Morava (Branku Miljkoviću)

Zatrpali ti kosti žíve

Sramotom

Ženo moja

I krv ti

Svete moj

Pakošću otrovali

Da mržnju

Kopilad naša topla

Iz vatre rođena

Sa tebe piju

 

U čaršave te najlonske

Umotali

Lešino moja rascvetala

I janičari ti detinjstva

Iz sise isisali

Droljo moja

 

Zazidali te u trulež

I u velike ideje

I u šume posečene

Da okeane nam otmu

Kapetanice moja usahla

 

Váljali se niz tebe

Niz mokru utrobu tvoju

Kao niz napušten bordel

Kurvetino moja

 

Niska te reč

Podmukla

Za srce rđom ugrizla

Oko ti bistro proburazila

Jezik ti mutnjom zarazila

Seljančuro moja nevaspitana

 

Mene iz tebe ukrali

Uspavanko moja prljava

Jedno od drugog nas

Ćutljivice moja

Amputirali

Ko dva neba

Međusobno gangrenom srasla

 

Da se tražimo

Ubogi

Da se kroz mrak smrdljiv mirišemo

Da beznogi

I bezruki

Doveka dišemo

Sećanja samo

Pseto moje ugaženo

 

Hleb mi umesi

Majko

Smrću me raspevanom okrepi

Sa usana mi odlepi

Ovo umiranje ružno

 

Mora li

Radosti moja

Ovako tužno

Da bude?

 

I nauči me

Bajko

Da opet u tebi plivam

Pod suknju tvoju cigansku

Da se gubav od mulja sklonim

Da opet budemo čisti

Čistunice moja silovana

 

Da te još jednom zagrlim

Poganšturo moja pogana

Da me u vrtlozima svojim ugreješ

Pesnika da ti rodim

Moravo

Pesmo moja

morava

Posted in Uncategorized | Leave a comment

Pariz, 18+ (I)

Bon jour, monsieur, imate li parizer”, pitao sam proćelavog prodavca u jednoj pariskoj mesari na Rue de Rivoli.

Excusez-moi, monsieur?”, upitno me prodavac pogledao.

“Parizer, znate valjda? Pileći, ćureći, teleći, svinjski, golubiji, đački. Čuvena srpska salama, služi se tradicionalno na švedskim stolovima u svim arapskim hotelima i vrnjačkim banjama, od Malog Iđoša do Sićevačke klisure. “

“Sićevačka klisura? Ne zvuči mi poznato”, odvrati prodavac.

“Razumem vas, i ja sam tek nedavno čuo, tamo ima jedna književna kolonija, mislio sam da se nekako uglavim, ako me razumete.”

“A vi ste književnik, monsieur?”, pita on.

“Naravno, zar se ne vidi po šeširu?!”

“U pravu ste, više je nego očigledno. Divan vam je šešir, monsieur!”

“Manite me laskanja, monsieur, kao da ja ne znam da mi je šešir divan! Nego, imate li taj parizer, ili ga nemate?”

“Parizer? Nažalost, ne, monsieur.”

“Šta me onda zamajavate, kog vraga?! I kakva vam je to mesara, i kakav vam je ovo grad, pobogu?! Ovo je prvi i poslednji put da sam vam u Pariz došao, zapamtite!”, viknuh besno na njega i, ne sačekavši na bilo kakav odgovor, zalupih vrata mesare. Lagao sam ga, dakako. Ja volim da lažem. Pogotovo kad tako mogu nekoga da iznerviram. Naravno da ću doći. Pariz je veliki. Skoro kao ja. Zato i jeste od samog sebe veći. Normalnom čoveku je nedelju dana u Parizu više nego dovoljno da postane Parižaninom. Meni je trebalo nepuna tri. Već uveliko prelazim ulicu na crveno, turistima objašnjavam kako se koriste javni toaleti, čak mi ni prosjaci više ne prilaze, jer znaju da sam odavde. Ja sam rođeni Parižanin. Danas sam, negde na Montmartreu, zgužvao mapu i bacio je u prvu kantu. Onda sam se izgubio. Upao u neki indonežanski kvart, iako nigde nije pisalo da je indonežanski, niti ja imam pojma kako Indonežani izgledaju. Pariz je ono što ja odlučim da jeste. Gazio sam kroz smeće do kolena, kroz trule narandže, kroz kartonske kutije oslikane crvenim vetrenjačama. Kad sam se dočepao nekog ogromnog bulevara, bio sam, začudo, čist. Pariz je neobjašnjiv grad. Dan ranije, svuda su zavijale sirene, sve je bilo pod opsadom. Četrdesetogodišnji muškarac, tako novine kažu, ispred Notre-Damea je napao policajca čekićem. Onda su ga drugi policajci upucali sa dva metka u grudi. Kažu da je u bolnici ponosno priznao da je terorista. Rekoh, izgubio sam se. Pa se ponovo našao. Na nekom bulevaru kome nisam zapamtio ime. Naleteo na javni WC, bio je zauzet. Odlučio sam da sačekam, iako, realno, nisam imao nikakvu potrebu za WC-om. Ubrzo su se vrata otvorila, a otud je izašao žgoljav Arapin bokserskog nosa. Sačekao sam zelenu lampicu, pa ušao i sâm. Unutra zatekao crnu torbu, i neku kutiju. Bio sam ubeđen da će WC za koji sekund ekspolodirati. Nisam se uplašio, samo me je bilo malo sramota da me teroristi, pri mom prvom boravku u Parizu, raznesu bombom u javnom WC-u. Nadao sam se da će na uviđaj poslati kakvog ametera koji će se u proceni prevariti, pa novinarima reći da sam bio “pored”, a ne “u”. Srećom, ništa nije eksplodiralo. Nekako sam se dočepao Sene, ona mi je orijentir. Sena je zelena, duboka i pitoma, miriše na gavranove, galebove i salonski nameštaj. Sve i da ničega drugog nema, bila bi dovoljna da Pariz bude Pariz. Ipak, izbegavam da kraj nje preko dana sedim. Turisti su nepodnošljivi, Japanci pogotovo. Kad god se kraj vode smestim, rekom istog momenta doplovi čitava flotila, krcata Japancima koji u mene nišane svojim kamerama i foto-aparatima. Odneće me u Japan, pre nego se Pariza najedem, to im nikako ne smem dozvoliti. Natukao sam šešir do nosa, da me ne prepoznaju, prešao Pont Marie, pa Pont de la Tournelle, i našao se u lavirintu kaldrmisanih uličica koje se nadaju da će jednoga dana nositi moje ime. Odlučio da potražim jednu malu pijacu sa suvenirima koju sam juče video na uglu bulevara Saint Germain i Saint Michel. Ne samo da danas pijaca nije bila na tom mestu, već se, na istom mestu, umesto raskrsnice bulevara Saint Germain i Saint Michel, sada nalazio Place du Panthéon. Pariz voli da menja oblike, svakoga dana je drugačiji, do neprepoznatljivosti. Mi Parižani to znamo, zato i ne koristimo mape. Inače, industrija gradskih mapa je najbrojnija i najveća industrija u Parizu. Svakoga jutra, u samo svitanje, tokom onih nekoliko minuta kada grad bar prividno spava, pariskim ulicama se rastrči na hiljade umetnika sa olovkama i blokovima za crtanje, marljivo beležeći uvek nove gradske tlocrte. Svoje blokove onda prosleđuju armiji grafičara, dizajnera, štampara, kako bi se, najzad, poput vrućih, sveže pečenih hlebova, neprebrojivi kontingenti šarenih karata našli na pultovima hotela, u prodavnicama novina ili na uličnim tezgama, pre nego se japanski turisti probude. Ne znam zašto me japanski turisti nerviraju. Ništa mi nisu uradili, osim što me jure svojim kamerama i foto-aparatima. Možda me zaprvo i ne nerviraju. Tačnije, možda volim da me nerviraju. Pariz je pun neobjašnjivih ljubavi. Odustao sam od one pijace, seo na betonsku klupu pod jednim platanom, smotao cigaretu i zapalio je. Nekoliko sekundi potom, kraj mene je, na istu klupu, seo žgoljav Arapin bokserskog nosa. Ljubazno je klimnuo glavom, uz neprimetan osmeh, i počeo da otvara veliku, crnu torbu, istu kao onu koju je maločas ostavio u javnom toaletu. Pomislio sam, sa izvesnim olakšanjem, kako je Place du Panthéon već sasvim pristojno mesto da čoveka raznese teroristička bomba. Poželeo sam čak da mu zahvalim što me nije razbucao u onom WC-u i što mi je, ipak, sačuvao tu poslednju mrvu dostojanstva. Iz torbe je izvadio smotuljak folije, razmotao ga i zagrizao. Znam taj miris, od njega deca u prihvatilištima, na velike praznike i za Novu godinu, organizuju svetska prvenstva u podrigivanju. Šampione fotografišu i lepe na bilborde,  nose ih na krkačama i obraćaju im se po imenu, sve do sledećeg velikog praznika, sve do sledeće Nove godine, sve do sledećeg Svetskog prvenstva u podrigivanju.

“Parizer?”, upitah žgoljavog Arapina bokserskog nosa.

“Da, kako ste pogodili?”, odvrati on, pomalo zbunjeno.

“Znam taj miris”, rekoh mu, “od njega rastu sećanja u staračkim domovima. Odakle vam?”

“Iz Srbije”, reče Arapin.

“Bili ste u Srbiji? Nisam znao, novine ništa o tome ne pišu.”

“Samo sam prolazio”, reče on. “Kroz Sićevačku klisuru, ne znam da li ste čuli za to mesto.”

“Nikada”, rekoh mu.

“Čudno”, reče Arapin.

“Šta je čudno?”, upitah ja.

“Pa to što se, evo, razumemo, ako me razumete.”

“O, nema tu ničega čudnog”, objasnih mu, “znate, ja sam pesnik, ja govorim sve jezike sveta.”

“Zaista?!”, uskliknu on, gotovo s radošću. “Pesnik?! Uvek sam želeo da budem pesnik!”

“O, nije to baš tako jednostavno, naprotiv. Znate, arhitekta, ili hirurg, ili nuklearni fizičar, to može da bude svako ko je dovoljno tupav da ceo život provede nad knjigom, a za pesnika, ili, recimo, za baštovana, čovek jednostavno mora da se rodi. Tako vam je to. Ne bih vam, iskreno, preporučio da se u pesništvo upuštate. Vi ste, ako se ne varam, rođeni za boksera, imate savršen nos da vas neko po njemu bubeca!”

“A, ne, to nikako!”, odgovori on. “Ja prezirem nasilje, znate.”

“Ali bacate bombe?”

“Ništa ja ne bacam, da se razumemo. Svet nije dovoljno bogat da bismo se tek tako bacali i razbacivali.”

“Razumem vas u potpunosti”, složih se.

“Želite li malo sendviča?”, upita me on.

“O, hvala vam, vrlo ste ljubazni! Rado ću gricnuti jedan zalogajčić, razmišljam da se spremam za Svetsko prvenstvo, znate.”

“Kakvo Svetsko prvenstvo?” upita on, podrignuvši glasno.

“Pričaću vam kada se sretnemo neki drugi put”, rekoh mu, “ali, verujte, imali biste odlične šanse da postanete šampion!”

“U boksu?”

“Ne, ne u boksu, to nikako, već da postanete pravi šampion, svetski šampion, najveći šampion, na tom Svetskom prvenstvu o kome sam vam pričao, to jest o kome ću vam zapravo pričati kada se vidimo neki drugi put.”

“Jedva čekam da se ponovo sretnemo!”, reče on.

“Da, takav sam vam ja”, rekoh ja.

Onda je ustao, opet ljubazno klimnuo glavom, uz neprimetan osmeh, i otišao bez reči.

A ja sam bacio već dogoreo opušak cigarete, i u tišini zagrizao jedan zalogaj svog staračkog sećanja. Ostatak sam odmotao iz folije, i ostavio kraj klupe. Red je i Pariz sećanjem nahraniti. Pariz je, znate, grad koji jedino od sećanja živi. Sve ostalo je puka dekoracija. Osim mene, dakako.

IMG_3274

Posted in Pariz 18+, Uncategorized | 2 Comments

Kratka istorija sna

U slabo osvetljenoj sobi, na malenom prozoru koji se otvara na dole i leži horizontalno pod samim plafonom, kao kakav staklen, proziran šank, stoje dve šolje tek skuvane kafe i, između njih, pepeljara, načinjena od poklopca za tegle, sa dve zapaljene cigarete u njoj. Blago nalakćeni na krhki, stakleni šank, nogama oslonjeni o ivicu starog kauča, dvojica kuštravih dečaka posmatraju škrti odrezak jutra, što im se kroz ovaj sićušni objektiv nudi. I vide svežezeleni travnjak komšijskog dvorišta, ograđen visokim zidovima, vide betonsku stazu koju je još rano jutros neko polio vodom, nekoliko stabala voća, nešto cveća i nebo što se nad dvorštem raspuklo, a čiji se beskraj odavde može tek naslutiti. Preko celog travnjaka, od zida do zida razapet, njiše se prazan štrik.

– Šta misliš – kaže prvi – subota je, možda će prati veš, pa izađe da ga okači? Sve mi se čini da danas vredi čekati. A?

– Ma, sigurno… – odvraća drugi, kao mrzovoljno. – Možda nam još dođe pod prozor i zamoli nas da joj iscedimo gaće. Da joj ruke ne ispucaju.

Tu obojica prasnu u dečački smeh i kikoću se nekoliko sekundi. Onda malo ćute, pa zapale još po jednu cigaretu. Nekad pričaju o fudbalu, nekad o crnim rupama, nekad o moru, nekad o dalekim svetovima koje će upoznati, nekad o većem stanu u koji će se preseliti, sa pravim prozorom i pravim šankom. Nekad se samo smeju, i ništa im više ne treba. Kad se umore, ugase cigarete, isprazne poklopac od tegle u najlonsku kesu, odgurnu šolje u kakav nevidljivi ćošak sobe, pa zauzmu svoja mesta na starom kauču. Svako otvori svoju knjigu, i u narednih nekoliko sati čuje se samo toplo šuštanje papira, isprekidano tek povremenim kašljanjem, kijanjem, ili glasnim protezanjem. Kad prvi od njih progovori, obojica znaju da je vreme da knjige zatvore.

– Bog te, ala ovaj lik smara! – kaže prvi. – Da sam imao toliko robova koji za mene rintaju, kontam da bih nešto kudikamo pametnije smislio.

– Ništa mi ne pričaj! – odgovara drugi. – Ovaj moj ko s kruške da je pao. Da sam mu lopatu dao da me po glavi udara, lakše bi mi bilo, nego da ga čitam

Onda se opet kikoću. Pa iz frižidera iskopaju kakvu zamrznutu plastiku, istovare je u šerpu i čekaju da se na „dvojci“ kocka leda pretvori u nešto jestivo. Neko uvek bude manje gladan, pa kao uz uzdah iz sebe ispusti „ja više ne mogu, aj’ pojedi ti“. Onaj drugi pita „jesi siguran?“, pa pomalo stidljivo u tanjir prospe što je u šerpi ostalo. Kad završe, dogovore se da će suđe oprati uveče. Pa iz džepova izvade izgužvane novčanice i poređaju ih po stolu. Prebroje novac. Ako izračunaju da do sutra imaju dovoljno hleba, sapuna i paste za zube, pokupe iz hodnika prazne pivske flaše, prošetaju do radnje i zamene ih za pune. Proleće je, ali je dan još uvek kratak. Pri povratku u stan, prvi mrak im se uplete u raščupane glave. Kad uđu u sobu, sve dnevno svetlo već se skupilo u maleni okvir prozora. Opet ga otvore, polože na njega poklopac od tegle i nazdrave za nešto nepoznato. Čuje se stakleno sudaranje flaša u polumraku. Opet malo ćute, pa opet malo pričaju. O nebu, o oblacima, o budućim svetovima, o povratnim kartama, o starim Grcima. O ženskom glasu iz susednog dvorišta. Kad počnu već da se smeju na sve izgovoreno i neizgovoreno, prećutno se dogovore da će suđe, ipak, oprati sutra. Klimnu glavama jedan drugom, pa se opet smeju. Sve dok se opet ne umore. Onda obore stari kauč i razvuku po podu sunđere s fotelje na rasklapanje, pa preko njih razbacaju ćebad i jastuke. Ko šta ugrabi – njegovo je.

– A šta ako si ti nju izmislio? – pita prvi.

– Ne lupetaj, ti si prvi o njoj počeo da pričaš – odgovara drugi već pospano.

Razmene još po nekoliko reči i po nekoliko sve tiših osmeha. Onda spavaju. I sanjaju crne rupe, i sanjaju more, i sanjaju buduće svetove, i sanjaju stare Grke. I komšijsko dvorište, nad kojim se njiše još uvek prazan štrik. I, spavajući, jedva čekaju da se probude.

Sada svako u svom ćošku živi. Vide se jednom u nekoliko meseci. Nalakćeni na šareno-kariranu istoriju snova, psuju majku izmišljenim svetovima. Uglavnom ćute, ponekad pričaju. Stidljivo, ali pričaju. Ili se zagrle i plaču, i čini im se da im više ništa ne treba. Katkad izmisle sebi kakvu himeru i posade je za sto. A znaju da će se raspasti čim se raziđu. I, sasvim sigurno, neće umeti da peva. Niti će u subotu širiti veš po štriku komšijskog dvorišta.

– Je li stvarno postojala?

– Otkud znam? Ti si je video. Ili izmislio, zar ne?

Onda svako ode natrag u svoj ćošak, pronađe u frižideru kakvu kocku leda i čeka da iz nje izraste šta jestivo. Iako nijedan od njih već odavno nije gladan. I spavaju, i ne sanjaju ništa. I samo žele da se što kasnije probude. Da se, ako se već mora, probude bar u sumrak kakvog okraćalog jesenjeg dana. Pa da opet spavaju.

Nebo

Posted in Puna linija, Uncategorized | 2 Comments

Pismo Selimiru Raduloviću, upravniku Biblioteke Matice srpske

Gospodine Raduloviću, upravniče Biblioteke Matice srpske,

Čuh danas od drugara jednog, pouzdanog, da ste nekako pročitali ono kad sam po fejsbucima za vas rekao da ste govno korumpirano, da ste me odjebali za posao pod izgovorom da vam je zapošljavanje zabranjeno, te neposredno potom isti posao dali deci svojih kolega, deci što su se tek ispilila i majčinu sisu ispustila, a već bi državnu da zagrizu. I još ste rekli, a kaže mi taj drugar moj, da mi posao niste „dali“, jerbo sam na razgovor pijan došao, i neprikladno odeven. Da vas podsetim, gospodine Raduloviću, da sam na oba razgovora, jer dva ih je bilo, došao u deset sati ujutro, obrijan, ispeglan i upeglan, ko poslednji štreber. Pitajte frizerku moju, koja mi je oba puta dlake na glavi glancala, da vam oči ne bodu. Prvi put mi nije naplatila, drugi put sam joj za obe operacije jedno šišanje platio, uz bakšiš od pedeset dinara, da me maler ne bije. Elem, oba puta, kao što rekoh, u vašu kancelariju sam došao naspavan, odmoran, svež, sa gomilom jebeno dobrih ideja o tome kako iz smrti vratiti tu kuću koju ste vi, i slični vama, doveli do toga da u nju za deset godina više neće imati ko da dolazi, jerbo su vam posetioci, u proseku, stari po osamdeset i kusur jeseni, uglavnom zaodenuti u pedofilsko-popovske mantije. Zanimljivo mi je da ste za taj moj nastup „protiv vas“ uopšte čuli, s obzirom na to da vas po istim tim fejsbucima nikad nisam video, te pretpostavljam da vam je sve uredno-dupelizački prepričao neko od pismenijih, a jednako ambicioznih vaših saradnika, verovatno neko od mojih bivših kolega, možda i prijatelja. Nadam se da ste tom nekom dopustili da vas bar oralno zadovolji, kad već ima tako iskrenu želju u genitalije da vam uraste. Nego, jebeš njih, gospodine Raduloviću. Mene ne zanima to što se vi, očigledno, raspitujete po svojim bordelima o mojim navikama i sklonostima, pa ste iz tog raspitivanja volšebno shvatili da je najlakše da mi prišijete to da sam pijandura. Ne zanima me ni to da li ste jedno čovekoliko govno koje je na direktorskim funkcijama otkako je na oči progledalo. Ne zanima me ni to da li ste, kao što upućeniji vele, onomad s ponosom izjavljivali da spavate s knjigom Mire Marković pod jastukom. Ne zanima me ni to što ste jedan kurac od pesnika, kakvih u svako doba dana ima bar trista kila žive vage u svakoj kafani po železničkim stanicama, od Gajdobre do Stalaća. Ne zanima me ni to što ste sve moguće garniture preživeli na direktorskim i upravničkim pozicijama. Ni to što se nikad, kao neki pišljivi „intelektualac“, niste izjasnili nijednom rečju u odbranu naroda svog srpskog, koji tako lepo deklarativno volite, a koji vam, otkad znam za sebe, umire pod čizmama diktatora. Boli vas kurac za njih, važno da je vašoj guzici toplo, samo da se ta diktatorska čizma i ka vama ne našilji, je l’ da? Ali me zanima, i jako me dotiče to, kad o meni tako bezobrazno i kurvinski lažete. I kad nemate ni mrvu intelektualnog poštenja, ni ljudskih muda, da priznate da ste, posle tog drugog našeg razgovora, u Biblioteku Matice srpske zaposlili sina Lasla Blaškovića, upravnika Narodne bilioteke Srbije, i ćerku Dragana Stanića, alias Ivana Negrišorca, direktora Matice srpske. I još troje ili četvoro čeljadi, u istom paketu da ste zaposlili, kako sam pouzdano čuo.

tatin sin

Znate, gospodine Raduloviću, mene je, kao i svakog stvora živog valjda, relativno lako veštim lažima izmanipulisati. Ali je iskrenošću još lakše. Da ste mi, recimo, rekli „jebiga, Duško Domanoviću, moram da zaposlim decu od Kurte i Murte, jer im dugujem deo guzice“, ja bih se verovatno malo razočarao, malo bih se izduvao pred prijateljima, malo bih možda otplakao što su Kurtina i Murtina deca, tek ispiljena, zvanično vrednija od mojih šesnaest honorarnih godina bez radnog staža, od fakultetske diplome, od milion medija za koje sam radio, od tri objavljene knjige, od nekoliko stotina bibliografskih jedinica, koliko je u istoj toj vašoj Biblioteci zabeleženo. Ali bih se svakako, na jedan ljudski način, suzdržao od komentarisanja vašeg poltronstva. Pomislio bih „šta da se radi, bar je iskreno rekao, crći će i on jednom, ko ga jebe“. No, ta podmuklost vaša je bila toliko grozna i odvratna, da nisam umeo da je prećutim. I onda, na tu podmuklost smrdljivu, nadodate i ovu koju sam danas čuo da ste o meni izgovorili. Gospodine Raduloviću, da pređemo na malo prisniji ton, pa da vas zamolim: NEMOJTE DA SERETE, GOSPODINE, PIZDO JEDNA POLTRONSKA I LAŽLjIVA. Ja sam potpuno svestan toga da mi, zajedno sa svojim kerovima, možete udesiti da ostatak života provedem po gradilištima. Ali me ni to ne zanima. Nemojte, gospodine Raduloviću, biti takva smradina kvaziljudska pa zapišavati moje kosmose, praveći se da ste kakav dobronameran pas lutalica, a zapravo ste izdresirana gazdina kerina, ko god vam gazda bio. Elem, ne dirajte me, gospodine Raduloviću, i ne lažite tako, mator ste „čovek“. Nisu moji kosmosi za vas, niste vi otporni na takve krpelje, priznajte sebi bar to da u tom kerećem svetu niste ništa drugo do jedna isfrizirana pudlica. Pišajte u svojih pet zvezdica sa đakuzijem, a moju livadu vašljivu i zelenu ostavite meni, i lunjalicama mojim. Gospodine Raduloviću, ja ne živim kao vi, i vama slični, od mandata i jedenja govana, već živim od reči svoje, od one reči koja ume trepavice slovom da vam obrije, od one reči do koje vi, u svojim bogougodno-nagrađivanim govnarijama od „poezije“, nikada dobaciti nećete. Znate, gospodine Raduloviću, kad sve ovo jednom prođe, a sve će jednom proći, verujte mi, kad vam usahnu mandati direktorski, kad vas odjebu vaši dupelisci i oni kojima ste sami dupe godinama i decenijama lizali, poješće vas crvi, daleko pre nego vas neki preko veze zaposlen grobar smonjačom kiselom zalopata. Duško Domanović će ostati. Dok je neba, i dok je vetra, i dok god cvetaju i rastu sve one bajke koje sam rodio, i oživeo, i iz mrtvih pridigao. Ostaće Duško Domanović. A vi? Šta će od vas ostati? Kako će vaše ime sutra smrdeti? Kako se vi uopšte zovete? Ema, Ena, Ela…? Gospodine Raduloviću, vi ste oličenje svega onoga što vekovima život guši. Oličenje poltronstva, izdajstva, potkazivanja, spletkarenja, robovlasništva, diktatorstva, mantija popovskih pedofilskih, sisatih kurvi koje vrede više od pametne dece, bezobrazno-bahatih vođa kao što je ovaj vaš kom trenutno tako pičkasto služite, a koji vam je i kuću, i zemlju, i dedu prodao, i reke u kojima, zahvaljujući vašoj govnjivosti, sutra neće imati ko da uči da pliva. Sere mi se od vas i vama sličnih.  Odjebite s moje livade, Selimire Raduloviću, sramoto smrdljiva.

S gnušanjem i odvratnošću,

Duško Domanović

(sve ono što ste vi oduvek želeli da budete, ali nikada muda i mozak za to imali niste)

P. S. Čibe s mog neba, smradino!

P. P. S. Verujem da će vam oni dupelisci s početka priče, a verovatno moje kolege negdanje, uredno preneti ovo što vam nežno prošaputah, za slučaj da sami ne baratate strujom baš najbolje. Uostalom, zato ste ih i zaposlili, tako talentovane, uglavnom.

Posted in Uncategorized | 1 Comment

Osamdeset, i kusur

U ulici u kojoj trenutno obitavam, dijagonalno od „moje“ zgrade, dvadesetak metara ulevo, svakoga dana, kad je dan sunčan, od prepodneva pa do samog predvečerja, pred prizemnom kućom, verovatno svojom, pod brojem četrdeset, jednom od retkih preživelih u nedugom redu od sveže zasađenih višespratnica, na metalnoj stolici obloženoj sa dva karirana jastučeta, sedi starac od, rekao bih, osamdeset i kusur godina, ćutke upijajući u svoje ostarele oči – još uvek života željne i žedne – automobile, prolaznike, golubove, pse lutalice. Na zdravorumenoj glavi, blago mu nakrivljen šešir, srednjetamne oker boje. Preko kragne i poprsja svetloplave košulje, zakopčan mu braon džemper, a iste takve boje je i štap, čini mi se drven, o čiji vrh se prekrštenim šakama oslanja. Od jutros smo, jedan drugome, počeli da govorimo „dobar dan“, toplo i diskretno-nasmejano, uz učtivo klimanje glavom. Dosad sam ga, često, krišom kroz prozor posmatrao, no sada mi to više nije dovoljno. Danas sam, evo, već četiri puta napolje izlazio, samo da bih još jedno klimanje glavom s njim razmenio. Zamaknem za ćošak ulice, onda se, pred narodom, pravim da mi zvoni telefon, da imam izgovor da se u pola koraka okrenem i nazad vratim, kao da svi gledaju u mene, i kao da bi se svi, eto, silno čudili kada bih se tek tako, sam od sebe, okrenuo i vratio. Pa opet kraj njega prođem, i opet klimnemo glavom. Već se plašim da mu ne dosadim. A sve se, potajno, nadam da su mu godine makar mrvom zaborava toliki život naplatile, pa da me, svaki put, prvi put vidi. Kada bih znao da je tako, vazda bih mu ono „dobar dan“ ponavljao. Sa takvim, naizgled slučajnim i niotkud banulim ljudima iz mog života, uglavnom volim da se igram, da ih izmišljam, domišljam, zamišljam, da im minule godine ispunjavam onako kako mi se najpribližnije čini da su ih proveli. S njim je drugačije. Puštam ga, evo, samo da postoji, takav kakav jeste, maltene mimo mene. Jer mi je, eto, takakv kakav je, baš onakav kakav bi trebalo da bude, te moja dokona i razmaštana glava, osećam to, nikakvog prava nema bilo čime da ga drugačijeg, za sebe, izmaštava. I ne znam tačno, priznajem, čime me je tako bezrezervno kupio, opčinio, i sebi privoleo. Znam da odavno nisam bio ovako čisto i detinjasto zaljubljen u neki život, koji, bar tako izgleda, nije moj. Možda su me za njega vezale te dobroćudne, staračke oči, koje, i posle svih tih decenija silnih, imaju potrebu da u svet gledaju. No, pre će biti, sve mi se čini, da sam ga zavoleo i svojim proglasio, upravo zbog onog „dobar dan“, koje mi, u svem ovom betonu, godinama, tako silno nedostaje. I, kad god to „dobar dan“ čujem, meni se čini da se u asfaltu po jedna pukotina zemlje rodi, a iz te pukotine da travka neka zelena nikne, ili kakav cvet, šarenoglav. I sve mi se čni, evo, da sam počeo da se bojim da ću ga odveć zavoleti, tog starca od osamdeset i kusur. I da se bojim, jakako, nekog osunčanog dana budućeg, kad ga na toj stolici, pod brojem četrdeset, ugledati neću.

Foto: Jouni Ikonen, “Asphalt flower”cvet u asfaltu

Posted in Uncategorized | 2 Comments

Uskršnja poslanica (ljudska pesma)

San si sanjao, čoveče

Da bos po vodi hodaš

Jer nisi smeo da priznaš

Da sanjaš dok hodaš po vodi

 

Odveć si mali i uplašen

U noge svoje da veruješ

A kako ćeš u Život

Tako od sebe prezren?

 

Lakše je boga roditi

Lakše je boga ubiti

Nego za život umreti

Čoveče, brate moj

 

raspeće

Posted in Uncategorized | Leave a comment

ŽABA NIJE KUVANA, ili: ZAŠTO ŠETAM?

Sećam se samog osvita pokvarenih i podmuklih devedesetih, kada je, u neko nedeljno popodne, na TV-u išao spot sačinjen od snimaka početaka zvaničnog i krvavog razbijanja države kojoj sam položio pionirsku zakletvu, spot praćen pesmom „Hej, Jugosloveni, nek se čuje glas…“ od Doris Dragović. Imao sam jedanaest nevinih godina, i ni o čemu, dakako, još ništa nisam znao. Znao sam tek stihove desetog pevanja „Jame“ od Ivana Gorana Kovačića, stihove koje sam napamet naučio za jednu školsku priredbu i za ceo život ih zapamtio. Kao što sam za ceo život zapamtio i suze u majčinim očima, dok je „Hej, Jugosloveni“ plakalo sa glomaznog televizora „EI Niš“. Plakao sam i ja, iako, rekoh, još ništa znao nisam, ali sam negde osećao da se nešto veliko i zlokobno dešava. Sećam se i 9. marta 1991, kada su neki ljudi, na čelu s nekim čovekom koji je s balkona galamio „napred, junaci“, verovali da će svet promeniti i glad svoju i svoje dece parolama utoliti. Sećam se još i čuvenih šetnji tokom ’96/97, kada sam bio đak Ekonomske škole u Kraljevu i kada sam, na Higijenskom zavodu, jednom naselju nadomak grada, u slobodnoj školskoj smeni na crno prodavao cigarete ispred jedne, nekada ugledne i ogromne, a tada već bedne i prazne, „Trgoprometove“ samoposlge. Jedan stariji drugar, brat moje dobre drugarice iz razreda, šaljivo me je zvao pljuga-men. Pored kartonske kutije na kojoj su, u nekoj improvizovano-jeftinoj akten-tašni, bile naslagane švercovane nikotinske paklice, sedeo sam na praznoj pivskoj gajbi i tu čitao Dostojevskog, Desnicu, neku lošu biografiju Džonija Štulića, zapise Morisona, stihove Crnjanskog, Majakovskog, Jesenjina, sve ono što mi je tokom svih ovih godina ostalo u mozak urezano kao ono što treba da mi pokaže put kojim ću do sebe, kao do čoveka, stići. Sećam se da mi je svakog jutra, pre nego hleb u samoposluzi pazari, prilazio neki matori advokat ljigave glave i govorio kako, eto, huligani napadaju, i kako se nada da ja nisam među njima, jer sam, eto, dobro dete koje čita i za džeparac zarađuje. Sećam se i jedne tople bake prgavog jezika, koja je oko podne dolazila po svoje dve kutije „klasika“, akcentovanog na drugom, dugosilaznom slogu, dakle: „klasiiika“. Govorila je: „Pička im materina, ona lopovska!“ I još je govorila: „Lako će baba, meni, osim cigara, ništa više i ne treba“. Nikada nije propuštala da me pita kako je u školi, ni da doda: „Samo uči, sine, proći će i ovo.“ A bio sam dobar đak, i dobro dete. Iako, velim, još ništa nisam znao. Znao sam samo da mi nije dobro, znao sam da su mi roditelji namučeni kao psi, znao sam da otac krišom noću plače, znao sam da majka, umesto u „Stoteks“, u kom je provela prethodnoh trideset godina, svakoga jutra odlazi u kuću nekih bogataša da kuva, pegla, usisava i da me povremeno na Higijenskom zavodu zameni, kad imam kontrolni iz matematike. I dalje, velim, ništa znao nisam. Ali sam znao da imam glavu, i znao sam da imam noge, i znao sam da i ja, sa svim tim nogatim i glavatim ljudima, moram hodati, da me sutra ne bude sramota. I za sramotu sam znao, dakako. I hodao sam. I u šerpe lupao, i besmislene parole izvikivao. Vreme je tada brzo prolazilo, to znaju svi oni koji su nekada deca bili. Nisam ni trepnuo, već sam bio student na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, grejao se na vatri Heraklita mračnog, sanjao sve one svetove kojima su me nekoć Dostojevski, i Desnica, i Majakovski zadojili. A i dalje – ništa znao nisam. Onda su me bombama zatrpali. Pa opet na ulicu izveli. I opet ništa nisam znao, ali sam hodao, i pištao u pištaljke, naivno pevao „gotov je“. I bio je jedan čovek, i u gomili svojih energičnih i metaforičnih priča ispričao i jednu o onoj žabi, koju držiš u hladnoj vodi, onda vodu postepeno zagrevaš, gledaš kako žaba uživa, sve do momenta dok potpuno ne otupi, ne utrne, dok voda ne proključa, a ona umre skuvana, da ni trepnula nije. Čoveku koji je o tome pričao ubrzo su pucali u srce. A ja još ništa nisam znao, i nisam imao pojma da je, kroz njegovo, i u moje srce još jedan metak ispaljen. Znao sam, velim, samo to – da mi nije dobro i da taj svet nije onakav kakav mi je nad kolevkom obećan, „sa dugama i varkama“, kako to pesnik reče. Danas, gotovo sedamnaest godina kasnije, ja još uvek ništa ne znam. Kao, verovatno, ni ova deca koja po ulicama danima galame, zvižde, pište, parole uzvikuju. Ali i dalje znam, kao što i oni znaju, da smo još daleko od sveta u kom je čovek čovek. A to je sasvim dovoljno da se protiv tog sveta glas digne. I da se navrh Kosmosa izdigne transparent na kome piše: „Žaba nije kuvana!“

GENERAL VIEW OF OPPOSITION RALLY OUTSIDE YUGOSLAV PARLIAMENT BUILDING IN BELGRADE.

I, evo, opet hodam. Sa tom decom koja „ništa o životu ne znaju“. Znaju tek toliko, koliko sam i ja, već dobrano mator, uspeo da naučim: ovo nije svet u kom želimo da živimo. Jer ne želim da gledam svoju majku kako plače zbog krvave smrti jedne bajke; jer ne želim da buduća sećanja na detinjstvo budu sećanja na krišom uplakanog oca, bespomoćnog da išta promeni; jer ne želim da neki moj daleko-dečački dvojnik prodaje cigarete na crno, da bude pljuga-men, kako bi sebi džeparac za školu pribavio. Jer ne želim da budem ono što nisam. A jesam samo čovek, i u tome je sva, i jedina, veličina mog poziva. Elem: hodajmo. Zato imamo noge, zato imamo mozak, zato nas je Život rodio. „Opet će nas prevariti“, kažu oprezni. „Koga briga?“, kaže onaj dečak što „Jamu“ napamat zna. „Ko zabludu živeo nije, nikada istinu ni namirisati neće.“ Onih glomaznih „EI Niš“ televizora iz mog detinjstva već odavno nema. Ali slika, fakat, ništa kvalitetnija nije. No, hodajmo, kad već noge imamo. I glavu, dakako. Da se i slika, već jednom, razbistri. Vreme je, odavno.

Posted in Taraba, Uncategorized | 2 Comments