Ostarela planina – vodič za lenje planinare (5)

Dragi Zemljani i Zemljanke, ljubitelji reči, šume, reke, livade, planine, svega onog što još betonom nije zaliveno, u čoveku i van njega,

od ponedeljka, 15. marta, pa do petka, 20. marta, blog nematihpara vam donosi petodelni putopis sa kratkog pešačenja, vozikanja i lomatanja po Staroj planini. Putopis je zabeležen neposredno nakon Peletovog i mog petodnevnog šatorovanja, krajem jula i početkom avgusta minule godine, 2020, ali je ipak čekao na objavljivanje svih ovih meseci, iz nepredviđenih ali opravdanih razloga. Neka od sela i inih bliskih toponima koje smo u ovih nekoliko munjevitih dana obišli su Topli Do, Donji piljski vodopad, Kovani Do, Zavojsko jezero, Pakleštica, „kameno selo“ Gostuša, Slavinjsko grlo (Rosomački lonci), Dojkinci, vodopad Tupavica, i još štošta usput. Nadam se da će, uprkos pomenutom kašnjenju, a u susret novoj pešačko-planinskoj sezoni, redovi koji slede privoleti planini one koji su istinski u nju zaljubljeni, kao i da će, s druge strane, od planine odvući one koji je se sete tek iz pomodnosti, kad je sve ostalo zakatančeno, te ih vratiti u njihova prirodna staništa na Halkidikiju, u Kušadasiju, Paraliji, ili na kakvom sličnom zaasfaltiranom Zlatiboru sa pet zvezdica.

Zdravi bili, i još dugo planinama i livadama tumarali!

Prvi deo možete pročitati ovde: https://nematihpara.wordpress.com/2021/03/15/ostarela-planina-vodic-za-lenje-planinare-1/

Drugi deo možete pročitati ovde: https://nematihpara.wordpress.com/2021/03/16/ostarela-planina-vodic-za-lenje-planinare-2/

Treći deo možete pročitati ovde: https://nematihpara.wordpress.com/2021/03/17/ostarela-planina-vodic-za-lenje-planinare-3/

Četvrti deo možete pročitati ovde: https://nematihpara.wordpress.com/2021/03/18/ostarela-planina-vodic-za-lenje-planinare-4/

Dan peti

Vedro i osunčano subotnje jutro razvlačimo po već ustaljenom receptu, lenstvujući uz obalu Visočice, povremeno se pljuskajući hladnom vodom, te srčući već drugu kafu, ovaj put bez rakije, doduše. Uglavnom ćutimo, pomalo zbog nagomilanog umora, pomalo zbog činjenice da nam je ovo poslednji staroplaninski dan, u ovoj turi, jakako. Posle sat ili dva naizgled besmislenog, a uistinu lekovitog dembelisanja, najzad polako spakovasmo šatore i prnje, povezasmo smeće, oribasmo zapekle sudove, te sve natovarismo u auto, ovaj put nešto pažljivije i urednije, budući da nam krajem dana valja deliti imovinu. Natovarili smo, dabome, i ono što u prtljažnik i rančeve ne stane, a što ćemo kao jedan nemerljiv no nimalo težak teret sa sobom odavde poneti – još dva čarobna staroplaninska buđenja, sa svim onim već pomenutim što su nam ta buđenja donela. Kao što smo po ustaljenom receptu odjutrili, po istom receptu smo i potrošili daleko više vremena no što je sinoćni dogovor podrazumevao, tako da smo od onog vodopada s druge strane reke, za čitaoca posve očekivano, odustali, ostavivši ga, zajedno sa gomilom drugih odredišta, za neki sledeći put. Paklešticu napuštamo „bez oproštaja“, budući da u selo ne zalazimo, osim da na sekund vratimo ispražnjene pivske flaše. Usput se zaustavljamo u Pirotu, da izjedemo burek, pošto smo svu našu hranu sinoć popasli. Pratimo kud idu ljudi, te za njima stižemo na gradsku pijacu, a na njenim obodima ubodemo i pekaru. Oko nas gužva i gungula subotnjeg pijačnog dana, bezmalo kô na svečanom puštanju u rad semafora il’ kakvog drugog arhitektonsko-tehnološkog čuda interplanetarnih razmera. Nakon četiri dana planinskog „tihovanja“, ovo je za obojicu prilično militantan atak na mozak, te munjevito progutasmo šta smo imali i nastavismo put prema Slavinji. Dok se penjemo uzbrdo, ponad glava nam se užurbano gomilaju oblaci, najavljujući kišu. Doduše, „zvanične“ najave su kišu i oluju predvidele za pre dva dana. Da smo njima verovali, gaće i šatore bismo popakovali još pre Pakleštice. Sva sreća, pa nam i meteorolozi, očigledno, diplome kupuju. Uskoro, ipak, prolazimo kroz nekoliko kišnih oblaka, koji su tu tek da nam speru prašinu sa auta, a valjda i da posvedoče da je bar jedan od onih ispita meteoroloških položen legalno i legitimno. „Eto, jesmo rekli da će biti kiše?!“ U centru Slavinje opet zatičemo sunce, i nebo bez oblaka. Zatičemo i, kako će nam objasniti gospođa koja na tezgi prodaje domaće planinske proizvode, tipičnu vikend-sliku, tako karakterističnu za čitav kraj, u godini zakatančenih granica. Selo je zakrčeno desetinama parkiranih automobila, svih mogućih registarskih tablica, od Subotice do Bujanovca. Odnos Beograđana i svih ostalih je, otprilike, nerešen. Nešto kao u Guči. Guču ćemo zateći i nakon nešto manje od sat vremena, ako ne i pola sata, laganog pešačenja potpuno ravnom ali bajkovito-živopisnom stazom, kojom izbijamo na Slavinjsko grlo. Ovaj toponim, inače, iako pripada selu Slavinja, poznatiji je kao Rosomački lonci, po susednoj Rosomači, što me navodi na pretpostavku da Rosomača, verovatno, ima „jači turistički lobi“. Iz solidarnosti prema „malima“, ja ću ga ipak zvati po Slavinji.

Slavinja, foto: Pele (Hike_Serbia)

Slavinjsko grlo zapravo predstavlja kanjon Rosomačke reke, ili Rosomačnice, dugačak oko petsto, širok ne više od pet-šest, a dubok najviše sedamdeset metara, bar prema onim podacima na koje sam ja uglavnom naletao. Grlo je sačinjeno od impozantnog kompleksa stena koje su tokom višemilenijumskih tektonskih promena s mesta na mesto pregrađivale reku, stvorivši seriju manjih vodopada i kaskada, a između njih ostavljajući niz „kazana“ ili „lonaca“. Zbog već svima dobro poznate noge, ovaj put nisam smeo u detaljniji obilazak, te sam pentranje prepustio Peletu, a moje „istraživanje“ se završilo već kod prvog „kazana“, u kom sam se, da ne bude baš da sam uludo dolazio, munjevito bućnuo, tek ovlaš gaće i guzicu da okvasim. Voda je, fakat, ledena, ali su kazani ipak dovoljno široki da se u njima može malo i zaplivati. Plivanje sam, ipak, kao i mnogo toga drugog, odložio za sledeću posetu, kad bude radni dan, i kad aparati/telefoni budu manje škljocali, s obzirom na to da se na stenama u ovom trenutku nalazilo bar stotinjak razgalamljenih posetilaca. Dok čekam Peleta, odlučih da se vratim malo unazad glavnom stazom, te da s nje skrenem levo, uzbrdo, do ušuškane, osamljene i sakrivene, ali pristupačne pećine, na koju me je uputila ona gospođa za tezgom u centru sela. U pećinu se ulazi bauljajući, ili bezmalo ležeći, iako se svod posle nekoliko metara malo izdiže, bar mi se tako čini. Nakon pomenutih nekoliko metara se, isto tako, na oči hvata apsolutni mrak, te je bez lampe krajnje budalasto dalje pokušavati. Ja sam se zadovoljio time da na nekih pet metara od ulaza zasednem na koji minut, u debeloj hladovini, da osluškujem pećinsku tišinu i da se iz šake napijem ledene vode koja negde iz dubine pećine izvire. Kad sam se ponovo spustio do Grla, Pele je već završio svoj obilazak, te se ubrzo laganim korakom uputismo nazad, prema selu, odakle krećemo za Dojkince, naše poslednje staroplaninsko odredište u ovoj kratkoj, eksperimentalnoj turi.

Slavinjsko grlo 1, foto: Pele (Hike_Serbia)
Slavinjsko grlo 2, foto: Pele (Hike_Serbia)
Slavinjsko grlo 3, foto: Pele (Hike_Serbia)

Od svih planinskih sela koja smo ovih dana posetili i ovlaš prošli, Dojkinci su, očigledno, najživlji, najrazvijeniji i, trenutno, verovatno najkvalifikovaniji da svoje darove ponude prilično velikom broju posetilaca, te da se, u skladu s tim, bar koliko-toliko ovajde od surovo-planinske magije koju su krvavim radom pripitomili i svojom učinili. Selo je prvobitno nastalo, kako usput od ljudi čujemo, negde u 15. veku, otkad datira i crkva na čijim je temeljima sazidana ova današnja, Crkva Svetog Nikole. Ime je dobilo po „došljacima“, ili „dođošima“, kako bi to Vojvođani rekli, to jest po ljudima koji su ovde „došli“, prebegli, utekli pred najezdama Turaka i inih kabadahija. Prvobitna naseobina bila je nešto niže, pričaju meštani, a kasnije, negde polovinom 19. veka, usled poplave ili kakve slične kosmičke nepodopštine, ne sećam se, izmeštena je ovde, gde je i sada. Nekoć je, vele nam ljudi, u vreme „one“ države, u selu otvorena i fabrika, čini mi se za preradu drveta, i to lično rukom svemoćnog druga Staneta Dolanca. Zaboravih je li fabrika uopšte radila, i koliko dugo, ali je od nje danas ostao tek dimnjak. Od druga Dolanca – ni toliko. U centru sela, na glavnom platou, prilično prostranom, nalazi se seoska prodavnica, a preko puta nje i kafana, jedina na koju smo za ovih pet dana u planini naleteli. To nas, fakat, odmah za kafanu opredeljuje, jer red je konačno popiti pivo tuđom rukom otvoreno. Dok čekamo porudžbinu, kraj kafane šipči bezmalo kolona vozila, sa sve sporadičnim neizbežnim kvadovima u, fakat, live prenosu na instagramu ili čemu već.

Dojkinci, foto: D. D.
Ka Tupavici, foto: D. D.

Gazda kafane i lokalni brka, linijski taksista, sa kojima ćemo nazdraviti i prodivaniti, vele da nisu baš presrećni zbog ovolike gužve, iako delu sela kakvu-takvu korist donosi, utoliko pre što su svesni činjenice da će najveći deo ovih današnjih posetilaca nepovratno nestati, čim se granice otvore. Štošta smo još s njima u tih pola sata kratkog kafanisanja prozborili. Saznali, između ostalog, da selo, u zavisnosti od sezone, broji od 150 do 200 živih stanovnika, što ga čini pravim malim Hong Kongom u odnosu na naše ranije staroplaninske destinacije. Od pre nekoliko godina, pričaju nam domaćini, zahvaljujući pre svega jednom meštaninu, inače profesoru na Univerzitetu u Nišu, ako se ne varam, ali i zahvaljujući entuzijazmu i otvorenosti lokalaca, Dojkinci se sve više i ozbiljnije okreću seoskom turizmu, te se nadaju da će ih neiskorišćeno bogatstvo koje imaju, u dogledno vreme, ovde ne samo sačuvati i održati, nego i, bože zdravlja, umnožiti. Na Peletovo uzgredno pitanje kako su se ratosiljali onih izroda od takozvanih investitora, onih što su i njima na kućni prag došli reku da im ubiju, gazda kafane nam izgovara onu pomenutu lakonsku rečenicu, negde sa samog početka priče, ako se sećate: „Mi smo ih samo lepo najurili, a Toplodolci su ih, bogami, ljudski izbili!“ Uz rizik da čitaocu narednih nekoliko redova bude apsolutno nezanimljivo i dosadno, moram ipak reći da mi je to možda ključna slika u svih ovih pet kratkih dana. Zamislite bilo koja dva entiteta, bilo gde, na kugli zemaljskoj. I zamislite da imaju zajedničkog neprijatelja. I zamislite, pride, da predstavnik jednog od onih dvaju entiteta kaže, recimo: „Jeste, pobedili smo, ali zasluga je ipak njihova, svaka im čast!“ Elem, opet ću rizikovati da ispadnem naivan, možda patetičan, ali takav nivo junačke ljudskosti, takvu operisanost od lične, male sujete – samo planina može roditi.

Tupavica, foto: D. D.
Tupavica 2, foto: D. D.
Tupavica 3, foto: D. D.

Iz kafane se, posle mog piva i Peletove kafe (jer Pele vozi, a ovo će neko možda i čitati), zapućujemo ka vodopadu Tupavica. Vodopad je od sela udaljen oko pet kilometara, na manje od sat i po maltene gradskog pešačenja po širokom, ravnom, makadamskom putu. Mi smo se otkotrljali na točkovima. Priznajem da me je usput bilo malo sramota što se vozimo, ali bi mi, evo da se još jednom pravdam, tri sata hodanja petog dana u planini, sa ovakvom nogom, predstavljalo poduhvat bezmalo ravan spektakularnom spasavanju bespomoćnog deteta iz snežnih lavina zavejanog Feketića. A za to su, avaj, samo retki rođeni. Od mesta dokle se kolima može doći, do samog vodopada, ima tek pet ili deset minuta hodanja, možda ni toliko. Vodopad je visok tek nekih petnaestak metara, ali toliko veličanstven da bi se milion bajki o njemu moglo isplesti. Iz guste šume, voda se kao u kakvoj legendi kotrlja niz crvene stene, jureći naniže, u brzake Dojkinačke reke. Ledena je, prozirna i, dakako, pitka.

Tupavica 4, foto: D. D.
Tupavica 5, foto: D. D.
Dojkinačka reka, foto: D. D.

Nažalost, za dvadesetak minuta, koliko smo se ovde zadržali, nisam uspeo ni okom a ni foto-aparatom vodopad u celom kadru da uhvatim, zahvaljujući desetinama posetilaca u njegovom podnožju. Ovde ću se još jednom osvrnuti na onaj svoj „namćorluk“. Iskreno, bio bih presrećan kada bi nam šume, planine, reke i livade vazda od ljudi vrvile, od avanturista, planinara, šetača, ili tek lenjih izletnika, iskreno u prirodu zaljubljenih. Ipak, nemoguće je ne primetiti, kako na Tupavici, tako i u već pomenutom Slavinjskom grlu, dobrih a tužnih devedeset i kusur odsto namernika činili su oni koji su naučili da hodaju i plivaju po raznim paralijama, kušadasijima, hurgadama, budvama i inim kapitalističko-buržujskim košnicama. To nikad po blatu gazilo, to nikad naglavačke u baru skočilo, ni glavom se na kamen nabilo. To sve puca od istetoviranih krstača, od plastičnih mišića, od silikonskih usta. To se pući, to se trći, to se pozira, to se selfira, to se instagramiše, to se influenseriše. I onda se “TO“, kad se granice zatvore, seti da ima i „svoju“ zemlju. Sve nešto mislim da će i njih, ako lockdown potraje, Staroplaninci izudarati i najuriti, kô one investitore. Eto, morao sam.

U povratku s vodopada, da se vratim još malo na priču, svraćamo nakratko u dvorište potpuno renoviranog i sređenog planinarskog doma, na rubu sela, na obali Dojkinačke reke. Od zbunjenog domara saznajemo da dom radi kad radi, osim kad ne radi, te da se u njemu može zanoćiti samo organizovano, a može i pojedinačno, ukoliko radi, to jest ako nije da ne radi. Tetki po lekove, otprilike. Uostalom, bio je i red da, za kraj ovog malog putešestvija, ništa ne razumemo.

Dojkinačka reka, planinarski dom, foto: Pele (Hike_Serbia)

Navijam za još jedno pivo u kafani, ali Pele se ne da. Kaže eto nam već sumraka, valja nam voziti. Razmišljao sam da mu probušim gumu, ali sam ipak od nauma odustao. Ja sam se s prnjama iskrcao u Nišu, Pele je nastavio ka rodnom nam Kraljevu. Na izlasku iz lifta dočekao me je rodoljubiv glas srpske majke koja se nekim tinejdžerima na uvce žalila da ima temperaturu trideset devet sa dva. Po ulasku u stan mislim da sam dobra dva sata ćuteći gledao u plafon, paralelno sa nekim klipom na YouTube-u, gde je u živom prenosu gorela vatra, a pod videom pisalo „1.334 watching now“. Koliko šumskog sveta, u betonu zarobljenog, pomislih. Trgao me je zvuk Peletovog SMS-a: „Samo da javim da sam stigao, da ne brineš.“ Poznajem ga sto i kusur godina, a ovakvu nežnost od njega još nikada ne čuh. Eto, šta planina uradi od čoveka.

Nešto kao epilog

Planina je daleko više od geografije, daleko više od istorije, daleko više od nacionalnog ili bilo kog drugog identiteta, daleko više od svega što se umom misliti može. Kosmičkom rukom vajana tokom miliona godina, ona je praslika čovekova, njegovo rodno izvorište i, ako vreme za to dođe, njegovo jedino poslednje utočište. Kako planina kao takva, tako i ova naša, Stara. A okomilo se na nju gamadi sa svih strana, one gamadi što svoju kuću nikad napravila nije, a na tuđe je vazda bila ljubomorna. Stotine, ako ne i hiljade kilometara reka i potoka Stare planine trenutno je bezecovano od strane sitnih i manje sitnih izroda i kriminalaca, da im cevi i betonske skalamerije hleba preko pogače obezbede, a decu, unučad i praunučad u zametku da im ubiju. Da ubiju sve ono što nas je kroz vekove minule od smrti čuvalo i sačuvalo. Da ubiju vodu, da ubiju stada, da ubiju šume stoletne, da ubiju jedan ljudsko-nadljudski način života koji bi kakvim budućim antropolozima, u kakvom budućem svetu, sasvim pouzdano mogao posvedočiti o onom što smo nekoć uistinu bili. Da ubiju živog čoveka, i sa živim čovekom, u slučaju Stare planine, između ostalog, jedan više no živ dijalekat, toliko rasprostranjen da čini bezmalo zaseban jezik. A sa smrću jezika, mnogo nas je puta povest tome učila, umire i narod. Isti onaj narod, za čije navodno „dobro“ ološ satire život.

Najzad, da vratim priču u lični okvir, iz kog sam je uglavnom od prvog slova i pisao. Nakon godinu i kusur jalovog razvlačenja po užeglim bolničkim sobama i čekaonicama, a tek mesec dana nakon povratka sa Stare planine, ona moja noga, ona što sam joj u priči bezmalo oči i uši nacrtao, te je našom vernom saputnicom i svedokinjom načinio, zacelila i prezdravila, kô da mi je nova izrasla, da je ne ureknem. Evo je trči, skače, budališe se, ne mogu da je pohvatam. Možda opet pomalo dramatično i patetično, ali verujem da ju je upravo planina izlečila. Kao što će, znam to, izlečiti i ovaj naš svet, u bolest ogrezao, ako se samo izborimo da joj život sačuvamo.

(Kraj)

Ukoliko smatrate da pročitano vredi, podržite moj rad, simboličnim iznosom, po sopstvenom izboru:

dinarski račun (Srbija)

325-9300701231240-71

Vojvođanska banka A. D.

Duško Domanović

Novi Sad

EUR

Vojvođanska banka A. D.

SWIFT code: OTPVRS22

/RS35325934170111159692

Duško Domanović

Novi Sad

Serbia

USD

Vojvođanska banka A. D.

SWIFT code: OTPVRS22

/RS35325934270114997298

Duško Domanović

Novi Sad

Serbia

HVALA!

duskodomanovic@gmail.com

Posted in Uncategorized | Leave a comment

Ostarela planina – vodič za lenje planinare (4)

Dragi Zemljani i Zemljanke, ljubitelji reči, šume, reke, livade, planine, svega onog što još betonom nije zaliveno, u čoveku i van njega,

od ponedeljka, 15. marta, pa do petka, 19. marta, blog nematihpara vam donosi petodelni putopis sa kratkog pešačenja, vozikanja i lomatanja po Staroj planini. Putopis je zabeležen neposredno nakon Peletovog i mog petodnevnog šatorovanja, krajem jula i početkom avgusta minule godine, 2020, ali je ipak čekao na objavljivanje svih ovih meseci, iz nepredviđenih ali opravdanih razloga. Neka od sela i inih bliskih toponima koje smo u ovih nekoliko munjevitih dana obišli su Topli Do, Donji piljski vodopad, Kovani Do, Zavojsko jezero, Pakleštica, „kameno selo“ Gostuša, Slavinjsko grlo (Rosomački lonci), Dojkinci, vodopad Tupavica, i još štošta usput. Nadam se da će, uprkos pomenutom kašnjenju, a u susret novoj pešačko-planinskoj sezoni, redovi koji slede privoleti planini one koji su istinski u nju zaljubljeni, kao i da će, s druge strane, od planine odvući one koji je se sete tek iz pomodnosti, kad je sve ostalo zakatančeno, te ih vratiti u njihova prirodna staništa na Halkidikiju, u Kušadasiju, Paraliji, ili na kakvom sličnom zaasfaltiranom Zlatiboru sa pet zvezdica.

Zdravi bili, i još dugo planinama i livadama tumarali!

Prvi deo možete pročitati ovde: https://nematihpara.wordpress.com/2021/03/15/ostarela-planina-vodic-za-lenje-planinare-1/

Drugi deo možete pročitati ovde: https://nematihpara.wordpress.com/2021/03/16/ostarela-planina-vodic-za-lenje-planinare-2/

Treći deo možete pročitati ovde: https://nematihpara.wordpress.com/2021/03/17/ostarela-planina-vodic-za-lenje-planinare-3/

Dan četvrti

Buđenje kraj planinske reke je, smem to slobodno reći, jedna od stvari koje bi svako, makar jednom u životu, po zakonu morao doživeti i okusiti. Obaveznije od plaćanja poreza, obaveznije od obaveznog vojnog roka, obaveznije od svih bezbrojnih obaveza u ovom obaveznom svetu. Plandovanje pod krošnjama, uz kafu i rakiju, dobrojutarnje izležavanje i banjanje u hladnim brzacima, dembelisanje pred kojim bi i starogrčki filozofi pomislili da su celog svog života krvavo rintali. Nakon dobrih sat i kusur teškog hedonizma, koji bi i Epikuru  samom sistem skrljao, najzad se dogovorismo da se malo ubrzamo, te da se zaputimo prema Vladikinom kanjonu i pećini Vladikine ploče, koji bi, kako nam sinoć naši domaćini pred crkvom rekoše, trebalo da su na oko tri kilometra odavde.

Buđenje, foto: D. D.

Već naviknuti na nepouzdanost ovakvih informacija, o kilometrima i satnici nismo ni razmišljali, ali smo, tek da se napravimo pametni, odlučili da se ne vraćamo skroz do sela, do puta na koji su nas ljudi uputili, nego da nastavimo stazom koja je prolazila kraj našeg kampa, „nepogrešivo izračunavši“ da ćemo tako preseći, pa na pravi put izići. Nakon pola sata, bilo nam je pomalo čudno što staza, iako prohodna, nigde nije obeležena. Nakon još toliko, malo nas je zbunilo što smo evo već tri puta reku morali pregaziti, a niko nas na to nije upozorio. Kad smo, posle oko sat i po hodanja, udarili u strmu liticu planine, odakle smo mogli samo nazad, bilo nam je jasno da smo, avaj, opet put promašili. Jakako, tu sam se setio onog kako sam se sinoć za jezik ugrizao, ali kasno.

Put kojim se ređe ide, pogrešan put, foto: D. D.
Kroz granje nebo, foto: D. D.

No, čak ni ovaj „promašaj“ nikako se u suštinskom smislu promašajem ne može nazvati. Iako smo ostali uskraćeni za prizore kanjona i pećine, svaki od pređenih koraka na pomenutoj „stranputici“ bio je vredniji od stotina betonskih kilometara, a mi smo se, nakon otprilike tri sata laganog pešačenja, u kamp vratili bogatiji za još jedan beskrajan planinsko-šumski svet, koji će, siguran sam u to, u svakome od nas ostati da svetli i da nam vazduh proizvodi, dok god svetlo i vazduh budemo disali. U nastavku današnjeg plana, pored već promašenih Vladikinih ploča i Vladikine pećine, bila nam je ucrtana i poseta Gostuši, te se bez mnogo razvlačenja, uz tek jedno „tuširanje“ u reci, da ljudima ne smrdimo, već obresmo na putu koji nas je opet preko pomenutog Belskog mosta na jezeru, vodio ka našem odredištu. Ne sećam se jesmo li kratku pauzu u kampu iskoristili i za kakav ručak. Elem, Gostuša.

Gostuša 1, foto D. D.
Gostuša 2, foto: D. D.
Gostuša 3, foto: D. D.

Kažu da je ime dobila po davnašnjoj uzrečici da se ovde „gosti duša“, iako se meni, čim smo u selo zašli, pre učinilo da je krštena po ghost, kao kakvo selo duhova. Zovu je još i „kameno selo“, po jedinsvenim krovovima kuća, od kamenih ploča. Auto smo ostavili na ulasku u selo, kod mosta preko Gostuškog potoka, koji se dvadesetak metara niže uliva u Gostušku reku. Odatle nastavljamo peške, red je bar malo, kamenitim putem uzbrdo. Sa obe strane puta su autentične gostuške kuće, po kojima je mesto i dobilo nadimak. Pravljene su od kamena i blata, a krovovi su im od pomenutih kamenih ploča, koje su upravo takve, s velikom mukom, vađene iz okolnih majdana, kao jedini dostupan materijal za okrovljavanje. Iako deluje daleko opustošenije i napuštenije od drugih staroplaninskih sela koja smo dotad videli, Gostuša, saznaćemo uskoro, broji oko pedeset stalno nastanjenih živih duša. Kraj puta je smeštena nedavno renovirana, no trenutno zakatančena, Crkva Svetog Jovana Krstitelja, a usput nas je žuborom pozdravilo nekoliko izvorskih česama, te smo se već sa prve od njih kao žedne kamile hladne vode napili. Na trećoj ili četvrtoj, već na samom vrhu sela, saznaćemo da voda sa onih donjih nije za piće, jerbo silazi iz rezervoara ustajale kišnice, iako je, kažu, u poređenju sa gradskom gotovo lekovita, te da ne moramo brinuti.

Ima li koga?, foto: D. D.
Tragovi života, foto: D. D.
Život u najavi, foto: D. D.

Upravo kraj pomenute česme, gde smo seli sebi malo počinka da napravimo, reč po reč započesmo čavrljanje sa gospođom kojoj valjda besmo egzotični, ovako kilavi i zadihani. U trećoj rečenici već će nas pozvati kod sebe u goste, a nakon petnaestak minuta sedećemo u dvorištu njene rodne kuće, koju je po odlasku u penziju iz pirotskog „Tigra“, ako se ne varam, zajedno sa mužem sredila i preuredila u apartmane za izdavanje. U osenčenoj i prijatno-zelenoj hladovini dvorišta, uz kafu, domaću rakiju i domaće kolače, pričaće nam Božana Vidanović, naša gostoljubiva domaćica, kako se evo već godinama upreže, zajedno sa još nekoliko entuzijasta ovdašnjih, da Gostušu u zvanične turističke mape udene, jer je, očigledno, kao što smo se i sami uverili već pri prvim koracima, toga više nego vredna. (Nakon prvog gutljaja rakije, uzgred, setiću se da smo u kampu ipak ručali, ne znam šta je Pele, ali ja sam svakako sardinu.) Država im je, veli, u tom uprezanju pomogla tek tako što je nasred sela, na dve metalne noge, zabola jeftin bilbord koji veli „Gostuša – seoski turizam“. Sve ostalo je ili krajnji nedostatak razumevanja i talenta za selo, ili bahato, namerno spoticanje, kao kad joj je onomad, na pitanje o asfaltiranju puta, nekakav lokalni pirotski politikant, u stilu tipičnog novokomponovanog politikantskog bilmeza, odgovorio: „Ja da ti pravim put za pedeset čoveka?!“

U gostima kod Božane Vidanović, foto: D. D.
Državna ulaganja u seoski turizam, foto: D. D.

A Gostuša, ne treba ni pameti ni vremena da se to shvati, itekako ima šta da ponudi. Ako ništa drugo, ono bar sliku jednog toplog i zaboravljenog sveta, te još živu sliku i priliku onih zaboravljenih, planinskih, vrednih i dobrih ljudi, kakve smo na celom ovom našem malom putešestviju sretali. Valja napomenuti i nešto dužu ali nezahtevnu pešačku stazu, koja od centra sela vodi do visoravni Vrtibog, sa koje se, kažu, za vedrih dana, pruža pogled na desetine kilometara čarobnog staroplaninskog pejzaža. Nažalost, do visoravni, kao ni do mnogih drugih mesta vrednih pažnje, nismo stigli. Da ovde napomenem, kao objašnjenje, koje može biti shvaćeno i kao opravdanje za našu „lenjost“: na ekskurziju smo krenuli tek s namerom da se elementarno upoznamo sa onim što na Staroj planini valja videti i obići, dakle tek da sebi trasiramo staze i detaljne planove za neke buduće obilaske. Stoga smo se i trudili da u ovih nekoliko dana što više prozujimo, makar i na točkovima, a da nam svaki sledeći dolazak bude ciljano i planirano usmeren na mesta koja smo ovog puta uspeli tek da naslutimo i ovlaš da omirišemo. Drugi razlog je, dakako, moja noga, koja je sve vreme bila „na svoju ruku“, i koja ni meni, a iz solidarnosti ni Peletu, nije dozvoljavala avanturu epskih razmera, bar ne za ovaj, prvi put. Ista opaska će važiti i za sutrašnji dan, kada ćemo munjevito obići Slavinjsko grlo, Dojkince, Tupavicu. No, o tome sutra.

Napušteno domaćinstvo, Gostuša, foto: D. D.
Sve je stalo, struja otkucava, foto: D. D.
Da zamiriše, foto: D. D.
Neko je živeo ovde, nekad, foto: D. D.
Krov, foto: D. D.
Gostuša, kroz selo, foto: D. D.

Nakon prijatnog i okrepljujućeg razgovora sa našom domaćicom Božanom, još malo ostajemo da selom procunjamo. Zalazimo u napuštena dvorišta, pomalo nepristojno zavirujemo kroz prozore napuštenih kuća. Iz onih još živih pozdravljaju nas dobroćudni seljani. Mi pomalo stidljivo odmahujemo. Ne priznajemo to jedan drugom naglas, ali kao da nas obojicu negde savest grize što smo eto tako „turistički“ u nečiji stvaran svet i stvaran život banuli.

Opet sparina u autu, opet prašina u retrovizorima. I u retrovizorima selo, ovaj put Gostuša. I neka ludačka nada da će se, čak i u ovom našem ludačkom i sračunatom svetu, naći kogod pametan ko će ovaj kamen opet na noge podići. I ko će ovim ljudima, koji su život za život dali, iznova makar mrvu života udahnuti. Jer, bez obzira na svu moju sprdnju kojom se tako često od „ozbiljnosti“ branim, Stara planina je uistinu stara, ostarela, onemoćala. Tužna u svojoj kamenoj postojanosti, oronula u svojoj stenovitoj večnosti. Ipak, ispod svih tih mnogomilenijumskih naslaga kamenih bora, nazire se jedna mladost puna snage, mladost koja bi i ovu našu starost, kolektivnu, iznova mogla oživeti.

Nakon tri ili četiri sata od odlaska iz kampa, eto nas opet u Pakleštici. Tek da protegnemo noge i mozgove osvežimo od gostuškog kamena, malo smo procunjali niz Visočicu, do mesta na kom se od nje formira Zavojsko jezero. Nešto kasnije, na „zbornom mestu“, na malom platou ispred crkve, jučerašnje domaćine nismo zatekli, te odlučismo da se, uz usput kupljeno hladno pivo iz one „prodavnice na divlje“, spustimo do seoske plaže, za koju nam prethodnog dana rekoše da se nalazi tu podno naših nogu, na stotinjak metara od crkve. Iako pomalo „gastarbajterski“ uređena, verovatno od strane onih koji Paklešticu poslednjih godina povratničko-sezonski naseljavaju, sa ne baš staroplaninskim betonskim ležaljkama (ili možda plastičnim), plaža je topla, ušuškana, gostoljubiva. Tu i tamo, doduše, a usled sasvim zgodne pristupačnosti, vide se tragovi gamadi koja voli svoje smeće ostavljati na gomili, verujući valjda da će gradska čistoća, kao u kakvom novobeogradskom bloku, svakog jutra po đubre dolaziti. Jedan od mlađanih momčića, nikako lokalni, sudeći po akcentu, u startu mi uliva nadu, kupeći zaostalo smeće što su ga drugi pre njega ostavili, i noseći ga sa sobom.

Još malo Visočice, foto: D. D.
Visočica, pred formiranje Zavojskog jezera, foto: D. D.
Visočica, u ogledalu, foto: D. D.
Pakleštica, šorom, foto: D. D.

Pele i ja sedimo ispod drvenog trema na obali, za drvenim stolom, srčemo pivo, raspredamo o budalaštinama i o budućim destinacijama, čim novo leto dođe. Već smo se pomalo od pričanja umorili, ni jedan ni drugi, fakat, nismo baš za novogodišnji program rođeni. Uskoro nam se pridružuje grupica od petoro ili šestoro nešto vremešnijih ali bučnih i živahnih planinara-amatera iz Ćuprije, ako se ne varam. Oni nam kažu da sutra neizostavno obiđemo vodopad, sa ove strane reke, na ne više od petnaest dečijih minuta hodanja uzvodno. Beležimo to u mozgove kao jutarnju aktivnost, te odlazimo „kući“. A tamo klasika, po već utabanoj planinskoj rutini. Pivo, čavrljanje, „tuširanje“ u reci pred povečerje, vatra, na vatri još malo nekih kobasica i mesa što nam je ostalo. U onoj uvali iz koje nas je jutros sunce ogrejalo – izvrndopečio se mesec, veći od najveće ludaje kikindske. Još malo tišine, još po koji gutljaj piva, jer rakije više nemamo. Pele kaže da sam popio ja, ja kažem da je popio Pele, tako da se ne zna ko nam je za ovu nemaštinu kriv. Laku noć, laku noć. Doduše, sad i ne znam jesmo li štogod jedan drugom rekli, ili se samo ćuteći uvukli u šatore, u tišine svoje.

Još jedno veče u kampu, Visočica, foto: D. D.

(Nastavak sutra, 19. marta)

Ukoliko smatrate da pročitano vredi, podržite moj rad, simboličnim iznosom, po sopstvenom izboru:

dinarski račun (Srbija)

325-9300701231240-71

Vojvođanska banka A. D.

Duško Domanović

Novi Sad

EUR

Vojvođanska banka A. D.

SWIFT code: OTPVRS22

/RS35325934170111159692

Duško Domanović

Novi Sad

Serbia

USD

Vojvođanska banka A. D.

SWIFT code: OTPVRS22

/RS35325934270114997298

Duško Domanović

Novi Sad

Serbia

HVALA!

duskodomanovic@gmail.com

Posted in Uncategorized | Leave a comment

Ostarela planina – vodič za lenje planinare (3)

Dragi Zemljani i Zemljanke, ljubitelji reči, šume, reke, livade, planine, svega onog što još betonom nije zaliveno, u čoveku i van njega,

od ponedeljka, 15. marta, pa do petka, 20. marta, blog nematihpara vam donosi petodelni putopis sa kratkog pešačenja, vozikanja i lomatanja po Staroj planini. Putopis je zabeležen neposredno nakon Peletovog i mog petodnevnog šatorovanja, krajem jula i početkom avgusta minule godine, 2020, ali je ipak čekao na objavljivanje svih ovih meseci, iz nepredviđenih ali opravdanih razloga. Neka od sela i inih bliskih toponima koje smo u ovih nekoliko munjevitih dana obišli su Topli Do, Donji piljski vodopad, Kovani Do, Zavojsko jezero, Pakleštica, „kameno selo“ Gostuša, Slavinjsko grlo (Rosomački lonci), Dojkinci, vodopad Tupavica, i još štošta usput. Nadam se da će, uprkos pomenutom kašnjenju, a u susret novoj pešačko-planinskoj sezoni, redovi koji slede privoleti planini one koji su istinski u nju zaljubljeni, kao i da će, s druge strane, od planine odvući one koji je se sete tek iz pomodnosti, kad je sve ostalo zakatančeno, te ih vratiti u njihova prirodna staništa na Halkidikiju, u Kušadasiju, Paraliji, ili na kakvom sličnom zaasfaltiranom Zlatiboru sa pet zvezdica.

Zdravi bili, i još dugo planinama i livadama tumarali!

Prvi deo možete pročitati ovde: https://nematihpara.wordpress.com/2021/03/15/ostarela-planina-vodic-za-lenje-planinare-1/

Drugi deo možete pročitati ovde: https://nematihpara.wordpress.com/2021/03/16/ostarela-planina-vodic-za-lenje-planinare-2/

Dan treći

Prospavana noć bila je jednako sveža i prohladna kao i prethodna, iako kudikamo udobnija, prvenstveno zahvaljujući Peletovoj strunjači, ali i činjenici da sam već donekle uvežbao kako nogu da uspavam. Sve to je učinilo da se iz šatora iskoprcam tek negde oko pola osam, čak i posle samog Peleta, što je prilično neverovatna rabota, imajući u vidu legendu koja veli da su Peleta roditelji strpali u krevet da im ne smeta pri pravljenju mlađeg sina, a probudili ga za malu maturu, s teškom mukom. Jutro je već bilo odmaklo i vrelo, kafa je mirisala školskim dvorištem, a klepetuše oglašavale da su vredni seljani već uveliko na nogama, kao i ovce njihove. Još kafu prvu do kraja nismo dopili, kad eto nam, posve očekivano, jer očekivanja ovde brzo u pravilo prerastu, elem, eto nam i dede našeg. Za razliku od Peleta, koji voli da svoje mamurluke odboluje po nekoliko meseci, ja sa dedom, već tradicionalno, smotah po ljutu iz plastične čaše, a nakon petnaestak minuta i dedinog odlaska u pojate, eto nam i baba Rate njegove, pravo kod nas u „kuću“, kô da se i ona na nas, eto, već navikla. Dok mezetimo čajnu kobasicu i srčemo još neugrejanu prepečenicu iz Pečenoga, velimo Rati da nam se valja pakovati, da idemo put Zavojskog jezera, te da ćemo se tamo zabosti na još dan-dva, gde finu ‘ladovinu nađemo. Baba Rata kaže da joj je krivo što nas ona i deda bar jednom u kući svojoj ugostili nisu, kô da su, kaže, oni nama u goste došli, a jok mi njima. Ja je podsećam da nas je sinoć, više no velikodušno, ovčijim mlekom ponudila, da ga na vatri uzvarimo, ali da nam se mleko nikako nije uklapalo u koncept od piva i vruće rakije. Svejedno, veli baba Rata, kad sledeći put dođemo, obavezno do njih svratiti moramo, evo kuće tu podno škole, u drugom sokaku. Ne znam kako Peletu, on dušu nešto tvrđe pokazuje, iako verujem da je bar za oveću kutlaču ima, ali meni nekako, da l’ od rakije, da l’ od sunca, eto došla sva detinjstva i sva nepočinstva upamet, i svi rastanci, i sva bežanja od kuće, i ona moja Biljana iz Svilajnca, i svašta još. Nekako imam osećaj kô da zauvek iz sela svog odlazim, kô da najrođenije svoje u selu ostavljam. Ne onako kô što se odlazi od nekog čika Migeta iz Sutomora, kad mu ti mašeš i veruješ da si mu se zanavek u dušu urezao, a on samo čeka posteljinu da promeni pa da se ovajdi od kakve druge čeljadi. Nego baš onako kao što ostavljaš one koje si neobjašnjivo zavoleo u tih sekund ili dva kosmičkog vremena, i koji su isto tako i tebe nekako zavoleli i svojim proglasili. Već je odmaklo jedanaest, miran je Topli Do. Klepeću još samo daleke klepetuše, i nas dvojica, s baba Ratom. Ne znam da li sad izmišljam, ali sve mi se čini da su joj, kad spakovasmo šatore, dve suze planinske, za svakog po jedna, negde u staračkom oku zaiskrile. Kad smo već kod izmišljanja, dugujem ovde kakvom budućem čitaocu, ako ga ikada bude, jedno objašnjenje, ili bar opravdanje. Elem, nedugo po povratku sa Stare planine, i po bezmalo okončanju ovog mog pisanija, neko mi je čeljade dobro, onako kako današnja čeljad neretko jesu dobra, iz prtljažnika auta, negde na putu od Novog Sada do Niša, popaslo kofer, i u koferu laptop, sa sve putopisom, koji je tad, doduše, nameravao tek usputna beleška da bude. Prva dva dana sam spasao, iz mejlova što sam ih Peletu slao da se konsultujemo, ostatak je zanavek nestao, rasut po buvljacima ili kakvim drugim kosmosima za razmenu pokradenih svetova. Stoga i ovu priču, evo od trećeg našeg staroplaninskog dana, a nakon gotovo šest meseci pauze, u sećanje dozivam tek na osnovu ono malo fotografija što mi je srećom u fotoaparatu ostalo, te na osnovu onih migova ljudskih, reči u kožu uklesanih, vetrova dobrih što su mi se u kosu uvukli. Ako štogod u sećanju previdim ili izmislim, neka mi planina ne zameri. Uostalom, kako to pesnik reče: „Oni koji imaju svet, neka misle šta će s njim. Mi imamo samo reči, i divno smo se snašli u toj nemaštini.“

Uprkos „čvrstom obećanju“ da ćemo stvari ljudski spakovati i složiti, „da znamo gde nam je šta“, u roku od četrnaest sekundi sve smo nabacali u Peletov auto, na gomilu veličine omanjeg Kilimandžara, ostavivši mesta tek za ove tri i po noge zdrave što nam ih je valjalo sa sobom poneti. I za pogled u retrovizore, u kojima se već video oblak prašine kroz koji se Topli Do nazire. Rešeni da se za sledeću noć ulogorimo kraj Zavojskog jezera, krenuli smo put Temske, te dalje prema Pirotu, pomalo u tišini, pomalo euforično, onako kako se već i odlazi, odakle god da se odlazi.

Pušti đa’ola, foto: D. D.

Na putu od Toplog Dola prema Temskoj, da ne zaboravim, postoji još jedno od bezbroj mesta koja valja obići i pomenuti, a koje smetnuh s uma pri ovlašnom dočaravanju našeg dolaska ovamo. Elem, „Mrtvački most“. Razapet preko prozirnodivljih brzaka Temštice, ovaj most je, kažu google podaci, nekoliko puta rušen i obnavljan. Ono što je posetiocu i čitaocu verovatno zanimljivije jeste da je ovaj skromno-simpatični arhitektonski poduhvat opleten čitavim klupkom jezivih legendi koje, iako bez čvrstog oslonca u zvaničnim istorijama, kako bi tabloidi rekli, „lede krv u žilama“. Jedna od glavnih legendi koje se od meštana okolnih sela mogu čuti veli da je pomenuti most nekoć bo poprište bar dveju velikih bitaka za oslobađanje ovog kraja, jedne hajdučko-turske, i druge partizansko-bugarske. U oba slučaja su, vele meštani, niz stenovitu Temšticu plivale desetine ljudskih glava, kako „naših“, tako i „njihovih“. Podavljene i preklane duše, evo, i danas vrište iz reke podno mosta, s prvim sumrakom. Ispuštaju krike za svojom nerođenom decom, za svojim nesazidanim kućama i neskućenim porodicama. Uzvodno od mosta, na nepunih dvadesetak metara, s leve strane Temštice, ako me sećanje i orijentacija ne varaju, smešteno je više no primamljivo i živopisno izletište, maltene neodoljiv mamac za svakog posetioca u rangu Peleta i mene, ali smo, jakako, ne samo zbog nedostatka vremena, već prevashodno zbog onog planinskog sujeverja koje se tako lako u kosti uvuče, prilično „podrazumevano“ pomenuto mesto preskočili. Pušti đa’ola, rekli bi Crnogorci.

Zavojsko jezero, pogled na branu, foto: D. D.

Narednih sat i kusur našeg staroplaninovanja poprilično je prozaično, te ću ih tek ovlaš i pomenuti. Vožnja, fotografisanje, brljavljenje, balavljenje, Pirot, mega-market, pravljenje zaliha od mesa, kobasice i piva, zaštitne maske, dezinfekcija ruku, užasi post-ljudskog bitisanja u post-ljudskom svetu, ukratko. Munjevito napuštamo Pirot i izbijamo na Zavojsko jezero, negde kod brane, čini mi se. Odatle, u želji da se što pre skućimo i prenoćište smislimo, pratimo putokaz koji nas vodi do kampa Buljarice. Da odmah ovde razjasnim moj eventualni kasniji namćorluk. Bojim se jezera, pogotovo veštačkih. Konkretno, Zavojsko je načinjeno potapanjem triju sela, a pod njegovom bajkovitozelenom vodom i danas plivaju kuće, groblja i gumenjaci pokojnika. Uprkos svoj nesumnjivoj i neospornoj lepoti ovakvih „planinskih bisera“, uvek rađe biram potok. No, plan je plan, tako smo se dogovorili. Ćutim i kotrljam se, dok Pele pokušava da nas parkira, na improvizovanom parkingu, na kom još samo bornih kola što nema. Dakle, da skratim, ono što nas je obojicu definitivno odvuklo od namere da se kraj vode ulogorimo nije moje zaziranje od jezera, već ambijent koji svojim grdilom uveliko šije čak i one „izvorne“ Buljarice mog detinjstva iz devedesetih. Sa bezmalo svadbarskih zvučnika na svakom koraku urlaju kafanske raspandrkače, raste, cice, mice, elektro-ojkače, tačno bi Betoven lično poželeo sebi na uvo Mitra Mirića da pusti, da mozgu dâ malo oduška. U vodi i na obali sporadično razbacano smeće, kakofonija od vriske, galame i divljanja, te na sve strane dimčina i oštar miris ćumura, ko na Duvaništu za decembarskih noći. Nakon nimalo prijatne šetnje od desetak bučnih i zagužvanih minuta, jednim prećutnim migom smo se sporazumeli da nam put valja nastaviti i nov logor tražiti.

Zavojsko jezero 2, foto: D. D.
Zavojsko jezero 3, foto: D. D.
Zavojsko jezero, Belski most, foto: D. D.

U isto smo se uverili i na sledećem prilazu do jezera, negde preko Belskog mosta. Budući da nam je dan već odmicao, a da se s terenom nismo unapred upoznali, valjalo nam je što pre odluku o mestu za buduću noć doneti. Utom smo, nekako spontano, iz zapećaka mozgova izvukli putokaz za Paklešticu, kraj kog smo maločas prošli. I obojici se učinilo da nam je pomenuto mesto u maglovito-lepom sećanju ostalo iz pričanja onih koji su svoja ranija iskustva sa Stare planine s nama podelili. Ok, neka bude Pakleštica, pa kud puklo. I odmah da kažem, nimalo se nismo prevarili, naprotiv.

Pakleštica, foto: D. D.

U selo se, kao i u Topli Do, ulazi preko mosta, ovaj put na reci Visočici. Pre no smo zašli u centar, otkotrljali smo se do obližnjeg brda ponad sela, odakle smo se istog sekunda, bez ikakve dileme, uverili u apsolutnu ispravnost odluke da ovde zanoćimo. Sa vidikovca se pruža pogled na idilično seoce, s jedne strane, kao i, sa druge strane, na potez na kom se od bistre Visočice formira Zavojsko jezero. Jezero odavde izgleda kao apsolutno nespojivo sa slikom koju smo o njemu stekli u malopređašnjoj gužvi i galami – smaragdnozelene boje, oivičeno šumovitim planinskim obroncima i beskrajnim julskim nebom bez oblaka, neizbežna „razglednica“ za svaku zemlju koja iole drži do sebe i svojih magičnih lepota. Sasvim je sigurno, opet se složismo, da ćemo se sledeći put, a nadam se već ove godine, unapred raspitati za kakve osamljenije i mirnije pristupe jezeru, te tamo, bez dileme, i kuće razapeti. No, da se vratimo u Paklešticu.

Iznad Pakleštice, pogled na Zavojsko jezero, foto: D. D.
Panorama Pakleštice, sa vidikovca iznad sela, foto: D. D.
Pele u akciji, foto: D. D.

Po silasku u selo, stajemo pred Crkvom Svetog Arhangela Mihajla, sagrađenom negde polovinom ili potkraj 19. veka. Na majušnom, lepo uređenom platou, pred belom, pedantno okrečenom kućicom, na klupi za drvenim stolom, dvojica muškaraca. Uskoro ćemo saznati da je onaj mlađi, od šezdeset i kusur, rođeni Pakleštičanin (ako se tako kaže?), a da sada kada je u penziji ovde provodi onu topliju sezonu godine, od proleća do rane jeseni, dok drugi, živahni osamdesetogodišnjak, iz Pakleštice nije mrdao otkako je progledao. Ono što odmah upada u oči jeste da je Pakleštica drastično drugačija, ali i vidljivo pitomija od Toplog Dola. Naš mlađi sagovornik će nam tokom kratkog divana šaljivo reći da je, „spram Toplog Dola, Pakleštica Vojvodina“. Centralna seoska ulica je asfaltirana, kuće uglavnom sređene i renovirane, podsećajući pre na kakvo mediteransko naselje no na staroplaninsko selo. Stalnih stanovnika, rekoše nam naši sagovornici, ima tek dvadeset petoro, uglavnom staraca i starica, dok su ostali ovde ili nasledili ili jeftino pokupovali kuće, te ih sredili za svoje letnje boravke. Kafane i prodavnice u selu nema, kao ni smeštaja, bar tako su nam rekli, ali se u jednoj od centralnih „doseljeničkih“ kuća, po sasvim pristojnoj ceni, može pazariti hladno pivo, kojim upravo Pele i ja nazdravljamo sa našim trenutnim domaćinima. Oni nam pričaju uglavnom ono što smo već i sami mogli naslutiti, a što se uveliko podudara i sa pričom iz Toplog Dola, to jest o onom plodnom „nekad“ i ovom uglavnom jalovom „sad“, o tome da je selo nekad vrvilo od života, da se, doduše uz krvav rad, moglo čak i lepo živeti od krava, ovaca, mleka, sira, a da je sad sve svedeno na nekoliko desetina grla i nekolicinu „osuđenika“ koji se stočarstvom bave. Saznajemo usput i da više o Pakleštičkom i staroplaninskom načinu života možemo naučiti i u seoskom muzeju mlekarstva i starih zanata koji je nedavno otvoren, ali su njegova vrata, nažalost, za našeg kratkog boravka tamo, bila zaključana. Koliko god dug bio, čak i beskrajan julsko-avgustovski dan se u razgovoru sa dobrim, poštenim i neiskvarenim ljudima očas posla kroz prste provuče, pa je tako i ovaj naš, evo, već prvi sumrak najavljivao. Domaćini nam za kamp preporučiše mesto sa leve strane reke, na oko kilometar od sela, te nam objasniše kako i kojim putem tamo da stignemo. Nakon dopijenog piva i nepunih pola sata odjavnog ogovaranja života sa dvojicom naših vodiča, obreli smo se na livadici ušuškanoj u šumarku, tik uz vodu. Ovaj put, za divno čudo, nismo promašili, rekoh Peletu, i odmah se ugrizoh za jezik.

Hladno pivo, foto: D. D.
Kuće su spremne, foto: D. D.
Kotlić se krčka, pivo se hladi, foto: D. D.

Na obali zatičemo dvoje mladih Pančevaca, sa devojčicom od dve-tri godine. Dok seckam luk i šargarepu za kotlić, saznajemo da su i oni ovamo pobegli, doduše samo na dnevni izlet, iz istih onih Buljarica na jezeru. Na mesto su daleko ogorčeniji od nas, budući da su u jednoj od lokalnih kuća platili smeštaj, a da su evo već drugi dan bez vode, s malim detetom, te da otkako su došli maltene oka sklopili nisu, zahvaljujući pomenutom urlanju iz kampa, koje je preko dana, vele, mala maca spram onog što sledi kad se noć spusti. Uskoro su se i oni pokupili, da se pre mraka u smeštaj otkotrljaju, a Pele i ja, nakon što smo brzinski šatore podigli, tek tada, čini mi se, shvatismo u kakvu smo bajku zalutali. S naše strane Visočice obala je ravna i pristupačna, a trava uredno pokošena, tačnije popasena, što se dâ zaključiti po ovčijim brabonjcima koje smo najpre pošutirali u stranu, mesta da napravimo. Šumarak je pitom, sa krošnjama koje se ponad naših glava pletu u gust i bezmalo neprobojan krov od lišća i granja, što će nam sasvim sigurno obezbediti zaštitu od jutarnjeg sunca i, pokazaće se jutrom, nešto duži san nego obično. Druga obala je strma i stenovita, usečena u visoku liticu planine, što čitavom prizoru daje notu kakve davnoprošle, ili možda buduće utopije, u kakvom svetu u kom će priroda čoveka opet kao svog prigrliti. Između dveju obala baškari se reka, brza, plitka, kristalnobistra i, na naše čuđenje, budući na nekih dvesta metara niže od Toplog Dola, ipak nešto hladnija od Javorske. Peletu, jakako, to ni najmanje nije smetalo da već odmah počne po vodi da vileni, a u nekoliko kratkih navrata pridružiću mu se i ja, kad se u kotliću bude krčkao gulaš, od onog mesa što se u prtljažniku, od Pirota, na letnjoj vrelini, beše već dopola skuvalo. S prvim gustim mrakom, večera je bila gotova, gaće kraj vatre su se sušile, a moja polovna noga, osetivši se verovatno zapostavljenom, odlučila je da me podseti da je tu, te vragolanski zapela o nogar kotlića, istovarivši uz moju sočnu psovku najveći deo mesnatog sadržaja u mračne brzake reke.

Kotlić, neposredno pred katastrofu, foto: D. D.

Na sreću, na dnu kotlića ipak je ostalo dovoljno da se uz po veknu hleba obojica sasvim pristojno okrepimo, a sve i da nije, gaće kraj vatre su se toliko divno nadimile, da bi ih čovek, komotno, uz malo sveže salate mogao naseckati i više no domaćinski zameziti. Ipak, nismo ih degustirali, bar ne ovaj put. Peletovu muziku, čini mi se, nismo slušali, ili možda jesmo, ali mi je zvuk reke ostao jedini u mozak urezan. Kraj nogu nam je cvrkutala vatra, a ponad glava, kroz retke rupe u krošnjama, pržilo nas nepregledno jato zvezda, tek valjda kao podsetnik da, iako od sveta odsečeni, nikako sami nismo. Činjenica da smo čak i nas dvojica, kao dve osvedočene alapače, najveći deo večeri proveli u tišini, čitaocu može makar ovlaš nagovestiti u kakvoj smo se nestvarnoj stvarnosti zatekli. Noć u šatoru bila je prilično toplija nego u Toplom Dolu, usled već pomenute razlike u nadmorskoj visini, tako da sam je prespavao samo sa jednim ćebetom na sebi. Zahvaljujući ušuškanosti kampa, te njegovoj totalnoj izolovanosti od sveta, obojica smo odvalili sna do blizu osam ujutro. Reka nas je žuborljivo, bučno i miroljubivo pozdravila, a tek sa skuvanom kafom, desetak minuta kasnije, sunce se prijateljski promolilo iz jedne od planinskih uvala. Još jedan dan našeg staroplaninovanja mogao je da počne.

Sunce se ponovo rađa, jutro uz Visočicu, foto: D. D.

(Nastavak sutra, 18. marta)

Ukoliko smatrate da pročitano vredi, podržite moj rad, simboličnim iznosom, po sopstvenom izboru:

dinarski račun (Srbija)

325-9300701231240-71

Vojvođanska banka A. D.

Duško Domanović

Novi Sad

EUR

Vojvođanska banka A. D.

SWIFT code: OTPVRS22

/RS35325934170111159692

Duško Domanović

Novi Sad

Serbia

USD

Vojvođanska banka A. D.

SWIFT code: OTPVRS22

/RS35325934270114997298

Duško Domanović

Novi Sad

Serbia

HVALA!

duskodomanovic@gmail.com

Posted in Uncategorized | Leave a comment

Ostarela planina – vodič za lenje planinare (2)

Dragi Zemljani i Zemljanke, ljubitelji reči, šume, reke, livade, planine, svega onog što još betonom nije zaliveno, u čoveku i van njega,

od ponedeljka, 15. marta, pa do petka, 20. marta, blog nematihpara vam donosi petodelni putopis sa kratkog pešačenja, vozikanja i lomatanja po Staroj planini. Putopis je zabeležen neposredno nakon Peletovog i mog petodnevnog šatorovanja, krajem jula i početkom avgusta minule godine, 2020, ali je ipak čekao na objavljivanje svih ovih meseci, iz nepredviđenih ali opravdanih razloga. Neka od sela i inih bliskih toponima koje smo u ovih nekoliko munjevitih dana obišli su Topli Do, Donji piljski vodopad, Kovani Do, Zavojsko jezero, Pakleštica, „kameno selo“ Gostuša, Slavinjsko grlo (Rosomački lonci), Dojkinci, vodopad Tupavica, i još štošta usput. Nadam se da će, uprkos pomenutom kašnjenju, a u susret novoj pešačko-planinskoj sezoni, redovi koji slede privoleti planini one koji su istinski u nju zaljubljeni, kao i da će, s druge strane, od planine odvući one koji je se sete tek iz pomodnosti, kad je sve ostalo zakatančeno, te ih vratiti u njihova prirodna staništa na Halkidikiju, u Kušadasiju, Paraliji, ili na kakvom sličnom zaasfaltiranom Zlatiboru sa pet zvezdica.

Zdravi bili, i još dugo planinama i livadama tumarali!

Prvi deo možete pročitati ovde: https://nematihpara.wordpress.com/2021/03/15/ostarela-planina-vodic-za-lenje-planinare-1/

Dan drugi

Iz sna me je u nekoliko navrata budila hladnoća, iako sam spavao u duksu i donjem delu trenerke, a preko vreće na sebe navukao još dva osrednja ćebeta. No, 800 metara nadmorske visine, na koliko je smešten Topli Do, nije naivno, čak ni za dlakavije od mene. Noć je bila mirna, bez vetra i bez ikakvih neželjenih zvukova, ne računajući zrikavce i horsko hrkanje komšiluka, što je za moje poimanje kampovanja od izuzetne važnosti, jerbo uistinu ne volim, koliko god poštovao žive stvorove, da mi se nepoznati gosti u mraku vrzmaju oko glave. Ovaj put mi je daleko veći problem od nezvanih planinskih zverčica predstavljala činjenica da sam spavao na tek dve tanane podloge, zbog čega sam kičmu tokom noći prilično profesionalno izlomio, te sam svitanje jedva dočekao, i već u pet sati đipio na noge. Ovo „đipio“ treba uzeti s rezervom, jer zapravo podrazumeva proces od bar minut-dva izvlačenja iz šatora na guzici, s obzirom na to da mi je desna noga već dobrih godinu i po iz nekog i meni i njoj nepoznatog razloga u ne baš funkcionalnom stanju, tako da sam je već od Niša maltene doneo u rukama. Kako god, nekako sam se iskoprcao iz svoje kućice u svežinu orošenog jutra, oslušnuo bezbrižno grgoljenje iz susednih šatora, te odmah shvatio da je Pele po mom odlasku na počinak negde smandrljao sve stvari, uključujući i duvan, kafu, plinsku bocu i foto-aparat kojim vazda volim beležiti svoja šumsko-planinska buđenja. Red i sklad skockane livadice remeti samo jedna razvučena kesa sa sinoćnim smećem u kojoj je, verovatno, kakav lokalni Dragiša noćas tražio ostatke hrane. Kasnije će nam se pomenuti Dragiša, u telu zlatnog retrivera, pridružiti na jutarnjoj kafi.

Dragiša, foto: D. D.
Jutro, Topli Do, foto: D. D.

Da utucam vreme do razmrdavanja ostalih, a i da ne kašljem usnulim ljudima na uvo, otklackao sam se u laganu šetnju putićem koji vodi prema pojatama gde su smeštene ovce onog dede, pa odatle dalje u planinske vrleti, sve do samog Midžora. Jakako, ni u ludilu mi nije bila namera da do Midžora stignem, mada nisam očekivao ni da će me na prvoj ćupriji, na dvesta metara od kampa, sačekati preko cele širine puta izvrnut šarplaninac veličine traktora. Ovakvi primerci psećeg roda, kad su bez domaćina u blizini, u mom shvatanju i imenovanju živog sveta ne spadaju u kategoriju „Dragiša“, te sam mu, budući svestan da sam gost na teritoriji na koju on polaže neprikosnoveno pravo, samo trepnuo u znak priznanja njegove superiornosti i vratio se ka školi. Ovlaš sam se opljusnuo na česmi, tek da iz očiju isperem sinoćni pepeo od vatre, te usmerio noge, posebno onu zdravu, na sokak koji vodi pored Crkve Svete Paraskeve, odmah ponad škole. Crkva je, prema podacima koje sam iščeprkao, kao i prema pričanju naših tamošnjih sagovornika, sagrađena u drugoj polovini 19. veka, a obnovljena 2019, zajedničkim učešćem meštana i raseljenih Toplodolaca. No, kako vele seljani, ni sami ne znaju čemu im crkva služi, kad im pop nikad ne dolazi, čak ni o velikim praznicima, ni vodicu da osveti. Vele još da su, dan pre no smo Pele i ja stigli, sahranjivali komšiju, te na grobljanskoj vrelini, s komšijom u sanduku, čekali popa od pre podne do pola dva, a na kraju od čekanja odustali, te čoveka bez opela zatrpali. Pop je, tako su čuli, istog dana viđen u nekom od susednih sela, trešten pijan i ne baš zainteresovan za večni život svog stada. Desno od crkve, gledano od škole, nalazi se još stojeća kućica koja je nekoć služila kao pomenuti Učiteljski dom, a nedavno su je seljani ustupili nekom od tamošnjih lovačkih društava. S druge strane crkve naherila se još uvek funkcionalna plevnja, kako seljaci zovu ambar za skladištenje sena, a sa njenog zida peva zakucana tabla: „Ulica branilaca reka“.

Ulica branilaca reka, foto: D. D.
Pogled, jutro, foto: D. D.
Kroz selo, jutrom, Topli Do, foto: D. D.
Lepenski čovek u Toplom Dolu, foto: D. D.
Reke su život, foto: D. D.

Idući dalje putem između crkve i plevnje, spuštam se pored trošne ali žive kuće, jedne od desetak još naseljenih, te u živopisnu malu udolinu u kojoj se Javorska reka, dolazeći iz sela, sastaje sa Rekitskom (koju ne treba mešati s Rakitskom), što dolazi od strane Babinog zuba. Na tom mestu, ove dve vode planinske grade Toplodolsku reku, koja šiba dalje u Temšticu, sa Temšticom u Nišavu, i tako redom, skroz do kakvih okeana svetskih. Možda bi ovdašnjoj sirotinji moždanoj, kad god se kakav potok ili reka negde pomenu, uvek valjalo govoriti kamo sve te vode dalje idu, da se preplaše da će njihov opušak, plastična flaša ili mrtvo svinjče negde u bratskoj Kini završiti, onda kineski brat zavrne slavinu, i ništa od besplatnih maski po sto dinara komad, a bome ni od vakcina preko veze, makar veza lično gazdina bila. Tu, na sastavu dveju rečica bajkovitih, s još nerazmrdanom nogom, nije mi bio nikakav problem da s jedne stene skliznem i da u patikama upadnem do iznad članaka u hladnu jutarnju vodu, što mi je bio znak da mi se valja popeti u kamp i buditi čeljad, jer dan, najzad, može i zvanično početi. Uostalom, dok sam ovako spretan i živahan opajao krug od kilometar i kusur, već je izbilo celih sedam sati, sasvim pristojno vreme za buđenje. Stoga se, po povratku u kamp, ič ne ustručavam, no kašljem najbolje što umem, dođe mi da viknem „vidi, medved!“, ali je to čak i za moje poimanje humora prilično glupa fora. Elem, Vladan i Valentina su se već posle nekoliko minuta od mog prvog planinskog zova izmigoljili iz šatora, oslobodivši devojčici prostor da spava snom pravednika, a i Pele evo brunda, sad ga valja napasti. Nakon kraćeg informativnog razgovora s njim, saznao sam gde je ćušnuo jutarnje potrepštine, te je školsko dvorište ubrzo zamirisalo, možda baš onako kako je mirisalo pre koju deceniju, kad bi učitelji i učetiljice sa po šoljom vruće kafe u rukama izišli pred školu da većaju kako danas svu tu silnu decu da zabave i obuzdaju. Malo po malo, eto nas već sviju na gomili oko zagašenog sinoćnog ognjišta. Kafu srčemo Valentina, Pele i ja, Vladan ne pije tursku, a japansku, avaj, nemamo. Evo i biciklisti se izvukli iz šatora i posle nekoliko minuta već u „kuću“ spakovali prevoz i navukli rančeve na leđa. U prolazu nam vele da su u današnji plan ambiciozno ucrtali pešačenje do Midžora, udaljenog, kao što rekoh, 16 kilometara od sela. Nek im je Amfilohije u pomoći. Ja bih uz kafu sve i rakiju pomirisao, al’ mi glupo da kažem prvi. U međuvremenu smo mezetili neke konzerve, uz sintetički paradajz i krastavac iz Niša, jer nismo unapred znali hoćemo li imati gde od seljaka da ih pazarimo. Nišlijama se devojčica već probudila i počela da vileni, a oni za sekund spakovaše svoj šator, što se, tako mi izgleda, sam od sebe slaže i u ranac uskače, te u roku od pola sata, ko kakva omanja izbeglička kolona, krenuše na kupanje put pomenutih virova seoskih, da se još malo obrčnu pa kući da idu, jerbo su već treći ili četvrti dan s detetom u planini. Kontakte nismo razmenili, ni s njima, a kasnije ni s biciklistima, što je, bar za mene, vazda bilo simptomatično. Sećam se da sam onomad u Sutomoru, kao tek kršten srednjoškolac, iz voza gledao kako mi s perona plačući maše jedna Biljana iz Svilajnca. Dok sam uživao u ovom srceparajućem prizoru sa sobom u glavnoj ulozi, shvatih, taman pred ulazak voza u tunel, da joj broj telefona uzeo nisam. Tu mi je prva ženidba propala, kô u kakvoj pesmi Novih fosila. No, da ne teram čitaocu suze na oči, evo se vraćam na vedro i već vrelo jutro toplodolsko. A iz jutra, taman kad je trebalo, eto iza krivine mog dede, mog spasioca. Deda, oči moje, ’oćemo li po rakijicu? Može, kaže, al’ s nogu, tu kraj puta, jer ovcama je, veli, pošao. Nasuh nam po jednu plastičnu čašu, te nazdravismo tupim kucanjem. Deda je, veli, rođen ’41. u susednim Zaskovcima, a otac mu nestao i verovatno poginuo negde u Bugarskoj, u Drugom velikom ratu, još dok je deda dečačićem bio, te ga ni zapamtio nije, koliko sam shvatio. Majka mu se u godinama što su došle preudala ovde, u Topli Do, te i njega sa sobom, jakako, dovela. Dedina baba će nam, u jednom od kasnijih razgovora, šaljivo reći: „Bio je siroče kad sam ga uzela, ceo život siročiće čuvam!“ A deda nam dalje priča da su im deca, kao i čitav buljuk srećne unučadi, negde u Pirotu, te da im svakog vikenda, bar neko od njih, u posetu dođe. Jedan sin im se, srednji po starosti, pre nekoliko godina o život okliznuo. Kad ga pomenu, i dedi i babi vilica zadrhti, dedi nešto jače, baba se nekako i drži, jerbo se mora, veli, za drugu decu živ i jak biti. Priča nam još deda i o tome kako su im izrodi dolazili reku i zemlju da im otmu i kako su ih seljani složno iz sela najurili, iako s velikom mukom i galamom. Čuvali danonoćno stražu na mostu, onom što se sad Srđanovim zove, a gamad se dosetila pa im prišla kurvinski, sleđa, sa sve mašinčinama teškim, jedva prohodnim putem od Babinog zuba. Seća se deda da je „milicija čuvala njih, umesto nas“. Seća se još da je jednog milicajca, rodom upravo iz Toplog Dola, pitao zašto brane lopove, a milicajac mu odgovorio „idi, deda, radi si svoj poso“. „Kako da si radim svoj poso kad su mi zemlju ogradili da je otmu?!“, ne dâ  se deda, a ne daju se, na ponos planine što ih je rodila, ni svi seljaci složni. O tome kako su Toplodolci na kraju oterali smeće iz sela jednom će nam slikovitom i lakonskom rečenicom prozboriti vlasnik kafane u Dojkincima, za tri dana, no o tome kad dođe na red. Reč po reč, dedi jutro već odmiče, te poželesmo jedni drugima dobro zdravlje, a on uprti na rame torbu s ručkom od mleka i vurde i sa štapom u ruci odgega se put pojata, ovce da mu ne gladuju. U međuvremenu, eto i biciklista, vraćaju se pa kroz kamp, omašili, kažu, maršrutu. Meni ih malo žao, što uludo snagu gube, a opet mi donekle i milo, da ne bude da samo nas dvojica staze i bogaze mašimo. Deda nam još ljudski nije ni za prvu krivinu zamakô, kad eto nam u gostima babe njegove, osamdesetogodišnje Radmile, što je selo Rata zove. S njom, za rasklopljenim stočićem, i ona žuri, ali ima vremena da malo posedne, natočimo još po jednu, a živahnoj, razboritoj i razgovorljivoj starici nije ni gutljaj bio potreban da, na prečestu tišinu svikla a razgovora željna, rečit jezik i dobru dušu pred nama razveže. Pored brojnih živih priča o vremenima nestalim, meni se nekako u stomak i mozak najupečatljivije urezala ona koja veli da je šezdesetih godina prošlog veka selo bilo izuzetno gusto naseljeno, a svi pašnjaci u blizini zauzeti i ograđeni. Za ulazak sa ovcama ili kravama u tuđe imanje bilo je neretko na ivici i glave da polete. Stoga bi baba Rata, kaže, tada još u mladalačkoj snazi, na rame uprtila svoju tek rođenu ćerkicu, u rukama ponela što se poneti moglo, ostatak na konja natovarila, te zajedno s mužem, ovim dedom našim sadanjim, čak do Midžora tabanala, da tamo ovce napasu i da im „sena naberu“, kako veli. Kretali su oko ponoći, a na Midžor stizali u svitanje, tamo po ceo dan ovce napasali i pride kosili, da nakošeno vežu za konja, te tako u plevnje svoje ponesu, za zimske dane. Dok bi na Midžoru radili, veli baba Rata, ćerkicu bi „zavrzla za kolac“, to jest vezala, da joj se u kakav ponor ne surva, jer nema se vremana, u tolikom poslu, još i o detetu brinuti. U Topli Do bi s Midžora stizali opet oko ponoći, dvadeset četiri sata od odlaska. Inače, i u Toplom Dolu, kao i u svim selima koja smo u ovoj turi posetili, da to kasnije ne ponavljam, životinje uglavnom nisu držane kod kuće, već u planini, u pojatama, krave niže, ovce nešto više i dalje od sela. Uz to, seljani su uglavnom ponad svakog sela imali u planini po jednu zajedničku zgradu gde se pravio kačkavalj, onaj čuveni pirotski, a koji je odatle kamionima odvožen na trpeze nas razmaženih, što valjda mislimo da kačkavalj u frižiderima megamarketa raste. „Mnogo sam patila“, veli baba Rata, ali tek onako usput. Pa odmah obrne na smeh i šalu, kô devojčica, kô da je nije život od rođenja mleo i satirao. Pitamo je ima li u selu i okolo zverova kakvih, a ona kaže: „Gora nije gora, bez vlci i bez hajduci.“ Ima, veli, uglavnom lisica, divljih svinja i vukova što se neretko spuste pa prikolju ovcu ili psa, neki seljak joj rekao da je prošle godine i mečku video, ali nije bilo drugih svedoka da potvrde. Kako god, doda utešno, „neće na vas“. I nama, nekako, odmah lakše bude. Dok tako čavrljamo, ono dvoje biciklista-pešaka se opet, mukice, s puta vratili, opet stazu promašili. Kad se kroz pola sata vrate još jednom, mi im znalački predložimo da zveknu po jednu već ugrejanu rakiju, da se ljudski potkoče, očigledno je da ne znaju kud glavom udaraju, ode im dan u krugu začaranom. I uistinu, kad su je zveknuli, više se nisu vraćali. Baba Rata se ubrzo spakovala i s dve kante u rukama otišla za dedom, ovce da muze, a Pele i ja, jerbo smo već ljudski odjutrili, izvećasmo da je uveliko vakat da put vodopada krenemo. Natukao sam šešir na glavu, te u ranac potrpao vodu, duvan i ostale neophodne provijante za nekoliko sati pešačenja. Pele, znate, ne voli da nosi ranac, jerbo, kaže, voli da su mu ruke slobodne, pa mu rezervne gaće, peškir i ugaonu garnituru nosim ja. Uostalom, meni je ionako noga falična, pa ako se skrljam pod teretom, bila bi manja šteta no da se skrlja ceo čovek. Gazimo kroz selo, preko Srđanovog mosta, pa onda uzvodno, levom obalom Javorske reke. Iznad Toplog Dola postoje dva Piljska vodopada, Donji i Gornji. Za Gornji se usput treba odvojiti desno, a Donji je taman pravo. Donji je, uzgred, bliži, te smo se hrabro za njega i odlučili.

Život, negdanji, foto: D. D.
Kao da je živo, foto: D. D.
Pogled na Topli Do, foto: D. D.
Pogled na Kovani Do, foto: D. D.
Objekat je pod video nadzorom?, foto: D. D.

Dok hodamo ka vodopadu, selo nam ostaje s druge strane reke, a ubrzo prolazimo i kroz tačku s koje se pruža širok pogled na Kovani Do, predeo futuristički izvajan planinskom rukom, o kome ću prozboriti nešto kasnije, kad se s vodopada vratimo i odemo tamo da lomimo ruke i ovo malo nogu. Nakon nekih pola sata, izbijamo na oštar zavoj sa kog se, poslednji put na ovoj stazi, vidi čitav Topli Do, kao na dlanu, ušuškan u krilu zelene planine. Kad se odavde pogleda, pomislio bi čovek da pod svim tim krovovima ključa od života. Uskoro nailazimo na ono račvanje za Gornji piljski, a mi pravo, ka Donjem nastavljamo. Ovde ću se vratiti na onu pomenutu opasku o nedokučivim planinskim aršinima za merenje udaljenosti i vremena. Kao što već rekoh, prema proračunu koji su nam inženjerski demonstrirali seljaci kraj česme, do Donjeg piljskog od sela imamo nekih dva do tri kilometra, „najviše sat vremena laganog hoda“. Rečeni sat nam je na mestu na kom se trenutno nalazimo već bezmalo otkucao, a putokaz postavljen na račvanju veli da do odredišta imamo još simpatičnih 2,9 kilometara. Inače, otkako smo krenuli od sela, s nama barabar idu dvoje mlađih penzionera iz Bečeja, uz povremena međusobna zaostajanja, sustizanja i prestizanja. Kraj pomenutog putokaza oni složno i prekorno primetiše da su seljaci lažovi, te da im ništa ne treba verovati. Ja nekako nisam mogao na seljake da se ljutim, iako mi nije bilo milo što treba još sat vremena gaziti, jerbo ipak i sâm celog života ’leba jedem od izmišljanja i laganja. Možda nisu lagali, možda su se zbunili, pravdam ih ja pred samim sobom, kao što učitelj pravda nestašno a drago mu dete, iako nema nikakve sumnje da je dete, više no svesno i namerno, prozor direktoru razlupalo. Negde na trećoj četvrtini deonice, otprilike, nailazimo na još jedno skretanje, gde nama valja ići desno ka našem odredištu, a pravo nastavlja planinski put prema Čunguljskom, Krmoljskom i Kurtulskom vodopadu, te skroz do Dojkinaca, koje smo takođe u plan puta ucrtali, za neki od sledećih dana. Inače, ukoliko pitate google, on će vam upravo ovaj put ponuditi kao onaj kojim bez po muke od Toplog Dola do Dojkinaca autom možete proći. Seljaci možda i ne vole baš da barataju istinom, kad je o kakvim bezazlenijim smicalicama reč, ali su nas, pri pomenu ovog puta ka Dojkincima, više no ozbiljno upozorili da na tu stranu ni slučajno kolima ne krećemo, inače nas neće izvući svi konji staroplaninski pre snegova. Elem, kartu čitaj, seljaka pitaj. Iako ne moraš baš za sve.

Odvajanje za Donji piljski, foto: D. D.
Šuma, nebo, planina, foto: D. D.
Još malo, debeli, foto: D. D.

Nastavljamo, dakle, desno prema vodopadu. Usput nas pretekne i jedan megalomanski terenac, što se skroz do ovamo na točkovima probio, skače preko stena, ljulja se kô na uzburkanom otvorenom moru, samo čekam kad će se u delove raspasti, čak i mene duša boli dok ga gledam kako mučenički stenje. No, i on uskoro posustaje, na mestu gde se stenovit, ali ipak širok put, sužava do kozije staze, dovoljne da tek pešaka primi, u mom slučaju, na momente, čak i tog jednog samo na kant. Kroz stotinjak metara, kraj staze nailazimo na jedinu klupicu sa stolom za odmor na čitavom putu, a tamo dve starije gospođe, što ih je upravo onim terencem neko dovezao, sele da se odmore. Do pre koju godinu, a pogotovo pre no je noga počela da mi štuca, možda bih se i sprdao na njihov račun, bez pakosti, doduše. Sad ih razumem. Volim se i ja na drvo popeti, al’ moram merdevine prisloniti. Tako su i one odabrale da na točkovima put prekrate. Od pomenutog odmorišta, putokaz veli, do vodopada imamo još 900 metara, te krećemo kroz dva-tri minuta, pošto smo vode srknuli, a ja potimario nogu po grivi, da je obodrim. Tu, na tih 900 metara poslednjih, zapravo počinje jedini pravi uspon na čitavom putu, iako bi i njega, verovatno, spremni planinari bez pô muke pojeli. Nogu pred nogu, korak po korak, pentramo se uporno, a ja sve mislim kako li ću se posle niz ovu nesreću spustiti, šta ako budu morali da me iznose, a helikopter nema kamo od šume sleteti?! No, evo nas nadomak cilja.

Donji piljski vodopad, donja kaskada, foto: D. D.

Prvo stižemo na donju kaskadu vodopada, gde ja odložim motke svoje hodalice i odahnem koji minut. Za to vreme, Pele se već kô divokoza ispentrao uz stene i prebacio se naviše, do gornje kaskade. Kud ću, šta ću, krenem i ja za njim, manja je sramota da se s litice survam naglavačke, no da odustanem na sto metara od kraja. A i kopka me, mislim se, možda se kogod dosetio da gore na vodopadu hladno pivo jeftino prodaje. Možda i časti, ko će ga znati. Lagano, kamen po kamen, sad samo s jednom motkom, jer za dve nema mesta, mudro zaobiđem jednu klizavu stenu, čisto da ne poginem, jer mi se čini da je to u ovom trenutku glupo, još jednu osedlam guzicom, te se na kolenima i stomaku izvučem gore, onda još nekoliko kamenih stepenika nadole, i eto me. A prizor pred kojim sam se našao vredeo bi, čini mi se, čak i polomljenog vrata, iako to, doduše, pomislim tek kasnije, kad se na sigurno spustim. Vodopad se formira od Lisinskog potoka, podno vrha Pilj, odnosno podno mesta gde se prema legendi nekoć nalazio istoimeni grad, pad vode je 64 metra, što ga čini trećim po visini u Srbiji, a od površine mora izdignut je oko 1.150 metara. U odnosu na 800 toplodolskih, za nešto manje od dva sata hodanja smo se, dakle, popeli za solidnih 350 metara u nebesa, što je za lenje planinare, kakav sam ja, priličan podvig, a čak ni uvežbanijem Peletu nikako nije za bacanje. Uzgred, dok ovo beležim, na internetu nailazim na tekstove daleko iskusnijih planinara, koji su i sami našu stazu ocenili kao nimalo laku, i to mi prilično samopoštovanje uliva. Na vodopadu nas je sačekala nekolicina drugih šetača, a ja odmah nekako s ponosom primećujem da nas niko od njih usput nije pretekao, već da su očigledno pre nas i krenuli. Na odredište pristiže i gospodin Bečejac, a njegova supruga se na donjoj kaskadi vodopada još nećka, no dobaciće i ona do vrha, taman kad se ja budem nazad vraćao. Pod vodopadom nije gužva, i to mi se odmah sviđa. Škljocaju aparati i telefoni, dakako, ispozira se na koji sekund, i to je to, bez suvišnog vašara. Izostanak gužve pripisujem, s jedne strane, ne baš laganoj stazi, a sa druge činjenici da je radni dan. Na priču o gužvi ću se opet osvrnuti nešto kasnije, pred kraj našeg putešestvija, kad se u turističko-selferajsku subotu dokotrljamo do Slavinjskog grla i do vodopada Tupavica. No, da se zasad držim ovog našeg, do kog smo se upravo ispentrali.

Donji piljski vodopad, gornja kaskada, foto: D. D.
Pele, zagledan u pra-sebe, foto: D. D.

Prizor je, velim, više no čaroban, a ova kliše-formulacija upućuje i na to da mi posle više od 30.000 ispisanih karaktera već popušta mašta i vokabular. Priželjkivanu tezgu sa hladnim pivom na vodopadu nisam zatekao, ali sam se zato za sve pare napio ledene vode iz potoka i ispljuskao se istom. Posle desetak minuta predaha i uživanja u bučnoj planinskoj simfoniji, odlučih da se skotrljam nazad, do donjeg kraka, te da na kakvoj udobnoj steni pričekam Peleta, koji se gore još vere po stenama i drveću, tražeći savršenu fotografiju. Na neke od njih možete i sami baciti oko na njegovom instagram nalogu hike_serbia. Al’ ga suptilno i vešto izreklamirah, nema šta. Tačno se vidi da nisam hteo ni da pomenem, nego mi se, eto, slučajno omaklo. Pri spuštanju ka donjem kraku, odmah se mimođem sa gospođom Bečejkom, koja je, evo, pristigla svog muža, a na nekoliko metara dalje, taman kod one stene što sam je na guzici morao preći, sretnem jednu od one dve gospođe što su u terencu stigle do podnožja. Nećka se da li da proba stenu da preskoči, ili samo da je telefonom zumira i fotografiše, pa da kaže da je bila, tako veli. Ja joj, kao iskusno, savetujem da odustane i da se vrati, da ne čačka mečku, da ne rizikuje glavu, što gospođa, na moju ogromnu radost, i prihvata. A meni srce puno, i već zamišljam kako ću u nekom budućem putopisu, recimo ovom, zapisati: znate, za izlazak do samog vodopada potrebne su izuzetna spretnost, snaga i veština, te su neki, manje izdržljivi, primorani da nadomak cilja odustanu. To, naravno, zbog skromnosti svoje, neću zabeležiti. Na donjem kraku vodopada zatičem i prijateljicu pomenute gospođe koja se dovde, ne znam kako, popela u sandalama za plažu. Kasnije ću ih obe videti pred seoskom prodavnicom, te će mi prilično laknuti. Put nazad, na moju sreću, nije ni izbliza bio onako zahtevan kao što sam se u dolasku pribojavao. Čak sam i one najstrmlje nizbrdice izgurao na nogama, bez da se na dupetu klizam. Doduše, pošto smo stazu već celu videli, te nam se na momente činila manje zanimljivom i samim tim dužom, činjenica da nas pred prodavnicom čeka zasluženo hladno pivo sasvim lepo nas je sokolila i ka selu nam put krčila. Sve u svemu, u selu smo se, uz manje predahe i zadržavanje na vodopadu, obreli nekih pet sati od momenta kad smo iz kampa krenuli. Momačka tura, jakako. Pele je, pred kraj puta, malo ispred mene trknuo do kampa da uzme novčanik, a ja sam, evo, pred prodavnicom zaseo da ga sačekam. Kad je zaseo i on, te kad su mi uši registrovale zvuk kucanja flaše o flašu, imao sam osećaj kao da sam se prvi put u životu zaljubio.

Povratak u selo, foto: D. D.
Plevnja u selu, foto: D. D.
Pred prodavnicom, Topli Do, foto: D. D.

Ispred prodavnice nam se pridružuju momak i devojka iz Beograda. Meni, dok pišem, ova rečenica zvuči nekako poznato i već napisano, te, nakon konsultacija s Peletom, utvrdim da su to zapravo oni Beograđani iz ranijeg teksta, oni što su od Babinog zuba do Midžora pregazili za sat i po, a da sam ih ja, greškom, u prethodni umesto u ovaj dan strpao. Dakle, ne ponavljaju se oni, nego ja, da ne pomisli kogod da smo u kakav Bermudski trougao upali. No, pošto tačan sled ljudi i događaja nije od suštinske važnosti za priču, ja se ovde neću vraćati unazad, te neću ni ispravljati ono što sam već napisao. Kanda je i mene, kako stvari stoje, zahvatio onaj planinski sindrom računanja vremena i prostora. Ili se, možda, na Staroj planini uistinu, kako to neke teorije vele, vreme, još uvek u mitskim krugovima zarobljeno, ciklično odmotava i u sebe vraća. Dok pred prodavnicom srčemo drugo, a bome i treće pivo, eto kraj nas i bicikliste Dušana što nije Duško, peške, u gaćama i papučama, krenuo na reku da se brčka, a devojku, Hristinu što nije Kristina, ostavio u šatoru da se odmara. Pitamo ga je li vredela rakija, jesu li najzad put pogodili? Kaže da jesu, ali da su se negde nakon četvrtine pređenog puta vratili, jerbo im se, veli, iako su fakat u spartanskoj kondiciji, baš i nije svidela ideja da po pedeset planinskih stepeni šesnaest kilometara gaze. Razumljivo. Pele je usput pazario još poveći ceger piva, te ga odneo u kamp da nas sačeka za veče, jer ni sam gazda prodavnice nikad ne zna do kada će raditi, a ja ostao da ga sačekam, te da i mi na malo brčkanja odemo. Dok ga čekam, pozdravim se s gospodinom Bečejcem i njegovom suprugom, koji su se upravo s vodopada vratili, te idu prema Knjaževcu, u selo Kalnu, gde su smešteni. Da udenem ovde i jedan savet putnicima: ako kadgod nabasate na Bečejca, te vam predloži da vam ispriča vic, gledajte da to bude na Staroj planini, jer tu je vreme ionako rastegljiva kategorija. Mada, šta ja kog vraga džangrizam, još ni drugi dan na tastaturi do kraja doterao nisam, a već premaših „Anu Karenjinu“, za pola „Tihog Dona“.

Taman Bečejci odoše, kad eto Peleta. Skakuće niz sokak kô da je upravo pristigao sa žiriranja za mis Malog Mokrog Luga, a jok sa pet sati pešačenja do Donjeg piljskog vodopada i nazad. Mladost, ludost. Što sam usput povadio, na brzinu sam napakovao u ranac, uključujući i kinesku portabl-pepeljaru, vredi svake pare od 150 dinara, te se zaputismo ka reci. U prodavnici smo, istine radi, pazarili još četiri piva za kupanje, ali ću to reći tek kasnije, kad se raspakujemo, a ja se kao silno iznenadim što još piva imamo. U stvari, odmah ću, da ne komplikujem priču. Zapravo smo pazarili i poneli dve flaše i dve limenke. I pride veknu hleba i dva oveća pakovanja najlonske roštiljske kobasice, što ih još od Niša nosimo, a što se sve zajedno evo već dva dana na suncu u kolima dinsta. Inače, postoji jedno planinsko pravilo u vezi s osetljivom hranom, ono veli: hrana se u planini ne može pokvariti, dok god verujete da se pokvarila nije. Uzgred, kad smo već kod saveta i recepata, ne znam jeste li ovo znali, ali, ako biste štogod brzo u šumi da izjedete, a nemate rešetku i ćumura, i niste sigurni hoćete li nabrati dovoljno suvih drva za roštilj, dovoljno je da konzervu od piva presečete pri vrhu, u nju natrpate kobasice, kakvo drugo začinjeno meso ili štogod slično, te da sve to, tako u konzervi, možda s kojom kapljicom piva, stavite na otvorenu vatru, koju možete napraviti i od najtanjeg granja, suvog lišća, WC papira, čega god. Konzerva iznutra ne gori, jerbo je obložena aluminijumom, tako da ručak imate za nekoliko laganih minuta, makar i prljave gaće založili, samo da su suve. Šibamo kroz selo, pored već pomenutog drvenog mosta i ona dva vira, te se za ne više od petnaest minuta nađemo na Kovanom Dolu. To je ono mesto što s puta, s druge strane reke, izgleda futuristički nestvarno, planinskom rukom isklesano. Odavde, kad smo se približili i nacrtali, još je nestvarnije. Kao iz „Pobesnelog Maksa“, ili iz kakve orvelovsko-hakslijevske halucinacije na lepkovima, mesto koje komotno možete zamisliti kao poprište teških ratova i klanja, u nekom budućem svetu bez šuma i vode. Iz srca planine, negde odozgo, ne znam odakle, juri potok, verovatno nešto jači izvor planinski, te se niz strme stene sliva u brzake Javorske reke. Stene izgledaju kao da su ih najveštiji Crnotravci glačali, bez ijedne neravnine, klizavije od škembeta ovlaš bačenog na beton kasapnice. Prvi će to na svojoj koži, a više na svojoj kičmi, osetiti Pele, koji se odmah popeo da se niz stenovit tobogan u Javorsku reku sjuri. Pre no je zagazio do mesta odakle je put prema reci utaban, noge su mu odletele nekih četrnaest metara uvis, a ja sam sve bogove molio da mu makar desna živa ostane, pa da je s mojom levom kombinujemo kad budemo dalje vozili. Na sreću, Pele je ubrzo glavu izvukao iz procepa u kamenu, te se, kao da se ništa nije desilo, na dupetu niz tobogan kameni u reku sjurio. Kod mene je isprva malo zapinjalo, cenim da su mi Kinezi podvalili kakav grublji šorts no što mu na deklaraciji stoji. Ipak, ubrzo mi je šorts proradio, te sam najpre odgurao trećinu na guzici, u drugoj trećini voda me već izvrnula na stomak, a finale velikog spusta odradio sam naglavačke, pravo u centar neke stenčuge što se na ulazu u reku nacrtala. Kako god, nekoliko sekundi pod ledenom vodom sve izleči, i ništa ne boli. Kasnije sam i ja, i to s pivom u ruci, pružio noge vertikalno s jedne stene, ali sam pivo sačuvao, da se pohvalim, iako sam grbačom o kamen raspalio, svom težinom svojom, a nije zanemarljiva. Jedina ozbiljnija šteta je bila što mi se tek pripaljena cigara vodom namočila i zagasila. Da ne bude da smo jedino mi trapavi, pao je i biciklista, jednako dramatično. Devojka onog Beograđanina što mi se uvrteo u ciklično-bermudske trouglove i točkove vremana staroplaninskog, te više ne znam kada su zapravo tamo bili, tako se lepo niz tobogan u žbunje i trnje sjurila, da mi je bilo milina gledati je. Njoj, verovatno, nije. Neoštećene su, pored momka što putuje kroz vreme, ostale i dve naturalizovane Beograđanke, jedna iz Kraljeva, druga iz Sremske Mitrovice, ali one su se uglavnom držale nogama podalje od staklasto-skliske stene. Najzad, verujem da se i onaj mali Beograđanin skrljao, u nekom od ranijih ciklusa, iako tvrdi da je ovde prvi put. Kad smo se već dobrano izlomili, ostali smo još malo da plandujemo u viru reke, tek da nam hladna voda iz kostiju izvuče bar ona teža oštećenja.

Kovani Do, naglavačke, foto: D. D.

Od vatre i kobasice na steni smo odustali, em što nam je bilo mrsko po kamenu granje sakupljati, em što nismo imali dosta hrane za sve. A šteta je, kad ste gladni, sa mnogo ljudi hranu deliti. Kad smo, po povratku u selo, prolazili kraj prodavnice, mislim da je bila već zakatančena, te se ispostavilo kao izuzetno lucidan potez to što smo ceger piva u kamp ranije navukli. Stigavši kući, malo smo ocedili gaće, te je svako od nas, dakle biciklisti, Pele i ja, prineo po koje drvo za vatru. Uskoro smo napravili sasvim lep žar, preko ognjišta razapeli rešetku, te napekli onih plastičnih kobasica. Hristina što nije Kristina uveravala nas je da neće jesti, ali nas je u stvarnosti ubrzo demantovala. Još u sirotinjskim studentskim danima naučio sam da su po frižider i kujnu najopasniji oni mršavi, pogotovo kad nisu gladni. Ako Hristina što nije Kristina i njen momak Dušan što nije Duško slučajno ovo pročitaju, pa nas nađu, ja ću naknadno reći da sam se šalio i sve izmislio. Kako god, mrak je već odavno pao, a Pele i ja sami u našem dvorištu ostali. Dok smo još bili u kontaktu s realnošću, ortački smo naduvali Peletov dušek za spavanje, a njegovu strunjaču, nešto deblju od mojih prošlonoćnih podloga, preneli u moj šator. Posle toga smo šikali vruće rakije i piva uz vatru. U jednom momentu je muzika s nekog Peletovog uređaja sa Stinga prebacila na Miroslava Ilića. Otad mi je u glavi potpuni mrak. Jutrom nam je Hristina što nije Kristina suptilno rekla da je u našem kampu, u kojem samo mi živimo, neko do pred samu zoru urlao. Mi smo, jer smo već ovladali planinskom veštinom advokature, rekli da su to urlali oni, oni su rekli da smo to urlali mi. Tako da se ne zna ko je pizdarije pravio. Planinsku logiku bi valjalo ubaciti kao obavezan predmet u programe svih fakulteta, od Ćićevca do Kuala Lumpura. Uostalom, nije Zaratustra bio mutav što je u planinu išao, mudrošću da se napoji. Kako god, ode i drugi dan. Pokrljah prste, dok ga zabeležih. I to ukratko, poslovično, takoreći.

(Nastavak sutra, 17. marta)

Ukoliko smatrate da pročitano vredi, podržite moj rad, simboličnim iznosom, po sopstvenom izboru:

dinarski račun (Srbija)

325-9300701231240-71

Vojvođanska banka A. D.

Duško Domanović

Novi Sad

EUR

Vojvođanska banka A. D.

SWIFT code: OTPVRS22

/RS35325934170111159692

Duško Domanović

Novi Sad

Serbia

USD

Vojvođanska banka A. D.

SWIFT code: OTPVRS22

/RS35325934270114997298

Duško Domanović

Novi Sad

Serbia

HVALA!

duskodomanovic@gmail.com

Posted in Uncategorized | Leave a comment

Ostarela planina – vodič za lenje planinare (1)

Dragi Zemljani i Zemljanke, ljubitelji reči, šume, reke, livade, planine, svega onog što još betonom nije zaliveno, u čoveku i van njega,

od ponedeljka, 15. marta, pa do petka, 20. marta, blog nematihpara vam donosi petodelni putopis sa kratkog pešačenja, vozikanja i lomatanja po Staroj planini. Putopis je zabeležen neposredno nakon Peletovog i mog petodnevnog šatorovanja, krajem jula i početkom avgusta minule godine, 2020, ali je ipak čekao na objavljivanje svih ovih meseci, iz nepredviđenih ali opravdanih razloga. Neka od sela i inih bliskih toponima koje smo u ovih nekoliko munjevitih dana obišli su Topli Do, Donji piljski vodopad, Kovani Do, Zavojsko jezero, Pakleštica, „kameno selo“ Gostuša, Slavinjsko grlo (Rosomački lonci), Dojkinci, vodopad Tupavica, i još štošta usput. Nadam se da će, uprkos pomenutom kašnjenju, a u susret novoj pešačko-planinskoj sezoni, redovi koji slede privoleti planini one koji su istinski u nju zaljubljeni, kao i da će, s druge strane, od planine odvući one koji je se sete tek iz pomodnosti, kad je sve ostalo zakatančeno, te ih vratiti u njihova prirodna staništa na Halkidikiju, u Kušadasiju, Paraliji, ili na kakvom sličnom zaasfaltiranom Zlatiboru sa pet zvezdica.

Zdravi bili, i još dugo planinama i livadama tumarali!

Dan prvi

Na put smo krenuli u utorak, 28. jula, nešto pre podne, kao i uvek kad se dogovorimo da krenemo ranim jutrom. Pele me je pokupio u Nišu, a prema Pirotu smo se zaputili kroz Sićevačku klisuru, ne zato što je auto-put koji je gazda lično napravio loš, već zato što je Sićevačka klisura idealan šlagvort za nekoliko dana staroplaninske ekskurzije. Pomenuta klisura je, jakako, posebna priča, i treba je doživeti u odvojenom aranžmanu i svakako u dužem trajanju, ali, ukoliko ovuda prolazite tek usput, ne bilo vam teško da odvojite bar pola sata svog vremena, da se s glavne džade isključite ka Sićevu, tamo se parkirate kod dvorišta umetničke kolonije koju je još davne 1905. godine utemeljila naša velika slikarka Nadežda Petrović, te otpešačite nekoliko minuta do vidikovca što se izdiže tik iznad sela, u srcu ozelenjenih Svrljiških planina. Pogled koji se sa vidikovca na klisuru pruža čoveka ume nahraniti za čitav jedan mali život, a savremenim putnicima u prolazu ovo je svakako prilika da opale jednu volšebnu panoramu, ili bar da se napuće i selfiraju za spomenik, što bi šaljivdžije rekle. Pele i ja se nismo peli, samo smo svratili na kratko do plaže na početku klisure, preko puta skretanja za Sićevo, kod hidroelektrane, a ovo za vidikovac napominjem kao obaveznu preporuku, s ranijih pentranja. Po izlasku s plaže na glavni put, nastavljamo desno prema Beloj Palanci, pa dalje prema Pirotu, kroz trinaest tunela i šesnaest kilometara magične klisure, koja je uz Đerdapsku najveća u Srbiji, a čije je grotlo u jednom delu duboko jezivolepih 360 metara. Plan je bio da se pre Pirota isključimo levo prema Temskoj, odakle bismo nastavili ka Toplom Dolu, što nam je ujedno bila i prva tačka ucrtanog puta. Dakle, toliko jednostavno da se ne može promašiti. Naravno, kao i svaki put kad se nešto ne može promašiti, mi smo promašili, tačnije poranili sa skretanjem, te umesto posle mosta preko Temštice, skrenuli pre njega i zapucali poljskim putem kroz njive i malinjake. Dilemu da li da se vraćamo ili da nastavimo, rešile su nam beračice malina koje smo zatekli na pauzi za ručak pod jednom debelom krošnjom, a koje su dvotrećinskom većinom izglasale predlog najstarije među njima, „samo pravo, nećete pogrešite“. Presudan glas za nastavak u istom smeru došao je od gospodina koji je upravo pristigao autom, baš iz Temske, ali sa one prave strane: „Slobodno vozite napred, i ja bih došao tuda, al’ nisam hteo da prljam kola.“ Iako Pele voli da glanca patike češće nego što im etiketa to dozvoljava, od higijene auta, srećom, ne pati, te smo bez okretanja zapucali onuda kuda smo i omašili, i nakon nekih pola sata truckanja po zemljanom putu između kukuruza, livada i malinjaka izišli u centar Temske. Tamo smo se, kao i svi iskusni istraživači, nacrtali ispred seoske prodavnice, otvorili po pivo na ’ladnom betonu, a od seljana dobili instrukciju da preko mosta samo nastavimo pravo i da do Toplog Dola stižemo očas posla.

Česma u Temskoj, foto: D. D.

Temska je takođe selo kom vredi posvetiti više pažnje, s obzirom na to da od njega vode brojne pešačke staze, da ima plažu, Manastir Svetog Đorđa iz 14. veka, a u blizini se nalazi i kanjon Temštice, koji zbog crvenih stena zovu i „Crveni Kolorado“, izletište Krivi vir, te odmaralište i brana Temac. Ipak, poprilična blizina grada i dobra pristupačnost učinile su ovo selo, pre svega plažu, izletište i manastir, prilično popularnim kod posetilaca, pa su i „ljudski tragovi“, nažalost, nešto vidljiviji no što bi to smelo biti, iako daleko od alarmantnog, u svakom slučaju. Jedna od više no simboličnih slika, kako u Temskoj, tako i u selima koja ćemo kasnije obići, jeste centralna seoska česma, podignuta kao spomenik palim borcima u ratovima od 1912. do 1945, a čiji spisak sasvim sigurno prevazilazi ukupan broj živih stanovnika gotovo svakog od staroplaninskih sela koja su nam se ovih dana na putu našla. Nemoguće je na ovakvim mestima oteti se utisku da su svi ti veliki i hrabri ljudi svoje živote u maltene detinjim godinama s verom u bolje sutra svojoj zemlji na dlanu poklanjali, braneći je od izroda koji su je otimali, a da danas, evo, i ovo malo njihovih vremešnih potomaka što je tu ostalo, iste bitke i ratove mora voditi protiv nekih drugih izroda, izroda ovdašnjih, kojima je palo na pamet da bi im mogli, eto, oteti reke sa kojih život pijemo. „Ko za slobodu pogine, taj večno živi“, uklesano je u podnožju spomen-česme. Ali, hoće li živeti u živim ili u ugašenim selima, na golom kamenu ili na bistrim rekama, pokazaće vreme, ako ga uopšte još ima. No, o tome kasnije.

Vodenica, Temska, foto: D. D.
Ne, i NE! Temska, foto: D. D.
Kanjon reke Temštice, foto: D. D.
Ribarica, Temštica, foto: D. D.
Bukovački vodopad, foto: D. D.

Po nastavku ka Toplom Dolu, uzanim, ali prilično pristojnim asfaltnim putem, kad prođete kraj simpatično-ošarenjene brvnarice, imitacije potočarske vodenice na tananom slapu izvorske vode, a neposredno nakon ulaska u kanjon Temštice, stižete do Bukovačkog vodopada, sa desne strane, odnosno do lepo uređenog i radnim danom prilično mirnog izletišta sa leve strane puta, to jest na samoj obali reke. Ukoliko ne žurite, a fakat je glupo žuriti u planini koja već milionima godina nikamo ne mrda, možete se bar malo ispljuskati vodom podno vodopada, ili eventualno simbolično okvasiti noge u Temštici. Upravo na tom mestu, u brzacima Temštice, upoznao sam i svoju prvu planinsku drugaricu, vijugavu ribaricu (ako ne grešim), bezazlenu rečnu zmijuljicu kakvih u staroplaninskim rečicama ima u izobilju. No, koliko god bezazlena bila, ipak sam nakon svakog kupanja, tokom tih nekoliko dana, pažljivo tresao šorts, jerbo mi baš i nije bila mila pomisao da bi mi neka od njih u gaćama mogla zanoćiti. Elem, još nekoliko krivina, i eto našeg prvog odredišta: Topli Do.

Topli Do, foto: D. D.

U selo ulazimo preko Srđanovog mosta, krštenog po Srđanu Đošiću, šesnaestogodišnjem borcu za staroplaninske reke, kog je na biciklu pokosio vozač ukradenog auta, u martu 2019. godine. Pored spomen-ploče sa Srđanovim imenom, na ogradi mosta je razapet i transparent „reke su život“, na udžerici pored grafit „Stara planina nije na prodaju“, kao i tabla „ognjište slobodnih ljudi“, taman na mestu gde su se donedavno kraj ognja seljani grejali, dežurajući i praveći barikade protiv ranijepomenutih izroda koji bi reke u cevi da trpaju. Tik preko mosta je i zgrada negdanje, a sada samo na papiru postojeće Mesne zajednice, sa krupnim natpisom ponad vrata: „Nikad više robovi!“ Sve ovo, već na samom ulasku u selo, podseća na kakvu okupiranu pa oslobođenu ratnu zonu, a onima koji sećanjem dobacuju dalje od Cece, Ace Lukasa i Bake Praseta mora zamirisati na „Hej, Sloveni“, na „neka bude borba neprestana“, na prkosno detinjstvo, na Branka Kockicu, na Minju Subotu. Ups, Branka i Minju boli uvo, oni uveliko potpisuju liste onih koji nam decu i planine ubijaju. Sa iste strane mosta smeštena je seoska prodavnica. Nije, doduše, baš seoska, drži je čovek iz Zaskovaca, s one strane brda, izgleda da sa seljanima baš i nije u prevelikoj ljubavi, ali hladnog piva i te kako ima. Elem, hladno pivo kraj spomen-česme, za početak toplodolskog gostovanja. Već nakon nekoliko gutljaja i nazdravljanja, dobri seljaci nam vele da nam je šatore najpametnije postaviti u dvorištu negdanje osnovne škole, stotinjak metara uzbrdo od centra sela, to jest na njegovom kraju. Nakon piva-dva-tri, eto nas i u dvorištu pomenute škole. Zgrada napuštena, ruinirana, prozori porazbijani, štokovi izvaljeni. Budući da od seljana za tamošnjeg boravka ne uspeh da saznam štogod više o školi, odlučih da naknadno, dok ovo pišem, priupitam sveznajući google. Tamo naleteh na studiju koju potpisuju Dragan Todorović i Ivana Ilić Krstić, sa Univerziteta u Nišu, a u kojoj, između ostalog, nailazim na podatke koji vele da je prva škola u Toplom Dolu podignuta 1896. godine, da je školske 1920/21. u selu osnovana i prva narodna knjižnica, sa knjigama dobijenim na poklon od tadašnjeg Ministarstva prosvete, da na početku školske 1930/31. selo beleži 1.432 stanovnika i 81 učenika, a da 1928. prosvetne vlasti dozvoljavaju izgradnju nove škole, ove sadašnje, već ruinirane. Nepoznat je podatak, veli studija, kada je nova škola zvanično otvorila svoja vrata, ali se zna da je predratne 1939. godine, zajedno sa isturenim odeljenjem u susednim Zaskovcima, školu pohađalo 234 učenika. Godine 1960, veli dalje studija, u Toplom Dolu funkcioniše petorazredna osnovna škola sa 133 učenika i troje nastavnika, kao i sa 40 đaka u dva izdvojena odeljenja u Zaskovcima. Izgrađen je u to vreme i Učiteljski dom, za smeštaj nastavnika iz Pirota i drugih krajeva, a poslednjih šestoro učenika, prema navedenom svedočenju, zaselo je u toplodolske školske klupe 1986. godine. Sve do početka druge dekade dvadeset prvog stoleća, kada školu upisuju braća Srđan i Veljko, jedina dva deteta u selu, a na mesto učitelja uskoro dolazi Toni Ristić iz Pirota. I evo strašnog udara sudbinske ironije: Srđan Đošić, momak koji je pokošen ukradenim autom na biciklu, momak koji je svojim mladim životom branio staroplaninske reke i čuvao selo od otimača na toplodolskom mostu, momak po kome taj most danas nosi ime, bio je poslednji đak toplodolske osnovne škole. Škole koja je svoje poslednje dane proživela kao istureno odeljenje pirotskog „Dušana Radovića“. A onda, od sve negdanje dece, spala na to da joj u dvorištu tek povremeno kampuju neki davno bivši đaci, koliko god dobri, ipak odveć bivši da decu živu zamene.

Nije na prodaju, foto: D. D.
Nikad više robovi! Foto: D. D.
Seoska česma, Topli Do, Pele (1912 – 1945), foto: D. D.
Ognjište slobodnih ljudi, foto: D. D.
Javorska reka, foto: D. D.
Srđanov most, foto: D. D.

Dakle, školsko dvorište. Neograđeno, ali uredno pokošeno i sređeno. Tu i tamo tragovi ranijih logorovanja, ali bez smeća, plastike, čepova, opušaka. U uglu dvorišta zjapi betonska konstrukcija porušenog poljskog WC-a, a pred školom ispravna česma, koja na kampovanju vredi više no bure rakije. Ako više volite vodu. Ja ne volim, ali česma, ipak, zlata vredi. Preko puta škole, na napuštenom imanju, svoj šator je već postavilo dvoje mladih biciklista iz Niša, Dušan koji nije Duško i Hristina koja nije Kristina, a neposredno nakon što smo Pele i ja razapeli kuće, na našoj strani nam se priključuje bračni par Vladan i Valentina, sa sedmogodišnjom ćerkicom Teonom, takođe iz Niša. Budući da nam je dan već uveliko odmakao, te da nam nije ostalo vremena za preterano izmišljanje besnih glista, sve što smo mogli jeste da procunjamo kroz selo, tek da vidimo gde smo došli. U selu je sabijeno nekoliko desetina oronulih kuća koje se jedva drže na nogama, a od kojih možda tek u svakoj desetoj neko živi, isključivo starci i starice, sami ili udvoje. Sutradan ću, uz jutarnju čašicu rakije sa dedicom koji je krenuo da izvede ovce na ispašu, saznati da Topli Do trenutno nastanjuje 23 živa čoveka, od kojih najmlađi ima 56 godina. Poređenja radi, prema popisu iz 1948, u selu je živelo 1.145 stanovnika, a popis iz 2011. zabeležio je 51 živu dušu. Dece nema, otkako su se pomenuta dva brata odselila u Temsku, a jedan od njih tragično život izgubio. Ovaca je, reći će mi deda u tom kratkom razgovoru, nekada u selu bilo 19.000, a samo on ih je imao više od 200, dok je svakog meseca iz Toplog Dola hladnjačama odlazilo na tone kačkavalja. Danas deda čuva 20 ovaca i nekoliko krava. Što proizvedu, on i baba, razdele deci u Pirotu. Za prodaju ne ostane, a i da ostane, ne bi ga imali kome prodati. No, da se vratim na prvi dan.

U dvorištu, foto: D. D.
Napuštena škola u Toplom Dolu, foto: Pele (hike_serbia)
Muški vir, Javorska reka, foto: D. D.
Mužjak u ženskom viru, foto: D. D.

Ostavili smo šatore da se na miru potpare za spavanje, a mi se kraj prodavnice, desnom obalom Javorske reke, odšetali kroz selo, pa pored drvenog mosta, do dva vira u reci, od kojih se prvi od sela zove Muški, a drugi Ženski. Muški je, budući u brzaku i na oštrijim stenama, fakat za nešto spremnije mužjake, a mi smo odlučili da se izbanjamo u Ženskom, kad nas već niko ne gleda. Iako smo obojica očekivali kakav debeo minus od vode, temperatura je više nego prihvatljiva za planinsku reku. Nešto kao prijatno ohlađeno pivo, dakle nikako toplo, ali ni prehladno. Meni nekako vazda pivo najlakše za poređenja. Nadam se da ovo neće čitati brojni poslodavci koji se oko mene otimaju i nadmeću vrtoglavim sumama. U svakom slučaju, ako postoji to što se zove planinska idila, onda ćete je u ovoj kristalnobistroj i prijatnohladnoj reci sasvim sigurno pronaći. Nakon sat vremena brčkanja, u selo se vraćamo istim putem, iako možete zavrnuti i preko pomenutog drvenog mosta, pa preko onog Srđanovog u centar zaći. No, taj smo put svakako rezervisali za jutro, kad smo planirali da pešačimo do Donjeg piljskog vodopada, za koji nam seljaci rekoše da je od sela udaljen dva do tri kilometra, na ne više od sat vremena laganog hodanja. O planinskom načinu merenja razdaljine i vremena ću nešto kasnije shvatiti više, kad se put pomenutog vodopada zaputimo. Evo nas opet pred prodavnicom, jer nije red prodavnicu zaobići, kad se već na putu nađe. Uzgred, za one koji vole štogod ljudski da pojedu, a mrzi ih da sami spremaju, u istoj zgradi u kojoj se prodavnica nalazi mogu pazariti i izjesti paprikaš, gulaš, ili štogod slično, samo im se valja bar jutrom zapljunuti i obrok popodnevni rezervisati. Kad sam već kod rezervisanja, da napomenem i to da se u selu, koliko smo čuli i saznali, za one koji ne vole da šatoruju, može zvanično zanoćiti na dva mesta, jedno je Etno-centar, na obali reke, a drugo Apartmani „Najda“, iznad prodavnice. Ispred prodavnice, da se vratim na priču, jer svi putevi do prodavnice vode, posle još nedopijenog prvog piva, pridružuju nam se momak i devojka iz Beograda. Pitaju je li slobodno, kao da može štogod neslobodno biti biti kraj Ognjišta slobodnih ljudi. Smestili su se, čini mi se, u Planinarskom domu na Babinom zubu, a u Topli Do stigli jutrom da selo i priključenija obiđu. Dan ranije, veli momče, za sat i po su otpešačili od Babinog zuba do Midžora, iako je optimalno trajanje hodanja, za srednje-spremne šetače, negde oko tri sata. Sve ga gledam, i sve ne razumem. Tako mladi, a već mršavi. Inače, do Midžora se može i od Toplog Dola, stazom dugom 16 kilometara, ali čak i oni izdržljiviji rađe biraju da se kolima otkotrljaju do Babinog zuba, pa odatle peške tri sata nastave. Nudi nas momak nekim đakonijama, mi sve glatko odbijamo, jerbo odveć liči na zdravo, a znamo da „kod kuće“ imamo svakovrsne plastične hrane što smo je iz Niša navukli. No, to nije razlog da ne sljuštimo još po jedno, pa da se razilazimo. Pele trkne do prodavnice, donese četiri, momak prihvati svoje, devojka se nećka, pa njeno prihvatim ja. Ionako pijem brže, red je red.

Povečerje u kampu, foto: D. D.
Laku noć, foto: D. D.

Kad ispratimo i njih, opskrbimo se u prodavnici pivom do povečerja, te se nogu pred nogu do kuće dogegamo. Tamo nakupimo granja za ognjište, uz nekoliko debelih sa spaljene kuće preko puta, na onom imanju gde pomenuti biciklisti kampuju. Od seljaka ću kasnije saznati da su kuću nekoć zauzeli ovi što otimaju reke, a da još nije tačno utvrđeno ko ju je spalio. „Oni kažu da smo mi, mi kažemo da su oni, tako da se ne zna“, vele seljaci. Prirodna reakcija kod svih posetilaca na ovakvu istragu je, otprilike: „Ako su seljaci, neka su, trebalo je i investitore da popale. Ako su investitori, kud nisu i sami izgoreli!“ U svakom slučaju, investitorima se lomača smeši, neće ni oni doveka sirovi za vatru biti. Elem, veče u kampu. I vatra. Ova naša, druželjubiva, logorska. Na vatri, umesto plastike iz Niša, punjene paprike, da nam ne propadnu, što ih je Peletova majka, ko i svakom pravom mužjaku, za put napakovala. Oko vatre Dušan što nije Duško, Hristina što nije Kristina, Vladan i Valentina sa ćerkicom Teonom, te Pele i ja. Vruća rakija i hladno pivo. Legenda kaže da sam ja prvi na spavanje otišao. Sve u svemu, prvi dan u Toplom Dolu je prošao. Brat bratu, za ne više od petnaest minuta. A jutrom nam valja pešačiti do vodopada, kud ga nisu u selu napravili?!

(Nastavak sutra, 16. marta)

Ukoliko smatrate da pročitano vredi, podržite moj rad, simboličnim iznosom, po sopstvenom izboru:

dinarski račun (Srbija)

325-9300701231240-71

Vojvođanska banka A. D.

Duško Domanović

Novi Sad

EUR

Vojvođanska banka A. D.

SWIFT code: OTPVRS22

/RS35325934170111159692

Duško Domanović

Novi Sad

Serbia

USD

Vojvođanska banka A. D.

SWIFT code: OTPVRS22

/RS35325934270114997298

Duško Domanović

Novi Sad

Serbia

HVALA!

duskodomanovic@gmail.com

Posted in Uncategorized | 1 Comment

Pećinska razmatranja

Postoji onaj vic, glup vic jakako, jerbo su meni vazda takvi bili dragi, o nekakvoj aždaji, koja je živela iza sedam mora, iza sedam gora, iza sedam planina, iza sedam kontinenata, iza sedam svačega, iza sedam ničega. Elem, ta se aždaja, vic veli, jednog jutra u pećini svojoj probudila, pogledala oko sebe, i rekla, otprilike: „Bože, gde ja živim!“

Postoji, isto tako, i jedna stvarnost koja neodoljivo, ili ne baš tako neodoljivo, na rečeni vic podseća, s tom razlikom što će pomenuta stvarnost, za razliku od vica, teško izmamiti osmeh čak i onima koji su na osmehu laki, ako je takvih uopšte preteklo. Smešna ili ne, i u toj stvarnosti se, baš kao i u onom vicu, glavni junak budi već dvadeset i kusur godina, gledajući kroz prozor svoje pećine, sa istim onim čuđenjem, i sa istom onom aždajičnom izgubljenošću, šapućući sebi u mozak: „Bože, gde ja živim!“

Bolest ne raste iz jednog korena, verujem da smo to već odavno naučili. Pronaći joj izvorište nije nimalo lak zadatak, fakat. Baviće se istorijom narečene bolesti, verujem, mudre i kvazimudre glave u narednim decenijama, možda i vekovima. Možda, nažalost, i mnogo duže no što će ova i ovakva stvarnost postojati, mnogo duže no što će živeti njeni junaci i antijunaci. Biće u toj istoriji i ratova, i bombardovanja, i sankcija, i zemljotresa, i poplava, i diktatorski nastrojenih umobolnika. No, u toj istoriji bolesti, ili istoriji jedne tada već upokojene stvarnosti, ako razlika uopšte postoji, ponajmanje mesta će, verujem, biti za njene najneposrednije aktere, za one najbrojnije, za one koji u pećinama svojim žive, za one koji se svakog jutra čude, kao i za one koji se, uveliko izdresirani i oguglali, već godinama i decenijama ne čude ničemu. Niko, bojim se, neće pomenuti njihovu zaslugu za štogod dobro, ako takve zasluge uopšte ima, kao ni, još sigurnije, njihovu krivicu i njihovu odgovornost za sveopštu epidemiju pomenute bolesti, za epidemiju koja po svom zlu i nesagledivo-štetnim posledicama uveliko prevazilazi sve maločas pobrojane pošasti.

Nakon svih ratova, nakon svih bombardovanja, nakon svih zemljotresa, nakon svih diktatora, čoveka će, ovdašnjeg čoveka, siguran sam u to, na koncu ubiti nevaspitanje, bahatost, samoživost, sebičnost, podmuklost, pakost. „Dobar dan“ i „do viđenja“ su već odavno postali maltene muzejski eksponati. „Izvinite“, „molim“, „izvolite“, „hvala“ rastu tek  u ezoteričnim vrtovima malobrojnih zgubidana koji još uvek veruju da lepa reč, uistinu, gvozdena vrata otvara. Za dinar će „bližnjeg svog“ jednako nasankati i javni izvršitelj, i deda s pijace, i pop na sahrani. Prosečan srednjoškolac će radije dati bubreg za nekakvog Jalu Brata ili Baku Praseta no što će polupokretnoj babi mesto u autobusu ustupiti. „Treba li vam pomoć, komšija?“ je pohranjeno u najzabitijim ćorsokacima prošlosti. Rekama teku deponije, šume se bezočno seku. Dostojanstvo onih koji se u dostojanstvo kunu kupuje se i prodaje po buvljim pijacama i politikantskim štandovima. Istina se meri isključivo prema njenoj korisnosti za svakodnevicu, sloboda postoji tek kao sloboda da drugome podmetnemo nogu, ukoliko nam se šansa ukazala, ili da sebe unizimo pred onim koji nam nogu podmeće. I nikog da bude sramota, niko da se postidi, niko da se zapita, niko sebe samog u ogledalu da pogleda.

IMG_0790

Jelašnička klisura, foto: D. D.

Od brojnih teorija koje pokušavaju čoveka ovdašnjeg da razumeju i objasne, te da mu makar dijagnozu postave, ako ga je već nemoguće izlečiti, meni, čini mi se, ponajbliže istini stoji jedna sa kojom će se, siguran sam, najmanji broj „pećinskih stanovnika“ pomenutih složiti. Ta teorija, posve slikovito i pojednostavljeno, iako krajnje surovo, veli da je ono od ljudi što je nekoć valjalo najvećim delom časno izginulo u dva velika rata koja su u minulom veku prethodila onome što zovemo današnji svet. Pretekli su, čast srećnim i hrabrim izuzecima, dezerteri i kukavice. Bez želje da se diletantski bavim genetikom, poput onih koji decenijama unazad krvna zrnca prebrojavaju, ne mogu a da ne pomislim da je upravo taj kukavički i dezerterski gen, u svakom njegovom smislu i u svakom njegovom obliku, postao upadljivo dominantan u onoj stvarnosti s početka priče, u stvarnosti koju ne čini niko drugi do nas samih. Ne znači to, dakako, da krivca za ono što jesmo treba demagoški tražiti u onima pre nas. Ono što želim da kažem jeste više no poražavajuća istina da se ljudski potencijal za borbu protiv zla u sebi sveo na zabrinjavajuće-neprimetnu statističku grešku, na anomaliju, na incident, na luksuz za budale i sanjare. A čovek koji nije sposoban ili spreman da prepozna i prizna zlo u sebi, te da pokuša na to zlo kakvo dobro da nakalemi, nikada, jakako, neće biti sposoban ni da stvori svet u kome kukavičluk i dezerterstvo neće biti „dominantan gen“.

Elem, bojim se da ćemo se još dugo, dugo, u onoj pećini buditi. Dakako, ako u ovakvim okolnostima, i sa ovakvim nama, išta može dugo potrajati. Ili će nam, kao i svakom izumrlom živinčetu koje nije imalo pameti da život ceni, neko najzad pećinu porušiti, na njenom mestu izgraditi kakav ljudskiji svet, a nas, nedostojne života i vazduha, u zaborav i u sramotu zauvek proterati.

Ukoliko smatrate da pročitano vredi, podržite moj rad, simbolično:

JEDNOKRATNE UPLATE, odnosno uplate po objavljenoj priči, u iznosu po sopstvenom nahođenju, možete obaviti na neki od sledećih načina:

 

Dinarski račun (Srbija)

325-9300701231240-71

Vojvođanska banka A. D.

Duško Domanović

Novi Sad

 

EUR

Vojvođanska banka A. D.

SWIFT code: OTPVRS22

/RS35325934170111159692

Duško Domanović

Novi Sad

Serbia

 

USD

Vojvođanska banka A. D.

SWIFT code: OTPVRS22

/RS35325934270114997298

Duško Domanović

Novi Sad

Serbia

 

HVALA!

duskodomanovic@gmail.com

Posted in Uncategorized | Leave a comment

Brnjica na mozgu

Jedne davne zime, što ne beše ni prosta, ni vojvođanska, a bome ni čolinski-poetična i patetična, već onako redovno komplikovana, moravska, prilično prozaična, iako nesvesno-dečački šarena i neopravdano srećna, došao neki dedica, priučen seoski koljač, kakvi seoski koljači obično i jesu, da nam opravi svinju na čengele, decu da razgali, te da nam grašak u zamrzivaču bar malo i na meso zamiriše. Kô i uvek pri takvim poslovima, bejah angažovan kao mali od palube, mali od kofe, mali od vangle, mali od kazana, kako god, donesi, odnesi, kupi, naloži, natoči, jebeš li šta, sad si već muško, ja sam u tvojim godinama. U jednom momentu dekica odloži nož i masat na sto, te mi svečano saopšti da ide iza letnje kujne da se popiša, tačnije „da moča“, kako reče. Kad se vratio, pruža šake pred mene i kaže „sipaj malo da operem ruke“. Rekoh „evo, samo da skoknem po sapun“, a deda veli „ne treba sapun, ne koristim ti ja to, samo sipaj“. U tom trenutku, jerbo bejah mali, kao što rekoh, a uzgred nisam ni imao preterano razvijenu moć uzročno-posledičnog rasuđivanja, za razliku od mnogih mojih vršnjaka naknadno zadojenih NGO nektarom i sposobnošću da iz svojih sećanja vazda izvuku situacije u kojima pameću i doskočicama volšebno prejebavaju mentalno-psihološke predispozicije svog negdanjeg uzrasta, elem, velim, budući da bejah detinjasto-tupav, jedino što tada pomislih jeste „bože, vidi budaletine, ni sapunom ruke da opere“. Tek mnogo godina kasnije, u nekom od ničim izazvanih oživljavanja događaja iz detinjstva, kad i ovu situaciju, isto tako ničim izazvanu, prizvah u pamćenje, ona svinja koju sam te zime s roditeljima i sestrom izjeo došla mi je nekako bljutava, gadna, prljava, zapišana, jer sam tek tada, priznajem skrušeno, shvatio da onaj deda onda nije zapišao samo sopstvene šake, već i sadržaj našeg zamrzivača tadanjeg, uključujući i nesrećni grašak koji se tamo s tranžiranom svinjom beše prigrlio.

Danas, evo, trideset godina kasnije, na istog onog dedu nailazim, preteće multiplikovanog, iako u znatno malignijem, opasnijem, surovijem obliku. Gde ga to vidim? Vidim ga u onim izrodima kosmičkim što po fejsbucima i ostalim livadama stvarnog i virtuelnog života dele svoje pogane i zatucane savete o tome kako usred pandemije smrtonosnog virusa ne treba nositi maske, jerbo su maske dokazano štetne, istražila grupa naučnika sa uglednog univerziteta, a virus ionako ne postoji, no ga je izmislio Bil Gejts u dogovoru sa neupokojenim senima Osame Bin Ladena, kako bi kontrolu i vlasništvo nad vaskolikom vaseljenskom živom i neživom populacijom preuzeli Novak Đoković, Darija Kisić Tepavčević, Alibaba, Đilas, Šolak i onaj mali što je onomad na protestima nosio transparent „reci ne slanoj plazmi“. Gledam, velim, rečene organizme i sve ne mogu da verujem da je Kosmos takav crnohumorni šaljivdžija, te da je tome dozvolio da diše, da se koti, da smrdi, da ima, što je od svega najcrnje a najmanje smešno u tom kosmičkom vicu, ustavom zagarantovanu slobodu mišljenja i govorenja. To se leči mudima komarca, to na rane privija prokuvane korice Vase Pelagića, to deci pod jastuk tura zbirke zadataka iz matematike da im pamet u snu nađubri, to mrtvu prasad u bunar baca, to jede žuto iz ušiju, to sanja kako mu Dara Bubamara jezikom po prangiji palaca, to priča po slavama i sahranama kako ima neka trava što se puši, pa ti od nje porastu alge u mozgu i odma’ ti se zapati rak, jerbo rak na alge trza kô som stokilaš na brenerom oprljenu vranu, to veruje da mu dete na komšiju liči zato što mu žena u sedmom mesecu trudnoće komšiju „opazila“, to muževljeve dlake iz dupeta nosi vračari na analizu, ne bi li se onoj nesreći njenoj muka u gaćama mrdnula, to celog života ćuti i trpi, ne sme od straha da prdne, a onda usred sveopšteg umiranja okurati i doseti se da svoju građansku neposlušnost, iako ne zna tačno šta to znači, iskaže tako što će oko sebe pljuvati i zaražavati čeljad odbijajući da stavi masku, neću masku, jebala te maska, nisam stoka brnjicu da nosim. To se razume u fudbal, to se razume u skvoš, i u umetničko klizanje, i u vremensku prognozu, to se razume u politiku, to se razume u astrologiju, to se razume u psihologiju, to se razume u filozofiju, i u antičku tragediju, i u loze srpske faraonske, to se razume u poribljenost okeana, to se razume u onu Teslinu kuglu koja bi, da nije Amerikanaca, jebô im pas mater, komotno mogla celu Zemljinu kuglu osvetliti, a i ta kugla, kurac kugla, ploča ravna, brate mili, znam čoveka koji zna čoveka čija se strina umalo sa ivice nije survala, nova joj zubna proteza u ambis odletela, propade hiljadu evra kô nesrećna malina ariljska. To se, najzad, razume i u zaumne puteve izmišljenih virusa poslatih u čovekov mozak s ciljem da čoveka satru od ludila, a da planetom sve suv Mađar, i Šiptar, i mason zavlada.

maska foto

Onu svinju s početka priče, onu zaklanu pa zapišanu, smo roditelji, sestra i ja, verujem, davnih dana kroz čudesne lavirinte svetsko-kanalizacijskog krvotoka niz Moravu pa niz Dunav Bugarima poslali, nek se oni s njom jebavaju kako znaju i umeju, ili nek je dalje šalju gde god im je volja. Kako god, verujem da od toga ni nama, a ni Bugarima, nije nikakva fatalna šteta pričinjena, osim što se ja, kad se rečene svinje setim, malo zgadim i podrignem.

Ipak, virus je, ako se može verovati onom promilu čeljadi što je išla u neke kurčeve škole umesto da je napumpala snajku sa sedamnaest godina i srećno provela život otkopčana od mozga, elem, taj virus je, velim, kako izgleda, kudikamo zajebaniji od parčeta zapišanog mesa. Neće ga zalečiti ni molitva, ni nenošenje maske, ni neverovanje u elementarnu biologiju od strane onih koji su dvojke iz narečenog predmeta u osnovnoj školi dobijali na sir, kajmak i prase za nastavnika, jer boli tatu kurac, šta će detetu ta govna u životu, dosta mu da zna da broji i da ume pristupnicu popuniti. No, sad su i ta negdanja pritupava deca u tate stasala, a bome i u mame, to koristi kompjutere, to koristi fejsbuke, to koristi tvitere, to koristi instagrame. To ima časti i bestida da soli pamet i terapije propisuje. Između ostalih i onu koja veli da u slučaju sveopšte pandemije smrtonosnog virusa nikako ne treba masku nositi, jer maska sprečava protok ozona, a kad ozon ne stigne do srca onda se u srcu napravi plik, pa se voda iz plika spusti u bubreg, iz bubrega u pupak, te se odatle niz jednu malu venu što se bez ozona preobrazi u pantljičaru spusti skroz do malog prsta na nozi i tu izraste u kurje oko, a kurje oko, otkako je umrla ona baba iz planine, više niko živi ne zna da zaleči. Probaš da im kažeš lepo, probaš da im kažeš uvijeno, probaš da im kažeš između redova, nemoj, majstore, deder stavi masku, zarazićeš čeljad oko sebe, deder nemoj pozivati na nenošenje iste, zajeban je virus, umire i staro i mlado, ne može se rakija ljudski u kafani popiti bez straha da je konobar u čašu opet turao prste muvu da izvadi, a nije to više ona zdrava muva što samo na govna sleće, niti je konobar samo onaj što voli bezazleno nos da čačka, virus ti je mali, nevidljiv, podmukao, to te očas posla satre, onako kô što ti, tako patuljast i nevidljiv, satreš vodu celom selu kad mrtvo prase u bunar baciš. Što veli pesnik jedan bolestan, slona možeš pomaziti, al’ vašku nikako. Nemoj, kažem mu, kašljati i balaviti okolo, nemoj disati ljudima za vrat po redovima ispred pošte, po bircuzima, po javnim klozetima. ’Ajde, velim mu, ’ajde, ži’mi ti, da nam ne bude ovo poslednja bolest u životu. Deder da preteknemo, makar do sledeće bolesti, a biće ih još grđih, bože zdravlja. Jok, ne vredi. Drži se on granica svoje iščašene pameti, kô i svaka druga sirotinja što stisne svoju bedu, pa je ne dâ ni za živu glavu, makar svi svetovi prošli i budući krepali. Onda mi, grešnom, ako već reč ljudska ne vredi, dođe da mu, makar u uši, kad već mozga nema, podviknem: „Navuci tu masku preko nosa, stoko zatucana! Ako ti se crkava, crkni sam! I dalje prste od tastature, čitankom ću ti ih isprebijati!“

Onda me on, kao, pogleda, malo uplašeno, malo zbunjeno, jerbo mu se još nije desilo da ne bude u pravu, pa onako zarumenjen od mentalnog napora progrokće:

„A hoće li to, taj virus, otići Bugarima ako stavim masku?“

„Neće“, kažem mu ja. „I Bugari su nam zbog tebe granicu zatvorili. A i za to ćeš platiti, kad-tad!“

Podržite moj rad, otvorite link ispod.
Podrška za rad bloga

JEDNOKRATNE UPLATE, odnosno uplate po objavljenoj priči, u iznosu po sopstvenom nahođenju, možete obaviti na neki od sledećih načina:

 

Dinarski račun (Srbija)

325-9300701231240-71

Vojvođanska banka A. D.

Duško Domanović

Novi Sad

 

EUR

Vojvođanska banka A. D.

SWIFT code: OTPVRS22

/RS35325934170111159692

Duško Domanović

Novi Sad

Serbia

 

USD

Vojvođanska banka A. D.

SWIFT code: OTPVRS22

/RS35325934270114997298

Duško Domanović

Novi Sad

Serbia

 

HVALA!

duskodomanovic@gmail.com

Posted in Uncategorized | Leave a comment

Kako smo stigli dovde?

Kako smo stigli dovde? Kako smo primorani na to da budemo zamorčići u rukama jednog totalitariste i njegovih uplašenih piona i poltrona? Jesmo li uistinu primorani, ili smo, možda, na to pristali? Gde su koreni bolesti koja nam razjeda džigericu i mozak? A ta bolest, da se razumemo, nikako nije ova koju nam je aktuelni virus doneo. Niti datira od ovog nesrećnog marta, kako to diktator i njegovi poslušnici od struke vole da kažu, kad ne prave „lapsuse“.

Napolju je ponedeljak, 13. april, nešto iza pet po podne, policijski čas. Proleće. Nebo, čini se, nikad plavlje i veće bilo nije. Napolju, kažem. Unutra je mrak, unutra je tišina. Katkad kakvo dete vrisne, kadgod nekome ispadne šerpa na pločice, pa odjekne kô bomba, među zidovima gluvim. Tu i tamo neko pesnicom nabode ženu, kurvu osvedočenu, jakako, možda baš onu što je šerpu ispustila. Kašlje se uglavnom krišom, da se ne zaradi žuta traka oko mišice, da nas komšija ne prijavi, da nas iz mraka ne odvedu u još crnju mrklinu, u kakvom sajmu, u kakvom logoru. Elem, kako smo stigli dovde?

Sistem u kom se decenijama unazad degradira svaki oblik zdravog obrazovanja i mišljenja, u kom su znanje i lepo vaspitanje sramota, u kom se društveni ugled stiče sposobnošću da se sebi namakne dinar ili dva, da se pregazi kum, da se rođenoj majci zarad jednokratne koristi podmetne noga, sistem u kom je jedino legitimno sredstvo napredovanja pripadnost političnoj partiji, elem, takav sistem je poslednje mesto u vasioni na kom bi se rečeno pitanje moglo s pravom postaviti. Da bi postojala država, umesto tamnice u kojoj živimo, za početak bi valjalo imati građane, pojedince, ljude, slobodne ljude, a ne korumpirane poslušnike koji su sopstvene pretke i potomke prodali za džak brašna, za posao, za sramotnu mrvu izvesnosti i uhlebljenosti.

Otvoreni fašizam je odavno aminovan kao patriotizam. Kupljene diplome su blanko recept za državni posao. Bahatost i sila su mera ličnog uspeha. Broj obezbeđenih sigurnih glasova je jedini garant da se neće ostati bez kore hleba. Naglas izgovorena reč kritike je smrtna presuda za onog ko ju je izgovorio. Takozvani vernici neskriveno mrze i anatemišu one koji se ne krste kad prolaze pored crkve. Popovi otimaju, pljačkaju, zavađaju. „Ateisti“ sisaju sa svake sise za koju postoji online formular. Umetnici i njihova kvazibraća ćute kô najsmrdljiviji beskičmenjaci, svodeći svoj proklamovano-disidentski angažman na kafansko-šaputljiva trabunjanja i na primanja i udeljivanja nagrada. Školarci i studenti u gradskim autobusima raskrečenih nogu balave sa slušalicama u ušima, dok kraj njih stenju trudnice i babe i dede na štakama. „Nacionalisti“ ne znaju da sastave pasus o istoriji svoje zemlje, „evropejci“ orgazmično gutaju svako slovo iz pera bilo kog uhlebljeno-mrziteljskog nevladinog bumbara protiv svega što na ćirilicu zamiriše. Seljaci kipuju mrtve krave i zaražene svinje u reke bez kojih im ni korov na njivi ne bi nikao, a kamoli hleb. Šibicari dobijaju dozvole da planinske potoke trpaju u cevi. Žandarmi biju kad im se kaže, makar im pendreka i rođeni otac dopao, vojnici salutiraju ratnim huškačima, osvedočenim huljama i moralnim degenericima. Novinari, uz jedva vidljive izuzetke, se utrkuju ko će bolje i prilježnije oralno zadovoljiti poslodavca, s koje god naizgled strane taj poslodavac bio. A poslodavac je, kanda, svima isti: kapital, kapital, kapital…

I nakon svega, a tek mrvu nevidljivu nabrojah, evo nas kako se čudimo zašto smo na korak od toga da nam životovlasnik zabrani otvaranje prozora i da nam u kuće i stanove sprovede gas. Ne za grejanje, dakako. Čudimo se što istom tom životovlasniku niko zdrav ne veruje, čak ni kada patetično obznani da mu je sin bolestan. Kako verovati onome koji je celog sebe na laži sagradio? Kako da mu veruju oni koji godinama unazad u strahu od njega dišu, bez mrve ubeđenja, bez mrve svesti o tome šta je dobro a šta zlo, vođeni isključivo svojim samoživim guzicama, a sve pod podmuklim izgovorom brige za sopstvenu decu? Boli njih patka za decu. Kao što i pomenutog kabadahiju boli patka za njih same. Jer njemu je, kao i bolesti, jedini posao da se „širi“. I on taj svoj posao savršeno obavlja. Već je na korak od ostvarenja svojih dečačkih snova, već je na pedalj od svojih prenatalnih maštarija. Već je na nokat da se, najzad, i on jednom iskreno nasmeje, ako to ikako ume. Jer ništa bolesti ne pričinjava takvu radost kao činjenica da je sve oko sebe uspela da zarazi i bolesnim da učini.

Diogen je nekoć, sa svećom u rukama, usred bela dana, tražio čoveka, tako vele. Danas bi, bojim se, istom tom svećom očajnički tražio dan. Ukoliko bi uopšte plamen uspeo da zapali.

majmun u kavezu

foto: 149366112.v2.pressablecdn.com

Za kraj, jedna digresija, ili samo naizgled digresija, jerbo digresijama, dakako, nije mesto na kraju. Danas je, nakon punih dvadeset dana, iz tamnice puštena dvadesetčetvorogodišnja devojka, Jovana Popović iz Kikinde. Utamničena je zbog toga što se nije samoizolovala, iako joj samoizolacija ni od koga nije bila naložena. Naravno, pomenuta samoizolacija je tek izgovor za činjenicu da je ista ta devojka onomad, iskreno-detinjasto, verovatno donekle izmanipulisano, naglas bagri rekla da je bagra, u ime gomile onih koji to bagri ne smeju da kažu. Onaj koji ju je utamničio, bez obzira na to što je danima, tako se bar osnovano sumnja, bio u kontaktu sa zaraženim čovekom (bar jednim, pod uslovom da taj jedan nije izmišljen), za sve to vreme slobodno šeta, preti, galami, udeljuje milostinju kupljenu od sirotinjskog danka i vreba koga će sledećeg utamničiti. „Struku“ je častio činovima i inim benefitima, pod uslovom da struka garantuje da se ON, zaštićen aurom nedodirljivog, ne može razboleti. Postoji jedna epizoda u „Braći Karamazovima“, kada crkveni oci veruju da se sveti starac Zosima neće mrtav usmrdeti. No, posle nekoliko dana, na njihovu žalost, i te kako je počeo da smrdi. A u pomenutom romanu su, valja napomenuti, crkveni oci uistinu verovali u starčevu svetost, kao što je i starac Zosima uistinu bio mrtav.

Najzad, da se vratimo na ono pitanje s početka: kako smo stigli dovde? Te da završimo jednim drugim pitanjem, koje, čini se, iz onog prvog proishodi: ko, uopšte, za to mari? Nek smo mi zaposleni i uhlebljeni, nismo ovde da se išta pitamo. Ima ko da se pita, za sve nas. I za sve nas, jakako, na pitanja da odgovara. U skladu sa odlukom o tome da se čak i novinarske konferencije realizuju bez novinara. Bez novinara, koje je, tek da i to napomenemo, uglavnom ista ona patka tokom proteklih dvadeset dana bolela za dvadesetčetvorogodišnju Jovanu iz Kikinde. Jerbo je cenzurisan i sankcionisan novinarski pasus, čak i za „nezavisne“ novinare i njihove građanski-osvešćene klijente, daleko življi i vredniji od živog stvora na kom se, u aktuelnom trenutku, baš i ne može profitirati.

Posted in Uncategorized | Leave a comment

Rukopis nađen u klozetu

Možda je vreme… Ili da ipak sačekam još malo? Ljudi na ovakve stvari čekaju i po pedeset godina, a ja ne mogu da ispoštujem ni svojih samozadatih “između pet i deset minuta”. Sačekaću. Čemu uopšte služe ovi prozori kroz koje se vidi samo susedni zid, pa i to samo u slučaju da je zid osvetljen. Valjda za ventilaciju, ali i dalje mi nije jasno zašto se zovu “prozori”, a ne ventilacioni otvori, ili nešto slično. Uostalom, šta će im i ventilacija kad na ovakvim mestima niko ne kenja. Čak ni ne pišaju. Uglavnom samo mokre, ili, eventualno, piške. Takvi su. Ipak smrdi. Klozet mora da smrdi. Dovoljno je samo da se nešto zove “klozet”, pa da već smrdi. Koliko je prošlo? Nije valjda tek dva i po minuta? Neverovatno. Hoće li izgledati sumnjivo ako budem pažljivo otvarao vrata, kao da ispred nekoga očekujem? Obično me je baš briga da li ću nekoga njima odalamiti. Ma šta tu ima sumjnivo, opet umišljam. “Jao, izvini, nisam te očekivao… U stvari, lažem, znao sam da si tu. Znaš, ima jedna Kortasarova priča u kojoj se on, kao, vozi metroom i tamo nalazi neke svoje žene. Ukoliko se njegova unapred zamišljena izlazna stanica poklopi sa njihovom, to je, kao, dobar znak. Vidiš, ovo bi trebalo da bude kao neki dobar znak….” Ma, daj, ovo ne bi upalilo ni kod petnaestogodišnjakinje. Ja, kao, čitam i ti fazoni. Pa sam još, kao, pametan, interesantan, svašta tripujem, znaš, kao, život je igra, i kurac, i palac… Ne valja. I zašto to idiotsko vreme tako sporo prolazi? Možda da zatvorim oči? Ovaj kotlić lije kô pomahnitao, kako se to zaustavlja? Čitao sam u nekim novinama, kao nekog “stručnjaka za vodu” ili kako se već zove, kaže da se preko noći iz slavine koja kaplje potroši na desetine litara litara vode, pa još ako je i vodokotlić neispravan, čitavo jezero ode u vraga. On se tu kao brine, sta ćemo bez vode, prirodne rezerve se iscrpljuju, mislimo na buduće generacije, ne kupajmo se bez preke potrebe i slično. I sad sam, kao, ja kriv što je nekom tamo neispravna slavina ili vodokotlić. Treba još i da smrdim da bih sačuvao planetu. Da su njemu bušne cipele, bolela bi ga kita za čuvanje vode. Onda bi, garant, smišljao neki razlog zbog kog bi trebalo sve vode isušiti. Takvi su ti ti držači govora. Svako se čese tamo gde ga svrbi. Tri minuta, jebem ti tri minuta, kô tri godine. A možda je riba neki totalni smor, možda uopšte neće videti ništa zanimljivo u tome što će neki pajvan da je tresne vratima, pa onda kao krene u neku dosadnu priču, kao sudbina, mudo, putevi ljudski, putevi gospodnji, znaš, već duže vreme, svet je jedno usamljeno mesto za život, pa tamo, pa onamo, pa svi se nešto kao traže, pa kao dečački zbunjen, pa neke kao stihove zna, usput i sâm nešto piše… Sećam se kad sam na tu foru probao s nekom glupačom, a ona sve vreme nije zaklapala o tome kako voli motore, na kraju sam je pitao da li voli motokultivatore, ona se uvredila i otišla. A možda uopšte nije takva. Možda je baš neka super riba. “Ups, izvini, slučajno.” “Nemaš frke, sve je u redu. Ipak, mislim da nije slučajno. Znaš, mislim da se ništa ne dešava slučajno. Pogotovo ovakve stvari. Znaš, kad se ljudi sretnu, to ti je kao završetak nekog velikog nebeskog posla. Onda ostaje sve na njima. Ko zna, možda si ti baš želeo da naletiš na mene. A možda sam i ja želela. Vidi, sad radim, pa ako hoćeš možeš me sačekati posle fajronta…” Ma jeste, sigurno. Baš se to tako dešava. Ajde nekako i da naletim na nju, ali da ona sve umesto mene odradi, to će već malo teže ići… Ili, kao, zveknem je vratima, onako iz sve snage, da sve izgleda što prirodnije. Ona se zatetura, padne i koliko je teška raspali glavom o ivicu stola, dobro, ne mora da raspali glavom, to bi bilo bezveze, ali, recimo, ispusti tacnu sa gomilom čaša, flaša, punih pepeljara, razleti se staklo po kafani, oko nje se odmah stvori pet-šest balvana, kao da joj pomognu, ona psuje kô poludela, baš se nadrndala, ko je taj idiot, u pizdu materinu?! “E, izvini, nisam imao pojma da ima nekog pred vratima, ja sam.” Ona i dalje psuje dok pridiže glavu da me vidi, i onda, kô u nekom francuskom filmu, ili još bolje, kô u nekom holivudskom filmu o Francuskoj i Francuzima, kao da se vreme u sekundi zaustavi, pogledi nam se sretnu, ona zaboravi da je polupala staklo, ja zaboravim da nemam pare za kiriju, da me ona glupača što voli motore ispalila kô magarca, da mi niko nikada još nije objavio ništa ozbiljnije od izveštaja sa pres konferencije, svi oni balvani se pred ovim božansko-čudesnim prizorom najpre zapanje, zatim ustuknu pošto su shvatili da su suvišni, a ona me i dalje gleda, i ja gledam nju, i to ne traje dugo, ali ja za to vreme već u svojoj glavi stavljam na papir najnovije svoje stihove, čudesne, rekao bi čovek uopšte ne liče na mene, na ovakvu brljotinu, na ovakvog jebivetra, a stihovi samo pljušte, i već čujem dobovanje kiše po olucima, i već mogu da opipam svoju prvu zbirku poezije, već mogu da čujem njen glas kako mi u neko oblačno jutro priča o tome kako se i sama bila usrala od straha i treme i kako se sve u njoj zbunilo i izgubilo te večeri, ove večeri. “Ti? A ko si ti?” Onda joj ja ispričam onu priču o Henriju Kinaskom, mada već nekoliko puta nije upalila, ali bože moj, ovo sada je drugačije, kao, Henri pije u nekoj kafani i prilazi mu riba, kao neki poznati izdavač, i pita ga Ko si ti?, a on onako mrtav ladan kaže Ah to večno pitanje. Tu se ona, ova moja, maltene rasplače od miline, celog života je ovakvog baš tražila, kako ima divne oči, kako je divan i duhovit, ma kurac divan, evo ga zabio se ovde kô neka baba sera, nema muda ni vrata da otvori, sisa jedna, da sam bar pijan, sve bi bilo mnogo lakše, i šta mi je kog vraga trebalo da baš sad prestanem da pijem, kô da bi me još jedan dan ubio, mada bih, da sam pijan, verovatno napravio neku glupost u samom startu, znam, garant bi’ rekô kako sam ja veliki pesnik, veliki umetnik, koga vreme ne razume, a ni prostor, ja sam veliko finale svetskog procesa, i kurac, i palac, bolje je što sam trezan, ali šta ću sad sa tim?

klozet

foto: mapio.net

Ništa, da odmorim još malo ovde u klozetu, dok ne osetim da je trenutak, evo, već četiri minuta, uostalom, napolju se ionako smaram, nije ovde baš tako loše, samo što smrdi, majku mu, onako muški, ne znam otkud to u ovakvom fenseraju, čuo sam od nekog tipa da Venecija poslednjih godina zaudara kô babino govno, Amsterdam isto tako, mada on sâm, mislim taj lik, nikad nije bio ni u Veneciji ni u Amsterdamu, ali pričali mu neki dripci što su tamo išli na neke kao seminare o zdravoj hrani, pazi, molim te, seminar o zdravoj hrani u nekoj velikoj septičkoj jami, pa da, to je u stvari i logično, mada ja baš i ne verujem tom liku, radije bih ja sâm to da omirišem, i Veneciju i Amsterdam, pa ako smrdi, bože moj, uvek ostaje Pariz, a nije to mala stvar, mada, kaže mi isti taj tip, koji ni u Parizu nije bio, da tamo sve vrvi od crnaca, kaže ne možeš od njih da prdneš, ali šta sad, ja i nisam baš u nekom fazonu da idem u Pariz da tamo prdim, kako god, samo da izađem iz ovog ve-cea, koliko je prošlo?, bog te vidô, prođe pet minuta, mada bih mogao još malo ostati, kako smo rekli, između pet i deset, između pet i deset, ne zaboravi, sa ovakvim stvarima ne treba žuriti, nikako. A šta ako ima tipa, šta ako je sa njim u vezi već dve godine, i on kao poznaje njene i baš im se sviđa, a i njoj se sviđa, čak su jedno vreme i živeli zajedno, pa se razdvojili zbog love, a opet planiraju, već su, kao, i kola kupili, zajednička, dobro, šta sad, rasturiću ja to, znam ja te veze, to je više onako za zajebanciju, ja sam ipak nešto najlepše što se devojci može dogoditi, mada tako nije mislila ona svilena, a ni ona sa fakulteta, ej, kolko sam se oko nje iskidô, ali dobro, ova je garant drugačija, mora biti drugačija, a šta ako je lezbejka, nije valjda lezbejka, to bi me baš ubilo, a šta ako, ne daj bože, studira psihologiju, samo ne psihologiju, a šta ako ima ugrađen bajpas i ne sme da podigne više od deset kila, bože moj, ne treba mi žena da mi rinta, mada, šta ako krenemo na kampovanje, a ona se premori i odapne usput, sećam se jednog profesora istorije iz neke srednje škole, koji je svakog dana trčao, pa jednom krenuo da trči četrdeset pet kilometara, skroz do susednog grada, i kera je imao, nekog setera slabašnog, i ker, kô i uvek dotad, krene s njim da trči i negde na pola puta crkne, mada nisam baš toliko lud, eto nećemo ići na kampovanja ako ima bajpas, ili bar nećemo po nekim nezgodnim terenima, a šta ako je štedljiva, pa svakog dana broji koliko je prikupila, a šta ako se nervira kad izgubi šminku, a šta ako ne ume da pliva, kako ću sa njom na letovanje, da se smorim sâm na pučini, kako je dobro otplivati na pučinu, valjda zna da pliva, a šta ako je šizofrenična, a šta ako me tek tako ‘ladno odjebe, majmune jedan, lakše malo s tim vratima, ko će sad ovo da plati, e, jebi ga, ne mogu da platim, e, onda ću ja da zovem Radivoja, a Radivoje baš ko pravi Radivoje, to u svakom slučaju ne bi bilo dobro, uostalom, šta ja više tripujem, evo već šest i po minuta je prošlo, mislim da je vreme da se polako pripremam, nije što je prošlo šest i po minuta, nego stvarno mi se čini da će uskoro biti pravi trenutak. I zašto sam uopšte povukao vodu kad nisam ništa radio, ne znam, u stvari znam, eto, reći će šupci, pogle’ majmuna, ni vodu ne zna da pusti, dečko, jesi ti nov ovde, i ti njihovi polu-fazoni, ma zabole me za njih, dobro, zašto li perem ruke, znam i to, jeste, da ne kažu šupci vidi majmuna nije ni ruke oprô, sad će s nekim da se rukuje, govedo, mama ti govedo, volino tupava, kakvi li su to koraci, mora da je ona, ne može niko drugi biti, garant je ona, mislim da je konačno trenutak, boga mu, sav ću se ovde usmrdeti, nije zbog toga, ali stvarno mislim da je sad trenutak, tri, dva, jedan, e, jebem ti bravu, ovak’a fenserica a moraš ko tele da se navališ na vrata da bi ih otvorio, još mi samo fali da prođe, aha, evo ga…

šolja

foto: farm1.staticflickr.com

“Brate, jesi se izdepilirô?! Upišaću se živ!”, dočeka me nekakav ćelavi pred vratima.
Jebiga, promašio sam, pa šta, dobro je bar da se ovaj ćelavi nije upišao, inače bi me odrô od batina, eno je kod šanka, mater joj pokvarenu, znao sam da treba još malo da sačekam, ali šta je tu je, dešava se i iskusnijima, eno je, ode s tacnom, sada će proći, znao sam, eto, trideset sekundi sam požurio, mada, ipak, mislim da je ona trideset sekundi zakasnila, mislim, ona bi bila na mnogo većem dobitku, ne mogu da verujem, sad će ćelavi da joj se izvinjava, sad će on tačku da stavi, a ja celu priču napisao, pa ovo je stvarno prevršilo svaku meru, a možda da, kao, zaboravim nešto, novčanik, recimo, ionako je prazan, ali negde pod saksiju da ga ćušnem, da ga niko ne vidi, pa onda pred fajront da se, kao, vratim, e, izvini, da mi nije, možda, ovde negde ispao novčanik? Ili tako nekako…

Podržite moj rad, otvorite link ispod.
Podrška za rad bloga

JEDNOKRATNE UPLATE, odnosno uplate po objavljenoj priči, u iznosu po sopstvenom nahođenju, možete obaviti na neki od sledećih načina:

Dinarski račun (Srbija)

325-9300701231240-71

Vojvođanska banka A. D.

Duško Domanović

Novi Sad

 

EUR

Vojvođanska banka A. D.

SWIFT code: OTPVRS22

/RS35325934170111159692

Duško Domanović

Novi Sad

Serbia

 

USD

Vojvođanska banka A. D.

SWIFT code: OTPVRS22

/RS35325934270114997298

Duško Domanović

Novi Sad

Serbia

 

HVALA!

duskodomanovic@gmail.com

 

Posted in Prazan papir, Uncategorized | 3 Comments

Dan kada je rođen Jedan Čovek

Pošto je oprao blistavobele zube i počešljao gustu, crnu kosu, Jedan Čovek pogleda krupnim i ozbiljnim očima u ogledalo, pa, ponosan na svoju lepotu, iziđe da prošeta i da uživa u sunčanom nedeljnom popodnevu. No, tek što je iskoračio na ulicu, sudari se s jednim ćelavim bilmezom, koji ga toliko izudara da mu polomi tri prednja zuba, izbije levo oko i na sve to mu još i kosu počupa.

Budući da to ne beše prvi put da ga neko tek tako, ni krivog ni dužnog isprebija, Čovek odluči da napokon stane u svoju odbrau i da svetu stavi do znanja da ga ne može svako tući i maltretirati kad god mu to na pamet padne. Došavši malo sebi, Čovek spazi jednu metalnu štanglu što je ležala na trotoaru, hitro je dograbi i odlučno krenu prema ćelavom siledžiji. No, na Čovekovo iznenađenje, ćelavi utom ustuknu jedan korak i preneraženo zavapi:

„Šta to radite, čoveče?!“

„Kako šta radim?“, zbuni se Čovek. „Pa, branim se!“

„Bogami, ne bih ja rekao da se branite, već da napadate!“

„A, ne! Dozvolite, istina je da vas napadam, da to tako uslovno nazovemo, ali samo zato što ste malopre napali vi mene! Dakle, u ovom slučaju, napadajući vas, ja branim sebe!“

„Oprostite, ali ja vas zaista nisam napao i čak verujem da vas nikada u životu nisam ni video! Istina je da sam malopre izdevetao nekakvog besposličara, ne sećam se tačno zbog čega, biće da me je nešto iznervirao. Ali taj je imao sve zube, oba oka i gustu, crnu kosu! A pogledajte sebe, molim vas! Pogledajte samo na šta ličite, pa ćete i sami videti da vi uopšte ne odgovarate tom opisu!“, reče ćelavi, već iznerviran, poturajući Čoveku džepno ogledalo pod nos.

„Gle, stvarno!“, pomireno konstatova Čovek. „Potpuno ste u pravu, ovo nikako ne mogu biti ja! Izvinite, molim vas, ne znam šta me je spopalo!“

Ćelavi donekle prezrivo odmahnu glavom, coknu nekoliko puta, ali ipak nekako prihvati izvinjenje i odmače niz ulicu.

RIP

foto: Ya-Webdesign

Čoveku već nije bilo do šetnje, a pogotovo ne do uživanja u prolećnom danu, te se, tromim koracima, uputi natrag kući. Kod kuće, potresen malopređašnjim događajem, nije mogao ništa da radi, te odluči da ceo dan prespava. To je i učinio, probudivši se tek u sedam ujutro, i osetivši se prilično čio i bodar za početak novog radnog dana. Ipak, čim je sa četkicom za zube stao pred ogledalo, on se seti jučerašnje dogodovštine i pomisli kako nema nikakvog smisla da jedan nov čovek, kakav je sada, odlazi na posao onog pređašnjeg, kradući nesrećniku zaradu i pravo na život. Zadovoljan ovim zaključkom, on vrati četkicu u staklenu čašu, budući da je krajnje neumesno prati tuđe zube, uz to još i polomljene, te reši da na stari posao više ne odlazi. Razmišljajući neodređeno o sebi, iako nije bio siguran na koga zapravo misli kada misli „o sebi“, Čovek otvori frižider, izvadi oveći komad mortadele, napravi sendvič u pola vekne hleba, nasu čašu jogurta i sede da doručkuje. Nakon prvog zalogaja, sendvič mu se učini bljutav i kiseo, a jogurt nekako neprijatno sladunjav, sluzav i ljigav. „Izgleda da više ne volim mortadelu i jogurt“, zaključi Čovek, rešen da pokuša sa sardinom. Ali, pre no što je i otvorio konzervu, kroz glavu mu prolete misao da on zapravo nema nikakvu obavezu da hrani ovog sasvim novog i sasvim nepoznatog čoveka, te da je, u krajnjoj liniji, čak neumesno i bezobrazno hraniti ga onim što je, koliko do juče, mukotrpno zarađivao onaj drugi. Tako Čovek odluči da prestane da jede, i udobno se uvali u sofu. Namah ga uplaši pomisao da će umreti od gladi, zbog čega nekoliko puta duboko i zabrinuto uzdahnu, ali se s razmišljanja o gladi prebaci na razmišljanje o vazduhu, shvativši da nema smisla ni disati, pošto taj koji diše svakako nije on. Istog trena Čovek potpuno zaustavi disanje, porazmisli još malo o celoj ovoj čudnoj situaciji, ne nađe u njoj ništa što bi mogao da razume, te, nakon dva-tri minuta bez vazduha, umre.

Posle nekoliko dana, jedan grobar, zapravo jedini svedok Čovekove sahrane, a koji je tvrdio da se Čoveka sećao od ranije, pričao je u kafani kako se ovaj beše toliko promenio da jednostavno nije mogao da se prepozna.

“Pa jesam li na kraju umro ja, ili taj drugi?”, upita ga Čovek radoznalo.

“Ne zna se”, odgovori mu grobar.

***

Podržite moj rad, otvorite link ispod.
Podrška za rad bloga

JEDNOKRATNE UPLATE, odnosno uplate po objavljenoj priči, u iznosu po sopstvenom nahođenju, možete obaviti na neki od sledećih načina:

Dinarski račun (Srbija)

325-9300701231240-71

Vojvođanska banka A. D.

Duško Domanović

Novi Sad

 

EUR

Vojvođanska banka A. D.

SWIFT code: OTPVRS22

/RS35325934170111159692

Duško Domanović

Novi Sad

Serbia

 

USD

Vojvođanska banka A. D.

SWIFT code: OTPVRS22

/RS35325934270114997298

Duško Domanović

Novi Sad

Serbia

 

HVALA!

duskodomanovic@gmail.com

Posted in Uncategorized | Leave a comment