Ekonomsko-propagandni program (III)

Jedan čovek odlučio da se sredi i uljudi, da bude praktičan i koristan, kako sebi, tako i zajednici, da organizuje svoje vreme i svaki svoj postupak, tako da od života u svakom momentu uzme maksimum, te u skladu sa tim neopozivo usvojio zlatno pravilo da triput razmisli pre nego što bilo šta uradi. Čvrsto rešen da svoj naum realizuje u svakodnevici, čovek se, ipak, u jednom trenutku zapita kako je uopšte moguće razmisliti tri puta, s obzirom na to da je misao kao takva beskonačna, prilično amorfna, neuhvatljiva i neopipljiva, te da je nemoguće znati gde jedna završava, a gde počinje druga, o trećoj da i ne govorimo, pogotovo imajući u vidu to da je nešto što je u samom sebi beskonačno zapravo nemoguće podeliti na tri dela. U jednom momentu, čovek se uplaši da bi od ovakvog razmišljanja mogao ostariti i umreti, a ne pomeriti se s mesta, i to ga strašno uplaši. Na sreću, njegov strah i njegova agonija trajali su znatno kraće, budući da je, usled neodlučnosti, umro od gladi i žeđi za cirka desetak dana. Neposredno nakon smrti, njegova sopstvena deca su ga tužila zato što ih nikada nije začeo i time im uskratio pravo na postojanje, žena je poslala svoju braću da ga izudaraju jer joj nikada nije prišao i tako napravio od nje usedelicu, a sudski izvršitelji mu zapleniše kuću, kao kaznu za to što nikada nije počeo da je pravi. Zbog svih narečenih nedaća, čoveku je u jednom momentu prosto došlo da poludi, ali mu je i to, avaj, bilo onemogućeno, budući da beše mrtav, da mrtviji biti ne može. Uz to, verovao je čovek, bilo bi krajnje nepravedno prema smislu kao takvom, ukoliko bi poludeo onaj ko na tako ingeniozan način ume da razmišlja o problemu trostrukosti samog razmišljanja, u svetu u kom je misao beskonačna, amorfna, neuhvatljiva, neopipljiva i nedeljiva. Kada se sledeći put rodio, pokušao je to da objasni svojim roditeljima, ubeđujući ih da su na svet doneli genija, ali ga roditelji, pre no je vrag odneo šalu, izudaraše kao vola i poslaše ga na stolarski zanat, da od njega, konačno, čoveka naprave. I uistinu, posle toga se čovek oženi, rodi decu, napravi kuću i nastavi da živi dugo i srećno, do kraja života. Nažalost, sama činjenica da je živeo „do kraja života“, implicirala je neophodnost smrti, te čovek na kraju ipak umre, zbog čega priča o njemu beše osuđena na to da u svojoj suštini, kako god je obrneš, bude nesrećna i tragična. Imajući to u vidu, zakonodavci svih zemalja, a sve zarad očuvanja javnog morala, optimizma i vere u bolje sutra, ubrzo usvojiše zakone po kojima je najstrože zabranjeno pomenutu priču čitati, a svakome ko bi čak i pomislio da istu napiše bilo je priprećeno smrtnom kaznom. Ipak, ispostavilo se da je deo zakona koji se odnosio na smrtnu kaznu za one koji pišu bio posve suvišan i besmislen, budući da su svi potencijalni autori takvih priča sami umirali, od gladi i žeđi, u roku od cirka desetak dana, razmišljajući o nemogućnosti trostrukog razmišljanja i o apsurdu koji je takva nemogućnost u sebi nosila, preteći da svaku mogućnost kao takvu u startu učini nemogućom, te da, što je još gore, jedna starija gospođa zbog svega zaboravi do koje epizode svoje omiljene serije je stigla i počne da je gleda od početka, uprkos pomenutim potencijalnim autorima koji su se užasavali od same pomisli na početak i kraj, u svetu u kom je čak i jedna beskonačna stvar, kao što je misao, toliko siromašna mogućnostima da ju je čak nemoguće podeliti, a kamoli odrediti gde počinje, a gde završava.

patrik

Sve u svemu, jedna dozla boga komplikovana priča, čak i pre no što je napisana, budući da napisana, očigledno, ne može ni biti, jer ono što je jednom napisano, dakako, podrazumeva da mora imati početak i kraj, te da mora prkositi pravilima jednog beskonačnog sistema, a sistem, kao što je poznato, ne dozvoljava da mu bilo ko prkosi. U svakom slučaju, ako mene slušate, bolje je da ovu priču ne čitate, kako vam ne bi palo na pamet da je i zapišete, a što bi, u krajnjoj liniji, moglo rezultirati time da vam se život pretvori u pakao i da do smrti razmišljate o nečemu što ama baš nikog ne zanima, čak ni mene. Ne samo da me ne zanima, već mi toliko ide na živce, da sam odlučio da sve prećutim, da ne kažem ni slova. Tok događaja dalje implicira to da apsolutno nepostojanje prethodnog sadržaja, to jest činjenica da o svemu prethodnom nikada ništa izrečeno ni napisano nije, poništava i samo postojanje onoga koji čita. Samim tim, na zemlji, nebu i okeanima nastaje takav mnogostruko-karambolični haos u prostoru i vremenu, a mene, kao tvorca čitavog tog pičvajza, vladari iz senke proglase za mađioničara, zahvaljujući mojoj kosmičkoj moći da žongliram postojanjima i nepostojanjima.

Ukoliko ste ovo pročitali, što će reći ukoliko uopšte postojite, mogli biste i da naručite moju knjigu pesama „Veći od života (Bukovski ovo nikada nije radio)“, pisamcetom na duskodomanovic@gmail.com, ja vam onda istu pošaljem na kućnu adresu, vi platite poštaru 500 dinara i poštarinu, i milina.

Posted in EPP, Uncategorized | 1 Comment

Ekonomsko-propagandni program (II)

Jedan čovek prao sudove, što je, inače, prema njegovom mišljenju, bio jedan od najdosadnijih i najbesmislenijih poslova pod nebom. Stoga čovek odluči da pranje sudova učini zanimljivim, kako se nekome u budućnosti ne bi desilo da, perući sudove, od dosade umre. Na pamet mu je palo nekoliko genijalnih ideja, među kojima se, svojom genijalnošću, jedna posebno isticala. Nažalost, baš tu ideju je čovek namah izgubio, ne mogavši nikako ponovo da je se seti. Pokušavao je na sve moguće načine, vraćao se u najranije detinjstvo, zavirivao pod suknju jedne žene koju je nedavno video u autobusu, prevrtao po figuricama za „čoveče, ne ljuti se“, predžepao jednu svoju perjanu jaknu sa bušnim džepom iz prvog razreda srednje škole, ali ne vredi, ideje nema pa nema. Na kraju se čak i ubio skokom sa četrnaestog sprata svoje zgrade, verujući da će mu se neposredno pred smrt u glavi odmotati čitav pređašnji život, te da će se tako setiti i one zaboravljene ideje, no, naravno, ni to nije vredelo. Ideja, jednostavno, kao da je u zemlju propala. I dok se čovek tako bavio traženjem svoje izgubljene ideje, nije ni primetio da je sve sudove oprao. Kada je, u jednom trenutku, postao svestan te činjenice, pogledao je čiste sudove i oribanu sudoperu, te naglas uzviknuo: „Bože, kako je pranje sudova jedna divno zanimljiva stvar!“ Posle je sve ovo ispričao izvesnom Dušku, a ovaj mu je rekao da bi mu bilo bolje da pročita njegovu knjigu poezije „Veći od života (Bukovski ovo nikada nije radio)“, umesto što se bavi budalaštinama i pravi nauku od pranja sudova.

„Ali kako da je kupim?“, upita čovek nestrpljivo.

Tada Duško, potpuno izmenjenim i novim glasom, onakvim kakav se može čuti u reklamama za stambene kredite, reče čoveku:

„Jednostavno! Običnim pisamcetom na duskodomanovic@gmail.com, nakon čega ti Duško pošalje knjigu, ti platiš poštaru 500 dinara plus poštanske troškove, i milina.“

Istog sekunda, čovek pomisli kako je to uistinu genijalna ideja, te ode kući i naruči Duškovu knjigu, upravo onako kako mu je Duško rekao. U roku od tri dana, čoveku je knjiga stigla na kućnu adresu. Bez ikakvog premišljanja, čovek se u momentu zavali u fotelju, počne da čita knjigu, i za vreme čitanja, potpuno nesvesno, pojede gomilu hrane i isprlja sve šerpe i tanjire koje je u kući imao. Kada je, nakon nekoliko sati, završio sa čitanjem, čovek se ponovo posveti pranju sudova, poslu koji je, prema njegovom mišljenju, bio jedan od najzanimljivijih i najsmislenijih poslova pod nebom.

Dish washing

Sutradan je, vidno pametniji, načitaniji i rečitiji, otišao u pekaru po hleb, gde je na jednu foru iz Duškove knjige potpuno očarao zgodnu i rumenu pekarku, koju je ubrzo oženio. Živeli su dugo i srećno, a u trenucima svoje najnežnije ljubavi najviše su voleli da jedu prstima iz šerpe i da ljudima šalju cirkularna pisma u kojima su ih podsećali na to kako još uvek nije kasno da kupe Duškovu knjigu. Legenda kaže da jedan čovek pomenuto pismo nije prosledio dalje u roku od 24 sata, zbog čega mu je, neposredno nakon isteka pomenutog vremena, crkao zamrzivač. A legendama, dakako, treba verovati, pogotovo imajući u vidu priču o onom čoveku koji legendama nije verovao, te odbio da pročita legendu na uputstvu za upotrebu veš-mašine. Zbog ovog propusta, mašinu je instalirao pogrešno, izazvao poplavu i toliko uništio stan da je bio prinuđen da kupi nov, vraćajući stambeni kredit do kraja života, iako se to nije pominjalo u onim reklamama koje zvuče kao Duško kad promeni glas.

Posted in EPP | Leave a comment

Ekonomsko-propandni program (I)

Jedan čovek nije mogao da zaspi, pa počeo da broji ovce. Zaspao je kada je stigao do 1.472, ili 1.473, ne seća se tačno. Kada se probudio, ovaca nije bilo. Ni jedne jedine. Čovek istog momenta pozove policiju, kako bi prijavio da su mu ovce preko noći nestale.

„Koliko je ovaca bilo?“, upita ga policajac.

„Mislim da je 1.472, ili 1.473, nisam najsigurniji“, odgovori čovek.

„Ali to ne može tako!“, brecnu se policajac ljutito. „Morate znati koliko ih je tačno bilo, kako bismo mi znali koliko njih tražimo, ovako je nemoguće raditi! Nismo mi mađioničari, gospodine! Ako vam treba mađioničar, obratite se Dušku, a ne bi vam ništa falilo ni da naručite njegovu knjigu poezije Veći od života (Bukovski ovo nikada nije radio), pisamcetom na duskodomanovic@gmail.com, on vam onda istu pošalje na kućnu adresu, vi platite poštaru 500 dinara i poštarinu, i milina.“

Čovek tu pomisli kako je uistinu bolje čitati Duškovu knjigu nego dokon brojati ovce. Onda ode kući, napiše Dušku pismo, dobije knjigu u roku od tri dana, i doveka se ratosilja ovaca i napornog čobanskog života.

ovce2

Posted in EPP | 1 Comment

Priče iz komšiluka (1)

Ukoliko je nož polegnut na ravnu površinu, tako da mu je sečivo okrenuto na gore, onda je sasvim sigurno da će se u doglednom vremenu, u domu onoga ko je nož tako ostavio, dogoditi makar ozbiljna svađa, ako ne i kakav daleko krupniji i ozbiljniji incident među ukućanima. On je to nepogrešivo znao i, dakako, u to je nepokolebljivo verovao. Kao što je verovao i u sve ostalo čemu su ljudi neretko lepili etiketu sujeverja, a u čemu je on video krajnje nedvosmislene, autentične i istinite putokaze za ono što će se desiti, ili sigurne znake da se nešto upravo dešava. Tako je, recimo, ukoliko bi se ugrizao za jezik, znao da ga u tom trenutku neko ogovara, ili da će se, ako ga zasvrbi desni dlan, u bliskoj budućnosti izložiti kakvom nepotrebnom trošku zbog nekoga ko mu ama baš ništa u životu ne znači. Istine radi, ovde valja napomenuti da njemu niko u životu ništa nije ni značio, te mu je, samim tim, budući da na sebe ionako ništa trošio nije, svaki trošak izgledao kao nepotreban, suvišan i štetan. Ljude je delio na one koje ne poznaje i one koji mu smetaju. Prvi su ga doticali samo utoliko što su mu prilikom čestih šetnji kroz zagužvane ulice uskakali u korak, ili mu prepadali tišinu sebičnim pitanjima o tačnom vremenu i izgubljenoj deci, o putokazima za svoja razmažena dokonašenja. Drugi, oni „poznati“, bili su daleko maligniji, prećutno pretivši da bi mu mogli uzurpirati prostor i mozak, praviti mu svađe i neprilike, ogovarati ga i olajavati, te da bi im, najzad, jednom na pamet pasti moglo i novac od njega da traže. Stoga je i njih, za svaki slučaj, još davnih godina jednostavnim potezom svoje očeličene volje proglasio nepoznatima. Nikome se nije javljao, na usiljena i bezlična „dobar dan, komšija“ već odavno nije otpozdravljao, te je narečeni pozdrav i sa druge strane vremenom potpuno iščezao u maglovito-paučinastoj kakofoniji prividnog vanjskog života, a on je napokon mogao u potpunosti u sebi da uživa i sebi da se preda, hodajući među svetinom, znajući da ga niko, baš niko, ne primećuje. Živeo je sâm, u kući čiji temelji behu obrasli mahovinom, dane i godine provodivši u pravljenju nekakvih smešnih, gipsanih figurica.

namcor

Jednog je jutra na njegova vrata pokucao poštar. Niko nije otvarao. Pokucao je još jednom, za nijansu jače, pa još jednom, sada već snažno. Prilikom poslednjeg kucanja, vrata se, budući vazda otključana, sama otvoriše, a poštar stidljivo zakorači u unutrašnjost kuće. Istog se jutra ulicom proneo glas da je „umro onaj nestećnik što je celog života hodao i ćutao, upadljivo grizući sopstveni jezik i češući desni dlan“. Još kažu da je poštar kasnije danima prepričavao kako je onog jutra u pokojnikovoj kući zatekao gomilu polomljenih, minijaturnih, gipsanih ljudi, pregršt nevažećih novčanica rasutih po podu, kao i stotine najrazličitijih noževa, položenih na ravne površine, sečiva okrenutih na gore.

Posted in Prazan papir, Uncategorized | 2 Comments

Dnevnik o Crnjanskom

Opet sam se zaljubio u Crnjanskog. Od njega sam tugu nasledio. Jezik jablanova naučio. On mi je kiše u dane ulio. Cele noći oka sklopio nisam. Ne znam da li sam pokraden, ili sam, tek tako, prosuo sve što sam imao. Ne sećam se gde sam sve bio. Iz poslednje kafane su me izbacili. Odbio sam da izađem, zahtevajući da me zamole. Nisu me zamolili. Onda sam gazio po barama, desnom rukom pridržavajući levu, koja je bila malo natekla. Taksista mi je drsko naredio da bacim cigaretu. Rekao sam mu da stane i, zalupivši jako vrata, nastavio peške. Mislim da mi je nešto opsovao. Sreo sam neke devojčice. Nešto su pevale i prošle kraj mene. Žena od oko pedeset godina kopala je po kontejneru. Pred ulazom u zgradu, dva čoveka su u tišini ispijala pivo. Ništa se nije čulo. Samo povremeno šuštanje mokrog lišća pod mojim nogama. A bilo je proleće.

Jutro sam dočekao budan. Zakrvavljenih očiju i požutelih prstiju. Gomila uredno spakovanih stvari stajala je nasred sobe. Nešto garderobe, jastuk, ćebe i tri velike kutije sa knjigama koje nikada neću stići da pročitam. Sve u u svemu, otprilike, jedan kubni metar. Toliko sam dosad nakupio i nakućio. Uskoro ću napuniti dvadeset devet godina. Danas ću se preseliti po dvadeset drugi put. Ponekad mi se čini, da sam samo ključeve sačuvao, sada bih od sveg tog gvožđa barem kućicu za kera mogao da izlijem.

“Stižem za pola sata”, rekao mi je prijatelj, iz slušalice mog, sada već bivšeg, telefona.

Nisam znao šta bih sa vremenom, ni sa sobom samim u njemu. Uključio sam TV, nije išlo. Pokušao da gledam kroz prozor. Napolju nije bilo ničega što već nisam video. Uvek sam se grozio od pomisli na dan kada će mi sve postati poznato. Evo me, iako ne znam ništa i ništa nisam naučio. Nisam brao masline, nisam krstario morima. Nisam svirao gajde, nisam leteo avionom. Nisam štrajkovao glađu. Nisam popa oterao u pizdu materinu. Nisam se tukao u kafani, nisam bio u zatvoru. Nisam pravio vino. Nisam jahao slona. Nisam napisao pesmu koja ume da vrišti. Roditeljima nikada nisam rekao da ih volim. Nisam zasadio drvo. Nisam video Pariz. Čak ni Crnjanskog do kraja nisam pročitao. Nisam živeo, nisam se ubio. Ponekad se bojim da neću ni umreti.

Naslonjen na narandžasti jastuk, sanjao sam da trčim po travi. Da se smejem i saplićem o visoke stabljike zelja. Čuo sam majku kako me zove na večeru. Čuo sam dečje glasove koji me ubeđuju da ne treba da idem. Sanjao sam kako sam naučio da plivam i kako sam zbog toga najvažniji na svetu. Onda sam padao sa neke ogromne zgrade. U snu sam mislio kako već godinama nisam sanjao da letim. Probudilo me je zvono na vratima.

“Silazim za minut”, rekao sam.

Pritisnuo sam metalno dugme i poslagao stvari po podu lifta. Jedna knjiga mi je ispala iz kutije. Još jednom sam ovlaš pogledao po stanu. Iako sam pokupio sve što sam imao, prostor nije izgledao ništa praznije. Na malom belom stolu, pored dvoseda, stajalo je parče hartije i olovka. Hteo sam nešto da napišem. Nisam znao šta. Pogledao sam knjigu koju sam pokupio s poda. Dnevnik o Čarnojeviću. Zgužvao sam papir i umesto njega stavio knjigu na sto. Zaključao sam vrata i spustio se do prizemlja. Ključ sam ostavio u poštanskom sandučetu. Pred zgradom je čekao auto.

Nakon sat vremena sedeo sam na starom kauču u malenoj sobi. Spram mene je stajala gomila uredno složenih stvari, zauzimajući gotovo ceo pod. Presekao sam plastičnu flašu, napravio pepeljaru i zapalio cigaretu. Ćutao. A hteo sam da govorim. Mislio o nečemu, valjda. Pokušavao da se setim stvari u koje još uvek verujem. Mladost? U nju već odavno ne verujem. Ne možeš verovati nečemu što se tek tako istopi i ispari. Verujem u senke. One me nikad nisu napustile. Verujem da reke ne teku uzalud. Verujem da je Hemingvej umeo da plače, da je Roki Balboa dobio svoj poslednji meč.

Ugasio sam cigaretu i prišao prozoru, smaknuvši debelu zelenu zavesu. Izgledalo je kao da se razvedrava. A ja sam znao da prave kiše tek dolaze. Zaključao sam vrata sveže izrađenim ključem i izišao na ulicu da gazim po barama. To me je uvek smirivalo. Osetio sam kako mi ledena voda natapa stopala. A bilo je proleće.

kisa

Posted in Puna linija, Uncategorized | 4 Comments

Dnevnik o Crnjanskom

Opet sam se zaljubio u Crnjanskog. Od njega sam tugu nasledio. Jezik jablanova naučio. On mi je kiše u dane ulio. Cele noći oka sklopio nisam. Ne znam da li sam pokraden, ili sam, tek tako, prosuo sve što sam imao. Ne sećam se gde sam sve bio. Iz poslednje kafane su me izbacili. Odbio sam da izađem, zahtevajući da me zamole. Nisu me zamolili. Onda sam gazio po barama, desnom rukom pridržavajući levu, koja je bila malo natekla. Taksista mi je drsko naredio da bacim cigaretu. Rekao sam mu da stane i, zalupivši jako vrata, nastavio peške. Mislim da mi je nešto opsovao. Sreo sam neke devojčice. Nešto su pevale i prošle kraj mene. Žena od oko pedeset godina kopala je po kontejneru. Pred ulazom u zgradu, dva čoveka su u tišini ispijala pivo. Ništa se nije čulo. Samo povremeno šuštanje mokrog lišća pod mojim nogama. A bilo je proleće.

Jutro sam dočekao budan. Zakrvavljenih očiju i požutelih prstiju. Gomila uredno spakovanih stvari stajala je nasred sobe. Nešto garderobe, jastuk, ćebe i tri velike kutije sa knjigama koje nikada neću stići da pročitam. Sve u u svemu, otprilike, jedan kubni metar. Toliko sam dosad nakupio i nakućio. Uskoro ću napuniti dvadeset devet godina. Danas ću se preseliti po dvadeset drugi put. Ponekad mi se čini, da sam samo ključeve sačuvao, sada bih od sveg tog gvožđa barem kućicu za kera mogao da izlijem.

“Stižem za pola sata”, rekao mi je prijatelj, iz slušalice mog, sada već bivšeg, telefona.

Nisam znao šta bih sa vremenom, ni sa sobom samim u njemu. Uključio sam TV, nije išlo. Pokušao da gledam kroz prozor. Napolju nije bilo ničega što već nisam video. Uvek sam se grozio od pomisli na dan kada će mi sve postati poznato. Evo me, iako ne znam ništa i ništa nisam naučio. Nisam brao masline, nisam krstario morima. Nisam svirao gajde, nisam leteo avionom. Nisam štrajkovao glađu. Nisam popa oterao u pizdu materinu. Nisam se tukao u kafani, nisam bio u zatvoru. Nisam pravio vino. Nisam jahao slona. Nisam napisao pesmu koja ume da vrišti. Roditeljima nikada nisam rekao da ih volim. Nisam zasadio drvo. Nisam video Pariz. Čak ni Crnjanskog do kraja nisam pročitao. Nisam živeo, nisam se ubio. Ponekad se bojim da neću ni umreti.

Naslonjen na narandžasti jastuk, sanjao sam da trčim po travi. Da se smejem i saplićem o visoke stabljike zelja. Čuo sam majku kako me zove na večeru. Čuo sam dečje glasove koji me ubeđuju da ne treba da idem. Sanjao sam kako sam naučio da plivam i kako sam zbog toga najvažniji na svetu. Onda sam padao sa neke ogromne zgrade. U snu sam mislio kako već godinama nisam sanjao da letim. Probudilo me je zvono na vratima.

“Silazim za minut”, rekao sam.

Pritisnuo sam metalno dugme i poslagao stvari po podu lifta. Jedna knjiga mi je ispala iz kutije. Još jednom sam ovlaš pogledao po stanu. Iako sam pokupio sve što sam imao, prostor nije izgledao ništa praznije. Na malom belom stolu, pored dvoseda, stajalo je parče hartije i olovka. Hteo sam nešto da napišem. Nisam znao šta. Pogledao sam knjigu koju sam pokupio s poda. Dnevnik o Čarnojeviću. Zgužvao sam papir i umesto njega stavio knjigu na sto. Zaključao sam vrata i spustio se do prizemlja. Ključ sam ostavio u poštanskom sandučetu. Pred zgradom je čekao auto.

Nakon sat vremena sedeo sam na starom kauču u malenoj sobi. Spram mene je stajala gomila uredno složenih stvari, zauzimajući gotovo ceo pod. Presekao sam plastičnu flašu, napravio pepeljaru i zapalio cigaretu. Ćutao. A hteo sam da govorim. Mislio o nečemu, valjda. Pokušavao da se setim stvari u koje još uvek verujem. Mladost? U nju već odavno ne verujem. Ne možeš verovati nečemu što se tek tako istopi i ispari. Verujem u senke. One me nikad nisu napustile. Verujem da reke ne teku uzalud. Verujem da je Hemingvej umeo da plače, da je Roki Balboa dobio svoj poslednji meč.

Ugasio sam cigaretu i prišao prozoru, smaknuvši debelu zelenu zavesu. Izgledalo je kao da se razvedrava. A ja sam znao da prave kiše tek dolaze. Zaključao sam vrata sveže izrađenim ključem i izišao na ulicu da gazim po barama. To me je uvek smirivalo. Osetio sam kako mi ledena voda natapa stopala. A bilo je proleće.

kisa

Posted in Puna linija, Uncategorized | Leave a comment

Reč, dve o vojnoj paradi u Novom Sadu

Jednom je, jednog ne baš pametnog dečaka, na ulici presreo rmpalija, koji je inače izdašno maltretirao celo selo, opalio mu nekoliko šamara i izudarao ga pride motkom koju je našao kraj trotoara. Mnogo godina kasnije, dečak je porastao i prokurčio se, avanzovao u gazdu sela, ali nije postao ništa pametniji. Uzeo je onu motku kojom je davno izudaran, jer ju je brižno sve ove godine čuvao, napravio od nje koplje i otišao do rmpalije da ga pozove u goste, kako bi mogao da vidi njegovo delo. Rmpaliju je zatekao u njegovom zamku, kako čačka nos, pije pivo, jede vola s ražnja, baca koske oduševljenoj masi pod prozorom  i usput naizmenično po njima piša i puca, da se zabavi. Posle mnogo moljakanja i ubeđivanja, te posle obećanja nekadašnjeg ne baš pametnog dečaka da će rmpaliji pripremiti istu takvu gozbu, ovaj mu je najzad obećao da će ga posetiti. Nekadašnji dečak je, iako pomalo tužan što ga rmpalija nije ponudio pivom i volovinom, ipak veselo otrčao ka svom selu. Tamo je od jednog seljaka besplatno uzeo nekoliko volova, od lokalne pivare zaplenio cisternu piva, a jedna građevinska firma mu je, takođe besplatno, napravila maketu rmpalijinog zamka u prirodnoj veličini. Sve ih je, prethodno, ubedio da sve što čine čine upravo za svoje dobro, i da je njihovo odricanje bolno, ali zanemarljivo spram nastupajućih koristi od istog. Naime, iako nije bio baš pametan, seljaci iz njegovog sela su bili još tupaviji. Napokon, došao je i taj dan, svečanost je mogla da počne. Na centralnoj seoskoj livadi okupili su se gotovo svi seljaci iz tog i okolnih sela, jer im je bilo rečeno da će svako ko prisustvuje svečanosti biti nagrađen kostima vola s ražnja, a to je ponuda koja se u selima tog kraja ne odbija lako. Rmpalija je zauzeo svoje mesto u maketi zamka i prihvatio se gozbe, a nekadašnji ne baš pametan dečak poslao je nekoliko svojih poslušnih šarplaninaca da mu iz njegove kuće, konceptualno ukrašene zarđalim kašikama svog nekadašnjeg oca, donesu tu, prema njegovom ne baš pametnom mišljenju, neviđenu interseosku atrakciju. Kada mu šarplaninci u zubima donesoše koplje, on ga ponosno uze u ruke, i stade pred rmpaliju:

„Aha! Vidi šta imam!“

Rmpalija ga je odsutno pogledao i punih usta rekao: „Evo, sav sam se usro!“, te nastavio da čačka nos, pije pivo i jede jednog ovećeg vola, bacajući kroz prozor koske okupljenim seljacima, usput ih zapišavajući i nasumično pucajući u njih, da se zabavi.

„Nego“, dodao je rmpalija, „bezveze ti je ovaj vo, žilav, mastan, a ima i duži rep od onih mojih, stalno imam osećaj da mi neko antenom ispod nosa maše.“ Potom je ustao i otišao.

Sutradan je, u ekskluzivnom intervjuu za seoske novine, nekadašnji ne baš pametan dečak preko cele naslovne strane izjavio: „Naši volovi imaju duži rep od rmpalijinih!“ Po selu se pričalo da je neposredno nakon toga onim svojim kopljem izudarao seljaka od kog je volove uzeo. Onda ušao u svoju kuću, konceptualno ukrašenu zarđalim kašikama svog nekadašnjeg oca, pojeo ostatak volovine, napio se piva i glasno podrignuo. Koske je, kažu, dao svojim vernim šarplanincima, iako bi, tako je navodno pričao, bio najsrećniji da može da ih podeli celom selu, u sumrak tog dugog, mučnog, kišovitog, mutnog dana.

P. S. Ni najstariji seljaci se ne sećaju tačnog datuma kada se ovo desilo, ali se sećaju da je upravo tih dana u Novom Sadu održana velika vojna parada.

vo-na-raznjuFoto: YouTube

Posted in Taraba, Uncategorized | 3 Comments