Category Archives: Prazan papir

Možda je vreme… Ili da ipak sačekam još malo? Ljudi na ovakve stvari čekaju i po pedeset godina, a ja ne mogu da ispoštujem ni svojih samozadatih “između pet i deset minuta”. Sačekaću. Čemu uopšte služe ovi prozori kroz koje … Continue reading →

Tog jutra, kao i svakog prethodnog u poslednjih pet, deset, ili možda petnaest godina, nije se sećao, a nije mu bilo ni važno, Strahinja Nenadić se probudio tačno u sedam i petnaest, počešao međunožje, protegao se zadovoljno, hitro ustao, razmrdao … Continue reading →

Dedina kuća, ako ne računam onu staru, u kojoj je živeo do pre dvadeset pet godina, smeštena je podno seoskog Doma kulture, sto metara ka Moravi, pa onda još stotinjak koraka desno, uzvodno. Kuća kô kuća, nema se šta o … Continue reading →

1. Između Mostara i Čapljine, negde na pola puta, uljuljkano je selo Domanovići, selo iz kog su, kažu neproverene glasine, pre vek i kusur moji preci u svet krenuli, ne bi li me u Moravi zasadili. Jesu li i koliko … Continue reading →

„Cigla“, rekao je majstor, zagledan u vaser-vagu, omamljenije no što se gleda u voljenog pokojnika u sanduku, ili u usporen snimak penala Darka Pančeva. Klečao je na betonu, dok mu je iz pantalona virila komadina dlakavog dupeta. Bio sam tek … Continue reading →

Jesen mi se u očima naborala Ko kakva senilna starica odbegla od kuće Ali mi još uvek iz prstiju šapuće Jedno kasno leto I pesme mi Kišovite O suncima pevaju   Istina je: Ja sam menjao vasione Za kap muzike … Continue reading →

Bilo je 09:39, kada sam otvorio oči i pogledom nekako uspeo da nanišanim sat na telefonu, iako je kroz prozor više ličilo na sumrak nego na jutro, makar i ovo moje, okasnelo. Musav i pokisao, dan se jedva teturao kroz … Continue reading →

Ukoliko je nož polegnut na ravnu površinu, tako da mu je sečivo okrenuto na gore, onda je sasvim sigurno da će se u doglednom vremenu, u domu onoga ko je nož tako ostavio, dogoditi makar ozbiljna svađa, ako ne i … Continue reading →

Dok sam, negde ’99, na prvoj ili drugoj godini studija, živeo u Petrovaradinu, na okretnici „trojke“ i „devetke“, kod druga Mileta, kom sam, mnogo godina kasnije, njegovom greškom a na moje zadovoljstvo, postao venčani kum, elem, velim, tada sam gotovo … Continue reading →

Jesen mi se u očima naborala Ko kakva senilna starica odbegla od kuće Ali mi još uvek iz prstiju šapuće Jedno kasno leto I pesme mi Kišovite O suncima pevaju Istina je: Ja sam menjao vasione Za kap muzike iz … Continue reading →