi će primetiti “mani ga, ionako mu pričati ne vredi”. A ja ću, ne u svoju odbranu, već tek objašnjenja radi, podvući: moje mišljenje je moja livada, mogu da kosim kad mi se prohte, i kako mi se prohte.

Elem, pučanstvo, građanstvo, seljaštvo, akademsku i “akademsku” elitu i “elitu”, ovih dana je, kako to mediji vole da kažu, “neviđeno uzburkala” predstava belgijskog reditelja Jana Fabrea “Olimp – u slavu kulta tragedije”, koja je otvorila ovogodišnji BITEF, a koja je cela 24 sata, koliko inače traje, bila uživo prenošena na Trećem programu RTS-a. I dok su se jedni, mahom uštogljeno i po diktatu svog “intelektualnog statusa”, do ovulacije oduševljavali, ponavljajući kao mantru “revoluciju u teatru”, “novo vreme umetnosti”, “spektakl koji šokira svojom originalnošću”, “rediteljsku i glumačku hrabrost bez premca”, drugi su, opet, koristeći sebi svojstvenu anti-mantru, tupili o nedopustivosti takve “banalizacije i vulgarizacije teatra i umetnosti”, te o još nedopustivijoj nedopustivosti direktnog prenosa iste te “sramote i golotinje” na programu javnog servisa. “Jedni” su pritom optuživali “druge” da su mentalno retardirani, da im intelektualni sklop ne može dobaciti dalje od “Farme”, “Parova” i “Zadruge”, te da im za razumevanje umetnosti fakat nedostaje koji razred više od osmoletke, u najboljem slučaju. “Drugi” nisu ostali dužni, pa su na optužbe odgovarali, ili ih preduhitrivali, naricanjima o apokalipsi, moralnom padu, sudnjem danu, precima koji se u grobu prevrću, te o uticaju ovakve skarednosti na nove naraštaje i buduće nakote do-zla-boga-čistog-i-nezagađenog srpskog genetskog koda.

z

Iskreno, mene ovde ni “jedni” ni “drugi” ič ne zanimaju, ali me zanima taj psihološko-sociološko-mentalni fenomen njihovog odnošenja prema – “trećima”. Zanima me odakle bilo kome pravo da se sa tolikom arogancijom, agresivnošću i umišljenom superiornošću odnosi prema onome ko se u njegovu matricu mišljenja ili “mišljenja” ne uklapa, pritom ga ničim ne ugrožavajući, niti ograničavajući njegovu slobodu. Ili, češće, “slobodu”. Dakako, pod “trećima” podrazumevam one prvopomenute, nepripadajuće. A stav jednog takvog, ili bar onog ko se trudi da takvim bude i ostane, o predstavi “Olimp” veli: odgledao sam pola sata, iako sam već nakon petnaest minuta znao da ni na drogama ne bih ceo dan ovom “spektaklu” žrtvovao, koliko god mi dan bio uzaludan. Iz toga su “jedni” izvukli zaključak da sam nedotupavna sirovina koja se u umetnost i teatar razume ko Mara u krivog Marića, što će reći da mi je bolje da gledam “Ljubav na seoski način”, ili eventualno porniće, krišom, te da sam ruralna duša koja se u svojoj zatucanosti grozi pred scenom golog ljudskog tela, pogotovo stoga što se ta sodomija na javnom servisu naživo pušta. “Drugi” su, pak, moj bol u preponama pred “predstavom decenije” dočekali sa “bravo, majstore, znali smo da si naš, oni će nama sotonu u pozorište i na televizor, majku li im jebem antihristovsku i antisrpsku”. Na moju opasku da mi se jebe i za Hrista i za srpstvo, bar u tom kontekstu, “moji drugi” su, jakako, uzvratili sa “znali smo da si njihov, pička ti materina bolesna”. Pa evo, što bi preinternetska generacija rekla, nađoh malo vremena da im napišem pismo. I “jednima”, i “drugima”.

Predstavu “Olimp” sam, kao što rekoh, gledao čitavih pola sata. Što se mene tiče, dovoljno.

Utisak 1: svaki kasapin ume da dočara svinjokolj tako što će svinju zaklati i iskasapiti; za razliku od njega, umetnik ne govori nožem i satarom, već pismom, bojom, zvukom, disanjem;

Utisak 2: zamisli nekog post-postmodernog Foresta Gampa, koji trči kao lud, ne staje, ali ne iz svog najdubljeg poriva, već da bi svojim činom šokirao; pritom konstantno svojim “androidom” slika sponzorske patike, postavlja fotografije na društvene mreže i broji pare i lajkove, dok publika kraj puta pravi selfije, sa sobom u prvom planu, i postavlja ih po fejsbucima, uz haštagove “Go, Forest, Go”.

Utisak 3: bože, zar čovek mora biti toliko nemaštovit da mu je potrebno 24 sata da kaže ono što ima?

Utisak 4: već odavno me gotovo ništa ne šokira, a ponajmanje mlataranje palamarima i lizanje čmarova, makar isto bilo sprovedeno u pozorištu i direktno prenošeno na televiziji sa nacionalnom frekvencijom; daleko mi je šokantnija činjenica da sam još uvek živ, u zemlji u kojoj je, na sva umiranja od gladi, na svu bedu koja se ovde nastanila, na svu drogiranu decu, na sve korumpirane politikante, sudije, profesore i lekare, na svu Sodomu i Gomoru koja svakodnevno cveta u crnim hronikama, svetu i nesvetu ovdašnjem za šok potreban go kurac.

Utisak 5: brate, dosadno je ko smrt crna, promeni kanal, makar svuda samo “Ramba” puštali, ili bar lezi da spavaš, da ne arčiš život uludo.

la linea

Summa summarum, za “jedne” i za “druge”: jebo vas šok, jebo vas avangarda, jebo vas revolucija, jebo vas i javni moral, i religija, i proroci i poroci, i licemerni preci, i izdresirani potomci. Imam pravo na svoje mišljenje, i imam jezik da to mišljenje artikulišem, bez ikakve potrebe da za isto tražim uporište i opravdanje, ali, isto tako, i bez potrebe da ga bilo kome namećem. Nažalost, to ni u slučaju “jednih”, ni u slučaju “drugih” tako ne izgleda. Stoga njihovo mišljenje vazda doživljavam kao autoritarno, kao ono koje bi sve i svakoga samo za sebe da poseduje. Ukoliko tog nekoga ne pridobije, onda veruje da je bogom dano da ga ismeje, ili da na njega baci kakvu anatemu. Ne znam je li se psihologija kadgod time bavila, ali ja bih takav fenomen, recimo, krstio terminom “posesivnost autoritarnog mišljenja”. Bez obzira na to da li pomenuto mišljenje počiva na obrazovanju ili neobrazovanju, na znanju ili na neznanju, na liberalnim ili konzervativnim pozicijama. Ovakvo ili onakvo, svakako je (svesno ili nesvesno) autoritarno i ima potrebu za nametanjem sebe. Nepripadajući stvor, pak, onaj s početka priče, svoje mišljenje tek govori. I, u sveopštem neznanju, sa sigurnošću zna makar jedno: da je to mišljenje njegovo, a da je on – svoj.

Za kraj, opet u vezi s “revolucionarnom predstavom”, a možda kao poslednji utisak o istoj: ja još uvek dečački verujem u onaj ničeanski svet, svet koji je “opravdan samo kao estetski fenomen”. Svet u kom pamet ne uzmiče ni pred pomodnim, ni pred zatucanim. Svet u kom snob aplaudira, zatucan se sablažnjava, a misleći – misli. Kad predstavnici prvih i/ili drugih počnu da “stvaraju”, misleći se zamisli, pa se zapita: jebote, šta ću ja ovde? Ili bar, manje fatalno: jebeš ovo, ima li štogod za večeru?

Posted in Taraba, Uncategorized | Leave a comment