Državni udar? Daj, ne zajebavaj…

“Kiše je željno sveto Ilinje,

a Knešpolje osvete presvete!”

Skender Kulenović

 

Znaš, gazda, malo mi je muka, ču „malo“, muka mi je do povraćanja džigerice svih predaka života koji mi u genima spavaju, muka mi je, velim, od tog patetičnog plačipičkovanja koje svakodnevno demonstriraš gde god stigneš, od tugaljivih konstatacija kako te niko ne voli, od fabrikovanja afera iz kojih redovno izlaziš kao nacionalni, internacionalni, interplanetarni, intergalaktički heroj. Muka mi je od licemernih krilatica o pravdi, istini, slobodi. Muka mi je od tvoje „gadljivosti“ na kriminal u prćiji čiji „najzaslužniji sinovi i kćeri“ od kriminala žive. Muka mi je od malih ljudi kojima NIJE muka od tvojih svakidašnjih jadikovki, od njihovog saosećanja sa fingiranim državnim udarima, sa svevaseljenskim zaverama protiv tvojih diktatorskih ambicija povijenih u sirotinjske pelene. Muka mi je od njihovog slepila na koje su se okati i zatucani samoosudili i od tvog svevidećeg oka koje odbija da vidi horde unesrećenih bogalja koji ti zemljom marširaju, željni „zraka, i mleka, i malo bele, jutarnje rose“. Njima niko ne preti državnim udarom. Prete im konfiskovanjem stanova, kuća i dečjih krevetića zbog dve crvene računa za struju. Prete im otkazima, prete im izgladnjivanjem, prete im robijom zbog prelaska ulice mimo pešačkog prelaza jer će im za jedan minut kašnjenja neki smrdljivi robovlasnik iz džepa otkinuti đačku torbu. Prete im tvojom slikom koja se bahato šepuri na svakoj naslovnoj strani, u svakom udarnom terminu, za svakim kafanskim stolom.

Foto

(foto: teleprompter)

I nemoj mi više, molim te, tim glasom golootočkog nadzornika, govoriti o odgovornosti, o teretu, o izdajnicima, o žrtvama, o jebenoj dobrobiti za MOJU JEBENU ZEMLjU. Jer, ovo nije moja zemlja. Ovo nije zemlja u kojoj sam rođen. Ovo nije zemlja u kojoj su me roditelji zasadili da u nebo izrastem. Ovo nije zemlja u kojoj želim da živim. Ovo nije zemlja u kojoj želim da umrem. U mojoj zemlji raste drveće. U mojoj zemlji teku bistre reke. U mojoj zemlji se čast brani ili gubi na partiji klikera. U mojoj zemlji pevaju deca koja raširenih ruku čekaju roditelje koji im s posla dolaze sa lubenicama, sladoledima, bajkama i punim kesama nade. U mojoj zemlji fudbaleri znaju reči himne i grme ih sa ponosom. U mojoj zemlji popovi ne voze limuzine u kojima siluju dečake i za to bivaju nagrađeni neplaćanjem poreza. U mojoj zemlji starice ne isplakuju svoje čemerne godine, napuštene i same, u trošnim kućama u koje više niko ne dolazi. U mojoj zemlji se nepismeni opismenjavaju po večernjim školama, a ne po privatnim univerzitetima. U mojoj zemlji predsednik se ne oseća „srpskije“ kad god iskoristi priliku da ispadne budala. U MOJOJ ZEMLJI ROBIJAŠI I DROLjE NE VREDE VIŠE OD MENE, GAZDA! U mojoj zemlji se ne smatra revolucionarom svaki nabildovani pitekantrop čija pamet i vokabular dobacuju tek do jednog prostorečeničnog „Vučiću, pederu“. U mojoj zemlji pesnici pevaju krvlju iz beonjača, a ne slinama iz noseva zabodenih u politikantske guzice. U mojoj zemlji znojavi direktori javnih preduzeća ne proždiru za jedan obrok godišnje zalihe narodnih kuhinja. U mojoj zemlji cvetaju detinjstva, umesto napuštenih fabrika i maketa buržujskih gradova u čije će temelje nezaposleni profesori i lekari sa lopatama u rukama uzidati svoje bubrege. U mojoj zemlji helikopteri sa bebama ne padaju krivicom sedmorice mudraca ni Družine „Sinji galeb“, niti se za zločine okrivljuju i osuđuju oni kojima je zločin posekao glave. U mojoj zemlji se na đačkim igralištima ne kotrlja kokain, nego lopta. U mojoj zemlji kontejneri nisu menze. U mojoj zemlji muzeji ne zaudaraju na smrt. U mojoj zemlji porodilišta ne bazde na korumpirane ginekologe. U mojoj zemlji se ne umire u šalterskim redovima. U mojoj zemlji život nije pogrebna povorka.

(foto: inserbia)

Znaš, ja nisam tako neustrašiv kao ti. Plašim se, mnogo toga. Plašim se kretena koji tuku ljude po ulicama, plašim se levih, plašim se desnih, plašim se evropejaca, plašim se patriota, plašim se rusofila, plašim se NGO aktivista, plašim se do zuba naoružanih pit-bulova koji obezbeđuju konferencije za novinare tvojih ministara sa iznuđenim diplomama, plašim se ljigavih poltrončina na državnim funkcijama, plašim se samovolje opeglanih poslodavaca čija deca umazana čokoladom rastu iz nečijeg crnog ispod noktiju, čiji stolitarski rezervoari sagorevaju mladost, pamet i entuzijazam onih koji će crći sa metkom u glavi, omčom oko vrata ili iglom u veni. Plašim se novinarskih kerova koji poslušnički na aport skaču za svakom tvojom ispljuvanom istinom, da je sažvaću, da je prežvaću, da je tako toplu i slinavu serviraju pregladnelim svinjama amputiranih mozgova. Plašim se „nezavisnih“, plašim se „slobodnih“, plašim se „nepotkupljivih“, plašim se „istinoljubivih“. Plašim se budućnosti koje nema, u državi koja ne postoji. Plašim se bogatih sinova pod čijim razularenim točkovima prskaju lobanje devojčica. Plašim se straha onih koji su neuporedivo uplašeniji od mene. Plašim se da ovo nije vreme kada se „revolucije“ kuju u kabinetima i podrumima. Plašim se da će u kakvoj noći, vedroj, mrtvoj, zaleđenoj, pući kakvo prozorsko staklo. Pa drugo, pa treće. I da će pući bomba, i da će pucati glave. Da će krv poteći u rekama. Da će mrtvi napokon shvatiti da su mrtvi i da nemaju šta da izgube. Da će nas prekriti lišće, da će nas prekriti snegovi, da će nas prekriti mrak. Da će zauvek nestati zemlja u kojoj sam rođen. Zemlja u kojoj sam zasađen, da do neba izrastem. Ne prizivam. Samo se, velim, plašim.

A ti, gazda? Čega se plašiš TI? Državnog udara? Daj, ne zajebavaj…

(foto: telegraph)